ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић
Преглед братстава Добрског Села прављен је према раду Андрије Јовићевића „Ријечка нахија у Црној Гори“ (1911) и показује стање с почетка 20. столећа, али су у текст унета и другачија мишљења о пореклу добрских братстава из доле наведених извора.
Положај
Добрско Село је племе Ријечке нахије. Састоји се из два међусобно неповезана дела: Добрског Села и Добрске Жупе.
Добрско Село је изворни део племена. Налази се у западном делу Нахије. Западном страном граничи се са Цетињским племеном, а са свих осталих страна окружено је подручјем племена Цеклин. Насеље је засновано на висоравни у подножју врха Доброштак, а између врхова Плијевор и Вртијељка[1]. У Селу је клима блага и повољна за живот. Село је збијеног типа и састоји се од делова (условно речено – заселака): Плијевор, Филиповићи, Јаблани, Пејановићи, Продо, Сјеклоће, Папрати, Липа, Дуги До и Поткун.
Добрска Жупа је источно од Села, и ова два подручја немају географског додира. Добрска Жупа је у састав племена ушла средином 18. столећа, о чему ће више речи бити касније. Подручје Жупе са свих страна окружено је Цеклином. Жупа се састоји од заселака: Горњи и Доњи Пелеши[2], Бијела Гомила, Царев Лаз[3], Пипери и Моштроколова Гомила.
Назив
У време Црнојевића, Добрско Село назива се – Добро. Такође и у турским пореским дефтерима са почетка 16. столећа, а тако и код Маријана Болице у његовом Извештају о Скадарском санџаку из 1614. године.
Јовићевић тумачи назив „Добро“ према добром положају и плодности насеља. Могло би се тумачити и као посед, нечије добро. У 18. столећу већ налазимо назив Добрско. Да ли је језички могуће од назива Добро извести Добрско, за дискусију је. Постоји и варијанта да придев „добрско“ долази од „до-брдско“, оно што је уз брда. Племеници Добрског Села називају се – Добрљани.
Добрска Жупа је тако названа с обзиром да је половином 18. столећа постала жупа – зимовник сточарима Добрског Села.
Помени кроз повесна документа
Први помен Добрског Села, под називом Добро, је из 1459. године у једном которском документу. 1485. године, Иван Црнојевић повељом дарује Цетињски манастир поседима у Горњем Добру. Тада је Горњим Добром сматрано подручје каснијег Добрског Села, док је Доње Добро био каснији Доњи Цеклин. Исто налазимо и у турским дефтерима из 1521. и 1523. године, где се Добрско Село назива – Горње Добро (са 33-36 кућа и 9-10 баштина). Код Болице, 1614. године, Добрско Село назива се – Добро (са 47 кућа), док у подручју касније Добрске Жупе наводи село Пелеши (18 кућа).
Кратка повесница племена Добрско Село
Добрско Село (Добро) било је насељено од давнине, а стално насеље је ту сигурно постојало у 14. столећу. Преко овог подручја ишао је стари главни пут Котор – Рибница (Подгорица) и укрштао се с њим пут Скадар – Оногошт – Дубровник. Логично је да је на раскрсници тако важних путева у великој давнини настало насеље. Половином 15. столећа, овде се досељавају нови становници из Његуша и насеље се увећава.
Након што је Иван Црнојевић засновао Цетињски манастир и дао му посед у Добром, овде се заснива манастирски скит, данас познат под називом Манастир Добрска Ћелија. Манастирски храм Свете Госпође посвећен је празнику Богородичиног Успења (15/28. августа). Према неким предањима, на месту данашњег манастира, постојала је стара црква из времена пре Ивана Црнојевића, посвећена Светој Петки[4]. Једно време, у манастиру је живео црногорски владика Сава Очинић, ту је и сахрањен испред манастирске цркве, где се и данас налази његова гробница. Манастир је значајан и по школи коју је ту отворио владика Петар II Петровић, 1842. године. Била је то друга народна школа отворена у Црној Гори.
[caption id="attachment_59836" align="aligncenter" width="900"]
Храм Свете Госпође[/caption]
Добрска Жупа је у састав племена ушла касније. Током турских похода на Црну Гору крајем 17. и почетком 18. столећа, ранија насеља Пелеши и Пипери у овој области су запустела. У првој половини 18. столећа, овај за сточарство плодан крај постао је предмет сукоба експанзивних Бјелица и Цеклињана. Бјелице су заузели све запустеле крајеве од Ставора до Жабљака, те је уследио обрачун са Цеклињанима. Сукоби су трајали између 1730. и 1750. године. Коначно, Бјелице су протеране из ове области заједничком акцијом Цеклињана, Добрљана и Косијера. Победници су поделили заузету област, тако да су Добрљанима припала села Пелеши и Пипери. Ово подручје им је једно време служило као зимовник за испашу стада, а у другој половини 18. столећа, почело је и стално насељавање из Добрског Села. Овај крај касније је назван Добрска Жупа.
[caption id="attachment_59834" align="aligncenter" width="1024"]
Пелеши[/caption]
Данас, према попису у Црној Гори из 2003. године, у подручју племена Добрско Село (са Добрском Жупом) живи 180 становника (132 у Селу и 48 у Жупи), док је после Другог светског рата у племену живело око 540 становника.
Братства у Племену
Од изумрлих и исељених родова, у Добрском Селу се памте Јелићи, Скромути, Кривокуће, Пипери[5].
„Горевуци“ (постоји и варијанта Горњевуци):
Према предању Горевука, они су пореклом из Херцеговине, из старог града Клобука западно од Грахова[6], и били су властела у средњевековној Босни. По пропасти Херцегове државе, склонили су се код Ивана Црнојевића на Његуше, 1482. године, а предводио их је Валац Радков Горевук с два брата.
Ковијанић сматра да су се Горевуци у Његуше населили око пола столећа раније, за шта потврду налази у которској документацији, где се током 1450-их помињу Горевуци Добријевићи и Милосалићи. У Добрско Село (Добро) Горевуци се селе око 1460. године.
Од једног Валчевог брата, према Јовићевићу, потичу Кустудије у Мајсторима, у Његушима. Међутим, према ономе што је Ердељановић забележио у Његушима Кустудије су старином из Пјешиваца, потомци чувеног војводе Марка Петрова Бритвића (17. столеће).
Од другог Валчевог брата су, према предању, Газиводе у Цеклину. Међутим, за њих и Јовићевић и Ердељановић бележе другачије предање: да су Газиводе огранак староњегушког братства Друговића - Вујошевића.
Од Валца Горевука потичу данашњи добрљански родови: Јаблани (Добрско Село) и њихов огранак Моштроколи[7] у Жупи, Сјеклоће (Добрско Село) и њихов огранак Раслапчевићи[8] у Жупи[9].
На Цетињу живе Ђикановићи, Вукосавовићи и Крцетићи, који су, према Ердељановићу, огранци Горевука. Сјеклоћа има исељених у Црмници (Лимљани).
Сви добрски Горевуци славе Светог Агатона[10] (22. августа / 4. септембра), док је ранија слава овог братства била Света Петка.
„Добриловићи“
Братство Добриловића потиче од Шћепана Добриловића, који се из Зете[11] (даљом старином из Старе Србије) у Добрско Село доселио нешто касније од Горевука. Од двојице синова Шћепанових су сви добрски Добриловићи.
Од једног сина су: Милановићи и Поповићи – заједничким именом „Софрани“, и Вујовићи. Од ове гране су били и Живановићи и Грујићи, који су изумрли.
Од другог сина су: Ђурановићи, Средановићи, Вукићи и Рајовићи.
Према Јовићевићу, од добриловићких Софрана су Софрани у Грбљу. У Грбљу, у Шишићима, постоје Шофрани (или Шоврани), међутим, према ономе што је Саво Накићеновић о њима забележио, они су грбаљски староседеоци[12].
Према Јовићевићу, од добрских Добриловића су у Полимљу: Ђуричани, Поповићи, Пајковићи и Томашевићи. А у Зети (Курило) Јањетићи, Кулићи, Ђурановићи, Давидовићи и Оташевићи (који су изумрли). Међутим, исти аутор, у свом раду о Зети и Љешкопољу, ове родове тамо не наводи (осим Ђурановића, који су се ту доселили после ослобођења Зете, 1879. године)[13].
Сви добрски Добриловићи славе Никољ-дан.
Крушчићи (још и као: Крушкићи или Крушке) су потомци једног Ћеклића који је био у служби код Шћепана Добриловића. Славе Никољ-дан.
Филиповићи (Никољ-дан) су од Никца Филипова из Цеклина, досељеног крајем 15. столећа у Добрско Село. Према Јовићевићу, он је од Ражнатовића. Међутим, ако је време досељења тачно, у то време није постојало братство Ражнатовића[14].
Од ових добрских Филиповића има исељеника у Лици са истим презименом.
Пејановићи (Никољ-дан) су потомци Пејана из Херцеговине (Клобук) који је добегао почетком 17. столећа. Према предању, даљом старином су Зећани.
Од њих су Пејановићи у Црмници (Лимљани).
Ови Пејановићи су могући носиоци хаплогрупе J2b1 М205, о чему је писано на:
http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.msg16236#msg16236
Радишићи и Каваје (Никољ-дан) су од претка који се доселио из Љешанске нахије (Градац) у 17. столећу. За своју даљу старину наводе Стару Србију. Због неког убиства, неки Радишићи побегну у Албанију и настане се у граду Каваја. После неког времена се врате, те их прозову Кавајама.
Од ових Каваја био је чувени југословенски дисидент Никола Каваја, о коме се може наћи много текстова на мрежи, нпр:
[caption id="attachment_59831" align="aligncenter" width="385"]
Никола Каваја[/caption]
Касоми (Никољ-дан) су од претка који је дошао у Добрско Село из Каваје заједно са прецима Каваја, кад су се они вратили у Црну Гору.
Ковачевићи (Никољ-дан) су потомци неког Курте, који је добегао из Херцеговине због убиства неког Турчина. Он је био ковач и његови потомци су били ковачи у Добрском Селу и Цеклину (тамо им је презиме Николић).
_______________________________________________
ИЗВОРИ:
Ријечка нахија у Црној Гори - Андрија Јовићевић
Стара Црна Гора - Јован Ердељановић
Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића - Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић
Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек) - Ристо Ковијанић
Презиме Добриловић - Ненад Стевовић
„Вијести“, фељтон „Енигме“ (http://www.vijesti.me/vijesti/sta-se-krije-u-starom-selu-gornji-pelesi-197455)
________________________________________________
[1] Вртијељка је позната по бици 1685. године, када су се Херцеговци, Бокељи и Црногорци сукобили са надмоћном турском војском. На том месту је погинуо чувени Бајо Пивљанин.
[2] Занимљиво је да постоји топоним Пелеши у Русији, у Петроградској области: http://photos.wikimapia.org/p/00/04/84/84/25_big.jpg
[3] На Цареву Лазу се одиграла позната битка у лето 1712. године, у којој су Црногорци успели, барем привремено, зауставити далеко надмоћнију турску војску која је кренула да освоји Цетиње, и нанели им велике губитке.
[4] Што се подудара са старом славом Горевука, о чему ће више речи бити касније.
[5] У време Ивана Црнојевића, у Добру се помиње Михаило Пипер, кога је Црнојевић протерао због „невјере“, како се наводи у његовој повељи из 1485. године. Пипери су засновали истоимено село у Доњем Добру, које је касније ушло у састав племена као Добрска Жупа.
[6] Према другој верзији, ради се о Клобуку код Мостара у Неретви.
[7] Презиме, по једној верзији, потиче од талијанског maestro di scuola – школски учитељ. Ковијанић корен овог презимена види у презимену Маштрокоњ, које се помиње у которским документима 15. и 16. столећа.
[8] За порекло Раслапчевича постоји и друга верзија. Према бјеличком предању, чувени Вук Раслапчевић, опеван у „Горском вијенцу“, је од бјеличког братства Попивода, те је узео презиме по имену очуха (за кога се Вукова мајка удала након смрти његовог оца), Раслапа Јанковића из Цеклина. Касније се његово потомство населило у Добрској Жупи, назвало Раслапчевићима и сродило са Сјеклоћама. О томе детаљно на: http://www.popivoda.net/Popivoda/06%20-%2001%20O%20Vuku%20Raskap%2004.html
[9] Према једном родослову Горевука, Раслапчевићи су главно братство, а Сјеклоће њихов огранак, мада је ово мало вероватно.
[10] Свети мученик Агатоник
[11] Ковијанић, судећи према неким которским документима, сматра да су се Добриловићи у Дорбо доселили из Његуша, који су им били успутна станица, након доласка из Зете.
[12] Грбаљски Шофрани славе Мратин-дан.
[13] Додуше, Јовићевић је рад о Зети и Љешкопољу писао 15 година након рада о Ријечкој нахији, те је могуће да су се ови родови у међувремену иселили из Курила, а нарочито јер су подаци о исељеним Добриловићима предање добрских Добриловића, који могу бити и непрецизни.
[14] Родоначелник Ражнатовића, Ражнат Вуличев, живео је у 17. столећу.
The post Братства племена Добрско Село appeared first on Порекло.