ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић
[caption id="attachment_56685" align="aligncenter" width="1024"]
Поглед са Диља на Славонију[/caption]
Славонија је назив добила по Склавинима, једне групе племена од којих су, заједно са Вендима и Антима, касније настали словенски народи. Склавини су племена у основи староевропског поријекла која су одувјек насељавала област Подунавља. Jедно од већих склавинских племена били су Срби. Током 7. и 8. вијека један дио Словена се из Горњег Подунавља шири на област данашње средње Славоније. Ондашње хронике називају их Sclavoni, a њихову област између ријека Саве и Драве – Slavonia, Sclavoniа, Sklavonie. Дакле, Срби у Славонији имају своју историју још од тих времена. Током вијекова туђинске власти, дио њих изгубиће идентитет захваљујући мађаризацији и германизацији и утицају римокатоличке цркве која је вијековима на разне начине преводила Србе на своју страну и прибројавала их иначе малобројном хрватском народу.
Од почетка 16. вијека турска експанзија погађа и ове области. Турци ће покорити Славонију 1552. године, а затим и Угарску и стићи све до Беча. Највећи дио српског становништва Славоније иселио се на сјевер и запад, мноштво је изгинуло у ратном вихору, неки су остали и прихватили нову власт и њихову вјеру. Турско господарње Славонијом трајало је до 1698, када су Турци коначно протјерани на југ и успостављена тврда граница на Сави. У запустјела славонска села враћа се један број старосједилаца, али далеко више становништва чине они који су досељени из крајева јужно од Саве, поглавито из Босне. Један дио њих населили су у опустјеле крајеве сами Турци, а дио је дошао сам, користећи ратне прилике сукоба између Турске и Аустрије крајем 17. вијека. Они су основа становништва Славоније наредних тристо година. О њима ћу говорити у овом раду, јер за оне претходне је тешко утврдити много поузданих података. Заједничко им је да су у питању Срби.
На мапама из 17. вијека, управо овај средњи дио Славоније означен је као Rascia, Rasci, Ratzen, наравно, по становништву које је ову област населило.
Повијест Набрђа, поријекло и особине становништва
Село Велико Набрђе налазило се на око 15 километара западно од Ђакова, на обронцима горе Диљ. Село је било на брежуљкастом терену са три стране окружено густом шумом.
На подручју Набрђа, насеље је постојало још у бронзано доба. Најстарији трагови људске насеобине датирани су на око двије хиљаде година прије Христа. Становници овог времена вјероватно су били представници будуће латенске културе, народа од којег су касније настали Келти и Илири, а у једном дијелу и Словени.
Касније, на овом подручју, због географске отворености не тако згодном за неко трајније живљење у доба ратова и сеоба народа, били су Келти, Илири, Римљани, а у раном средњем вијеку Авари и Словени. Угарска држава је ово подручје припојила почетком 11. вијека.
Први пут у писаним изворима, Набрђе се помиње 1422. године, и још неколико пута током 15. вијека, под називима Naburgia, Naborgya, Nebergye.
1432. године, Набрђе је било сједиште котара који је обухватао и села Брежница, Блажевци, Каменица, Пауљ, Божеврце, Ракош, Велики и Мали Роговац. Већина ових села касније су запустјела и данас не постоје.
Јасно је да је назив словенски, настао због брдовитог терена на којем се село простирало. Мјештане су увијек звали, не Набрђани по самом називу села, већ – Брђани, по изгледу краја у ком живе.
Словенско (српско) становништво Набрђа, као и другдје по Славонији, током средњег вијека је, утицајем угарске државе, покатоличено, али се оно само, нити су то други чинили, није сматрало хрватским све до пред крај 19. вијека. Себе су називали Славонцима. Тек крајем 19. вијека, утицајем пропаганде Ватикана и аустроугарске круне, међу католичким Словенима овога краја и цијелог Балкана раширена је хрватска идеја.
Почетком 16. вијека, ове крајеве задесила је турска најезда. Избјегло српско становништво из централне Србије угарске власти су радо прихватиле да буду граничари њихове државе. Предвођени рудничким војводом Павлем Бакићем, Србијанци су храбро бранили своје положаје и онда када су престрашени њемачки и угарски витезови бјежали са бојишта. Све је то, наравно, имало скупу цијену. У борби пред далеко надмоћнијим непријатељем ипак су поклекли. Турцима је успјело да освоје Осијек 1526, и Брод (Славонски) 1536. године, а сљедеће године и Бакић је погинуо у чувеној бици код Горјана (средњевјековна тврђава близу Набрђа). Коначно, цијела Славонија је пала 1552. године.
У Набрђу су, прије турске експанзије, по свој прилици, живјели покатоличени Срби. То није необично, имајући у виду да су овим крајевима четири вијека владали католички владари Угарске. Након турског освајања Славоније половином 16. вијека, турски попис Санџака Пожега из 1579. године у Набрђу биљежи само 11 кућа. Осим двојице старјешина са мађарским именима, тешко је закључити да ли се ради о православним или католичким Словенима. Три куће су означене као дошљачке. Других података током наредних стотину и више година нема.
Турци су у Славонију населили Србе из јужних крајева, Босне, Далмације, Херцеговине и Подриња, као граничаре са Аустријом и Угарском. Насељен је нарочито појас сјеверне стране славонских планина, од Ђакова до Вировитице, као и Подравина од Виљева до Михољца. Ово се може видјети по српским именима из турског пописа у реченим подручјима. Набрђе је остало ван тога појаса, будући на јужној страни поменутог планинског појаса.
"Срби су двојако прелазили у Хрватску. Или заједно са турском војском, натерани од ове да се за њу боре, или бежећи испред турске војске, готови да се против ње боре чим се сместе... Први су прелазници звани најчешће мартолози, други ускоци" (цит. Лазо Костић, из рада "Појава Срба у Хрватској").
Током Бечког рата, 1688-91, ова цијела област, будући на путу објема војскама, скоро сасвим је запустјела. Оно становништва које је ту живјело током турске власти, разбјежало се по горама или се сасвим иселило на сјевер преко Драве. Након седам бурних ратних година, када је успостављена граница на Сави, хабсбуршка држава почиње са насељавањем ових крајева. Дио ранијег становништва се вратио у своја села, али је већи број становништва досељен од добровољаца из Босне, који су, пуни повјерења према хришћанској аустријској царевини, напустили крајеве који су остали под турском влашћу и ставили се Аустрији на располагање. Готово цијела Славонија је наредних неколико година била дио Војне крајине. Међутим, већ 1702. године, подјељена је на Крајину и Провинцијал. Само становништву оних дијелова Славоније уз Саву остављен је повлашћени статус крајишника, док је унутрашњост на сјеверу постала „Провинцијал“, коју су аустријски и угарски господари хтјели да укмете. Но, то није могло ићи лако, с обзиром да су те крајеве настанили динарски Срби ненавикли да икоме буду слуге. Они који су ту били још у вријеме турске власти, стољеће и по су уживали повластице крајишника, јер су обезбјеђивали Турцима границу са Аустријом. Они који су ту дошли са аустријском војском, дошли су са оружјем у рукама, за обећане привилегије су ратовали и отјерали Турке. Сада им те повластице нису могле бити тек тако одузете. Због тога, већи дио Славоније, иако у саставу Провинцијала, није потпао под поновну феудализацију, већ је био под директном управом бечког двора (Коморе), а становништво није било везано за земљу, били су само земљишни корисници и обвезници пореза који су плаћали непосриједно Дворској комори. Овим су Срби у Славонији били задовољни: нису били кметови, а опет нису имали строг режим какав је владао у области Војне крајине. Овај статус уживала су окружја: Вуковар, Иванково, Осијек, Ђаково, Валпово, Михољац, Нашице, Ораховица, Слатина, Вировитица, Воћин, Пожега, Церник, Пакрац, Подборје, Сирач, Субоцка и Кутина.
По аустријском попису 1702. године у Набрђу има 19 кућа, од чега 15 православних и четири католичке. У документу пише да су становници већином „Rasciani greci rittus fidei“. И другдје по Ђаковачком котару велику већину (осим у самој ђаковачкој вароши) чинили су православни Срби. Као најстарије породице у Набрђу истичу се Живковићи, Митровићи, Тривуновићи, Гвозденовићи.
1736. године, у Набрђу има већ 28 кућа, од којих три католичке, а остало православне. Очито је било и раздјељивања кућа првих насељника, али и доласка нових досељеника. Између осталих, наводи се и Вукосав Сокол, од кога ће се развити бројно братство Соколовића. У попису ни за кога није наведено да је сеоски старјешина. По бројности се истичу Живковићи којих има три куће. Према попису из 1758. године, Набрђе има 58 кућа са 312 становника. Становништво се усталило, уз спорадично досељавање појединаца, најчешће из околних села ђаковачког краја. Осим неколико кућа, огромну већину чинио је српски православни живаљ, тако да је Набрђе било најјаче српско село у околини Ђакова. И, као такво, трн у оку католичкој цркви и хрватској државној идеји од краја 19. вијека.
У другој половини 19. вијека, плански ће ту бити насељене неке католичке породице из разних области Аустро-угарске. Занимљиво је да су се четири словачке породице насељене у овом периоду у Набрђе, временом, орођавајући се са набрдским Србима, полако и саме посрбиле и прешле у православну вјеру. Насељени на ободу села, католици ће се брзо издвојити као посебна заједница – Мало Набрђе. Тада ће и стари дио села понијети придјев „велико“. И поред тога, Набрђе је остало тврди српски бедем у побрђу средње Славоније.
Крајем 19. вијека, Набрђе је нарасло на 87 кућа, углавном српских.
Главно мјесто у селу било је раскршће гдје се сеоски пут који се из правца Совриног брда и Малог Набрђа спушта преко Горњег поља у Велико Набрђе и ту рачва на двије стране. У углу који праве два нова пута је велики стољетни стари храст. По навици из својих ранијих завичаја, Брђани су ту одржавали сеоске скупове на којима су доношене важне одлуке, саопштаване значајне вијести, ту се окупљало и ради весеља и ради туговања. Брђанска црква са високим звоником подигнута је 1776. године, посвећена Успењу Пресвете Богородице, што је и сеоска слава (Велика Госпојина). Црква, звоник и предивни иконостас, коме су се дивили подједнако и православни и католици, били су израђени у барокном стилу који је у то вријеме преовладавао у архитектури и сликарству. И прије ове цркве у селу је била брвнара, подигнута још за првог насељавања села крајем 17. вијека. И сеоска школа, која је заснована 1854. године (до тад су се дјеца описмењавала у цркви, а за даље школовање се ишло у Левањску Варош или Ђаково), испрва је била нешто већа брвнара, а 1903. подигнута је зидана школска зграда, са потребном опремом. Набрђе је имало и свој дом културе са симболичним називом "Стража", који довољно, у једној ријечи, описује вијековну судбину Срба – граничара и крајишника.
Набрђе је имало своју циглану, у Роговцу, и парни млин од 1910. године, који је држао Васо Радосављевић. Сви мјештани су имали окућнице и мање или веће њиве и винограде, као и забране у приватном власништву. Али, као остатак племенског начина живота, село је имало и заједничку својину – комун, и то велику храстову и букову шуму Урбарију и пашњаке на Матијевцу.
Српство Брђана показало се у Првом свјетском рату. Присилно мобилисани у аустроугарску војску, они су, као и остали славонски Срби, послати на руски фронт. Тамо су одбијали да се боре против православне браће и користили прву прилику да се предају руској војсци. Од њих и других православних балканских Словена који су прешли на руску страну, формирана је посебна југословенска јединица у саставу руске војске.
Попис становништва у Краљевини Југославији из 1931. године, утврдио је да у Великом Набрђу живи 923 становника, од чега 870 Срба, а остало су били Њемци и Мађари. У Великом Набрђу уочи Другог свјетског рата није живио нити један једини Хрват. Хрвата је било у Малом Набрђу. А у годинама које су услиједиле, српско Набрђе ће платити претешку цијену свога досљедног Српства. Почетком 1942. године у селу је живјело 1140 становника. Према попису из 1948, било их је само 379! Ако одбијемо новорођене (ако их је тада уопште и било), излази да је током ратних година око осам стотина Брђана (више од двије трећине становништва) страдало у ратним дјешавањима. Већином од усташког злочина над ненаоружаним живљем, а дијелом и у борби.
Говор Брђана је типично славонски – ијекавски штокавски, са примјетним присуством икавштине. Види се јак утицај босанског говора, што је јасна посљедица поријекла становништва. Има доста старих српских ријечи које су у многим другим крајевима ишчезле. Далеко је мање турцизама и германизама него што је то присутно другдје у Славонији.
Презимена Брђана су типично српска, већином патронимска, по неком знатнијем претку (Петровић, Савић, Соколовић, Митровић, Живковић, Гвозденовић, Јовановић, Радосављевић, итд). Али, као и другдје по српским селима, свака фамилија има и свој надимак, по којем их други чешће знају него по породичном презимену. У Набрђу тако налазимо породичне надимке: Брљак, Жгањац, Зораћ, Јеж, Каплар, Курјак, Пупчар, Мачак, Сврачак, Чварак, итд.
Становништво Набрђа по насељавању било је ратничко и сточарско. Тек кад су се војно-политичке прилике средиле, током 18. вијека, почиње да се бави земљорадњом. Од стоке, највише су гајене овце, затим козе и говеда, нешто мање и свиње. На њивама су сијана сва жита и кукуруз, али је воћарство и виноградарство нарочито обиљежје овог краја. Због брдовитог терена, винова лоза је увијек добро успјевала, а вина у овом крају прављена била су на добром гласу.
Други свјетски рат
Мржњу Хрвата према Србима створили су, прије свих, католички клир инструиран од Ватикана, и разни хрватски теоретичари чији је постулат био да су Срби у Хрватској уљези, ту дошли силом и преотјели хрватску земљу. Као што је речено, Срби су се у Славонији, Далмацији, Лици и другим "хрватским" областима већином населили у 16. и 17. вијеку, нарочито током аустро-турских ратова 17. вијека. Како и гдје су се населили, и на чију земљу, Лазо Костић ("Појава Срба у Хрватској") правилно закључује да у вријеме турске најезде у првој половини 16. вијека "Хрвата већ није било на турској граници. Они су се разбегли чим су се Турци појавили. Настала је пустиња, њихове насеобине су биле de relictee nullius. А старо је правило да овакве напуштене, ничије ствари припадну primo occupanti, тј. ономе ко их први заузме". А зашто се Хрвати (односно славонски католици) нису уопште борили да сачувају своју земљу? Кључни разлог томе је што је властела у Хрватској (хрватска, угарска, њемачка) према својим кметовима вијековима поступала крајње нечовјечно, те су кметови једва дочекали прилику да од својих господара и са феуда побјегну. А Срби? Они су били ти који су храбро бранили хришћанску Европу од Азијата. И на свом и на туђем огњишту. Они нису у "хрватске" земље дошли као разбојници и отимачи, већ по позиву владара тих земаља, са оружјем у руци. "Оружјем су помогли одбранити ове земље од Турака, па су их по царском обећању и добили за своју нову домовину, јер су је купили крвљу својом" (цит. протојереј отац Манојло Грбић, из књиге о Карловачком владичанству). Са овим се слажу сви објективни историчари.
Али, 1941. године, нестало је сваке објективности. Нестало је људскости. Најгори олош хрватског народа испливао је на површину и кренуо, камом и маљем, да чисти хрватску земљу од Срба.
Брђани су много страдали у Другом свјетском рату. Након формирања такозване „Независне државе Хрватске“, уз Хитлерову Њемачку најстрашнију државну творевину у људској повијести, Брђани су, сигурно, били у врху листе Срба које је требало истријебити. У почетку су усташе неколико пута упадали у Набрђе и малтретирали мјештане, тражећи сараднике комуниста. Осим неколико инцидената, прва ратна година протекла је мирно.
Онда, 11. Августа 1942, већ у 5 часова ујутро, сеоски добошар Крста Савић истјеран је на сокак од стране усташа, који су претходне ноћи опколили село, да пробуди мјештане наредбом да сви напусте своје куће и дођу пред школу. Речено је и да понесу личне ствари и храну за недјељу дана и потјерају сву стоку и запреге. Збуњени мјештани су урадили како је речено. Тобож, село је требало испразнити због безбједности мјештана, јер су усташе имале намјеру да очисте околину од партизана. Само четворица стараца одбило је да изиђу из својих домова, и усташе су их на лицу мјеста убили.
Након што је колона кренула и оставила село за собом, једна група усташа је сеоске куће темељито похарала, а неке и запалила.
Колона је кренула незнано куд. Усташе су добро знали гдје их спроводе. Кроз Мало Набрђе, Левањску Варош, Мајар, Кондрић, Селце, Ђаково. Већином хрватска мјеста. У колону су се успут улиле на исти начин формиране колоне Срба из села Паучје, Боровик и Ченково. Колона је била дугачка 4-5 километара. Успут су наилазили на групице острашћених католика који су им се ругали, вријеђали их, псовали. Пут је неким дијеловима пролазио кроз густе славонске шуме. Усташе су тим дионицама били видно узнемирени, јер је у шумама било партизана. Група младих Набрђана то је схватила и почео је епски бјег.
Једанаесторица млађих људи је, у неколико група, кренула да бјежи у шуму. Усташе су били затечени, али и уплашени. Просто, нису реаговали. Само је један усташа викнуо за једним од храбрих младића – куда ћеш ти!? А младић му је, трчећи, одговорио – дођи да видиш!
За бјегунцима један усташа је припуцао. Међутим, из шуме се зачуо узвратни рафал. Били су то партизани. Нису се усудили упустити се у борбу са усташама којих је било далеко више. А и усташе су се уплашили, не знајући колико партизана крије густа шума. Партизани су кратком паљбом само покрили бјегунце и краткотрајни окршај је завршен, а колона наставила даље.
Александар Јовановић у својој књизи „Ишчупани корени Великог Набрђа“ поставља питање: „Како објаснити зашто није више младих људи побегло из колоне, која је до Левањске Вароши чувана релативно слабим снагама?“ Аутор одмах даје и одговор, који се може сажети у сљедеће: једноставно, Срби нису ни помишљали што их чека, нису се никоме замјерили, били су лојални Аустрији, били и Југославији, па и тих мало више од годину дана у НДХ. Зашто би им ико учинио какво зло? Били су сасвим необавјештени шта се у Павелићевој држави догађа. Једноставно, повјеровали су у оно што им је тог јутра саопштено, да ће бити одсутни на недјељу дана и потом враћени кућама.
Мушкарци су спроведени у Јасеновац. Од свих њих, само деветорица Брђана је преживјело. 22. априла 1945. године, преживјели логораши, њих око шест стотина, извршило је пробој из Јасеновца. Нису имали више шта да изгубе. Било им је јасно да је рат пред крајем и да ће их усташе све побити да не буде свједока ужаса који су се тамо догађали.
Старије жене су одвојене на зачеље колоне и побијене успут, приликом спровођења у љето 1942, а њихова тијела бачена у Саву. Радно способне жене послате су на принудни рад, већином у Њемачку. Тако се већина њих спасила. Дјеца су одведена у логор у Старој Градишки. Дио њих тамо је умро због лоших услова живота и разних болести. Дио је покатоличен и, након преваспитања, послат у католичке породице на рад или на усвојење. Срећом, само мали број њих након рата није пронађен и враћен својим породицама.
Повратак
У углавном пусто Велико Набрђе, славонски партизани ушли су 27. децембра 1944. године. Намјерно не кажем да је Набрђе тада ослобођено, јер усташа ту током рата углавном није ни било, нису имали над ким да успоставе власт. У сваком случају, оном малом броју људи који су се ту са разних страна вратили и у Набрђу полутајно живјели, лакнуло је кад су видјели момке са црвеним звијездама на капама. Партизани су се ту улогорили и сљедећег јутра уочи свитања продужили према јаком усташком упоришту у Левањској Вароши.
Свега нешто мало више од трећине становника Набрђа вратило се током прољећа и љета 1945. у своје домове. Остале је однио вихор рата и ужасне усташке државе. Село је било потпуно разрушено, већина кућа запаљене, имања у парлогу. Некада узорна домаћинска имања претворена су у пустош.
Међутим, похара је настављена и у новој држави. Нова комунистичка власт је, као и другдје, богатим посједницима одузела оно што су сматрали да је вишак.
Кренули су Брђани који су се вратили, испочетка. Много људи, нарочито мушкараца, није се вратило. Куће су обнављали сами мјештани, а и њемачки ратни заробљеници под надзором народне војске. Земља није обрађивана годинама, стоку су одвели усташе још 1942. Народ се вратио из логора изгладнио, многи нарушеног здравља. Најбоље су прошле млађе жене које су биле на принудном раду у Њемачкој, оне су тамо имале и редовну исхрану и љекарску помоћ. У село се доселило неколико српских породица из Лике, чије су куће уништене током рата. Они су усељени у куће неких брђанских Њемаца и Хрвата из Малог Набрђа и заселака по околини који се нису вратили из рата. Војска је давала народу храну током обнове села. Село је брзо живнуло. Осакаћено, без већине мушких глава. Ратна дјеца су расла, постајали су момци и дјевојке, кренуо је нови низ вјенчања, славља, рађала су се нова дјеца, прва генерација у новој социјалистичкој Југославији. И, иако у тој новој Југославији није било пожељно неко велико србовање, у Набрђу Српства и србовања никад није мањкало.
Расељавање
Вјероватно због тог тврдог Српства које је гајено међу славонским Србима, а нарочито у ђаковачким српским селима, Велико Набрђе је било трн у оку хрватским властима. И док су двадесет година раније дошли у црним униформама, са камама, за 1960-те смишљен је много перфиднији начин да се расрби Славонија.
Брозови високи официри осмислили су изградњу војног полигона баш у подручју села Велико Набрђе. Није било никаквог оправдања, ни техничких разлога, да се баш ту гради полигон, док је чак и у ближој околини било много погоднијих мјеста. Али, Велико Набрђе је било кључно српско мјесто овог дијела Славоније, и био је то ударац директно у главу. Не треба бити много мудар, нарочито из перспективе данашњег времена, да се разуме која је била намјера тадашње хрватске власти.
Становништво које се тек коначно скућило, обавјештено је 1962. године, да ће морати да се сели. За своја имања добили су некакво обештећење, од којег су могли да се скуће негдје друго. Током 1963. године село је расељено. Посљедњи пут мјештани су се окупили и сликали код старог храста, а затим пошли на разне стране.
[caption id="attachment_56702" align="alignright" width="214"]
Разрушена црква Успења Пресвете Богородице (1983)[/caption]
Полигон укупне површине 30 квадратних километара је отворен крајем те године. Дали су му упечатљив назив "Сутјеска". На полигону "Сутјеска" војска је одржала неколико војних вјежби. Осим постављених, као мете су им служиле и куће Брђана. Оно кућа што је било квалитетније изграђено је разграђено, а материјал однијет за друге потребе. Велико Набрђе је полако нестајало. Остала је црква. Нису је смјели разградити, јер је, тобож, званично била под заштитом државе. Али се зато догодило, више пута, да су лоши стријелци артиљерије ЈНА, "случајно" погађали црквени звоник. Од једног поготка у унутрашњости цркве избио је пожар и тада је изгорио барокни иконостас непроцјењиве вриједности. На крају, у тако демолирану грађевину чобани из околних села почели су утјеривати овце на испаши у случају невремена.
Брђани су у своје село у нестајању док је црква још била употребљива долазили на празник Успења Пресвете Богородице и о задушницама како би обишли гробове предака. А и за то су најприје морали добити дозволу од ЈНА. Сваки пут би одлазили тужни видјевши разорено село.
Чак се десило једне године да је војни врх наредио војну вјежбу на полигону у Набрђу баш на празник Успења Пресвете Богородице, како би осујетили окупљање мјештана у цркви посвећеној управо овом Богородичином празнику. Наравно, због заказане војне вјежбе, Брђанима, а тако ни црквеним представницима, нису дате дозволе да тог дана обиђу село. Јасна је намјера војног врха да се спријечи православни вјерски скуп.
1983. године, од прилога расељених Брђана подигнут је у Набрђу споменик, велика грађевина са плочом од шумадијског гранита на којој су урезана имена свих Брђана пострадалих у Другом свјетском рату. Сваке године на дан 11. августа, око споменика су се окупљали рођени Брђани и њихови потомци и сродници, да одају пошту својим пострадалим ближњима. Истовремено, био је то дан да се окупе расијане фамилије и некадашњи сусједи. Затим би одлазили да обиђу разрушену цркву и остатке села. Посљедњи скуп био је 1990. године. Онда је почео нови рат, током којег је све српско у Набрђу докрајчено. Савремени усташе минирали су и уништили и спомен обиљежје. Данас је Набрђе полигон хрватске војске, под називом "Гашинци".
Брђани су се 1963. године раселили свуда по Славонији. Неки су већ тад отишли за Србију. Неки су то морали три деценије касније, 1990-их, током грађанског рата. Усташки терор је постигао свој циљ: у Славонији данас готово да нема никог од Брђана и њиховог потомства. Они већином данас живе по Србији –у Војводини, Београду и Шумадији.
Сваке године, удружење Брђана обиљежава 11. август окупљањем мјештана, њихових потомака, сродника, пријатеља. С обзиром да велики број људи старином из Набрђа живи у Срему, посљедњих година скуп се одржава у Инђији.
Литература:
- Ивић Алекса – „Досељавање Срба у Славонију током 16, 17. и 18. столећа“
- Јовановић Александар – „Ишчупани корени Великог Набрђа“
- Кашић Душан – „Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији“
- Костић М. Лазо – „Појава Срба у Хрватској“
- Крестић Василије – „Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848 – 1914“
- Мажуран Иве – „Попис западне и средње Славоније 1698. и 1702. године“
- Мажуран Иве – „Становништво и властелинства у Славонији 1736. године и њихова економска подлога“
- Петровић Живојин – „Велико Набрђе 1941 – 1945“
- Попис Cанџака Пожега 1579. године (уредник: Стјепан Сршан)
- казивања Данице (Митровић) Петровић:
https://www.youtube.com/watch?v=uEkGMMkBW9o
- мапе преузете са сајта:
https://www.bergbook.com/cgi-bin/demo10.cgi/U=admin&P=p6aNadPa4i/Search?search=%2Bsubject%3A%22Map%3AEurope%3ASlavonia%22%20%2Btype%3A%22Map%22
Прилог:
Popis Sandžaka Požega, 1579. godine
Defter-i Mufassal•i Liva-l Pojega 987.
Nabrdje
Balaž Balindov
Djula, pridošlica
Grgur Antolov
Mika Tomašev
Ivoš Mikulić
Djuradj, pridošlica
Mika, pridošlica
Tomaš Grgurov
Martin Tiporić (Biburić)
Ivak Matijinšev
Šimun lv(e)čić
Popis Kotara Djakovo 1702. godine
Conscriptio districtus Diakovensis anno 1702.
Pagus Naberdie
Milenko Millovanovich
Radoitza
Prodan Sivkovich
Sztoiak Mihailovich
Sivko Dmitrovich
Vukman Maximovich
Prodan Marich
Vuicza Savich
Todor Tripunovich
Boso Vukadin
Radoszav Radivoiovich
Pavo Matteiovich
Joseph Stephanovich
Jakub Matteiovich
Vinko Gvosdenovich
Stepan Lalich
Perasz Szimich
Janko Nicolich
Vukasin Nicolich
Vlastelinstvo Djakovo 1736. godine
Nabrdje
Radovan Csichin
Mihat Stoiakovich
Theodor Trivunovich
Petko Burich
Sivko Vinkovich
Ranisav Vukasinovich
Gliso Blagoevich
Dragich Milissevich
Stanko Thomich
Maxim Thartarinovich
Radossav Mitrovich
Vuk Kovaczevich
Petar Panich
Vukossav Szokoll
Antun Josipovich
Radovan Czitrich
Stanissav Davidovich
Beras Simich
Prodan Marich
Ninko Sivkovich
Sztevan Sivkovich
Risto Millinovich
Szavo Milisavlevich
Laso Sivkovich
Petar Gvosdinovich
Vukassin Radoilovich
Mathia Stevanovich
Sztoiak Milinkovich
The post Велико Набрђе, некадашње српско село у Славонији appeared first on Порекло.