ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић

[caption id="attachment_56685" align="aligncenter" width="1024"] Поглед са Диља на Славонију[/caption]

Славонија је назив добила по Склавинима, једне групе племена од којих су, заједно са Вендима и Антима, касније настали словенски народи. Склавини су племена у основи староевропског поријекла која су одувјек насељавала област Подунавља. Jедно од већих склавинских племена били су Срби. Током 7. и 8. вијека један дио Словена се из Горњег Подунавља шири на област данашње средње Славоније. Ондашње хронике називају их Sclavoni, a њихову област између ријека Саве и Драве – Slavonia, Sclavoniа, Sklavonie. Дакле, Срби у Славонији имају своју историју још од тих времена. Током вијекова туђинске власти, дио њих изгубиће идентитет захваљујући мађаризацији и германизацији и утицају римокатоличке цркве која је вијековима на разне начине преводила Србе на своју страну и прибројавала их иначе малобројном хрватском народу.
Од почетка 16. вијека турска експанзија погађа и ове области. Турци ће покорити Славонију 1552. године, а затим и Угарску и стићи све до Беча. Највећи дио српског становништва Славоније иселио се на сјевер и запад, мноштво је изгинуло у ратном вихору, неки су остали и прихватили нову власт и њихову вјеру. Турско господарње Славонијом трајало је до 1698, када су Турци коначно протјерани на југ и успостављена тврда граница на Сави. У запустјела славонска села враћа се један број старосједилаца, али далеко више становништва чине они који су досељени из крајева јужно од Саве, поглавито из Босне. Један дио њих населили су у опустјеле крајеве сами Турци, а дио је дошао сам, користећи ратне прилике сукоба између Турске и Аустрије крајем 17. вијека. Они су основа становништва Славоније наредних тристо година. О њима ћу говорити у овом раду, јер за оне претходне је тешко утврдити много поузданих података. Заједничко им је да су у питању Срби.
На мапама из 17. вијека, управо овај средњи дио Славоније означен је као Rascia, Rasci, Ratzen, наравно, по становништву које је ову област населило.

Повијест Набрђа, поријекло и особине становништва

Село Велико Набрђе налазило се на око 15 километара западно од Ђакова, на обронцима горе Диљ. Село је било на брежуљкастом терену са три стране окружено густом шумом.
На подручју Набрђа, насеље је постојало још у бронзано доба. Најстарији трагови људске насеобине датирани су на око двије хиљаде година прије Христа. Становници овог времена вјероватно су били представници будуће латенске културе, народа од којег су касније настали Келти и Илири, а у једном дијелу и Словени.
Касније, на овом подручју, због географске отворености не тако згодном за неко трајније живљење у доба ратова и сеоба народа, били су Келти, Илири, Римљани, а у раном средњем вијеку Авари и Словени. Угарска држава је ово подручје припојила почетком 11. вијека.
Први пут у писаним изворима, Набрђе се помиње 1422. године, и још неколико пута током 15. вијека, под називима Naburgia, Naborgya, Nebergye.
1432. године, Набрђе је било сједиште котара који је обухватао и села Брежница, Блажевци, Каменица, Пауљ, Божеврце, Ракош, Велики и Мали Роговац. Већина ових села касније су запустјела и данас не постоје.
Јасно је да је назив словенски, настао због брдовитог терена на којем се село простирало. Мјештане су увијек звали, не Набрђани по самом називу села, већ – Брђани, по изгледу краја у ком живе.
Словенско (српско) становништво Набрђа, као и другдје по Славонији, током средњег вијека је, утицајем угарске државе, покатоличено, али се оно само, нити су то други чинили, није сматрало хрватским све до пред крај 19. вијека. Себе су називали Славонцима. Тек крајем 19. вијека, утицајем пропаганде Ватикана и аустроугарске круне, међу католичким Словенима овога краја и цијелог Балкана раширена је хрватска идеја.
Почетком 16. вијека, ове крајеве задесила је турска најезда. Избјегло српско становништво из централне Србије угарске власти су радо прихватиле да буду граничари њихове државе. Предвођени рудничким војводом Павлем Бакићем, Србијанци су храбро бранили своје положаје и онда када су престрашени њемачки и угарски витезови бјежали са бојишта. Све је то, наравно, имало скупу цијену. У борби пред далеко надмоћнијим непријатељем ипак су поклекли. Турцима је успјело да освоје Осијек 1526, и Брод (Славонски) 1536. године, а сљедеће године и Бакић је погинуо у чувеној бици код Горјана (средњевјековна тврђава близу Набрђа). Коначно, цијела Славонија је пала 1552. године.
У Набрђу су, прије турске експанзије, по свој прилици, живјели покатоличени Срби. То није необично, имајући у виду да су овим крајевима четири вијека владали католички владари Угарске. Након турског освајања Славоније половином 16. вијека, турски попис Санџака Пожега из 1579. године у Набрђу биљежи само 11 кућа. Осим двојице старјешина са мађарским именима, тешко је закључити да ли се ради о православним или католичким Словенима. Три куће су означене као дошљачке. Других података током наредних стотину и више година нема.
Турци су у Славонију населили Србе из јужних крајева, Босне, Далмације, Херцеговине и Подриња, као граничаре са Аустријом и Угарском. Насељен је нарочито појас сјеверне стране славонских планина, од Ђакова до Вировитице, као и Подравина од Виљева до Михољца. Ово се може видјети по српским именима из турског пописа у реченим подручјима. Набрђе је остало ван тога појаса, будући на јужној страни поменутог планинског појаса.
"Срби су двојако прелазили у Хрватску. Или заједно са турском војском, натерани од ове да се за њу боре, или бежећи испред турске војске, готови да се против ње боре чим се сместе... Први су прелазници звани најчешће мартолози, други ускоци" (цит. Лазо Костић, из рада "Појава Срба у Хрватској").
Током Бечког рата, 1688-91, ова цијела област, будући на путу објема војскама, скоро сасвим је запустјела. Оно становништва које је ту живјело током турске власти, разбјежало се по горама или се сасвим иселило на сјевер преко Драве. Након седам бурних ратних година, када је успостављена граница на Сави, хабсбуршка држава почиње са насељавањем ових крајева. Дио ранијег становништва се вратио у своја села, али је већи број становништва досељен од добровољаца из Босне, који су, пуни повјерења према хришћанској аустријској царевини, напустили крајеве који су остали под турском влашћу и ставили се Аустрији на располагање. Готово цијела Славонија је наредних неколико година била дио Војне крајине. Међутим, већ 1702. године, подјељена је на Крајину и Провинцијал. Само становништву оних дијелова Славоније уз Саву остављен је повлашћени статус крајишника, док је унутрашњост на сјеверу постала „Провинцијал“, коју су аустријски и угарски господари хтјели да укмете. Но, то није могло ићи лако, с обзиром да су те крајеве настанили динарски Срби ненавикли да икоме буду слуге. Они који су ту били још у вријеме турске власти, стољеће и по су уживали повластице крајишника, јер су обезбјеђивали Турцима границу са Аустријом. Они који су ту дошли са аустријском војском, дошли су са оружјем у рукама, за обећане привилегије су ратовали и отјерали Турке. Сада им те повластице нису могле бити тек тако одузете. Због тога, већи дио Славоније, иако у саставу Провинцијала, није потпао под поновну феудализацију, већ је био под директном управом бечког двора (Коморе), а становништво није било везано за земљу, били су само земљишни корисници и обвезници пореза који су плаћали непосриједно Дворској комори. Овим су Срби у Славонији били задовољни: нису били кметови, а опет нису имали строг режим какав је владао у области Војне крајине. Овај статус уживала су окружја: Вуковар, Иванково, Осијек, Ђаково, Валпово, Михољац, Нашице, Ораховица, Слатина, Вировитица, Воћин, Пожега, Церник, Пакрац, Подборје, Сирач, Субоцка и Кутина.
По аустријском попису 1702. године у Набрђу има 19 кућа, од чега 15 православних и четири католичке. У документу пише да су становници већином „Rasciani greci rittus fidei“. И другдје по Ђаковачком котару велику већину (осим у самој ђаковачкој вароши) чинили су православни Срби. Као најстарије породице у Набрђу истичу се Живковићи, Митровићи, Тривуновићи, Гвозденовићи.
1736. године, у Набрђу има већ 28 кућа, од којих три католичке, а остало православне. Очито је било и раздјељивања кућа првих насељника, али и доласка нових досељеника. Између осталих, наводи се и Вукосав Сокол, од кога ће се развити бројно братство Соколовића. У попису ни за кога није наведено да је сеоски старјешина. По бројности се истичу Живковићи којих има три куће. Према попису из 1758. године, Набрђе има 58 кућа са 312 становника. Становништво се усталило, уз спорадично досељавање појединаца, најчешће из околних села ђаковачког краја. Осим неколико кућа, огромну већину чинио је српски православни живаљ, тако да је Набрђе било најјаче српско село у околини Ђакова. И, као такво, трн у оку католичкој цркви и хрватској државној идеји од краја 19. вијека.
У другој половини 19. вијека, плански ће ту бити насељене неке католичке породице из разних области Аустро-угарске. Занимљиво је да су се четири словачке породице насељене у овом периоду у Набрђе, временом, орођавајући се са набрдским Србима, полако и саме посрбиле и прешле у православну вјеру. Насељени на ободу села, католици ће се брзо издвојити као посебна заједница – Мало Набрђе. Тада ће и стари дио села понијети придјев „велико“. И поред тога, Набрђе је остало тврди српски бедем у побрђу средње Славоније.
Крајем 19. вијека, Набрђе је нарасло на 87 кућа, углавном српских.

Главно мјесто у селу било је раскршће гдје се сеоски пут који се из правца Совриног брда и Малог Набрђа спушта преко Горњег поља у Велико Набрђе и ту рачва на двије стране. У углу који праве два нова пута је велики стољетни стари храст. По навици из својих ранијих завичаја, Брђани су ту одржавали сеоске скупове на којима су доношене важне одлуке, саопштаване значајне вијести, ту се окупљало и ради весеља и ради туговања. Брђанска црква са високим звоником подигнута је 1776. године, посвећена Успењу Пресвете Богородице, што је и сеоска слава (Велика Госпојина). Црква, звоник и предивни иконостас, коме су се дивили подједнако и православни и католици, били су израђени у барокном стилу који је у то вријеме преовладавао у архитектури и сликарству. И прије ове цркве у селу је била брвнара, подигнута још за првог насељавања села крајем 17. вијека. И сеоска школа, која је заснована 1854. године (до тад су се дјеца описмењавала у цркви, а за даље школовање се ишло у Левањску Варош или Ђаково), испрва је била нешто већа брвнара, а 1903. подигнута је зидана школска зграда, са потребном опремом. Набрђе је имало и свој дом културе са симболичним називом "Стража", који довољно, у једној ријечи, описује вијековну судбину Срба – граничара и крајишника.
Набрђе је имало своју циглану, у Роговцу, и парни млин од 1910. године, који је држао Васо Радосављевић. Сви мјештани су имали окућнице и мање или веће њиве и винограде, као и забране у приватном власништву. Али, као остатак племенског начина живота, село је имало и заједничку својину – комун, и то велику храстову и букову шуму Урбарију и пашњаке на Матијевцу.
Српство Брђана показало се у Првом свјетском рату. Присилно мобилисани у аустроугарску војску, они су, као и остали славонски Срби, послати на руски фронт. Тамо су одбијали да се боре против православне браће и користили прву прилику да се предају руској војсци. Од њих и других православних балканских Словена који су прешли на руску страну, формирана је посебна југословенска јединица у саставу руске војске.
Попис становништва у Краљевини Југославији из 1931. године, утврдио је да у Великом Набрђу живи 923 становника, од чега 870 Срба, а остало су били Њемци и Мађари. У Великом Набрђу уочи Другог свјетског рата није живио нити један једини Хрват. Хрвата је било у Малом Набрђу. А у годинама које су услиједиле, српско Набрђе ће платити претешку цијену свога досљедног Српства. Почетком 1942. године у селу је живјело 1140 становника. Према попису из 1948, било их је само 379! Ако одбијемо новорођене (ако их је тада уопште и било), излази да је током ратних година око осам стотина Брђана (више од двије трећине становништва) страдало у ратним дјешавањима. Већином од усташког злочина над ненаоружаним живљем, а дијелом и у борби.
Говор Брђана је типично славонски – ијекавски штокавски, са примјетним присуством икавштине. Види се јак утицај босанског говора, што је јасна посљедица поријекла становништва. Има доста старих српских ријечи које су у многим другим крајевима ишчезле. Далеко је мање турцизама и германизама него што је то присутно другдје у Славонији.
Презимена Брђана су типично српска, већином патронимска, по неком знатнијем претку (Петровић, Савић, Соколовић, Митровић, Живковић, Гвозденовић, Јовановић, Радосављевић, итд). Али, као и другдје по српским селима, свака фамилија има и свој надимак, по којем их други чешће знају него по породичном презимену. У Набрђу тако налазимо породичне надимке: Брљак, Жгањац, Зораћ, Јеж, Каплар, Курјак, Пупчар, Мачак, Сврачак, Чварак, итд.
Становништво Набрђа по насељавању било је ратничко и сточарско. Тек кад су се војно-политичке прилике средиле, током 18. вијека, почиње да се бави земљорадњом. Од стоке, највише су гајене овце, затим козе и говеда, нешто мање и свиње. На њивама су сијана сва жита и кукуруз, али је воћарство и виноградарство нарочито обиљежје овог краја. Због брдовитог терена, винова лоза је увијек добро успјевала, а вина у овом крају прављена била су на добром гласу.

Други свјетски рат

Мржњу Хрвата према Србима створили су, прије свих, католички клир инструиран од Ватикана, и разни хрватски теоретичари чији је постулат био да су Срби у Хрватској уљези, ту дошли силом и преотјели хрватску земљу. Као што је речено, Срби су се у Славонији, Далмацији, Лици и другим "хрватским" областима већином населили у 16. и 17. вијеку, нарочито током аустро-турских ратова 17. вијека. Како и гдје су се населили, и на чију земљу, Лазо Костић ("Појава Срба у Хрватској") правилно закључује да у вријеме турске најезде у првој половини 16. вијека "Хрвата већ није било на турској граници. Они су се разбегли чим су се Турци појавили. Настала је пустиња, њихове насеобине су биле de relictee nullius. А старо је правило да овакве напуштене, ничије ствари припадну primo occupanti, тј. ономе ко их први заузме". А зашто се Хрвати (односно славонски католици) нису уопште борили да сачувају своју земљу? Кључни разлог томе је што је властела у Хрватској (хрватска, угарска, њемачка) према својим кметовима вијековима поступала крајње нечовјечно, те су кметови једва дочекали прилику да од својих господара и са феуда побјегну. А Срби? Они су били ти који су храбро бранили хришћанску Европу од Азијата. И на свом и на туђем огњишту. Они нису у "хрватске" земље дошли као разбојници и отимачи, већ по позиву владара тих земаља, са оружјем у руци. "Оружјем су помогли одбранити ове земље од Турака, па су их по царском обећању и добили за своју нову домовину, јер су је купили крвљу својом" (цит. протојереј отац Манојло Грбић, из књиге о Карловачком владичанству). Са овим се слажу сви објективни историчари.
Али, 1941. године, нестало је сваке објективности. Нестало је људскости. Најгори олош хрватског народа испливао је на површину и кренуо, камом и маљем, да чисти хрватску земљу од Срба.
Брђани су много страдали у Другом свјетском рату. Након формирања такозване „Независне државе Хрватске“, уз Хитлерову Њемачку најстрашнију државну творевину у људској повијести, Брђани су, сигурно, били у врху листе Срба које је требало истријебити. У почетку су усташе неколико пута упадали у Набрђе и малтретирали мјештане, тражећи сараднике комуниста. Осим неколико инцидената, прва ратна година протекла је мирно.
Онда, 11. Августа 1942, већ у 5 часова ујутро, сеоски добошар Крста Савић истјеран је на сокак од стране усташа, који су претходне ноћи опколили село, да пробуди мјештане наредбом да сви напусте своје куће и дођу пред школу. Речено је и да понесу личне ствари и храну за недјељу дана и потјерају сву стоку и запреге. Збуњени мјештани су урадили како је речено. Тобож, село је требало испразнити због безбједности мјештана, јер су усташе имале намјеру да очисте околину од партизана. Само четворица стараца одбило је да изиђу из својих домова, и усташе су их на лицу мјеста убили.
Након што је колона кренула и оставила село за собом, једна група усташа је сеоске куће темељито похарала, а неке и запалила.
Колона је кренула незнано куд. Усташе су добро знали гдје их спроводе. Кроз Мало Набрђе, Левањску Варош, Мајар, Кондрић, Селце, Ђаково. Већином хрватска мјеста. У колону су се успут улиле на исти начин формиране колоне Срба из села Паучје, Боровик и Ченково. Колона је била дугачка 4-5 километара. Успут су наилазили на групице острашћених католика који су им се ругали, вријеђали их, псовали. Пут је неким дијеловима пролазио кроз густе славонске шуме. Усташе су тим дионицама били видно узнемирени, јер је у шумама било партизана. Група младих Набрђана то је схватила и почео је епски бјег.
Једанаесторица млађих људи је, у неколико група, кренула да бјежи у шуму. Усташе су били затечени, али и уплашени. Просто, нису реаговали. Само је један усташа викнуо за једним од храбрих младића – куда ћеш ти!? А младић му је, трчећи, одговорио – дођи да видиш!
За бјегунцима један усташа је припуцао. Међутим, из шуме се зачуо узвратни рафал. Били су то партизани. Нису се усудили упустити се у борбу са усташама којих је било далеко више. А и усташе су се уплашили, не знајући колико партизана крије густа шума. Партизани су кратком паљбом само покрили бјегунце и краткотрајни окршај је завршен, а колона наставила даље.
Александар Јовановић у својој књизи „Ишчупани корени Великог Набрђа“ поставља питање: „Како објаснити зашто није више младих људи побегло из колоне, која је до Левањске Вароши чувана релативно слабим снагама?“ Аутор одмах даје и одговор, који се може сажети у сљедеће: једноставно, Срби нису ни помишљали што их чека, нису се никоме замјерили, били су лојални Аустрији, били и Југославији, па и тих мало више од годину дана у НДХ. Зашто би им ико учинио какво зло? Били су сасвим необавјештени шта се у Павелићевој држави догађа. Једноставно, повјеровали су у оно што им је тог јутра саопштено, да ће бити одсутни на недјељу дана и потом враћени кућама.
Мушкарци су спроведени у Јасеновац. Од свих њих, само деветорица Брђана је преживјело. 22. априла 1945. године, преживјели логораши, њих око шест стотина, извршило је пробој из Јасеновца. Нису имали више шта да изгубе. Било им је јасно да је рат пред крајем и да ће их усташе све побити да не буде свједока ужаса који су се тамо догађали.
Старије жене су одвојене на зачеље колоне и побијене успут, приликом спровођења у љето 1942, а њихова тијела бачена у Саву. Радно способне жене послате су на принудни рад, већином у Њемачку. Тако се већина њих спасила. Дјеца су одведена у логор у Старој Градишки. Дио њих тамо је умро због лоших услова живота и разних болести. Дио је покатоличен и, након преваспитања, послат у католичке породице на рад или на усвојење. Срећом, само мали број њих након рата није пронађен и враћен својим породицама.

Повратак

У углавном пусто Велико Набрђе, славонски партизани ушли су 27. децембра 1944. године. Намјерно не кажем да је Набрђе тада ослобођено, јер усташа ту током рата углавном није ни било, нису имали над ким да успоставе власт. У сваком случају, оном малом броју људи који су се ту са разних страна вратили и у Набрђу полутајно живјели, лакнуло је кад су видјели момке са црвеним звијездама на капама. Партизани су се ту улогорили и сљедећег јутра уочи свитања продужили према јаком усташком упоришту у Левањској Вароши.
Свега нешто мало више од трећине становника Набрђа вратило се током прољећа и љета 1945. у своје домове. Остале је однио вихор рата и ужасне усташке државе. Село је било потпуно разрушено, већина кућа запаљене, имања у парлогу. Некада узорна домаћинска имања претворена су у пустош.
Међутим, похара је настављена и у новој држави. Нова комунистичка власт је, као и другдје, богатим посједницима одузела оно што су сматрали да је вишак.
Кренули су Брђани који су се вратили, испочетка. Много људи, нарочито мушкараца, није се вратило. Куће су обнављали сами мјештани, а и њемачки ратни заробљеници под надзором народне војске. Земља није обрађивана годинама, стоку су одвели усташе још 1942. Народ се вратио из логора изгладнио, многи нарушеног здравља. Најбоље су прошле млађе жене које су биле на принудном раду у Њемачкој, оне су тамо имале и редовну исхрану и љекарску помоћ. У село се доселило неколико српских породица из Лике, чије су куће уништене током рата. Они су усељени у куће неких брђанских Њемаца и Хрвата из Малог Набрђа и заселака по околини који се нису вратили из рата. Војска је давала народу храну током обнове села. Село је брзо живнуло. Осакаћено, без већине мушких глава. Ратна дјеца су расла, постајали су момци и дјевојке, кренуо је нови низ вјенчања, славља, рађала су се нова дјеца, прва генерација у новој социјалистичкој Југославији. И, иако у тој новој Југославији није било пожељно неко велико србовање, у Набрђу Српства и србовања никад није мањкало.

Расељавање

Вјероватно због тог тврдог Српства које је гајено међу славонским Србима, а нарочито у ђаковачким српским селима, Велико Набрђе је било трн у оку хрватским властима. И док су двадесет година раније дошли у црним униформама, са камама, за 1960-те смишљен је много перфиднији начин да се расрби Славонија.
Брозови високи официри осмислили су изградњу војног полигона баш у подручју села Велико Набрђе. Није било никаквог оправдања, ни техничких разлога, да се баш ту гради полигон, док је чак и у ближој околини било много погоднијих мјеста. Али, Велико Набрђе је било кључно српско мјесто овог дијела Славоније, и био је то ударац директно у главу. Не треба бити много мудар, нарочито из перспективе данашњег времена, да се разуме која је била намјера тадашње хрватске власти.
Становништво које се тек коначно скућило, обавјештено је 1962. године, да ће морати да се сели. За своја имања добили су некакво обештећење, од којег су могли да се скуће негдје друго. Током 1963. године село је расељено. Посљедњи пут мјештани су се окупили и сликали код старог храста, а затим пошли на разне стране.

[caption id="attachment_56702" align="alignright" width="214"] Разрушена црква Успења Пресвете Богородице (1983)[/caption]

Полигон укупне површине 30 квадратних километара је отворен крајем те године. Дали су му упечатљив назив "Сутјеска". На полигону "Сутјеска" војска је одржала неколико војних вјежби. Осим постављених, као мете су им служиле и куће Брђана. Оно кућа што је било квалитетније изграђено је разграђено, а материјал однијет за друге потребе. Велико Набрђе је полако нестајало. Остала је црква. Нису је смјели разградити, јер је, тобож, званично била под заштитом државе. Али се зато догодило, више пута, да су лоши стријелци артиљерије ЈНА, "случајно" погађали црквени звоник. Од једног поготка у унутрашњости цркве избио је пожар и тада је изгорио барокни иконостас непроцјењиве вриједности. На крају, у тако демолирану грађевину чобани из околних села почели су утјеривати овце на испаши у случају невремена.

Брђани су у своје село у нестајању док је црква још била употребљива долазили на празник Успења Пресвете Богородице и о задушницама како би обишли гробове предака. А и за то су најприје морали добити дозволу од ЈНА. Сваки пут би одлазили тужни видјевши разорено село.
Чак се десило једне године да је војни врх наредио војну вјежбу на полигону у Набрђу баш на празник Успења Пресвете Богородице, како би осујетили окупљање мјештана у цркви посвећеној управо овом Богородичином празнику. Наравно, због заказане војне вјежбе, Брђанима, а тако ни црквеним представницима, нису дате дозволе да тог дана обиђу село. Јасна је намјера војног врха да се спријечи православни вјерски скуп.
1983. године, од прилога расељених Брђана подигнут је у Набрђу споменик, велика грађевина са плочом од шумадијског гранита на којој су урезана имена свих Брђана пострадалих у Другом свјетском рату. Сваке године на дан 11. августа, око споменика су се окупљали рођени Брђани и њихови потомци и сродници, да одају пошту својим пострадалим ближњима. Истовремено, био је то дан да се окупе расијане фамилије и некадашњи сусједи. Затим би одлазили да обиђу разрушену цркву и остатке села. Посљедњи скуп био је 1990. године. Онда је почео нови рат, током којег је све српско у Набрђу докрајчено. Савремени усташе минирали су и уништили и спомен обиљежје. Данас је Набрђе полигон хрватске војске, под називом "Гашинци".
Брђани су се 1963. године раселили свуда по Славонији. Неки су већ тад отишли за Србију. Неки су то морали три деценије касније, 1990-их, током грађанског рата. Усташки терор је постигао свој циљ: у Славонији данас готово да нема никог од Брђана и њиховог потомства. Они већином данас живе по Србији –у Војводини, Београду и Шумадији.
Сваке године, удружење Брђана обиљежава 11. август окупљањем мјештана, њихових потомака, сродника, пријатеља. С обзиром да велики број људи старином из Набрђа живи у Срему, посљедњих година скуп се одржава у Инђији.

Литература:
- Ивић Алекса – „Досељавање Срба у Славонију током 16, 17. и 18. столећа“
- Јовановић Александар – „Ишчупани корени Великог Набрђа“
- Кашић Душан – „Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији“
- Костић М. Лазо – „Појава Срба у Хрватској“
- Крестић Василије – „Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848 – 1914“
- Мажуран Иве – „Попис западне и средње Славоније 1698. и 1702. године“
- Мажуран Иве – „Становништво и властелинства у Славонији 1736. године и њихова економска подлога“
- Петровић Живојин – „Велико Набрђе 1941 – 1945“
- Попис Cанџака Пожега 1579. године (уредник: Стјепан Сршан)
- казивања Данице (Митровић) Петровић:
https://www.youtube.com/watch?v=uEkGMMkBW9o
- мапе преузете са сајта:
https://www.bergbook.com/cgi-bin/demo10.cgi/U=admin&P=p6aNadPa4i/Search?search=%2Bsubject%3A%22Map%3AEurope%3ASlavonia%22%20%2Btype%3A%22Map%22

Прилог:

Popis Sandžaka Požega, 1579. godine
Defter-i Mufassal•i Liva-l Pojega 987.

Nabrdje

Balaž Balindov
Djula, pridošlica
Grgur Antolov
Mika Tomašev
Ivoš Mikulić
Djuradj, pridošlica
Mika, pridošlica
Tomaš Grgurov
Martin Tiporić (Biburić)
Ivak Matijinšev
Šimun lv(e)čić

Popis Kotara Djakovo 1702. godine
Conscriptio districtus Diakovensis anno 1702.

Pagus Naberdie

Milenko Millovanovich
Radoitza
Prodan Sivkovich
Sztoiak Mihailovich
Sivko Dmitrovich
Vukman Maximovich
Prodan Marich
Vuicza Savich
Todor Tripunovich
Boso Vukadin
Radoszav Radivoiovich
Pavo Matteiovich
Joseph Stephanovich
Jakub Matteiovich
Vinko Gvosdenovich
Stepan Lalich
Perasz Szimich
Janko Nicolich
Vukasin Nicolich

Vlastelinstvo Djakovo 1736. godine

Nabrdje

Radovan Csichin
Mihat Stoiakovich
Theodor Trivunovich
Petko Burich
Sivko Vinkovich
Ranisav Vukasinovich
Gliso Blagoevich
Dragich Milissevich
Stanko Thomich
Maxim Thartarinovich
Radossav Mitrovich
Vuk Kovaczevich
Petar Panich
Vukossav Szokoll
Antun Josipovich
Radovan Czitrich
Stanissav Davidovich
Beras Simich
Prodan Marich
Ninko Sivkovich
Sztevan Sivkovich
Risto Millinovich
Szavo Milisavlevich
Laso Sivkovich
Petar Gvosdinovich
Vukassin Radoilovich
Mathia Stevanovich
Sztoiak Milinkovich

The post Велико Набрђе, некадашње српско село у Славонији appeared first on Порекло.

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић

Паштровићи су племе чије подручје захвата део јадранске обале од границе Будве и Бечића на северозападу до Спича на југоистоку, док је у унутрашњости оивичена ланцем Паштровске горе (ова унутрашња копнена граница била је променљива током прошлости).

[caption id="attachment_58086" align="aligncenter" width="1024"] Pastrovicchi (CORONELLI, Vincenzo. Repubblica di Venezia p. IV. Citta, Fortezze, ed altri Luoghi principali dell' Albania, Epiro e Livadia, e particolarmente i posseduti da Veneti descritti e delineati dal p. Coronelli, Venice, 1688.)[/caption]

Иако су као целина племе, Паштровићи се даље деле на 12 мањих „племена“. Она по величини и структури више одговарају црногорским и брђанским братствима, па ћу надаље о њима говорити у том смислу.
Паштровићи су племе хетерогеног састава по пореклу.

Према предању, најстарији паштровски етнички слој били су Срби и други Словени, досељени у ове крајеве у периоду између 6. и 10. столећа. Од овог слоја становништва до данас није остало потомства, јер су изумрли или се из матичне области иселили. Од њих су трагови остали углавном у топонимији. Данашња паштровска братства потичу од досељеника из 14. и 15. столећа и каснијих.
Стара нестала братства су у време кад је овај простор јадранског приморја био у саставу државе Немањића, већином припадала ситнијем племству и витешком слоју.

Значајнија изумрла и исељена братства из Паштровића

Паштровићи, по којима је име добило и племе и цела област. Под овим именом први пут се помињу 1355. године као властела у служби цара Стефана Душана. Постоје различита тумачења назива братства Паштровића: по једнима, он потиче од влашке речи pastro, изведене од латинске pastor – пастир, што указује на сточарску традицију. Други, реч пастро тумаче као старословенску, у значењу – шарен.

Били су јако братство у 14. и 15. столећу. Средиште им је била Стара Ластава (Петровац). Током немирног 15. столећа, због сукоба Примораца (највише Грбљана, а и других) са Млецима, као и турских упада, много становништва се из ових области иселило на север, у Далмацију и Италију. Паштровић се као братствено име од 16. столећа више не помиње у црногорском приморју, али се среће у Далмацији и Венецији, а касније и у Јужној Угарској код бачких Буњеваца (није јасно да ли ови Буњевци имају везе са црногорским Паштровићима или је истовентност патронима код ове две популације случајна).

Буљаревићи, по којима је названо место Буљарица, где им је било седиште. Изумрли су током 17. столећа.

Кањоши, знаменит стариначки војводски род у Буљарици. Од њих је чувени Кањош Мацедоновић из 15. столећа. Средином 17. столећа, војводство су им преотели Јунковићи (Суђићи), а од краја истог столећа, Кањоши се више не помињу у паштровској области, јер су се до тада иселили. Од њих потичу Пејаковићи у Ријечкој нахији, а по предању једини њихов преостали огранак су Калоштри из Режевића (премда, о Калоштрима постоји и друга верзија, што ће бити наведено касније).

Паштровска племена

1. Бечићи

Родови: Бечићи, Чучуци (једн: Чучук), Грацуни, Клапавице. Сви славе Никољдан.
Седишта братства су у Бечићима и Челобрду.

Први пут се помињу почетком 15. столећа. Потичу из Зете (Скадарски крај) одакле се најпре насељавају у Црмницу, а потом у Паштровиће. Изумрли бечићки род су Мушуни. За Клапавице се говори да су старинци (можда изворни Паштровићи?) који су се прибратили Бечићима. Међу Бечићима су живели и Штиљановићи, о којима ће бити речи касније.

2. Калађурђевићи

(раније се наводе и као: Калођурђевићи)
Цело братство носи исто презиме. Претка су звали Калођурђе – „лепи Ђурђе“ (грч. калос – леп). Славе Никољдан. Седиште братства је у месту Подбабац. Потичу из Зете (Скадарски крај) одакле су се доселили у Паштровиће вероватно још у 14. столећу, с обзиром да су још почетком 15. столећа били јако и бројно братство у Паштровићима.

3. Дабковићи

Родови: Кажанегре, Куљаче, Кентере, Балићи. Изворна слава им је Никољдан, који и данас славе Кажанегре и Куљаче. Кенетере и Балићи су узели да славе Митровдан, с обзиром да живе у Митровићима, те су узели и њихово крсно име. Седишта братства су у местима Дабковићи и Куљаче. Део је живео и на Светом Стефану.

Родоначелник свих Дабковића је Новак Црнац који се доселио из Пипера, најпре у Цетиње, а потом његов потомак Дабко у Паштровиће. О Новаку Црнцу биће речи касније.

За Балиће постоји претпоставка и да они нису Дабковићи, већ прибраћени потомци старијег братства Ђенаша (или Ђонаша).

Огранак братства који носи презиме Дабковић, иселио се из Паштровића до почетка 20. столећа (већином у Америку), као и Франовићи, док су Маројевићи изумрли у 18. столећу.
Међу Дабковићима су живели и родови Тарнути (вероватно старо паштровско братство) и Павловићи који су носили и име Беришани. Непознато је да ли имају везе са албанским фисом Бериша (али веома могуће да имају).

4. Митровићи

Родови: Митровићи, Грломани, Анђуси, Ђурашевићи, Санковићи, Јовановићи, Рађеновићи, Лукетићи, Војнићи, Рафаиловићи, Маркићевићи, Голиши. Слава им је Митровдан. Седишта братства су: Пржно, Подличак, Врба, Тудоровићи, Дивановићи, Вријесно, Славоњина, Андричићи, Рафаиловићи, Ђенаши, а било их је и на Светом Стефану (Митровићи).

Исељени родови Митровића су: Бући (једн: Бућа), Донковићи и Бјељаци (у 18. столећу), Лашковићи (у 19. столећу) и Радовићи – Нобили (последњи мушки изданак се иселио у Банат 1937. године).

Сви родови Митровића су сродни и, према предању, потичу од заједничког претка Дмитра који се доселио однекуд из Старе Србије. У Паштровићима се први пут помињу почетком 15. столећа.

Међу Митровићима живе и несродни Дивановићи, који су старинци у Паштровићима. Славе Мратиндан, односно Светог Стефана Дечанског. Њихово старије презиме је Буран / Бурановић.

5. [caption id="attachment_58089" align="alignright" width="150"] Стјепан Митров Љубиша[/caption]

   Љубише

Родови: Љубише и Никлановићи. Славе Митровдан. Седиште братства је у Близикућама, а Љубише су живели и на Светом Стефану.

Први пут се помињу у 14. столећу, као Близикуће. По предању, потичу из Херцеговине, одакле су дошли око 1300. године.

Са Љубишама живе и Крути (једн: Крута) који нису истог порекла, већ су дошљаци из Скадарског краја у 16. столећу. Крута има и у Грбљу, истог порекла.

6. Барочи

Барочи су мало братство, паштровско „племе“ које је изумрло у 19. столећу. У братству су била два презимена: Барочи и Николићи. Средиште им је било у Поздочу у паштровској планини коју су 1830-их Црмничани отели од Паштровића, те су се Барочи преселили у Врбу. Последњи се спомиње Јован Бароч 1846. године.

7. Режевићи
Режевићи су хетерогеног састава. Постојало је старо братство Режевића (вероватно право паштровско) које је изумрло, али су каснији досељеници преузимали њихово име. По братству Режевића назив је понео и манастир Светог Стефана, као и једина паштровска река – Ријека Режевића.

Режевићи живе у местима: Дробнићи, Крстац и Катун.

Родови:

[caption id="attachment_58085" align="alignright" width="199"] Манастир Режевићи[/caption]

У Дробнићима живе Ђедовићи, Склендери и Радовићи, који су сродни, потичу од досељеника из Пипера из 15. столећа. Славе Велику Госпођу (Успење Пресвете Богородице).
У Крсцу: Вуковићи и Павловићи су досељени из Старе Црне Горе у 14. столећу; Калоштри (једн: Калоштро) по једној верзији потичу од паштровских Кањоша из Буљарице, а по другој су старином из Старе Србије или Македоније (што можда потврђује име Кањош Мацедоновић, а можда и указује на македонску старину свих Паштровића?); Зеновићи по предању потичу из Старе Србије или Македоније, а досељени су веома давно, у 13. или 14. столећу; Ђаконовићи су из Побора, досељени због крви у 17. столећу. Сви крстачки родови славе Светог Стефана.

У Катуну: Перазићи, потичу из Климената, одакле је предак дошао у Приморје у 16. столећу. Ова сеоба се подудара са доласком Климената у Цеклин, па може бити део исте сеобе. Ових Перазића има и у Крајини и Мркојевићима, који су највећим делом исламизирани. Боговићи, Боснићи и Франовићи су сродни, потичу од досељеника из Старе Србије из 15. столећа. Франићевићи су огранак братства Медина (о њима касније) од претка који се ту доселио у 18. столећу. Сва катунски родови славе Светог Стефана.
Манастир у Режевићима засновао је краљ Стефан Првовенчани 1226. године, на месту развалине најпре паганског, а затим хришћанског храма још из времена Римљана. Цар Стефан Душан је, 1354. године, ту подигао храм Светог Стефана. Данашњи храм Свете Тројице и манастир, данас познатији као Режевићи, заснован је у 18. столећу. Братство Режевићи дало је велики број игумана овог манастира, од којих је најпознатији архимандрит Димитрије Перазић, половином 19. столећа.

8. Срзентићи

Цело братство носи исто презиме. Славе Никољдан. Седиште братства је у планинском селу Брда. Ово братство се испрва звало Булгаровићи, па је крајем 14. столећа прозвано Ћуда. Име Срзентић добили су по једном братственику који је био sergente у млетачкој војсци, крајем 17. столећа. По једној верзији, Ћуде / Срзентићи су од племена Никшића, које је у једном периоду катуновало у овој области (што се може повезати са никшићким предањем о старини у Грбљу). Изумрли род Ћуда су Никошићи, а Зановићи су се одселили у Будву, покатоличили и касније иселили у Далмацију. Перо Радованов Ћуда се потурчио и напредовао у турској војној служби, тако да је почетком 16. столећа постао паша у Каиру, именом Мустафа-паша.

9. Давидовићи

Родови: Миковићи, Давидовићи, Греговићи, Андровићи, Медиговићи (презиме су узели потомци Стевана Миковића који је био лекар - medigo). Славе Светог Илију. Живе у Челобрду, Новосељу, Калудерцу и Жуковици.

По предању су из Старе Србије одакле су се у 13. столећу доселили најпре у Црмницу, где су им преци били нека нижа властела. Живели су у месту које се и данас зове Миковићи. Од почетка 15. столећа, под притиском нових досељеника, постепено се селе преко планине у Приморје, да би се до краја 17. столећа готово сви иселили из Црмнице (од нешто мало преосталих потиче данашње црмничко братство Ђалци у племену Подгор, који славе Никољдан). Братство се звало Миковићи до средине 18. столећа, а онда су прозвани Давидовићи по најјачем и најбројнијем роду.

Изумрли и исељени давидовићки родови: Маркићевићи (изумрли у 18. столећу), Пашићи (последњи мушки се иселио 1911. године) и Џамоње (последњи умро 1953. године).
Прибраћени Давидовићима у братству су: Радановићи (досељени из Старе Црне Горе у 16. столећу), славе Светог Илију; Шољаге (досељени из Спича у 16. столећу због крви, а потичу од цеклинских Шољага), славе Ђурђевдан; Вукотићи (предак од Бјелоша из Катунске нахије се доселио почетком 18. столећа), славе Светог Илију.

Међу тестиранима на Србском ДНК пројекту уписан је и један Греговић као носилац хаплогрупе I2 M223.

Презиме Греговић може се повезати са надимком Грего, изведеног од имена Грегор, Гргур, Григорије. Али, занимљиво тумачење даје црногорски историчар Радослав Ротковић који у књизи „Саздање Цетиња“ каже: повезује ово са талијанским Greco - Греко, локално - Грего, Грк. "У овом запису из 1468. помиње се препоштени и премудри Божидар Грк, логотет, а то значи шеф канцеларије. Претпостављало се да би то могао бити млади Божидар Вуковић, доцнији војвода и штампар у Млецима… То што се Божидар назива Грком не треба да збуњује јер тако на једном мјесту стоји и за Николу "логотета господина Ивана". Грк је синоним за православног. Пошто је Никола носио монашку одјећу, он је за котoрског нотара био greco или grego (одатле презиме Греговић), то јест православни, припадник грчко-источне цркве (chiesa greco-orientale)."

10. Суђићи

Цело братство носи исто презиме. Живе у Петровцу. Један њихов огранак, Андрићи, живи у Буљарици. Славе Петровдан.

По предању, потичу из Старе Србије, одакле су се доселили у 14. столећу. Испрва су се звали Главочи (15-16. ст.), па затим Јунковићи (16-18. ст.), а од преласка у Кастел-Ластву (Петровац) око 1800. године, прозвани су Суђићи по братственику Марку Јунковићу – Суђи, који је био судија („суђа“) и врло угледан грађанин.

Међу тестиранима на Србском ДНК пројекту уписан је и један Суђић као носилац хаплогрупе G2a L497.

11. Миџори

Родови: Миџори и Тодорице. Славе Свете Враче, а раније су славили Нокољдан. Седиште братства је у Буљарицама – Миџоров крш.

[caption id="attachment_58084" align="alignleft" width="300"] Манастир Градиште[/caption]

Предања о пореклу Миџора су различита. По једној верзији, они су из Дукађина и сродни Бјелопавлићима, а у Паштровиће су се доселили око 1400. године. По другој, они су огранак братства Арменко (видети касније). До 18. столећа звали су се Бутаци (једн: Бутак), затим Николићевићи, и коначно Миџори. Према Јовану Вукмановићу, име Миџор је из друге половине 18. столећа. Међутим, у Манастиру Градиште изнад Буљарице, постоји њихова породична гробница са мрамором на којем стоји натпис „гробница Миџорах 1721“. Дакле, презиме Миџор постоји још у првој четврти 18. столећа. Постоји могућност везе презимена Миџор са истоименом планином на србско-бугарској граници.

12. Арменко

Цело братство носи исто презиме. Славе Никољдан. Живе у Буљарици.

По предању, доселили су се из Старе Србије средином 14. столећа. Све до 19. столећа, братствени назив био је – Томићи, док назив Арменко, који је био нешто као њихов породични надимак, почиње да се користи као братствено име. Према предању, име Арменко добили су по једном претку Томићу који је (х)рамао, док по неким мишљењима оно потиче од латинског armentarius – говедар, сточар, по занимању „влаха“ – арментара. Можда се ово име може довести и у вези са Јерменима / Арменима. Или са грчким родом Арменис са Крфа (тестирани као R1b) о којeм је дискутовано на форуму Порекла:

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=56.msg9830#msg9830

Остала братства у Паштровићима

Штиљановићи су у Паштровиће дошли из Црмнице где су имали посед у месту Забес, у данашњем племену Бољевићи. Штиљановићи су у Црмницу досељени у 13. столећу у време Немањића и били су властела. Били су орођени са Црнојевићима. Могуће је да су сродни властеоским родовима Бечића, Калођурђевића, Миковића, Главоча, Кањоша и др, али њихово порекло је непознато. Само презиме је изведено од патронима Стилијан – Штиљан, грчке етимологије (занимљиво и можда битно за порекло овог рода је да лично име Стилијан и данас постоји међу Македонцима и Бугарима). Главни део Штиљановића је у 15. столећу напустио Црмницу и населио се у Паштровићима. Они који су остали у Забесу били су врло угледни и имућни, и носили су старешинска звања. Последњи који се истакао по чувењу био је кнез Станко Штиљановић почетком 19. столећа. Од 1830-их, братство почиње да опада, да би последњи мушки изданак у Црмници, Стево Штиљановић умро 1941. године. Након пресељења у Паштровиће, Штиљановићи су се населили у Бечићима где су, због племенитог порекла, прихваћени као главари. Последњи паштровски кнез био је Стефан Штиљановић, који се крајем 15. столећа иселио за Срем и тамо постао деспот србски. Собом је повео и један број својих сродника, као и Паштровића.

[caption id="attachment_58087" align="alignright" width="288"] Петровац[/caption]

Медини не припадају ни једном паштровском племену. Њихова посебност се огледа у пореклу, по томе што су одувек живели у Ластви, која је имала посебан статус у односу на Паштровску општину, као и због тога што су једно време сви били католичке вероисповести, те су се држали одвојено од својих паштровских суседа (који су на њих, пре свега због вере, нерадо гледали). По предању, Медини су потомци једног шпанског витеза поморца, презименом Medina, који је почетком 14. столећа био плаћеник у војсци краља Милутина. Његов потомак, вероватно син, можда и унук, који је већ био православне вере, добио је од цара Душана поседе у Бару, Црмници и Ластви. У 17. столећу, у време јаке унијатске пропаганде, цело братство Медина прешло је у римокатоличку веру и подигло себи цркву западног обреда у Кастел Ластви. Зато је Паштровски збор донео одлуку да се са њима ни један паштровски род не жени. Због ове мере, већи део братства Медина вратио се у православну веру, а они који хтедоше да остану католици, иселише се за Будву. Данас има у Будви и Боки католичких Медина који славе Светог Луку, док православни Медини живе у Мединском кршу (део Петровца) и славе своје старо крсно име Светог Тому.

„Фурешти“ (исквар. талиј. – шумари, горштаци) по пореклу не припадају паштровском племену, већ су потомци разнородних досељеника у Паштровиће из Старе Црне Горе и Херцеговине, већином у 18. и 19. столећу. Досељни су због разних разлога – немаштине, крви, или женидбом као домазети. Они су већином досељени у Буљарицу и околна места. Већи родови су: Милутиновићи, Драшковићи, Вулићевићи, Радаче, Вучићевићи, Баровићи, Маинићи, Бјелице, Радуловићи, итд.

Приметно је да код већине паштровских племена постоји предање о пореклу из Старе Србије и Македоније (у различитим периодима, углавном 13. и 14. столеће), а ту су и упечатљиви братствени називи Мацедоновић и Булгаровић, затим презимена Штиљановић, Миџор и Арменко. Осим тога, међу старијим паштровским племенима, као најчешћа, примећује се крсна слава Никољдан, што указује на могуће блиско порекло тих никољштачких родова. Можда све ово указује на талас досељених „влашких“ катуна током 13. и 14. столећа, чији помен налазимо у многим документима Котора и Дубровника, којем би, евентуално, могли припадати и Паштровићи.

*

Анализом предања и историјских чињеница долази се до следећих слојева становништва у Паштровићима:

1. Најстарији слој (вероватно од словенски досељеника 6-10. столећа), ту спадају најстарија, углавном изумрла или исељена братства: Паштровићи, Буљаревићи, Барочи, Стари Режевићи, Тарнути, итд.
2. Досељеници из Старе Србије / Македоније (13-14. ст): Кањоши, Митровићи, Зеновићи, Булгаровићи (Ћуде – Срзентићи), Миковићи – Давидовићи, Главочи (Јунковићи – Суђићи), Миџори, Арменци – Томићи, Близикуће, режевићки Боговићи, Боснићи и Франовићи.
3. Близикуће имају предање о пореклу из Херцеговине, а Срзентићи (Булгаровићи, Ћуде) да су од племена Никшића. Упечатљиво је и презиме Боснић. Могућ је правац сеобе: Стара Србија / Македонија – источна Херцеговина – Приморје.
4. Досељеници из Пипера са почеткa 15. столећа: Дабковићи и режевићки Ђедовићи, Склендери и Радовићи.
5. Досељеници из Зете, Скадарског краја и Малесије с краја средњег века, вероватно под утицајем турске најезде: Бечићи, Калађурђевићи, Ђенаши (?), Беришани (?), Перазићи.
6. Медини, западног порекла (?).

Свети Стефан Штиљановић

[caption id="attachment_58092" align="alignleft" width="236"] Свети Стефан Штиљановић и жена му Јелена[/caption]

Један од најпознатијих Паштровића је кнез Стефан Штиљановић.

Након пропасти Српског царства и деспотовинe, 1459. године, Срби у Србији су потпали под турску, а Срби преко Саве и Дунава под аустро-угарску власт. Када је изумрла деспотска лоза Бранковића, србско деспотско достојанство у Срему и Славонији преузима паштровски кнез Стефан Штиљановић, на позив своје рођаке деспотице Јелене Бранковић. Стефан је био одгојен у племићкој породици утемељеној на хришћанским вредностима, био је образован и врло добро обучен у војничким вештинама. Народна традиција приказује кнеза Стефана као једног од наших најузорнијих владара, познатог по племенитим делима, изразитој правдољубивости, хришћанским врлинама и јуначкој борби против Турака.
У Срему је од Угара добио на управу посед са седиштем у Моровићу. Истакавши се у борбама против Турака и одржавајући добре односе са угарском властелом, добио је и друге области на управу. Турци су тада били на врхунцу војне моћи, заузели су Будим и опколили Беч. Током ових тешких година Стефан је мудро водио свој народ и храбро се борио против Турака. Владала је глад, па је деспот Стефан Штиљановић сопственим средствима прехрањивао народ, помагао је Србску цркву, и зато је био вољен и поштован владар.
Не зна се тачна година његовог упокојења, верује се да је то било око 1543. године. Супруга Јелена и његов верни народ сахранили су га на брду Ђунтир у Срему. Склањајући се од турске најезде, Јелена се повукла у Немачку.
Једне ноћи, Турци на месту Стефановог гроба угледаше светлост, па појурише на то место, мислећи да је ту закопано благо. Пронађоше његове мошти нетрулеже како блистају, а из њих се ширио диван мирис. Они однесоше мошти свом старешини Амиру (или Амурат-бегу), пореклом хришћанину, јаничару. На молбу сремских монаха, Амир им преда мошти кнеза Стефана, па их ови пренесоше у манастир Шишатовац на Фрушкој Гори. На ову вест, супруга Јелена врати се у земљу, поклони се светим моштима и замонаши се као Јелисавета. Након три године, и она се упокојила, а њене мошти похрањене су, такође, у манастиру Шишатовац. Мноштво верних долазило је на поклоњење Светом Стефану, а Патријарх српски Пајсије саставио је његово житије. У Паштровићима подигнута је црква Светог Стефана Штиљановића и освећена 1875. године.
Током Другог светског рата, 1942. године, усташка НДХ је пљачкала сремске манастире и скрнавила мошти светитеља. Када је за то сазнао др Радослав Грујић, историчар, теолог и управник Музеја СПЦ, одмах се за помоћ обратио немачком барону Рајсвицу за помоћ. Барон је изишао у сусрет угледном професору Грујићу. Лично је с њим кренуо у Срем да спасе свете мошти, уз пратњу немачке војне јединице. Из манастира Јазак су узели мошти Светог цара Уроша, из Шишатовца мошти Светог кнеза Стефана Штиљановића, а из Раванице фрушкогорске мошти Светог кнеза Лазара. Мошти су пребачене за Београд, где их је дочекао бројни народ. У литији кроз град пренете су у Саборну цркву у Београду, 14. априла 1942. године.
Мошти Светог кнеза Стефана Штиљановића и данас почивају у Саборној цркви у Београду. Молитвена помоћ њему се упућује нарочито током ратова, тешких времена, напада непријатеља. Спомен на овог великог светитеља прославља се 17. октобра.

Паштровско порекло патриарха србског Арсенија Чарнојевића

[caption id="attachment_58082" align="alignright" width="168"] Арсеније Чарнојевић[/caption]

Према неким мишљењима, патриарх србски из 17. века, вођa велике сеобе Срба на север, Арсенијe III Чарнојевић (1633-1706) пореклом је из племена Паштровића.

Видели смо да међу Паштровићима један број братстава потиче из племена Пипера, и то „племе“ Дабковићи и три братства из Режевића (Ђедовићи, Склендери и Радовићи). Њихово порекло је од лужанског братства Црнaцa. У више средњевековних текстова речју „црнац“ обележева се калуђер – црноризац. Могуће је да је предак братства био неки разкалуђер или је био важна личност, главар или сл, оставио је потомство а затим закалуђерио, те су потомство назвали Црнцима (паралела са презименом Калуђеровић). Није искључено ни неко другачије порекло овог братственог имена.

Од Новака Црнца, који се из матичног братства иселио крајем 15. века (што се поклапа са јачањем Пипера, али и немирних времена успостављања турске власти), тачније од његовог потомка Дабка потиче паштровско „племе“ Дабковићи, чији су родови: Кажанегре, Куљаче, Кентере и Балићи - они и данас живе у Паштровићима; Дабковићи и Франовићи су се сасвим иселили (поглавито у Америку), док су Маројевићи изумрли (Јован Вукмановић - „Паштровићи“). Даље, у „племену“ Режевићи, село Дробнићи, родови Ђедовићи, Склендери и Радовићи су такође из Пипера, чији предак се доселио у исто време кад и Новак Црнац, што упућује на могуће исто порекло (исти извор). Према паштровском предању, сродни Дабковићима су и Стањевићи и Савовићи у Будви, који потичу од Станка Андрије Црнца. Стањевићи су у Будву сишли из племена Побора. По овом братству је име добио и чувени манастир. У Поборима презиме Стањевић није се одржало, јер се род поделио на два огранка са новим презименима: Каписоде, који су остали у Доњим Поборима, и Шканате који су предигли за Горње Поборе.
Eво шта кажу извори о пореклу патриарха Арсенија Чарнокевића:

Католички бискуп Андрија Змајевић, који је лично познавао Арсенија, у свом раду „Држава света“ наводи да је патриархово место рођења Цетиње.
Сима Милутиновић Сарајлија („Историја“) такође пише да је патриарх са Цетиња, из племена Бајица.

Иларион Руварац, опет, наводи да је патриарх био родом из Приморја из племена Паштровићa.
Јован Ердељановић наводи бајичко предање по којем је патриарх рођен у Бајицама и често је долазио у Бајице као у своје родно место.

Саво Накићеновић наводи да је патриарх из Дуљевa у Паштровићима.
Укратко, Накићеновић сматра да су преци Арсенијеви из пиперских Црнаца (Черни, Црни, Црнокући). Делу фамилије у Паштровићима Млечани су превели презиме y Кажaнегрa (Casanegra), које презиме и данас постоји. Црнци од којих потичу Дабковићи (Кажанегре и остали), као и патриарх Арсеније, сродници су црначких Милашевића, о чему знају и једни и други. Чињеница да је Арсеније био рођен у Бајицама, можда указује на правац досељења из Пипера најпре у Бајице, а затим у Приморје, или се ради о неким родбинским везама између паштровских Црнаца и Бајица. Према Накићеновићу, порекло од братства Црнаца је можда инспирисало патриарха да узме себи презиме Чарнојевић, премда постоје и мишљења да је тим презименом хтео да доведе своје порекло у везу с Црнојевићима, чиме би стекао већи углед (а тиме и корист за свој народ) међу европском властелом оног времена.
Видимо да извори међусобно нису опречни, а мишљење Накићеновића као и народно предање их употпуњују у најцеловитију слику.

Закључак је да се не може са сигурношћу рећи да патриарх Арсеније потиче из Паштровића. Могао би бити од братства Кажанегра, али оно што се поузданије може рећи је да је он изданак братства Црнаца, и то оног његовог дела исељеног у Стару Црну Гору и Приоморје, које има своје огранке и у племену Паштровића, и на тај начин постоји одређена веза између Паштровића и Арсенија Чарнојевића.

Један детаљ о србству Паштровића

Кад је проглашена Краљевина Црно Гора, 1910. године, група паштровски исељеника у Америку, из државе Аризоне, који су се потписали као „Срби Паштровићи“, послали су на дар краљу Николи позлаћену сабљу са угравираним стиховима:

„Честита ти круна била,
Дјелима ти окићена!
Паштровићи то ти желе
Преко бурног океана!
Прими ову сабљу бритку
Америчког новог кова.
Бог ти с њоме маха дао,
Право тамо пут Косова!
А кад згодни часак куцне,
На миг твој смо, краљу, први
Све за Србство жртвовати,
И потоњу капљу крви.“

[caption id="attachment_58083" align="aligncenter" width="655"] Бокељска делегација у Бечу 1869. године[/caption]

О Паштровићима, њиховом пореклу и резултатима генетских испитивања, дискутовано је на форуму Порекла, на следећим темама:

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=1061.0

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.0

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=771.msg11379;topicseen#msg11379

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.msg7473;topicseen#msg7473

ИЗВОРИ:

Јован Вукмановић „Паштровићи“ (1960)

Јован Ердељановић „Стара Црна Гора“ (1910)

Саво Накићеновић „Бока“ (1913)

Радослав Ротковић „Саздање Цетиња“ (1984)

Ђорђе Греговић „О Паштровићима“

Житије Светог праведног кнеза Стефана Штиљановића

The post Братства племена Паштровића appeared first on Порекло.

[caption id="attachment_58306" align="aligncenter" width="800"] Село Годиње[/caption]

Црмница је једна од четири нахије Старе Црне Горе. На северу се граничи са Ријечком нахијом, западном и југозападном страном, која чини природну планинску границу, са приморским племенима Брајићима и Паштровићима, и на југозападу делом са Спичом, на југу са Крајином (Зупци, Шестани и Сеоце), а својом источном страном Црмница се спушта према Скадарском језеру.

У Црмници постоји седам племена. Становништво у њима је веома разнородног порекла.

Црмница је насељена од давне прошлости. Словени су населили ниже, источне делове Црмнице окренуте према Скадарском језеру, још у прва времена досељења у Илирик. Могуће је да су међу њима били и остаци старијег балканског становништва. До пред крај 14. столећа, ту су се територијализовали и неки влашки и арбанашки катуни. Сви они су временом претворени у сталне насељенике на поседима подељеним средњевековној зетској властели, као и на црквеним поседима. Обимније досељавање становништва повезано је са турским освајањима почев од 15. столећа, када почињу пристизати досељеници са разних страна (Стара Србија, Албанија, Зета). Временом су досељеници почели притискати затечено старије становништво, јер су били ратоборнији и чврсто братственички устројени за разлику од старинаца који су те особине изгубили током живљења у феудалном поретку. Старинци су се током 15. и 16. столећа исељавали према млетачким поседима у Приморју, нарочито Спичу и Паштровићима, где њихови потомци данас чине значајан део становништва. Многа стара братства су се током неколико столећа истражила. До средине 17. столећа, досељеници су сасвим превладали, и тада је настало и седам црмничких племена, наместо дотадашње братствене и сеоске груписаности. Међутим, племенска свест овде никад није било тако јака као у другим деловима Црне Горе, а нарочито Брда, из разлога што се племена нису оформила према заједничком пореклу (или барем идеји о њему), већ више под притиском одбрамбене и привредне нужности, као територијалне заједнице (изузетак су Глуходољани код којих је заједничко порекло онај кохезивни елемент). Отуд, није необично што су, често, црмничка племена, или чак и братства из истог племена, ратовала међусобно, као и што, неретко, нису једни другима помагали у случају сукоба с Турцима или неким суседним племеном. Само већи турски напад могао је ујединити сву Црмницу.

Племенско уређење у Црмници укинуо је књаз Данило половином 19. столећа, али је у народу остала да постоји традиционална подела на седам племена.

Према пореклу, око четвртине црмничких братстава потиче од досељеника из Катунске и Ријечке нахије, четвртина из Старе Србије, Дукађина и северних делова Албаније, четвртина од племена Васојевића, и последња четвртина од досељеника са разних страна Приморја, Црне Горе и Херцеговине. Један мали број Црмничана потиче у мушкој линији од староседелаца који су ту живели пре 15. столећа.

Црмничани су се, због скучености своје области, много и исељавали. Најпре стариначки родови под притиском дошљака у 15. и 16. столећу према Приморју, а затим због сталних сукоба са турском влашћу, подстакнути од Млетачке републике, многи су били принуђени да се, спасавајући голи живот, селе на њену територију. Црмнички пребези су, 1656. године, засновали село Перој у Истри, које је и данас црногорска оаза. Од краја 19. столећа, па до Првог светског рата, много Црмничана иселило се у Америку, а после 1918. године на Косово и Метохију, од 1945. године у Бачку, Београд, Подгорицу, итд.

Племена у Црмници су: Подгор, Брчели и Дупило у Горњој Црмници, и Сотонићи, Глуходољани, Лимљани и Бољевићи у Доњој Црмници.

1. ПОДГОР

Племе Подгор оформљено је средином 17. столећа, уједињењем Миковића, Подгорана и Ораховљана ради заједничког ратовања против Ријечана око планина.

Племе обухвата следећа села и братства која у њима живе:

Утрг

(ранији називи села била су: Ђурђева Младика, Трзина, Отрзина)

Утрг се помиње у попису Маријана Болице из 1614. године.

У Утргу су братства:

Страхиње, Јоветићи и Хајдуковићи (славе Митров-дан) који потичу од претка који се доселио из Хотског Хума у 15. столећу.

Вукмановићи (Ђурђев-дан) су досељени из Цеклина од Доњака (пиперског порекла) крајем 15. столећа. Њихов родоначелник Вукман био је у служби код Ивана Црнојевића.

Мијачи (Митров-дан) су досељени из Бјелица од тамошњих Абрамовића крајем 18. столећа.

Опточићи (или Овточићи)

Опточићи се први пут помињу 1482. године.

Братства:

Грабовице су старинци.

Вујачићи, Стјепчевићи и Јањевићи потичу од претка који се доселио из Хотског Хума у 15. столећу.

(Можда би родоначелник Стејпчевића могао бити Стјепан Николин, сеоски старешина из Дефтера 1521. године).

Томовићи су од племена Васојевића.

Петановићи и Вукановићи су од претка који се доселио из Пипера почетком 16. столећа.

Сва братства из Опточића славе Никољ-дан,што је, вероватно, повезано са чињеницом да је сеоска црква посвећена Светом Николи.

Орахово

Орахово се први пут помиње 1296. године у Повељи краља Милутина.

У Орахову живе Барјамовићи (Ивањ-дан) досељени ту из Ријечке нахије, са даља старина им је из Куча. Барјамовићи су били војводско братство у Подгору у 17. и 18. столећу.

Осим Барјамовића живи и по неколико кућа родова из других села подгорских.

Миковићи

Село се први пут помиње 1296. године у Повељи краља Милутина, као део Орахова.

У Миковићима живе Ђалци (Никољ-дан) који су потомци стариначког братства Миковића. Миковићи су се, већином, иселили у Паштровиће у 17. столећу. Још у 13. столећу Миковићи су били властела у Црмници. До 17. столећа били су и војводе подгорски. Током сукоба са Ријечанима око територије, дошло је до уједињења Подгора, Орахова и Миковића. Након тога, значај братства Миковића опада.

Осим Ђалаца, у Миковићима живе и Улићевићи (Ђурђев-дан), који су огранак Вулићевића из Бријега у Брчeлима (видети касније), ту досељени средином 18. столећа.

Браћени

У Браћенима живе Радомани (Аранђелов-дан) ту досељени из Љуботиња крајем 17. столећа.

Крушевица (или Дабовићи)

Најстарији помен села је из 1242. године, у Повељи краља Владислава Немањића.

У селу живи братство Дабовића (Ђурђев-дан) који су старинци у Црмници.

2. БРЧЕЛИ

Племе Брчели оформљено је крајем 16. столећа, уједињењем Брчељана и Томића.

Племе обухвата следећа села и братства која у њима живе:

Горње Брчело

Брчели (као једно насеље) се помињу 1326. године у Повељи краља Стефана Дечанског Манастиру Врањина. У Брчелу су Балшићи имали свој летњиковац.

У селу су следећа братства:

Поповићи, Бошковићи, Алексићи и Томашевићи (Томин-дан) који потичу од два брата досељена из Скадра у 15. столећу. Овом кругу припадало је и барјактарско братство Кнежевића које се истражило (последњи мушки потомак умро је уочи Другог светског рата).

Роловићи и њихов огранак Никаљевићи, и Иличковићи и њихов огранак Суботићи (Илин-дан) потичу од претка који се доселио из северне Албаније у 16. столећу, а по предању старином су из Хвосна. По другој верзији, Иличковићи су од паштровског племена Давидовића, што их доводи у везу са црмничким Миковићима.

Шпадијери (Ђурђев-дан) су од цетињских Шпадијера.

Раније су у Брчелу живела стариначка братства Франовића и Радичевића који су се иселили у Приморје.

(У Дефтеру за Црну Гору из 1521. године, у попису Брчела, налазимо тројицу свештеника, од којих би неки могао бити родоначелник Поповића, затим и имена која би могла имати везе са наведеним брчеоским родовима: Божидар (Бошковићи), Никола (Никаљевићи), Илија (Иличковићи), Радич (Радичевићи).

Доње Брчело

У селу су следећа братства:

Гојнићи и Леверде (Ђурђев-дан) су старинци. За Леверде се још каже и да су у Црмницу дошли из Приморја.

Јовановићи (Аранђелов-дан) су досељени из северне Албаније у 14. столећу.

Копитовићи (Петров-дан) су досељени из Његуша.

Томићи

Томићи се први пут помињу у Повељи краља Стефана Дечанског из 1326. године.

У селу су следећа братства:

Љешевићи су досељени из Зете у 14. столећу. Њихов огранак су Ћетковићи.

Ђоновићи и Ра(т)книћи су старином из северне Албаније, најпре су се доселили у Зету, а у Томиће у 16. столећу. Раније презиме Ракнића било је Фуга.

Маровићи, досељени из Грбља у 18. столећу.

Раније је у селу живело велико братство Томића, сродних Љешевићима, по којима је село и добило име, и који су једно време били засебно племе. Они су изумрли. О њиховој старини говори и чињеница да се у Повељи Ивана Црнојевића из 1482. године наводи низ топонима у Црмници који је везан за ово презиме.

Сва братства у Томићима славе Томин-дан.

Бријеге

У селу су следећа братства:

Вулићевићи су по предању из Србије где су били нека властела (у Смедереву). Почетком 15. столећа, долазе у Крушевице у северној Боки, а одатле у Црмницу у 16. столећу, где су се добро умножили. Има их у три црмничка племена: Брчелима, Подгору и Дупилу.

Марковићи су се доселили из Маина почетком 18. столећа, а даљом старином (15. ст.) су из Пипера.

Оба братства у Бријегама славе Ђурђев-дан.

3. ДУПИЛО

Племе Дупило помиње се крајем 15. столећа, што се тада односило само на село Дупило. Почетком 17. столећа, Дупиљанима су пришла и села Комарно и Трново која су се отцепила од Љуботиња у Ријечкој нахији (отцепио их је тадашњи спахија трновски Вуко Марков Вујовић). У оружаном сукобу између Љуботиња са једне и Комарна и Трнова са друге стране, Дупиљани су помогли отцепљена села и надјачали Љуботињане, након чега је оформљено племе Дупило.

Племе обухвата следећа села и братства која у њима живе:

Дупило

Најранији помен Дупила је у Повељи краља Владислава Немањића из 1234. године.

У селу су следећа братства:

Вучинићи, Ремековићи и Никотићи су старинци у Дупилу. Вучинићи су били велико и јако војводско братство у Дупилу (тада су носили презиме Вучине), касније су спали на само неколико кућа.

Петровићи су досељени из Врања у Зети у 15. столећу, и они су давали војводе дупиоске пре Вучина, али су се и они осули и спали на једну кућу.

Ђуровићи и Црнчевићи су потомци двојице браће досељених од Васојевића крајем 15. столећа. Ђуровићи су дого били војводе дупиоски (последњи Машо Ђуровић до смрти 1917. године). Сродни овим родовима били су Радаџини, који су се истражили средином 19. столећа.

Дајковићи су од цеклинских Дајковића, од претка ту досељеног око 1700. године.

Пурлије су досељени из Сотонића.

До 15. столећа у Дупилу је живело јако братство Калађурђевића које се иселило у Паштровиће.

Његушевићи су са Његуша дошли у Црмницу, били су јако и угледно братство које је потпуно ископано у сукобима против Турака.

Сва братства у Дупилу славе Аранђелов-дан.

Папратница

У селу су следећа братства:

Милетићи су старо црмничко братство које је у састав дупиоског племена ушло у 16. столећу. Дуго су давали племенске војводе у 18. столећу.

Вукославчевићи и Машановићи потичу од заједничког претка Вучића који се у Папратницу населио на тазбину крајем 16. столећа.

Сва братства у Папратници славе Аранђелов-дан.

Трново

(ранији назив села, пре 1230-те, било је Звјеретина)

Најранији помен Трнова је у Повељи краља Владислава Немањића из 1234. године.

У селу су следећа братства:

Печурице су старо братство у Трнову, а по предању потичу од Скадра.

Вујовићи су досељени од љуботинских Вујовића.

Вуксановићи су старином од Куча, а раније презиме (све до 20. столећа) било им је Кучине.

Богдановићи су огранак изумрлих Његушевића из Дупила.

(можда је њихов родоначелник Богдан, отац Стјепанов, који се спомиње у Дефтеру из 1521.)

Планинићи и Зечеви (једнина: Зец) су сродна братства, раније заједничко презиме било им је Планине. Потичу од претка који се у 16. столећу доселио од племена Никшића.

Перовићи су од цуцких Перовића, од претка који је због крви предигао средином 17. столећа.

Сва братства у Папратници славе Аранђелов-дан.

Комарно

(село се раније називало Доње Трново)

Најстарији помен Комарна је у Повељи краља Владислава Немањића из 1242. године.

У Комарну живе сродни Вујовићи и Лекићи (Аранђелов-дан) који су од два брата Вујовића који су ту дошли из Трнова.

4. СОТОНИЋИ

Племе је формирано почетком 16. столећа, а само племенско име је старије, несловенског порекла и вероватно потиче од ранијег (влашког) становништва. Сотонићи се помињу 1371. године под називом Љубичани, а као Сотонићи 1468. године.

Племе обухвата следећа села и братства која у њима живе:

Сотонићи

У селу су следећа братства:

„Дукађинци“ су сви сродни и потичу од Михаила Дукађинца, „сина дукађинског бана“ који је у другој половини 15. столећа побегао од Турака Ивану Црнојевићу, коме је постао дворјан, а касније је, према предању, оженио девојку из куће Црнојевића. Њихови родови су:

„Николићи“: деле се на Николиће и Игумновиће.

„Митровићи“: деле се на Вукосавовиће и Стојановиће. Од њих су и одсељени Никићи.

„Расалићи“: деле се на Којичиће, Станковиће, Поповиће, Савићевиће, Дамјановиће и Марковиће.

„Миросаљићи“ су се сви иселили из Црмнице, а родови су Влаховићи (или Лаовићи), Матовићи и Бошковићи.

(У Дефтеру за Црну Гору из 1521. године, у попису села Сотонићи, наилазимо на нека имена која би могла имати везе са наведеним дукађинским родовима: тако има већ број пописаних домаћина са именом Никола, затим Вукосав, Стоја. Иначе, ономастика Сотонића у првој половини 16. столећа је мешана албанско-словенска, што је можда потврда дукађинског порекла ове групе родова; тако, поред словенских и хришћанских имена, наилазимо на имане апопут Љеш, Лека, Калина, Ђураш, итд).

Уламе су старином од Куча, досељени у Сотониће у 16. столећу.

Радовићи „Кудини“ су досељени из Његуша у 18. столећу, а старином су из Херцеговине.

Бајковићи су досељени из Ријечке нахије у 18. столећу. За њих остали у племену кажу да потичу од пиперских Шпања.

Митровићи су досељени из Бјелопавлића у 18. столећу.

Гажевићи су досељени из Васојевића у 18. столећу.

У Сотонићима су живела велика стариначка братства Петровића и Белановића, која су се истражила (Петровићи услед сталних обрачуна са досељеним Дукађинцима), као и Краљи који су се иселили после Првог светског рата. Истражили су се и Ђурнићи, који су у Сотониће доселили крајем 15. столећа од племена Васојевића.

Сва сотонићка братства славе Аранђелов-дан.

Мачуге

У селу су следећа братства:

Милићи су од бјеличких Милића чији је предак доселио од бјеличких Милића због крви почетком 17. столећа.

Добрковићи су потомци дошљака из Шестана у Крајини средином 17. столећа.

Ђукановићи су потомци дошљака који је доселио из Полице у Будимљи због крви средином 18. столећа.

Сва братства у селу славе Илин-дан. 

5. ГЛУХИ ДО

Племе је формирано средином 16. столећа, од досељеника из Дупила који сви потичу од племена Васојевића, у Црмницу насељени средином 15. столећа. Ови досељеници су временом сасвим потиснули старинце, а истовремено су од Паштровића преотели целу Созину.

Племе обухвата следећа села и братства која у њима живе:

Глухи До

Најстарији помен села је из 1371. године, и то као Добри До.

Осим неколико њих, сва братства у Глухом Долу потичу од васојевићких досељеника из друге половине 15. столећа, која се деле на следеће братственичке групе:

„Ивчевићи“ (од претка Ивца) се деле на Вукчевиће, Маротиће и Михаљевиће, а њима су прибраћени и Остојићи (који су од цетињских Шпадијера) и Ђурановићи (из Бјелопавлића. Изумрли родови „Ивчевића“ су Мишљени и Јанковићи.

„Јововићи“ (од претка Јова) се деле на Јововиће, Антовиће и Шаиновиће. Изумрли су Ђурићи и Главичићи.

„Вулетићи“ (од претка Вулете) се деле на Ђурашиће, Бошковиће, Кнежевиће, Вуксановиће и Раичевиће, а прибраћени су им Спичановићи, који су од добега из Спича због крви, од братстава Вуказића.

„Нишолићи“ или „Кумпреси“ (од претка Нишоле, брата Ивчевог, који се, по предању, окумио с Иваном Црнојевићем), деле се на Војводиће (дуго су били наследни војводе и сердари глуходолски), Вучићевиће, Буиће. Кумпрешки род Маровићи се иселио из Црмнице.

„Крстићевићи“ или „Масоничићи“ (од претка Крста) се деле на Масоничиће, Ђуковиће, Савиће, Шарчевиће и Јоветиће. Прибраћено им је братство Зец које потиче од претка досељеног из Спича крајем 19. столећа.

„Гвозденовићи“ (од претка попа Николе Бадњића званог Гвозден), деле се на Гвозденовиће, Киковиће, Драговиће, Станишиће и Петрановиће. Прибраћено им је братство Ћеклића чији је предак добегао из истоименог племена због крви, а потиче од ћеклићких Радојевића.

„Бранковићи“ или „Чарапићи“ (по предању потичу од Бранка који је такође био Васојевић и сродник Ивчев, но према постојећој документацији, извесније је да су у Црмницу дошли из Корјенића 1588. године), деле се на Бранковиће и Ђуричиће. Прибраћено им је братство Ковачевића који су старинци у Глухом Долу (за њих у племену кажу да су Лужани).

Невасојевићка братства:

„Шуштери“ (потичу од досељеника из Враке презименом Добриловић, који је у непознато времедобегао у Црмницу из Враке), који се деле на Шуштере и Ћетковиће, док су остали шуштерски родови изумрли (Поповићи, Миловићи, Станковићи, Перићи, Лукићи - ови последњи су били проклети од Светог Петра Цетињског због свог насилништва, након чега су се убрзо истражили). Шуштерима је прибраћено братство Дрешићи, који су старинци у Глухом Долу.

Посебно братство неприбраћено већим братствима су Николићи, у Глухи До досељени са Чева у 18. столећу због крви.

Сва братства у Глухом Долу славе Аранђелов-дан.

Буковик 

Буковик се помиње у попису Маријана Болице 1614. године.

Братства у Буковику су сродна глуходолским и већином потичу од Васојевића, то су: Бокани, Раичевићи, Лекићи, Рајковићи, Радаче, Калетићи, Лукићи и Ђурићи.

Вукмановићи су од цеклинских (В)Укмановића који су у Буковик дошли из Утрга у племену Подгор почетком 16. столећа.

(У Дефтеру за Црну Гору из 1521. године, налазимо нека имена која можемо повезати са овим братствима, нарочито имајући у виду време њиховог доласка уочи пописа. Тако имамо тројицу синова Вука - Ивана, Николу и Ђура, који би могли бити преци Вукмановића. Затим, Калину Дабиживљевог који би могао бити Калета од кога потичу Калетићи.)

Исељена су стара братства Орловићи и Перовићи (у Зету у 18. и 19. столећу, због сукоба са васојевићким братствима), као и Томашевићи (васојевићког порекла), а изумрло је старо знаменито братство Ђуровића (у Буковик досељени из Брајића).

Сва братства у Буковику славе Аранђелов-дан.

6. ЛИМЉАНИ

Племе је форимрано током 16. и 17. столећа од више разнородних братстава из два одвојена насеља - Лимљани и Каруч, која су се касније стопила у Лимљане, у којем је насељено цело племе.

Најстарији помен Лимљана је из Повеље краља Милутина 1296. године.

У племену живе следећа братства:

Цаковићи су најстарије братство у Лимљанима, некада су били бројни а данас су спали на једну кућу.

Дарчевићи су досељени почетком 15. столећа из северне Албаније. У време Црнојевића били су властела и веома јако братство, али су се касније много иселило, па су у Лимљанима спали на пар кућа.

Клисићи (у 16. столећу помиње се и верзија Клиса или Клиска) су досељени у 15. столећу из северне Албаније.

Божовићи (Зачеће Светог Јована) и Вукосавовићи (Никољ-дан) су сродна братства досељена из Пипера крајем 16. столећа.

Боковци су досељени почетком 17. столећа из Бокова у Ријечкој нахији због крви.

„Чешљари“ су заједнички назив за братства Вучетиће, Никиће, Вулићевиће и Ђурановиће који су досељени из Чешљара у Ријечкој нахији у 17. столећу, због крви, а огранак су стариначког ријечанског братства Соколовића.

Пејановићи су досељени из Ријечке нахије у 17. столећу, због крви, а даљом стариином су из Херцеговине.

Крекуни су добегли из Цеклина због крви око 1700. године.

Милићи су од бјеличких Милића, добеглих због крви у 18. столећу.

Шоровићи и Капе (Митров-дан) су од оних са Цетиња, које је владика Данило протерао са Цетиња због неког злочина.

Вулетићи су досељени из Катунске нахије у 18. столећу.

Ивановићи (Ђурђев-дан) су у Лимљане добегли због крви у 18. столећу из Бара, а у Бар су дошли из Ријечке нахије. Даљом старином су из Куча.

Бошковићи (Никољ-дан) су добегли из Бјелопавлића због крви у 18. столећу.

Косовићи (Никољ-дан) су од претка који је из Цуца добегао због крви у 18. столећу.

Драгишићи су од претка који је из Цуца добегао због крви у 18. столећу.

Сјеклоће су досељени из Добрског Села у Ријечкој нахији у 18. столећу.

Велико братство Вучајковића (или Ујчаковића) истражило се смрћу последњег мушког изданка 1860. године. Они су досељени почетком 15. столећа из северне Албаније, заједно са Дарчевићима. Цуцко братство Стојановића, давно досељених у Лимљане, сасвим се иселило у ослобођени Улцињ 1880. године.

Сва лимљанска братства (осим оних где је наведена друга слава) славе Светог Јована јесењег - Зачеће.

7. БОЉЕВИЋИ

Племе се оформило у 17. столећу уједињењем три засебна села са разнородним братствима, из економских и одбрамбених разлога.

Племе обухвата следећа села и братства која у њима живе:

Бољевићи

(ранији називи села били су и: Полуждребица Штитари до 15. столећа, у 15. и 16. столећу Боловићи и Болојевићи, а од 17. столећа Бољевићи)

Први помен села (као Подждребица Штитари) је из 1296. године у Повељи краља Милутина, којом он село дарује Манастиру Врањина.

У селу су следећа братства:

Пламенци, најзнаменитије братство у Црмници. Старином су из Херцеговине од тамошње властеле Богостиновића - Болојевића. У попису племства средњевековне Босне из самостана у Фојници, који се датира на 16. или 17. столеће, наводе се и Богостиновићи, кнезови благајски (постоји стари град Благај на Буни у Херцеговини). Црмнички Бољевићи потичу од кнеза Јована (или Ивана) Богостиновића који се доселио у Зету код Стевана Црнојевића (око 1450-те). Учесник је збора зетских племена на Врањини 1455. године. Потомци кнеза Јована су прозвани Болојевићи, касније Бољевићи, а по њима цео крај и племе. Презиме Пламенац датира из 1630-их, они су огранак од кнеза Стевана Бољевића, потомка кнеза Јована. Други огранак Бољевића су Вулековићи, потомци кнеза Богдана Бољевића, брата кнеза Стевана.

Живановићи су дошли из Старе Рашке почетком 16. столећа.

Јовалекићи су досељени из Спича око 1760-те, а старином су из Будве, по предању потичу од которске властелинске куће Кувелица (помињу се 1482. године). Њима сродни Лукшићи су се иселили у Бар 1934. године.

Укшановићи су досељени из Бјелица због крви почетком 18. столећа, огранак су братства Боројевића.

Маровићи су од претка који је због крви побегао из Хота у Зети, а затим у Црмницу у 18. столећу.

Изумро је стари бољевићки род Андрушковића (последњи умро 1942. године), који су у Црмницу дошли почетком 16. столећа, кад и Живановићи, а старином су из Дечана (због чега су једно време имали презиме Дечанић).

Сва братства у Бољевићима славе Ивањ-дан.

Забес

Село Забес се помиње 1469. године.

У Забесу живе три сродна братства - Ђуришићи, Семедери-Поповићи и Петрановићи (Никољ-дан). Старином су са Косова, насељени почетком 16. столећа на имање властелина Штиљановића у Забесу.

Забес је био посед властелинског рода Штиљановића насељеног у Црмницу у доба Немањића (13. или 14. столеће). Не зна се тачно одакле потичу. Били су орођени са Црнојевићима. Као и много других племићких родова, и Штиљановићи су у 15. столећу напустили Црмницу и отишли у Приморје где чине братства племена Паштровића. Онај део Штиљановића који је остао у Црмници био је веома имућан и давао је старешине свог племена и Црмнице. од 1830-их, братство почиње да опада, а смрћу последњег братственика Стева Штиљановића 1941. године, и замире.

Годиње

Најстарији помен села је из 1242. године, у Повељи краља Владислава Немањића којом он село дарује Манастиру Врањина. У Годињу су Балшићи имали свој летњиковац.

У селу су следећа братства:

Никачи потичу од претка досељеног из Климената (Никчи) у 16. столећу због крви.

Перазићи су од климентских Перазића, у Црмницу дошли у 16. столећу кад је неколико фамилија овог братства напустило завичај због турског насиља.

Лековићи и Веловићи су сродна братства, потичу од претка Леке досељеног из Груда (Диноша) почетком 18. столећа због крви.

Сви ови родови су били католички, па су у Црмници временом прешли у православну веру. Сви славе Никољ-дан.

Током 16. столећа, у которским документима често се помиње род Дабишиновића из Годиња. Они су се или иселили или изумрли у завичају.

*                            *                           *

Из наведеног описа порекла братстава у Црмници, види се да је ова област можда и најхетерогенијег састава становништва у целој Црној Гори.

До турске најезде, Црмница је била подељена на поседе зетске властеле и цркве, на којима су живели њихови кметови. Од 16. столећа, Црмница постаје збег досељеницима са свих страна из разних разлога - због турског насиља, крвне освете, немаштине, итд.

Стариначка братства су раштркана по свим племенима, и, изузев Пламенаца - Бољевића, малобројна су. Старије становништво се већином иселило према Приморју, док су њихово место заузела експанзивна дошљачка братства. Преостали старинци су, у склопу тих околности, били принуђени да се „прибију“ уз дошљаке.

У племену Подгор, међу досељеницима са разних страна, из брдских племена и околних нахија Црне Горе, издвајају се две групе братстава пореклом из Хотског Хума.

У Брчелима доминирају родови досељени из Горње и Доње Зете. Занимљиво је братство Вулићевића из Бријега због предања о властеоском пореклу из средњевековног Смедерева.

Племе Дупило је јако хетерогеног састава становништва, из разних крајева Црне Горе, Брда и Херцеговине.

У Сотонићима доминирају „Дукађинци“, док је најхомогеније племе Глухи До, са изразитом васојевићком већином. Средином 15. столећа, Васојевићи још увек нису сасвим територијализовани у Брдима. Према расположивим подацима, може се закључити да у ово време они иду у заједници са Пиперима, са стаништима напоредо и у Доњој и у Горњој Зети. Од друге половине 15. столећа, Васојевићи се померају више на исток. Досељеници у Црмницу би могли бити из тог прелазног периода, кад су неки Пипери и Васојевићи из Зете дошли у област коју држе Црнојевићи. Ивац и Нишола од кога потичу глуходолски Ивчевићи и Нишолићи били су у служби код Ивана Црнојевића, а с њима и Вукман Пипер, родоначелник утршких Вукмановића.

Према васојевићком предању, предак дупиоских Ђуровића, Ђуро, је син легендарног Васа Васојевића, односно четрврти брат родоначелника три огранка Васојевића - Раја, Новака и Мија.

Напомена:

Описано стање црмничких братстава је из средине 20. столећа.

У овом попису нисам навео нека мања братства насељена у Црмницу из суседних крајева, већ она која су заснована у самој Црмници.

Извори:

„Црмница“ - Јован Вукмановић

„Најстарији помени црмничких насеља“ – Саво Лекић

„Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића“ – Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић

„Стара Црна Гора“ - Јован Ердељановић

„Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“ - Ристо Ковијанић

„Помени Влаха на подручју општине Бар“ - Цветко Павловић

„Ријечка нахија“ - Андрија Јовићевић

„Племе Васојевићи“ - Радослав Вешовић

The post Племена и порекло братстава Црмнице appeared first on Порекло.

Као племе, Цетиње се први пут помиње код Марјана Болице 1614. године, у његовом попису црногорских, брдских и малесорских племена, рађеним у форми извештаја млетачкој влади за потребе ратовања притив Турске.

Цетиње као насеље и Цетињско Поље на којем се насеље развило, добили су назив по ранијој речици Цетињи која је некад текла кроз поље (временом је нестала у карству). Порекло и значење назива нису сасвим расветљени, али с обзиром да се топоними Цетиња, Цетина и сл, јављају у свим српским крајевима, али и код других словенских народа (Словенија, Пољска), могло би се основано претпоставити да је корен ових назива словенски[1]. Цетињско Поље дели се на два дела: горњи су Бајице, а доњи - Доњи Крај. И становништво се према месту где живи назива: Горњаци и Доњокрајци.

Данашње насеље засновано је на заравни коју је народ звао Ловћенски Долац (или само Долац), где је 1482. године Иван Црнојевић, након што је престоницу преместио са Обода на Цетиње, подигао себи двор. Две године касније, уз двор је подигнута и црква на месту Ћипур, посвећена Рождеству Пресвете Богородица (Мала Госпођа), испред које је касније сахрањен Иван Црнојевић. Црква је убрзо претворена у манастир у који је, 1485. године, пренето са Обода седиште Зетске епископије. У прво време око двора и манастира није постојало никакво насеље, као ни у време кад је владика Данило Петровић засновао нови манастир на месту развалина двора Црнојевићевог[2]. Цетињско насеље почиње да настаје тек од 1847. године, кад је владика Петар II сазидао конак уз манастир. Од тада су становници Цетињског Поља почели себи зидати куће на исток од манастира.

Цетињско Поље је служило као катуниште влашких номадских сточара, да би од 13. столећа у њему почела да се заснивају стална насеља. До краја времена владавине Црнојевића, настала су сва насеља која и данас постоје у области Цетињског племена, осим самог Цетиња где је био манастирски посед. Села у Цетињском племену су: Доњи Крај, Бајице, Јабука и Дубовик у северном делу племенске области, Бјелоши у средишњем делу, и Очинићи, Угне и Врела на југу (ова три села се називају и заједничким именом Конак или Конаџије).

У турском пореском дефтеру из 1521. године наводе се ова села за засеоцима (махалама): село Угна са заселком Врела, села Очинићи и Бјелоши и село Цетиње са засеоцима Боровине, Остојићи, Ивановићи и Хумци.

Сви старији родови славили су исту славу (Светог Јована), што може да укаже и на сродно порекло. Утицај старијих братстава почео је да опада почев од периода када Иван Црнојевић преноси престоницу у Цетињско Поље, а с њим долазе нови досељеници, многи племићког порекла. Стари Бајице су били утицајни још у 16. и 17. столећу, снажно братство били су Бјелошевићи, а примат у племену од 18. столећа преузимају Мартиновићи - Орловићи.

После досељења Орловића, није било неког обимнијег досељавања у Цетињско племе. Међутим, и поред чињенице дуготрајног бивствовања, између цетињских братстава никада није сасвим дошло до потпуног уобличавања племенске свести. Разлог овоме је што је државна власт у Црној Гори потекла управо са Цетиња, а племенско устројство је опречно државној организацији. Из тог разлога, Цетиње је остало једно недовршено племе, више територијална заједница села и братстава Цетињског Поља и околине.

Порекло становништва Цетињског племена

Старији родови и раније становништво у Цетињском племену[3]

1. Околина Цетињског манастира (Ловћенски Долац)

Пре знатнијег досељења Срба у Цетињско Поље (15. столеће), на Пољу су катуновали влашки сточари, који су одатле истерани до краја 15. столећа, након што су дошљаци убили њиховог војводу Радула. Након подизања манастира, као кметови на манастирској земљи помињу се Радојевићи (који су изумрли) и Медојевићи. Један Цетињанин Медојевић, ковач, се помиње у которској документацији још 1398. године (и надаље). У дефтеру из 1521. године код Маина се наводе Медовићи, који вероватно имају везе са цетињским Медојевићима. Медојевићи су се у 16. столећу делом потурчили, па притисли манастирску земљу. Након „Истраге потурица“, почетком 18. столећа, вратили су се у православну веру, али се и овај род истражио до краја 18. столећа.

У 16. столећу у Цетињском Пољу су живели и Алексићи и Остојићи (њихови вероватни преци се више пута помињу у которским документима у другој половини 15. столећа - Алекса Радмановић и Остоја Радовановић).

Остојићи се наводе и у дефтеру из 1521. године, као заселак Цетиња. Да је врло извесно да имају везе са Остојом Радовановићем види се и по братственом имену, као и по имену Радован које се више пута среће у братству. Да ли су се ови Остојићи иселили, изумрли или потурчили, па предигли у области под јачом турском влашћу, није познато.

2. Хумци

Од старијих родова који су живели у Хумцима, али су се одавно некуд иселили, били су Радаљевићи и Петковићи.

3. Доњи Крај

Старинци у Доњем Крају су Јабучани (једнина: Јабучанин), од којих се део зове и Поповићи[4]. У 17. столећу су се били потурчили, па опет покрстили у време владике Данила. Славе Светог Јована (20/7. јануара).

У Доњем Крају су раније живели стариначки Маруновићи, који су се иселили у Бјелопавлиће, где их и данас има.

4. Бајице

Братство Бајице (или Бајичићи[5]) су староседеоци у Цетињском пољу у односу на касније досељене Мартиновиће, али су и они овде дошли, знатно пре већине других Цетињана, у 14. столећу.

Данашњи родови Старих Бајица су: Бориловићи, Ивановићи и Милошевићи. Ивановићи и Милошевићи су једно време, у 16. столећу, били мухамеданци, па су се покрстили у време владике Данила. Ивановићима је из тог периода остало и старије презиме Мусулимовићи[6]. Сви Бајице славе Светог Јована.

Изумрли старобајички родови су Брајановићи и Шабаке.

Много бајичких родова се иселило у Боку и Приморје, углавном због притиска новодосељених Мартиновића: Радоњићи (огранак Бориловића), Санковићи, Ђуровићи, Чалије, Орловићи[7], Пиме.

Братство Зоговића у Горњем Полимљу има предање о пореклу из племена Бајице, с тим што они своје корене везују за братство Орловића. Извесније је, међутим, да су они потомци неке породице која се из Бајица иселила управо под притиском дошљака. За огранке братства Зоговића - Пејковиће и Петровиће, ДНК тестирањем утврђено да су носиоци хаплогрупе G2a:

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.msg7950#msg7950

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.msg7957;topicseen#msg7957

Неколико старобајичких родова се потурчило у 16. и 17. столећу, да би се након „Истраге потурица“ иселили: Вранићи у Подгорицу, Мустафићи и Алићи у Крајину.

У Бајицама су једно време живели потомци Новака Црнца, досељеног из Пипера, да би се затим иселили у Боку и Паштровиће, о чему је детаљно писано овде:

http://www.poreklo.rs/2015/10/27/bratstva-plemena-pastrovica/

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=771.0

Мноштво Бајица се, 1690. године, са Чарнојевићем иселило на север. Неки су стигли чак до Словачке, где данас постоји фамилија са презименом Baica и предањем о пореклу са Цетиња.

У дефтеру из 1521. године као засеоци Цетиња наведени су Боровине и Ивановићи. Да ли би Боровине можда могли бити Бориловићи (или Боројевићи?), или неко посебно братство, као и да ли заселак Ивановићи има везе са бајичким Ивановићима. Веома је могуће да су Боровине и Ивановићи заправо Бајице, јер чуди да тако велико и бројно цетињско братство није пописано (бар не под својим именом) 1521. године.

5. Бјелоши

Главно братство у селу су Бјелоши или Бјелошевићи. Потичу од претка Бјелоша који се у Цетињско Поље доселио око 1400. године из Грла (Греља) у Зети.

Потомство Бјелошево се веома брзо умножило и постало јако братство, тако да у 17. столећу фигурирају као засебно племе у односу на остале Цетињане[8]. Због тога су били трн у оку другим цетињским братствима, нарочито Бајицама и Очинићима, много су се крвили с њима и услед тога исељавали, у Боку и Приморје, затим са Чарнојевићем у Срем, и другде.

Деле се на два огранка: Јовановиће и Грљевиће.

„Јовановићи“ су: Вулетићи, Дамњановићи и Секулићи. Од њих су и исељена братства: Дапчевићи и Камбани у Љуботињу (Вигњевићи).

„Грљевићи“ су: Липовине, Перовићи, Кокоти, Бошковићи и Ђајке (једн: Ђајко).

Од Бјелоша потичу и следећи родови: Раднићи у Његушима, Дракуловићи у Боки, Вукотићи у Паштровићима.

Сви Бјелошевићи славе Зачеће Светог Јована (6. октобра / 23. септембра). Међутим, њихова стара слава била је Ивањ-дан (Рођење Светог Јована) и исељени Дапчевићи и Камбани су сачували ову крсну славу.

У Бјелошима је, пре доласка Бјелоша, живело и стариначко братство Милетићи, које се под притиском дошљака иселило у Црмницу у 17. столећу.

Један Дапчевић из Вигњевића тестиран је као носилац хаплогрупе I2а динарик јужни:

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=251.msg6465#msg6465

6. Очинићи

У селу живи истоимено старо братство. Име су добили по родоначелнику Очихни који је био једини преостали мушки изданак веома старог братства Козјевића.

С обзиром да се у време Ивана Црнојевића Очинићи помињу као бројно братство, може се закључити да је њихов предак Очихна живео најкасније у 14. столећу, а како је он изданак некада јаког братства Козјевића, јасно је да је старина Очинића у овом крају велика.

Очинићи се помињу у више которских докумената током 15. столећа, а у 16. столећу неки и као становници Боке.

Очинићи се називају још и „Средњаци“, зато што насељавају средњи део између Цетињског Поља и најудаљенијих села у племенској области - Угна и Врела.

Данашњи родови Очинића су: Батрићевићи, Паовићи и Гленџе и њихов огранак Петровићи.

Сви Очинићи славе Светог Јована.

Очинићи су се много исељавали у Боку и Приморје, и један део са Чарнојевићем за Срем. Од исељених родова, памте се Удовичићи, који су предигли за Врањину на Скадарском језеру. Очинићки род Соколовића се потурчио па је изгнан у време „Истраге потурица“.

Боришићи у Очинићима су веома старо братство из Бјелоша. У Очиниће су предигли крајем 15. столећа под притиском Бјелошевића.

Данашњи родови Боришића су: Калуђеровићи, Рудови (једн: Рудов) и Поповићи који делом носе и презиме Ћук.

Сви Боришићи славе Светог Јована.

У Очинићима су раније живели и Руцовићи, старином из Старе Србије, који су се делом иселили у Маине, а део се потурчио па је прогнан током „Истраге потурица“.

7. Угне и Врела

На Врелима је у давнини живела племићка фамилија Властелиновића, која је још крајем 15. столећа због заваде са Иваном Црнојевићем предигла у Будву и тамо се покатоличила и полатинила.

На Угнима су били стариначки родови Радовићи[9] и Грломани, који су се истражили.

Данашња врељанска и угњанска братства стариначког порекла су: Капе (или Капичићи[10]) и Беладе, који су истог порекла и носе заједничко братствено име Шоровићи (Шоровића има исељених по Црној Гори и Русији, као и потурчених у Крајини), Лагатори[11] (раније презиме им је било Бојковићи) и Зубери.

Сви славе Митров-дан.

У Лимљанима у Црмници постоје братства Капе и Шоровићи који су од угњанских Шоровића / Капа, које је владика Данило протерао са Цетиња због неког злочина.

С обзиром на презимена, није немогуће да су стариначки угњански родови влашког порекла, или да је бар било значајног удела влашког елемента у њиховој прошлости.

У дефтеру из 1521. године заселак Врела био је насељен, међутим, већ 1523. године у дефтеру се Врела наводе као запустела махала, вероватно касније насељена од Угњана.

Родови досељени у Цетињско племе од половине 15. столећа[12]

1. Доњокрајци

Доњокрајцима се називају и сви становници Доњег Краја, али превасходно братство које потиче од Ивана Боројевића, а то су родови: Иванишевићи, Ивановићи (који се називају и Лаиславићима[13]) и Мариновићи.

Њихов предак Иван „Старовлах“ Боројевић у време српске деспотовине био је заповедник града Ниша, а по паду града под турску власт, избегао је са породицом најпре у свој завичај (златиборски крај), а затим око 1450-те у Зету, и коначно, заједно са Иваном Црнојевићем, на Цетиње. Од двојице синова Ивана Боројевића потичу наведени доњокрајски родови, као и Дапчевићи, којих више нема на Цетињу (последњи је умро 1841. године), а има исељених у Никшићу, Ријечкој нахији, у Боки покатоличених а у Мркојевићима исламизираних.

Од друге двојице синова Иванових потичу родови Вушуровићи и Ивановићи у Бјелицама и Шабани (или Драгославићи) у Љуботињу.

Сви потомци Ивана Боројевића славе Ђурђев-дан, осим бјеличких родова који су преузели да славе Свету Петку.

У дефтеру из 1521. године, цетињски заселак Боровине би могао припадати братству Боројевића. Оно што највише указује на то је баштина Иванишева која је ту наведена. Иваниш је унук Ивана Боројевића, син Бороја Иванова, који је рођен почетком друге половине 15. столећа и у време писања дефтера могао је имати око 65 година.

Међу цетињском властелом, у документу Ивана Црнојевића из 1489. године, уписан је и Ратко Боровина. У дефтеру из 1521. године помиње се Ратко Борина у заселку Боровине.

У том случају, уколико Боровине поистоветимо са Боројевићима, заселак Ивановићи би требало да буду Бајице.

Један припадник братства Иванишевића - Боројевића ДНК анализом тестиран је као припадник хаплогрупе R1а:

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.msg14875#msg14875

2. Хумци (Умци) - Милошевићи

Братство настањује село Хумци, које је по њима и добило назив. Потомци су Бјеладина Хумца досељеног на земљу Цетињског манастира у време Ивана Црнојевића. Бјеладин је био из Врања у Зети, испод Хума (Хотског), отуд и надимак Хумац. Био је католик, а његово потомство је прешло у православну веру. По предању, њихови сродници су Ђоновићи у селу Томићи у Црмници (од Јована - Ђона, рођеног Бјеладиновог брата).

Сви данашњи Хумци потичу од Бјеладиновог потомка Милоша Вука Раичева, по коме носе презиме Милошевић.

Славе Ђурђев-дан.

3. Деље

Братство Деље (једн: Деља) живи у Доњем Крају. Потомци су Дељана који је са Косова добегао Ивану Црнојевићи у Ријеку, и био његов перјаник. Кад је двор Иванов пресељен на Цетиње, Дељан се населио у Доњем Крају на земљи коју му је дао син Ивана Боројевића, Владислав.

Славе Никољ-дан.

4. Шпадијери

Шпадијери у Доњем Крају потичу од неког ковача (шпадијера) који се доселио на Цетиње у време Ивана Црнојевића из доње Херцеговине.

Славе Ђурђев-дан.

5. Мартиновићи и Вуксановићи - Орловићи

Живе у Бајицама, Дубовику и Јабуци. Огранак су велике и разгранате лозе племићког порекла - Орловића. Родоначелник војвода Вук Орловић, према предању, био је заповедних града Сокола код Ужица у 14. столећу.

Према једној верзији (Ердељановић) Вукови синови се исељавају у Херцеговину - Гацко, одакле ће, након пада Херцеговине под турску власт, велики број становника прећи на подручје под влашћу Црнојевића. Чукунунук војводе Вука, Никола, доселио се у Цуце крајем 15. столећа, а његов унук Бајо Шћепанов прешао је у Бајице у другој половини 16. столећа.

Међутим, према другој верзији (Ковијанић), Орловићи су у Цетињу знатно раније: у которској документацији помиње се Тодор Ненојев Ивановић са Цетиња (Thudor Nenoe Ivanovich de Cetine) 1440. године кога Ковијанић препознаје као сина Неноја Орловића који је и по предању родоначелник бајичког огранка Орловића (с тим што се смешта у познији период).

Није искључена ни могућност да је Неноје привремено боравио на Цетињу, а затим прешао у Цуце, да би се његов потомак поново доселио на Цетиње[14].

Бајов праунук, војвода Вуксан Николин, родоначелник је Вуксановића, а Вуксанов братанац, кнез Мартин Влатков, великог и разгранатог братства Мартиновића, који се деле на родове (у Бајицама): Мартиновићи, Томашевићи, Стијеповићи, Николићи, Драговићи, Андрићи, Војиновићи, Вукосавовићи, Ђуровићи, Латковићи, Батрићевићи, Марковићи, Ивановићи и Милошевићи.

Почев од кнеза Мартина и његових синова, Мартиновићи су цетињски главари - кроз цело 18. и 19. столеће давали су војводе и сердаре.

Орловићи славе Светог Јована.

До сада је на Српском ДНК пројекту евидентирано неколико резултата братстава који су огранци Орловића, са резултатом хаплогрупе E1b V13, а о томе је писано и на форуму Порекла:

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=960.0

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=285.0

6. Остали родови

Мариновићи у Очинићима су пореклом из Херцеговине, из Гацка. Њихови преци, највероватније један дом или задруга, доселили су се најпре у Пипере, а у 16. столећу су дошли на Цетиње. Њима сродни су Аладини. У дефтеру из 1521. године помиње се махала Аладиновићи, као заселак Цуца[15].

Славе Светог Јована.

Мировићи на Угнима и Врелима су од претка Мира који је из Његуша (Мирац) добегао у 17. столећу због крви.

Славе Митров-дан.

Почеци (једн: Почек) у Доњем Крају су старином из Старе Србије (Бањска), одакле су им преци на прелазу 14. у 15. столеће дошли најпре у Пјешивце, а један део њих је због крви у 17. столећу добегао на Цетиње. Од њих су Почеци у Врањини на Скадарском језеру.

Славе Светог Јована.

Према једној верзији, Почеци су огранак пјешивачких Мијушковића. Уколико ово узмемо као тачно, као и да су Мијушковићи истог порекла са пјешивачким Перуновићима (од кнеза Богдана Потолића), могли бисмо посредно закључити да су Почеци носиоци хаплогрупе Ј2а, која је утврђена код једног тестираног припадника пјешивачког братства Перуновића:

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=52.20

Зечеви (једн: Зец) у Доњем Крају су потомци једног Зеца из Побора који се доселио на Цетиње крајем 17. столећа.

Славе Ђурђев-дан.

Ћеранићи у Доњем Крају су потомци једног Ћеранића из Мокрина више Новог, који се доселио крајем 18. столећа на Цетиње, а потичу од херцеговачких Ћеранића из Поповог Поља који су сишли у Боку у сеоби 1692. године.

Славе Светог Василија Великог.

Кажије у Очинићима су од Кажија из Љешанске нахије, одакле је око 1860-те неколико кућа овог братства кренуло за Србију. Међутим, због лоших односа две државе у то време, враћени су са границе и онда су се доселили на Цетиње.

Славе Светог Илију.

Напомена: у овом прегледу нисам навео све родове који живе у насељима Цетињског племена (разнородне досељенике из других делова Катунске нахије и другде из Црне Горе), већ само братства заснована на Цетињу.

Извори:

Стара Црна Гора - Јован Ердељановић

Насеља Старе Црне Горе - Саво Радусиновић

„Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића“ – Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић

„Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“ - Ристо Ковијанић

Паштровићи - Јован Вукмановић

Братство Зоговића кроз прошлост - Богдан Зоговић

_______________________________________

[1] Претпоставка Јована Ердељановића је да је старији назив био Цветиње.

[2] И двор и стари манастир разорили су Турци 1692. године.

[3] Родове ћу наводити према местима у којима живе, или су раније живели. Изумрли и исељени родови исписани су у италику, а родови који су и у 20. столећу живели у Цетињу у словима у болду.

[4] Од ових Поповића потиче Свети Симеон Дајбабски. Рођен је 1854. године на Цетињу као Саво Васов Поповић. Након замонашења у Русији био је јеромонах у острошком манастиру. Након једног чудесног виђења, засновао је пећински манастир Дајбабе код истоименог села у Зети, 1897. године, чији је игуман био до упокојења 1941. године. Због чуда која су се дешавала над његовим нетрулежним моштима, канонизован је као светитељ.

[5] Назив Бајичићи указује на могуће истородно порекло Бајица.

[6] Мусулим или муселим је турски чиновник.

[7] Ово су посебни Орловићи и немају везе са Орловићима - Мартиновићима.

[8] У Боличином извештају из 1614. године наводе се као посебно племе.

[9] Радовићи у Лимљанима у Црмници потичу са Угна, наводно од братства Капа. Можда су у питању ови истражени угњански Радовићи.

[10] У которској документацији од 15. столећа на даље помињу се и као Капице и Капичићи - Capizza, Capicich.

[11] Презиме лагатор је, највероватније изведено од грчког алагатор - старешина гласоноша.

[12] Наведени према братствима.

[13] Искварено од Владиславић.

[14] Што се тиче племићког порекла, не постоји историјски доказ о пореклу Орловића, нити се то презиме јавља у документима времена када су живели родоначелници Орловића. Према једној верзији, Орловићи потичу од Немањића: краљ Радослав, унук Стефана Немање, имао је сина жупана Драгоша, а овај Станислава - Стања (протовестијара на двору краља Милутина), који је родоначелник Стањевића (од којих порекло вуче један број братстава у Црног Гори, као на пример велико братство Вукчевића у Љешанској нахији). Стањ је имао сина Гргура (велики челник), а Гргур Вукшу - великог војводу Вука Црногорца (по Скопској Црној Гори, где су имали поседе). Вук Црногорац је отац војводе Павла „Орловића“, чији је син Неноје, а унук Тодор који се помиње у которском документу.

[15] И поред необичног имена које би се могло повезати са турском влашћу, сви Аладиновићи пописани у дефтеру носе словенска имена.

АУТОР: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић

The post Племе Цетиње – порекло становништва appeared first on Порекло.

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић

Племе Ћеклићи налази се у средишњем западном делу Катунске нахије, на широком подручју које се на југу и југозападу граничи са облашћу Његуша и Цетиња, на крајњем југоисточном делу са ријечким племеном Косијери, а целом североисточном страном са племенима Бјелице и Цуце, и коначно једним малим делом на северозападу и са подручјем Боке.

У модерно време, подручје Ћеклића важи за једно од рељефно и климатских најсуровијих крајева Црне Горе. Међутим, то је последица неумереног сечења шуме у последњих неколико столећа, што је узроковало спирања тла. У средњем веку, у Ћеклићима је било великих површина под густом храстовом шумом, а посојало је и језеро (од којег је остао само топоним, назив села Језер), из којег је отицала речица Љута, која се данас јављa код Ораховца у Боки, и Ћеклићи су тада, несумњиво, били много пријатније место за живот.

У области Ћеклића су следећа насеља:

[caption id="attachment_58650" align="alignleft" width="225"] Црква Светог Илије[/caption]

У средишњем, најпитомијем делу племенске области су Кућишта (која су одувек била племенско средиште), Вучи До, Крајњи До и Војковићи. На југ су села Милијевићи и Петров До, а у северном делу Убао, Драгоми До и Језер које је најсеверније и веома пространо насеље (састоји се од пет заселака). У Вучјем Долу је саборна црква Ћеклића, посвећена Светом Илији, која потиче још из 14-ог, а по неким мишљењима чак из 12. столећа. Данас је на месту ове цркве новосаграђена црква из 19. столећа.

Ћеклићи су веома старо племе, које се помиње још у првој половини 14. столећа. Ранији аутори[1] су као први помен племена Ћеклића истицали један млетачки извор из 1431. године. Међутим, један дубровачки документ бележи извесног Бојка Ивановића Ћеклића[2] тачно пола столећа раније[3]. У околини Скадра је почетком 15. столећа постојало село, уписано у млетачки Скадарски земљишник из 1416. године као Teclani, и у њему Jon Tecla (Јован Ћеклић?). Није искључено да ови Теклани Доње Зете имају везе са нешто севернијим зетским Ћеклићима, али то није сасвим поуздано. Ипак, најстарији помен братства је из једног которског документа из 1326. године, где се помиње Мароје од Ћеклића (Maroye dе Tecla).

[caption id="attachment_58651" align="alignright" width="217"] Света Текла[/caption]

Према бјелопавлићком предању, Ћеклићи су ранији становници долине Зете, где су имали своју цркву Свете Текле[4], на месту где је у другој половини 19. столећа заснован Даниловград, по којој су и добили племенско име. Наводно су их из тог краја протерали управо дукађински досељеници Бјелопавлићи, те су се Ћеклићи померили на запад у своје планинске области, где су имали своја летња станишта.

Ово предање се може чути и у самим Ћеклићима, али за њега нема никакве документарне потврде. Видимо да се Ћеклићи помињу у документима приморских градова током целог 14. столећа (када Бјелопавлићи вероватно још нису ни постојали, или је ово племе било на самом свом зачетку), и то најчешће као становници своје племенске области у којој и касније живе, али и неких крајева у Боки (Кавач, Тиват, Котор). Дакле, уколико их је и било у Бјелопавлићима, они су тамо касније заузели себи неке поседе дошавши из Боке или Катунске нахије, да би се касније вратили у матичну област.

Племенска слава Ћеклића је Свети Илија, а не Света Текла, али то не мора да буде аргумент против порекла Ћеклића из Зете, јер је слава могла бити и мењана. С друге стране, бјелопавлићко предање би могло доћи и као последица једне друге сеобе, великог братства Калуђеровића, које је живело управо на месту каснијег Даниловграда и одатле у 17. столећу предигло у данашње Ћеклиће. Калуђеровићи јесу велико и угледно братства, али ни у ком смислу не представљају главнину Ћеклића, а, осим тога, у време свог преласка у Катунску нахију, Калуђеровићи су славили Свету Петку.

Према народној верзији, назив племена потиче управо по цркви посвећеној Светој Текли (у локалном говору - Ћекла), док има мишљења (нпр. Ердељановић) и да је он изведен од родоначелника Ћекле. Наиме, у средњевековним споменицима, може се наићи на име Ћекла или Текла, и то не само као женско, него и као мушко име.

О старини Ћеклића у овом подручју говори и старина цркве Светог Илије, племенске славе, која потиче из давнине, из раздобња између 12. и 14. столећа. С обзиром на ову чињеницу, као и сродство старих родова који чине изворну окосницу племена, Ћеклићи су остали компактна заједница током целог средњег века. На подручју Војковића и Вучјег Дола постоји градина, остатак мањег средњевековног утврђења које је вероватно подигнуто за одбрану. Према племенском предању, ту су седели ћеклићки кнезови. Подручје у којем се јављају Стари Ћеклићи је прилично широко: њихови поседи се у изворима јављају у подручју повише Будве, затим у својој каснијој племенској територији у Катунској нахији, у области Чева, долине реке Зете, па можда чак и у Доњој Зети. Оволика раширеност огранака Ћеклића указује на њихову старину.

По доласку Ивана Црнојевића и његове дворске свите и свих пратилаца – војске, чиновника, занатлија, и др, у област Цетињског Поља, стање у овој и суседним областима почиње да се мења. Старији родови, па тако и Ћеклићи, полако се изолују по својим насељима, делом се утапају међу нове досељенике или исте утапају у свој корпус, а део се временом исељава.

Турско освјојење Црне Горе ће значајно утицати и на Ћеклиће, најпре на исељавање дела племеника на подручје под влашћу Млетачке Републике, а затим и на нејединство у племену узроковано преласком једног дела племеника у ислам. Они ће, почетком 18. столећа, у време „Истраге потурица“, великим делом бити исељени, док ће део прихватити да се врати у хришћанску веру. Све ово је утицало на слабљење старијег племенског слоја, док на другој страни расте утицај потомства свега тројице дошљака из 16/17. столећа, које ће током 18. столећа преузети првенство у племену. Да ли се радило о појединачним дошљацима, или о групама сродника досељеним у Ћеклиће у том периоду, непознато је, али с обзиром на кратко време у којем су успели да се наметну старинцима као главарски слој, рекло би се да их је морало бити више. Јачање дошљачких братстава, као што је често био случај и у другим крајевима Црне Горе, појачава се исељавање старијих родова и опадање значаја оних њихових братственика који су у матичном племену остали.

Ћеклићи су пописани у турским дефтерима 1521. и 1523. године, као Теклићи, и то 1521. у Нахији Пјешивци, а 1523. у Нахији Цетиње. У овим дефтерима, осим наведених ћеклићких села, пописане су и махале Црни Врх, Јабуков До и И(в)ковићи, која су касније запустела. Иковићи би могли бити огранак староћеклићког братства Маројевића. У овим дефтерима налазимо и махалу Остојићи у Поборима, као и цетињску махалу записану највероватније као Остојшићи. Једно од старих братстава Цетињског Поља били су и Остојићи, који би могли имати везе са ћеклићким Остојићима. О њима је писано у овом тексту:

http://www.poreklo.rs/2015/11/20/pleme-cetinje-poreklo-stanovnistva/

Такође, као махала у Маинама пописани су Медовићи, који би веома извесно могли бити део ћеклићких Медојевића.

Ердељановић почетком 20. столећа констатује да потомака стариначких родова правих Ћеклића у племену има тек око четвртине, док остали део, велику већину, чине родови који потичу од досељеника из Брда и Херецеговине из 16/17. столећа. Међутим, овде се мора имати у виду неспорна чињеница да су се ти дошљачки родови зачели и у прво време развијали у окриљу стариначких, те да њихово порекло од досељеника може да се односи само на праву мушку линију, док су се материнским пореклом сасвим уједначили по крви са Старим Ћеклићима.

Порекло становништва

Старији родови у Ћеклићима[5]

Судећи по разним изворима, стариначки родови Ћеклића су они који су и дали име племену, и међусобно су углавном повезани сродством. Пре свега, ту су Остојићи, Медојевићи и Војковићи. Рекло би се да они изворно потичу из крајева изнад Боке, који касније припадају бокешким племенима Побора, Брајића и Маина – област изнад Будве. Одатле су они поседали планинске области, касније племенско подручје Ћеклића, затим Цетињско Поље, део племенске области Цуца, даље на југ делове потоње Ријечке нахије, на исток јужни део племена Озринића, и најдаље до долине Зете у поменуту област где је у модерно доба заснован Даниловград. Очито је да се радило о великом и јаком братству које је успело да поседне и насели оволико подручје.

У средишњем делу Ћеклића живело је велико братство Остојића. У которском документу из 1443. године, помиње се Брајко Остојић из Ћеклића (Braichus, Ostoie de Tieclitis[6]). Остојићи се помињу и у оснивачкој повељи Цетињског манастира Ивана Црнојевића из 1485. године, и то Раткo Остојић[7], a затим и у повељама из 1489. године - властелини Радич Остојић[8] у Угнима и Љепоје Остојић у Ћеклићима. У турским дефтерима из 1521. и 1523. године, у Поборима изнад Будве уписана је махалa Остојићи, а у Маинама у махали Медојевићи појављује се Вуксан Остојин или Остојић. Осим тога, у оквиру Цетиња, као једна од махала уписани су и Остојшићи, који би могли бити Остојићи, којих је било и у Цетињском Пољу крајем средњег века.

Ово братство се делом потурчило у 16. столећу, чак су у свом заселку Остојићи подигли дрвену џамију. Један огранак потурчених Остојића звао се Кршевићи. Сви потурчени Остојићи су се у време „Истраге потурица“ иселили у Никшић.

Могуће је да братству Остојића припадају и стари становници Језера, од Петровића досељених у 16. столећу названи Језерани. Убрзо по доласку Петровића, Језерани су се иселили. Остала су упамћена нека презимена: Остојићи, Обради, Чалићи, Хоћевићи. Мало дуже су у Језеру опстали старинци Лопатине, који су се средином 16. столећа иселили у Херцеговину, где њихових потомака има и данас (под презименом Дрињак).

Део Остојића се временом иселио према Озринићима и, касније, ка Потарју.

Медојевићи су насељавали Кућишта и остала села у средишњем делу Ћеклића. У Цетињском Пољу, у 15. столећу, након подизања манастира, као кметови на манастирској земљи помињу се и Медојевићи. Један Цетињанин Медојевић, ковач, се помиње у которској документацији још од 1398. године надаље. У дефтеру из 1521. године као део Маина се наводи махала Медовићи, који вероватно имају везе са ћеклићким и цетињским Медојевићима. Медојевићи су се у 16. столећу делом потурчили, а након „Истраге потурица“, почетком 18. столећа, део се иселио за Никшић, док су се неки вратили у православну веру, али се овај род истражио до краја 18. столећа. Један део православних Медојевића се иселио за Озриниће, а касније на север у Потарје, где и данас има Медојевића, као и Остојића и још неких других њима сродних родова.

Огранак потурчених ћеклићких Медојевића су Мемовићи - Црновршани. После „Истраге потурица“, иселили су се из Катунске нахије у Никшић. Мемовићи су касније прешли у Будимљу, одакле су их истерали Васојевићи, па су на крају завршили негде у Малој Азији.

Војковићи су треће велико старо ћеклићко братство. Помињу се још 1436. у једном которском документу као братство – Voichovich de Tieclitis.

Деле се на два огранка, оне у матичном селу Војковићи и Маројевиће у Крајњем Долу и Милијевиће у истоименом селу.

У Војковићима су два братства - Адровићи и Радојевићи.

Адровићи су од једног потурчењака, и разродили су се на Синановиће и Џаковиће. У време „Истраге потурица“, део се иселио из Ћеклића, а део се покрстио и остао у племену, али су им остала муслиманска презимена.

Радојевићи су огранак Војковића који се није турчио. Разгранали су се на следеће родове: Вуксановићи, Јоветићи, Ивановићи, Мијушковићи и Митровићи.

Други огранак Војковића су Маројевићи.

Према предању које је забележио Ердељановић у Ћеклићима, Маројевићи су потомци властелина Мароја Војковића из 15. столећа. Међутим, вероватнији родоначелник Маројевића је већ наведени Мароје Ћеклић који се помиње у которском документу још 1326. године.

Властелим Мароје би могао бити потомак и имењак родоначелника Мароја. Маројев унук Марко се потурчио у првом столећу турске власти[9]. Његови потомци су се разродили на Рамадановиће и Мухадиновиће. У време „Истраге потурица“, део је побегао за Никшић, а део је остао, покрстио се, али су им остала муслиманска презимена[10] Рамадановић и Мухадиновић. Живе у Крајњем Долу.

Други огранак Маројевића су Милијевићи у истоименом селу. Према ономе што је записао Ердељановић, они потичу од родоначелника Милије (16. столеће), сина Марка Војковића, који се није потурчио. Милијино потомство се разгранало на три рода: Станковићи, Марковићи и Јововићи. Међутим, столеће раније, 1431. године у которском документу помиње се Павле Милијевић (Paulus Milievich de catuno Tieclitis). Можда је у питању само патроним, по оцу Милији, а уколико би се ћеклићки Милијевићи довели у везу са наведеним катунаром Павлем, онда би старина овог братства била померена читаво столеће или нешто више уназад. У Повељи Ивана Црнојевића из 1489. године помиње се и Ђурђе Милојевић „от Теклић“, као један од 24 властелина Црне Горе. Да ли је у питању патроним од оца Милоја, или овог Милојевића можемо повезати са Милијевићима, тешко је рећи.

О Медојевићима и Остојићима је за прилоге за Порекло написао Бранко Медојевић:

http://www.poreklo.rs/2012/02/24/poreklo-prezimena-medojevic/

http://www.poreklo.rs/2012/02/03/poreklo-prezimena-ostojic/

Осим наведених родова, у области Ћеклића живела су и друга стариначка братства, за која се не може поуздано рећи да ли припадају братству Ћеклића:

У Кућиштима су запамћена три рода, која су у племенском предању остала упамћена као влашка: Фрадели, Шораји и Топаљи, који су ово место населили у 16. столећу, вероватно са Цетиња, када су Кућишта запустела. Ова братства су затекли Калуђеровићи кад су се доселили у Кућишта у 17. столећу. Фрадели су се недуго потом истражили, а Топаљи су изгинули у крвној освети са Шорајима, док су се Шораји у 18. столећу иселили у Боку, где ово братство касније замире.

Илићи су у Ћеклићима, у Вучјем Долу, живели до средине 16. столећа, кад су се иселили у Површ у Херцеговину, где су се разгранали на 6 или 7 родова.

Илијашевићи и Петровићи из Вучјег Дола су се у 16. и 17. столећу иселили у Боку и тамо покатоличили.

У Петровом Долу су крајем средњег века живела два рода за која постоји предање да су посрбљени Власи - Камате и Бацуљи. Бацуљи су били јако братство и давали ћеклићке кнезове, све до почетка 18. столећа[11]. Камате су се иселили под притиском досељеника у 16. столећу, док су се Бацуљи одржали све до почетка 18. столећа када су дошли у сукоб са досељеним Калуђеровићима, који су им тада преотели и кнештво, а Бацуљи су се затим иселили. Могућег родоначелника Бацуља, Ристо Ковијанић налази у личности Бацела Боановића или Во(ј)ановића (Bacel Voanovich) који се помиње у которским документима крајем 14. столећа.

Уљаревићи су стариначко братство у Ћеклићима које се иселило у Боку у 17. столећу, где их и данас има.

Ђуровићи су, такође, били старинци у Петровом Долу, потурчили су се, па су исељени у време „Истраге потурица“.

У Ублима је живео стариначки род Сладковићи, који су нестали пре 17. столећа, пре него су се доселили садашњи становници Убла. Досељеници су у селу затекли Чалаке и Јовиће, који су се истражили током 17. столећа. Сладковићи (Слатковићи) су махала у оквиру Бјелица у турском дефетеру из 1521. године. Веома је извесно, нарочито с обзиром на близину два племена, да се ради о ћеклићким Сладковићима.

Сви стари родови у Ћеклићима славе Светог Илију.

Братства у Ћеклићима досељена у 16. и 17. столећу

Петровићи

Петровићи су велико и разгранато братство које насељава северни део Ћеклића.

Деле се на родове: Јовановиће, Пајовиће, Радуловиће, Никчевиће (сви у Језеру), Павићевиће (Драгоми До), Драгутиновиће, Вујовиће, Вујошевиће (Убао), Мирковиће и Павлићевиће (Петров До).

Сви ови родови потичу од заједничког претка Петра, по коме и цело братство носи презиме, који је средином 16. столећа добегао у Ћеклиће из Бјелопавлића, где је, према предању, побио неке турске порезнике. Он се населио у Језеру, а братство се касније умножило и раширило и у околна села.

Петар је био од братства Буроњића. У Бјелопавлићима не постоји братство са овим презименом, али зато постоје Буроњи у Љешанској нахији, у непосредној близини Бјелопавлића[12]. Није искључено да Петар потиче од Буроња[13].

Постоје мишљења да ћеклићки Петровићи потичу од Куча Мрњавчића, и то према предању братства Демировић из села Велишевци код Љига о пореклу од Петровића - Драгутиновића. Генетским тестирањем утврђено је да овај род носи хаплогрупу Е1b. О томе је писано на форуму Порекла: http://www.poreklo.rs/forum/?topic=58.0

Петровићи славе Светог Илију, што је родоначелник Петар Буроњић преузео од Ћеклића код којих се настанио, а ранија слава била му је Свети Стефан.

Калуђеровићи

Калуђеровићи се деле на следеће родове: Калуђеровиће, Матановиће (у Крајњем Долу), Томашевиће, Николиће, Радниће, Латковиће (Кућишта) и Домазетовиће (Петров До).

Слично као и предак Петровића, предак Калуђеровића, Стеван, добегао је из Бјелопавлића, према предању - због убиства неког спушког Турчина, у другој половини 17. столећа. Под старост се замонашио - закалуђерио, па су његово потомство Ћеклићи прозвали Калуђеровићима.

Син Стеванов, Павле, преотео је кнештво Бацуљима, али су га они убили[14], па је кнез постао његов брат Раде. Од половине 19. столећа, главарство у Ћеклићима опет је прешло на Калуђеровиће. Од њих је био чувени војвода Ђуро Матановић (слика десно).

Од ћеклићких Калуђеровића су Калуђеровићи у Озринићима, Цетињу, Никшићу и Боки, а један од њих се вратио у Бјелопавлиће и од њега потичу тамошњи Калуђеровићи у Доњој Главици.

Калуђеровићи славе Светог Илију, што је родоначелник Стеван преузео од Ћеклића код којих се настанио, а ранија слава била му је бјелопавлићка - Света Петка.

Вучедољани

Братство је назив добило по Вучјем Долу у који се доселио заједнички предак.

Дели се на три огранка:

„Гвозденовићи“, чији су родови Гвозденовићи и Раичковићи,

„Пророчице“, чији су родови Пророчице, Вукосавовићи и Марковићи, и

„Вицковићи“, чији су родови Вицковићи, Радуловићи и Војиновићи.

[caption id="attachment_58652" align="alignleft" width="217"] Анто Гвозденовић[/caption]

Сви потичу од претка Перише Мишевића који је добегао у Ћеклиће крајем 17. столећа из Гацка - Чарађе. Постоје најмање три верзије о ранијем пореклу овог братства: по једном, они су огранак великог братства Орловића (с којим их везује легендарно Чарађе), по другом, они су сродници његушких Хераковића и Раичевича (што би потврдила и иста крсна слава – Ђурђев-дан[15]), по трећем, они су посебно херцеговачко братство.

Вицковићи - Вучедољани су били кнезови ћеклићки крајем 18. и до средине 19. столећа.

Од вучедолских Гвозденовића је чувени генерал Анто Гвозденовић (1854-1935), војни хирург, „генерал у три војске“ – црногорској, руској и француској, дипломата и политичар.

Вучедољани славе Светог Илију, што је родоначелник Периша Мишевић преузео од Ћеклића код којих се настанио, а ранија слава била му је Ђурђев-дан.

ИЗВОРИ:

Јован Ердељановић - Стара Црна Гора

Ристо Ковијанић - Помени црногорских племена у которским споменицима

Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић - Два дефтера Црне Горе из времена Скендербега Црнојевића

Саво Радусиновић - Насеља Старе Црне Горе

Божидар Вукчевић - Срби Склавоније и Скадра XV вијека и хиландарски посјед Каменица

Ђуро Батрићевић - Црногорско племе Ћеклићи, братство Гвозденовићи

Бранко Медојевић - Историја Медојевића

и други извори

[1] Ердељановић и др.

[2] Бојко је или из Леденица (више Рисна, што није далеко од подручја племена Ћеклића) или, према мишљењу Риста Ковијанића, из Лединца више Котора, што је стари назив за Његуше.

[3] Овај помен Ћеклића из 1381. забележио је и Јиречек.

[4] Култ Свете Текле, ученице Светог апостола Павла и првомученице из раног времена хришћанства, је веома раширен у приморским деловима србских земаља. У западним деловима Црне горе постоји 6 или 7 храмова посвећених овој светој мученици, док, с друге стране, у осталим србским крајевима, није поштована у толикој мери.

[5] У болду су родови који ту живе и у 20. столећу, а у италику они који су изумрли или се иселили из племена.

[6] Начин на који је записано његово име јасно указује да Брајко није син неког Остоје, већ припадник рода који носи назив по неком родоначелнику Остоји.

[7] Цетињски манастир је делом заснован на имању Ратка и других Остојића. Занимљиво је да се у Повељи уз Ратка помиње и црква Свете Текле у Цетињском Пољу.

[8] Могуће је да су Ратко из 1485. и Радич из 1489. године иста особа.

[9] Махмут, син Марков, помиње се 1549. године у Подгорици.

[10] Има и другачијих мишљења о турчењу неких ћеклићких родова (Ненад Стевовић), да нека од ових муслиманским презимена вуку корен од турских имена која су хришћани давали деци из разних разлога, што није усамљен случај у Црној Гори.

[11] У млетачким документима се у 17. столећу помињу Бацуљи: Радивоје Радоњин, Шћепан, Ђукан Вујошев, Вуксан Вујошев и Мијушко, последњи кнез бацуљски (1712). Судећи по именима, Бацуљи су у 17. столећу били сасвим посрбљени, или можда и нису влашког порекла.

[12] У Буроњима данас већину становништва чине досељеници из Озринића, али постоји и једно старо братство, вероватно изворних Буроња, које се зове заједничким именом Кунице, а чине га родови: Ћетковићи, Вучковићи и Ненадовићи.

[13] У которском документу помиње се убиство Павла, сина Петра Буроњића, 1566. године, кога је убио Никола Бараковић из Ћеклића.

[14] Убиство Павла Стеванова Калуђеровића се веома подудара са документованим убиством другог Павла, сина Петра Буроњића, па се поставља питање – није ли предање досељеника у Ћеклиће од једне личности направило два истоимена легендарна лика, којима покушава да повеже два велика дошљачка братства.

[15] Утолико, Вучедољани би могли да буду огранак племена Дробњака. Неки Гвозденовићи су се касније иселили из Ћеклића управо у Дробњак, где их и данас има. Можда би ово могло указати на могућу везу између Гвозденовића и других Вучедољана са Дробњацима.

The post Племе Ћеклићи appeared first on Порекло.

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић

Област

Племе Његуши налази се у западном делу Катунске нахије, у планинској области изнад Боке Которске. Целом северном, источном и јужном страном граничи се са подручјима Ћеклића и Цетињског племена, као и бокешким племеном Побори, а на западу са Горњим Грбљем и подручјем Котора.

Племе је засновано у Његушком Пољу северно од Ловћена. Сами Његуши ову плодну зараван зову просто - Поље. Поље је веома погодно за живот и има добру друмску везу са Котором, отуд је насеље у њему давно засновано. Ловћен је средишњи део племенског подручја. Подручје јужно и западно од Ловћена је касније ушло у племенску област.

Средином 14. столећа, област Његуша била је у поседу Котора. Средишњи део области где се развило прво насеље раније је називан Лединац. Помен Лединца у которској документацији током 14. столећа је чест. Касније сасвим преовладава назив Његуши, који се први пут јавља 1420. године у которским документима. Увећањем броја житеља, издвајају се заосеци главног насеља у Пољу, који временом почињу да се сматрају посебним селима.

Стара његушка села су у Пољу, са истока на запад: Дуги До, Вељи Крај (касније су ту настала три посебна села: Вељи Крај, Хераковићи[1] и Раичевићи[2]), Копито, Врба и Жањев До. Северно од Поља у мањим карстним заравнима су Вељи и Мали Залаз (некада је ово било једно село - Залаз).

У турским пореским дефтерима из 1521. и 1523. године, село Његуши је пописано у својих осам махала, од којих су познате: Вељи и Мали Залаз, Врба и Жањев До. Преостала четири села су: Радичевићи, Миочићи, Лицомилићи и Поља. Очито, а то се може закључити и по реду навођења у дефтеру, прве три махале су стари називи заселака у оквиру Вељег Краја. Радичевићи су стариначко братство, по којем је заселак носио име[3]. Поља су Његушко Поље, средишњи део племена.

Касније су у састав племена ушла и села Мирац[4] изнад Шкаљара (отето од Котора) и Мајстори[5] изнад Побора (добијено од владике Петра II у замену за део његушке земље око Манастира Стањевића).

Село Чавори, нешто западније од Мајстора, настало је почетком 19. столећа, од досељених раичевићких Чавора, који су се склонили из свог села због крви.

Последње насељено његушко село (данас заупустело) су Пода на јужној страни Ловћена, изнад Грбља, која су настала тако што је крајем 19. столећа катун села Раичевића стално насељен.

И данас постоје сва ова села (већином слабо насељена, нека запустела), а под Његушима се сматра варошица настала у подручју старог села Врба, уз друм Цетиње - Котор, у 19. и 20. столећу. Подручје Његуша данас је већим делом у саставу Општине Цетиње, док села Велики и Мали Залаз на северу и Мирац на западу припадају Општини Котор.

[caption id="attachment_58940" align="aligncenter" width="1024"] Његуши крајем 19. столећа[/caption]

Назив

Назив Његуши је изазивао доста полемике у прошлости. Пре свега, етимологија назива је била спорна, да би на крају углавном био заузет став да је порекло назива словенско. У србском језику постоје имена (и презимена) са истом основом Њег- (Његослав, Његован, Његомир, Његота, Њего, итд), док у пољском постоји лично име управо Његуш (Niegusz). Ковијанић је мишљења да Његуши назив дугују потоку Нелгошу који је некада текао Пољем[6].

Такође, спорно је било и по ком племенском слоју је дошао назив. Дуго је владала фама да је племенско име дошло по планини Његош у старој Херцеговини испод које су једно време седели преци Хераковића и Раичевића. Ова варијанта била је подржавана и од династије Петровића - Његоша[7] која потиче од овог слоја становништва. Међутим, назив Његуши, као братствено или племенско име, потиче из знатно ранијег периода у односу на време када је дошло до досељења Херака и Раича испод Његош планине (уколико је тог досељења уопште и било, о чему ће бити речи касније). Најизвесније је да је племенско име изведено од братственог / родовског, а ово од личног имена родоначелника.

Најранији помен

Као најранији помен племена Његуша узима се 1435. година, када се они, у једном млетачком документу наводе као проблематични поданици Ђурашевића, премда, према мишљењу Илариона Руварца, ово племе, односно његов родоначелник, помиње се још у 11. столећу у једној латинској листини, и то као Његуш Поткупица (Negusius Podkupica). Становници са подручја Његуша су забележени и знатно раније у млетачкој и которској документацији, али не под именом Његуша.

У попису црногорских и брдских племена Которанина Марјана Болице из 1614. године, рађеном у форми извештаја млетачкој влади за потребе ратовања против Турске, Његуши се наводе као прво и највеће племе у Катунима.

Порекло становништва[8]

1. Стари његушки родови[9]

Вељокрајани

Најстарији записани именом становници Његуша су Бан, Радоста и Раден и њихови синови Милоје, Богоје и Радич (забележени у которском документу из 1334, као житељи Лединца, што је средишњи део Његуша - каснији Вељи Крај и околна села). Дакле, још почетком 14. столећа на Његушима је било сталних становника, а, како Ковијанић закључује, „сваки од њих носи класично име српско“. Припадници неких старих родова, као Пиме, Биволичићи, Змајевићи, Шестани, Ћеклићи, Пророковићи[10], како се може видети из оновремених докумената помињу се у документима и као становници Котора и Његуша (Лединца), из чега се може извести двојак закључак: или су Његуши у подловћенски крај насељени из Боке, или су ти бокешки родови сишли са Његуша. У сваком случају, видимо измешаност живља на подручју Боке и Катуна.

Вељокрајани су Стари Његуши који су живели у средишњем делу племена - Вељем Крају (на чијем подручју су данас села Хераковићи и Раичевићи). Од некада великог и јаког братства (у време Ивана Црнојевића било их је 70 кућа) до 20. столећа су остала само два мања рода Николићи и Батрићевићи.

Велики део Старих Његуша иселио се током 18. столећа под притиском ојачалих дошљака, нарочито Хераковића и Раичевића. До доласка Пуношевића у Његуше, Вељокрајани су били племенски главари, а у 17. столећу дали су тројицу црногорских митрополита - Руфима I, Руфима II и Василија.

Радичевићи су потомци Радича Милојевића који је живео у другој половини 14. столећа. Често се помињу током 15. столећа у которским документима, а у првој четврти 16. столећа, у турским дефтерима су махала са 31 (1521.), односно 39 (1523. године) кућа. Били су главно братство Старих Његуша.

Бркачићи Вељокрајани су били кнежеви његушки. На основу расположивих докумената, не може се са сигурношћу рећи да ли су Бркачићи кнежевски огранак Радичевића, или је Бркачић старије презиме у оквиру којег се развило бројно братство Радичевића. Од овог рода је и његушки кнез Алекса Божидарев(ић) који се помиње у повељи Ивана Црнојевића из 1489. године, а 1503. године у млетачком документу је назван „кнез Алекса војвода његушки“. Он је и старешина Радичевића по турском дефтеру из 1521. године, док га две године касније нема, а његова баштина је у поседу његовог брата од стрица Вукосава Радославовог. Овај род је изумро крајем 16. столећа, а кнештво су од њих наследили дошљаци Богдановићи, и то по тазбинској линији. Бркачићи се помињу и касније у 17. столећу у Боки.

Вељокрајани су били и братства Шестокрили[11] и Пиме[12], који су се иселили у Боку. Последња кућа Пима иселила се из Његуша средином 19. столећа.

Део Вељокрајана се у 18. столећу, под притиском Хераковића, преселио Пољем на запад у мало село Жањев До. Била су то четири рода: Гавриловићи, Јовечки[13] (који су се касније иселили из Његуша), и Љесари и Вуловићи којих је у Његушима било и у 20. столећу.

Када су Његуши преотели Мирац од Млетака, једна кућа Вељокрајана се тамо населила и њихови потомци се данас носе презиме Пераш.

На подручју Дугог Дола од староњегушких братстава живели су Савовићи (последњи је убијен од стране дошљачких Марићевића око 1780. године), Лачићи и Глобари, који су се раније иселили из Његуша.

У Врби су живела староњегушка братства Лакови - Лаковићи, Курдови (ова два рода су се истражила у 17. столећу) и Змајевићи[14] (који су се иселили у Боку у 17. столећу). Једини врбљански род који је остао у Његушима и у 20. столећу су Лучићи.

Залажани

Залажани су група братстава заједничког порекла. Није сасвим поуздано да су и они Стари Његуши. Залази су изнад Доброте, па је могуће да је родоначелник Залажана дошао у планину из Боке. Постоје три братства Залажана који потичу од три рођена брата Хрса, Друга и Гача, који су из рода Дупончевића. Време кад су они живели смешта се у 14. столеће. И, заиста, у которским документима 1420. године налазимо једног Гачевића[15], 1435. Другшића (Друговића[16]), а 1437. двојицу браће Хрсовића, сви из Његуша.

О Хрса су „Хрсовићи“ од који су до данас у Његушима остали родови Вукчевићи и Братићевићи (чује се и Братичевић). Изумрли и исељени Хрсовићи за које се зна су: Миљевићи, Милетићи, Дабовићи, Ивановићи.

Од Друга су „Друговићи“ од којих су у Вељем Залазу Николићи и Ђуровићи.

Од Гача су „Гачовићи“ који су се разродили на више родова са презименима: Данчуловић[17], Лукреција, Капетановић, Пророковић и Падалица.

Залажани су се много исељавали, неки стари родови су изумрли. Један од њих који је остао запамћен по угледу и бројности су Борати, изумрли у 18. столећу.

У Пјешивцима постоји род Милетића, који су ту доселили из Залаза, и то од Гачовића - Лукреција. Занимљиво је да у Пјешивцима ове Милетиће зову Матаругама.

Свој траг у Његушима оставили су и Горевуци[18]. Према предању Горевука, они су пореклом из Херцеговине, из старог града Клобука западно од Грахова, и били су властела у средњевековној држави Херцеговини. По пропасти државе, склонили су се код Ивана Црнојевића, 1482. године, а предводио их је Валац Горевук. Ковијанић сматра да су се Горевуци у Његуше населили око пола столећа раније[19]. Део се, затим, населио у Добрско Село, а део је остао у његушком Залазу. У 16. столећу, дошло је до неког окршаја између Залажана и Горевука, услед чега се сви Горевуци иселе код својих сродника у Добрско Село[20]. По братственом предању, цеклински Газиводе воде порекло од Горевука, од Валчевог брата. Међутим, у Залазу се тврди да су Газиводе њихов огранак, од једног исељеног Друговића. Било би занимљиво разрешити ову нејасну везу између Залажана, Горевука и Газивода.

У Жањеву Долу је у средњем веку живело староњегушко братство Грубшића (или Групшић), потомака Грубеше, чији се син Павле помиње у једном которском документу из 1326. године.

Крсна слава Старих Његуша била је Велика Госпођа - Успење Пресвете Богородице (15/28. августа). Овом празнику посвећена је и саборна племенска црква у Вељем Крају (данашњи Раичевићи). Међутим, временом су поједини родови почели да узимају друге славе. Тако су Вељокрајани, под утицајем Хераковића и Раичевића, узели да славе Ђурђев-дан, врбљански Лучићи Свету Петку, а братства из Жањевог Дола Светог Јеремију. Залажани се и по слави разликују од осталих староњегушких родова, што можда указује да они нису изворно Стари Његуши. Њихова ранија слава била је Спасов-дан (Вазнесење Господње), а касније су узели данашњу славу, Свете Враче (1/14. новембра).

1. Досељени родови (од средине 15. столећа)

Пуношевићи

Ердељановић је у Његушима записао да Пуношевићи у Дугом Долу и Копиту потичу од Пуноша, унука властелина Богдана Војиновића из Босне. По братственом предању, Пунош одлази из Босне и једно време борави у Херцеговини („испод планине Његош“[21]), а 1456. године долази у Његуше. Захваљујући свом властеоском пореклу, Пунош код Ивана Црнојевића ужива све велмошке почасти и повластице. Пунош је имао четири сина, од којих потичу дугодолски Пуношевићи.

Родови братства „Пуношевића“ у Дугом Долу су: Милошевићи, Пејовићи, Оташевићи, Пајовићи, Параче, Одаловићи[22], Боратовићи (или Боретовићи[23]) и Ђурановићи. Један огранак Одаловића је вратио старо презиме Пуношевић.

До пред крај 18. столећа, у Дугом Долу живео је и пуношевићки род Марићевићи, који је, по наређењу владике Петра протеран из Његуша. Ово се догодило око 1780, након једне крвне освете, када су Марићевићи убили последњег мушког припадника братства Савовића из Дугог Дола, те се ово братство тиме угасило. За одмазду, владика је одлучио да и Марићевићи морају нестати из Његуша, те су протерани[24]. Ипак, потомака Марићевића и даље има у Његушима, а то су Вулаши (неки се пишу и као Вулашевић) у Мирцу, који су се тамо населили пре описаног догађаја.

Према предању, Пуношев син је био Богдан, који је преузео кнештво од Бркачића. Међутим, оновремена документација указује да је Богдан Радованов био Пуношев унук. Он је био ожењен одивом кнежевског рода Бркачића. Након што је његов таст, његушки кнез, умро без мушког потомства, Богдан је узео кнештво. Од тада (нејасно је кад је ово било, али у сваком случају негде удругој половини 16. столећа), па све до 1850-их, кад је књаз Данило укинио ово звање, Богдановићи су били његушки кнезови[25]. Потомци кнеза Богдана су данашње братство Богдановића у Копиту. Богдановићи насељени у Мирац данас се презивају Ћоровић.

Сви Пуношевићи славе Светог Николу. Првобитно је слављен зимски празник посвећен овом светитељу (6/19. децембра), али су Дугодољани у неко доба почели да славе „летњи“ празник (9/22. маја), док су Богдановићи задржали зимски. Једино Ћоровићи из Мирца су узели другу славу - Аћимов-дан (Свети Јоаким и Ана).

Хераковићи и Раичевићи

Ово су два велика братства (почетком 20. века заједно чине више од четвртине становништва у Његушима) у истоименим селима, а има их и у Копиту и Мирцу.

Према њиховом предању, потичу од два рођена брата - Херака и Раича, који су у Његуше дошли из Босне у време Ивана Црнојевића, што пада у последње две деценије 15. столећа. Претходно су, слично предању Пуношевића, једно време боравили испод планине Његош. Постоји могућност да су Херак и Раич били сродни Пуношу или неком његовом претку.

Према дробњачком предању, Херак и Раич су били Дробњаци, сродни дробњачким новљанским братствима, пре свих Церовићима. И заиста, у которском документу из 1399. године, помиње се Ђурaђ Богутовић из Дробњака са синовима Вукцем, Радином, Хераком, Прибилом и Остојом. Богутин унук a Хераков син, именом такође Херак, одселио се из Дробњака на Његуше. Он се помиње у једном которском документу из 1441. године. Једини Раич о којем из истог периода постоје документовани подаци (1445.) је Раич син Прибилов, који је Хераку Хераковићу брат од стрица. Дакле, најстарији предак Хераковића и Раичевића за кога се зна је њихов прадед Богут(а) који је рођен отприлике почетком 14. столећа.

Видимо да овај которски документ помера време доласка ове двојице родоначелника у Његуше најмање пола столећа уназад[26].

У турским дефтерима за Црну Гору из 1521. и 1523. године, постоји село Радичевићи, које се обично повезује са Раичевићима. 1521. године оно има 31, а две године касније 39 кућа. Уколико је Раич ту дошао само 40-ак година раније, немогуће је да Раичевића буде толико. Чак и ако време његовог досељења померимо пола столећа у прошлост, опет је број кућа превелик. Намеће се закључак да је село Радичевићи заправо село староседелачког братства истог имена о коме је писано у одељку о Вељокрајанима.

Хераковићи се деле на Петровиће и Поповиће. Живе у Хераковићима, а Поповића има и у Мирцу, и тамо се презивају Кашћелан[27]. Петровићи су једно од најутицајнијих братстава свог времена (18, 19. и почетак 20. столећа) не само у оквирима Црне Горе, већ у Србству уопште. О Петровићима је доста писано у литератури, тако да њима нећу детаљније да се бавим у овом тексту. Писано је и на страници Порекла:

http://www.poreklo.rs/2013/05/28/poreklo-prezimena-petrovi%C4%87-njego%C5%A1/

[caption id="attachment_58938" align="aligncenter" width="540"] Његошева родна кућа[/caption]

Раичевићи се деле на следеће огранке:

„Радоњићи“, са презименима: Радоњић[28], Жутковић, Станишић, Чавор и Паламида, који живе у Раичевићима, и њихови огранци Мароши у Мирцу и Чавори у истоименом селу.

„Подубличани“ су: Бећири (пишу се и као Бећировић), Шеваљевићи, Марковићи, Раути, Маштрапи[29] и Ћутке[30], у Раичевићима, и њихов огранак Милаши у Мирцу.

„Пенде“ који се деле на Пенде[31] у Раичевићима и Радовиће (пишу се још и као Башовићи) у Копиту.

Раичевићи су населили и Пода, где живе Радоњићи и Пенде.

Остала братства

Поповићи у Раичевићима су потомци свештеника из Очинића кога су Херак и Раич довели да им буде парох. Неки се пишу и као Џелетовић. Славе Ђурђев-дан.

„Пјешивци“ у Малом Залазу су потомци четири брата које је мајка - удова довела из Пјешиваца у 16. столећу. Одрастали су уз Горевуке, а кад су Горевуци напустили Његуше, запосели су цело село. Деле се на родове: Перићи (од којих се неки пишу и као Дудић), Пејановиће, Матковиће и Ивановиће. Славе Светог Јована „пјешивачког“ (Зачеће 6. окт / 23. септ).

Кустудије су братство у Мајсторима. И они су из Пјешиваца, потомци чувеног војводе Марка Петрова Бритвића (17. столеће). Војводин унук, Вукац Страхињин је, због сукоба између Бритвића и Бјелопавлића („Разура Бритвића“), добегао у Његуше. У 18. столећу овај род се свео на само једну мушку главу - Вучића Кустудију. Од његовог сина Сава су Кустудије у Мајсторима, а од другог сина Божа, који се одселио у Хераковиће, тамошњи Божовићи. Славе Ђурђев-дан.

Гатачка братства у Његушима:

Вујковићи „Дејани“ у Врби су од Вујка, који је од гатачког братства Дејани, који се у Његуше доселио у првој половини 17. столећа. Једна кућа Вујковића се иселила у Пјешивце и тамо добила презиме Матковић. Занимљиво је да ове Матковиће Пјешивци зову Матаругама. Сами Вујковићи, пак, тврде да ови Матковићи нису од њих већ од пјешивачких Матковића из Малог Залаза.

Вучковићи у Врби потичу из Врбице код Гацка. Постоје предања да је Вучко Вујку био брат или неки даљи сродник. Један део Вучковића узео је себи презиме Врбица[32], по херцеговачком завичају.

Сва његушка братства пореклом из Гацка славе Свету Петку.

Бјелопавлићка братства у Његушима:

“Шкеровићи“ у Дугом Долу потичу од Јова Шкеровића који је у Његуше дошао из Бјелопавлића у другој половини 17. столећа. Деле се на родове Јововиће и Стијеповиће. Славе Светог Николу.

Андрићи у Хераковићима потичу од Андрије Станкова који се доселио из Слатине у Бјелопавлићима почетком 18. столећа. Славе Ђурђев-дан.

Кадије у Хераковићима потичу од једног бјелопавлићког Кадића који се доселио крајем 18. столећа. Славе Ђурђев-дан.

Раднићи у Раичевићима су од бјелошких Јовановића са Цетиња, у Његуше дошли у 17. столећу. Славе Ђурђев-дан.

[caption id="attachment_58934" align="aligncenter" width="1024"] Ловћен[/caption]

ИЗВОРИ:

„Стара Црна Гора“ - Јован Ердељановић

„Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“ - Ристо Ковијанић

„Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића“ – Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић

„Етничко поријекло Црногораца“ - Никола Вукчевић

„Насеља Старе Црне Горе“ - Саво Радусиновић

„Пјешивци“ - Петар Шобајић

„Ријечка нахија у Црној Гори“ - Андрија Јовићевић

„Дробњак - племе у Херцеговини“ - Андрија Лубурић

„Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло“ - Стојан Караџић, Вук Шибалић

_____________________________________________

[1] Село касније названо по дошљачком братству Хераковића, раније се звало Вељи Крај, и било је средиште племена Његуша. Сада се Вељим Крајем назива само један мали заселак Хераковића. Званично, село се данас зове Ераковићи.

[2] Постоје још и варијанте Рајичевић и Рајићевић. Исто као и Хераковићи и село Раичевићи је новијег порекла.

[3] Постоје и мишљења да је у питању грешка и да је у питању село Раичевићи, међутим видеће се касније из текста да, највероватније, није тако.

[4] Мирац су још Немањићи даровали Котору, а цар Душан потврдио 1351. године, истовремено кад и Грбаљ изнад којег се село налази. Но, почетком 17. столећа, Његуши су преотели Мирац и населили га. У Мирцу су Његуши затекли братства ту досељена из Грбља и Ријеке, и то: Сараори, Радмановићи, Голубовићи, Мировићи и Зорани. Временом су успели све да их отерају из Мирца. Прва четири рода су отишла у Боку и тамо прешла у католичку веру, док су Зорани сишли у Грбаљ где их и данас има.

[5] Мајстори су у 15. столећу били посед Цетињског манастира, а село је у 16. столећу запустело и дуго било ненасељено селиште. Не зна се које становништво је ту живело у 15. столећу, ни куда је отишло, али је назив села и у та времена био исти, што указује да су у њему живели становници који су се бавили неким занатима, вероватно за потребе Будвана и Которана. Крај где се налазило селиште, 1736. године постао је посед Манастира Стањевић. У време владике Петра II, разменом земљишта са Аустријом, која је тада држала Боку, Црна Гора је дала део његушке земље око Манастира, а у замену је добијена манастирска земља око старог села Мајстори. Будући веома забачено село у беспућу, Мајстори су поново насељени тек 1840. године, од стране његушких Кустудија, по којима се село некад зове још и Кустудије.

[6] Као што је и Цетиње добило назив по речици Цетињи.

[7] Последња четири владара из ове династије, владике Петар I и Петар II, књаз Данило и краљ Никола, уз своје име су писали и додатак Његош. Зачетник ове праксе је још владика Данило у 18. столећу, који је у преписци са европским дворовима, поглавито руским, ради отмености уз своје име додавао и своје место порекла. При том, ово се односило на планину Његош, а не на племе Његуше.

[8] Дат је преглед староњегушких братстава и дошљачких братстава која су заснована у самом племену Његуша. Поред њих, у Његушима има и мањи број других родова обично по једна или неколико кућа досељеника из околних племена, који имају матично братство у матичном племену. Нпр. цуцки Перовићи, итд.

[9] Родови који постоје у 20. столећу исписани су у болду, а исељени или истражени родови у италику. Братствена имена која се не користе као презимена исписана су „под наводницима“.

[10] С тим што, под млетачким утицајем, они родови у Котору преводе родовско име на италијански, тако Биволичић - Болица, Змајевић - Драго, Пророковић - Профета, итд.

[11] Од Шестокрила се у Боки развило познато братство Шестокриловића. Временом, део њих се иселио према Херцеговини и Далмацији, док су бокешки Шестокриловићи изумрли.

[12] Пиме су се насели у Грбљу, где их и данас има у знатном броју. Веома је могуће да су његушки Пиме огранак Пима од цетињских Бајица.

[13] Једнина: Јовечко

[14] О некадашњем братству Змајевића у Његушима говори и топоним Змајевића Крши. Змајевићи одсељени у Боку су се покатоличили. Били су чувено поморско братство у Перасту. Од ових Змајевића био је чувени адмирал у руској морнарици Матија Змајевић (1680-1735). Његов брат Вицко и стриц Андрија, такође чувени, били су надбискупи барски и примаси. Према породичном предању, њихови преци су из Његуша дошли у Пераст по одласку Стевана Црнојевића из Црне Горе, што пада у 1499. годину.

[15] Јављају се још и варијанте Гаучевић и Гаочевић. Презиме би изворно могло бити Галчевић, од родоначелника са именом Галац.

[16] Ковијанић у свом раду доказује да је у питању исто презиме.

[17] Данчуловића има у Кртолима, православних, и у Прчњу покатоличених.

[18] У Добрском Селу се за њих каже и Горњевуци.

[19] И извори потврђују његово мишљење. Досељење неких племићких родова и појединаца у Катуне (Војиновићи, Орловићи, Хераковићи, Горевуци, Херак и Раич, итд) у предањима везује се за пропаст средњевековних држава Србије, Босне, Херцеговине, али архивска документа показују да су се она догодила раније, у првој половини 15. столећа.

[20] Од Горевука потичу данашњи добрљански родови: Јаблани, Моштроколи, Раслапчевићи, Сјеклоће, Ђикановићи, Вукосавовићи и Крцетићи.

[21] Вероватно је ова прича о планини Његош, како код Пуношевића, тако и код Хераковића и Раичевића, имала за циљ да на неки начин повеже дошљачка братства са именом племена у које су дошли.

[22] Одаловићи данас овако пишу своје презиме, а ранија варијанта била је: Водаловићи или Водалије.

[23] Претка Боретовића, Ковијанић налази у имену Борете из Његуша чији се син Раичко помиње у которском документу из 1593. године.

[24] Ових Марићевића има у Боки и Грбљу, а неки њихови огранци су се одселили чак у Истру (црногорско село Перој) и Трст.

[25] Кнештво Богдановића није било наследно, са оца на сина, већ изборно, према угледу и јунаштву. У време када су Богдановићи преузели кнештво у Његушима, то је било звање у рангу војводског, какво је било другде по Црној Гори и Брдима. До 16. столећа није било војвода у Његушима, а тада су ову титулу себи узели Раичевићи, а она је почетком 18. столећа замењена сердарском. Истовремено, све то време постоје и његушки кнезови, чији су моћ и значај били велики. Последњи његушки кнез био је Јоко Савов Богдановић.

[26] Досељење из Босне са Дробњацима овим није искључено, јер је та сеоба могла бити повезана с неким другим, ранијим догађајем. Ковијанић, рецимо, наводи смрт босанског краља Твртка, 1391. године, након чега је у Босни избио метеж - грађански рат и верски прогони, који су узроковали бројна исељавања становништва.

[27] Презиме је дошло по претку Вукцу Поповићу „Кашћелану“, који је тај надимак добио јер неко време био у војној служби у Кастел-Ластви (данашњи Петровац на мору) који Црногорци зову Каштио Паштровски.

[28] Радоњићи су били наследни војводски и сердарски род у Његушима, почев од војводе Радоње Николина Раичевића (16-17. столеће). Касније су, од средине 18. столећа, Радоњићи носили наследно звање гувернадура. Због сукоба око власти, постојала је нетрпељивост између Петровића и Радоњића. Сукоб је свој врхунац достигао 1817. године на збору црногорских главара на Цетињу, када је гувернадур Јоко Станков Радоњић пуцао на владику Петра I. Атентат није успео, а трпељиви владика није желео да се народ даље завађа, па није предузео никакве мере. Међутим, то је учинио, одмах по преузимању владичанског престола, Петар II, 1832. године, када је протерао из Црне Горе цео гувернадурски огранак Радоњића, такозване Гувернадуровиће. Они су се испрва населили у Боки, а Перо, син гувернадура Јока Станкова, одселио се у Босну 1878. године, када је Босна окупирана од Аустро-угарске. Његових потомака данас има у Босни, Далмацији и Русији.

[29] Једнина: Маштрапа

[30] Једнина: Ћутка

[31] Једнина: Пенда

[32] Од његушких Врбица био је и чувени војвода и министар Машо Врбица. Због заваде са књазом, одлучио је са се исели из Црне Горе, 1892. године. Но, како му није било дозвољено да оде за Србију, отишао је у Аустрију. Од аустријских власти добио је посед у Босни, где и данас живе потомци његовог сина Лабуда.

The post Племе Његуши appeared first on Порекло.

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић

„Становници Грбља су били одвајкада ратоборно, неустрашиво племе, љубоморно на своју слободу и сасвим неукротиво, које је захтевало за себе привилегије и умело да их одржи“ (бечки лист „Wanderer“, 1869. године, поводом устанка у Грбљу)

Грбаљ је жупни крај који се пружа између Котора на северозападу и Будве на југоистоку, на површини од око стотину квадратних километара. Ка унутрашњости, оивичен је од Старе Црне Горе Ловћеном, а од мора ниским гребеном који се пружа динарским правцем. Дели се на Доњи Грбаљ – поље окренуто према мору, и Горњи Грбаљ – издигнуту површ између брдског гребена по средини Грбља и Ловћена. Историјски, Грбаљска жупа се дели на четири кнежине: доњогрбаљске Лазаревиће и Бојковиће, и горњогрбаљска Љубановиће и Тујковиће[1].

Назив Грбља потиче од исквареном латинског назива насеља Agruvium, код данашњег Бигова у Доњем Грбљу. Према Александру Ломи, од латинског Agruvium, преко романског Grubiu, Словени га изговарају као Гръбль. Од старог романског назива потиче и средњевековни назив жупе (12. столеће) и утврђења у области данашњег Бигова, Грипули (Gripuli, Gripoli, Grispoli, Grispuli). Село око некадашње тврђаве постојало је и 16. столећу: у турском попису из 1523. забележено је као Грбил у нахији Доњи Грбаљ. Касније је село замрло, па поново насељено од становника Главатичића (Бигово).

[caption id="attachment_59468" align="aligncenter" width="600"] Грбаљ 1848.[/caption]

Кратка историја Грбља

Словенско становништво се населило у овој области још у 6-ом, а масовније у 8. и 9. столећу. Потомака ових насељеника у Грбљу данас вероватно нема, због столећа ратовања која су уследила. Грбаљ је био под влашћу Византије до 1185. године, са прекидима у којима су своју власт овде успостављали Војислављевићи (Михаило, Бодин). Током овог раздобља, у Грбаљ се стално досељава ново словенско становништво. Грбаљ затим постаје саставни део државе Немањића.

У 14. столећу, феудалну власт овде успоставља которска властела, под окриљем србске, а затим и угарске државе. Једно време (1396-1420), Грбаљ држе Црнојевићи и босански краљ Твртко, а 1420. године, Котор се добровољно ставља под млетачку власт, а с њим и Грбаљ. Међутим, Грбљани одбијају да постану млетачки кметови, те почиње низ побуна против Млетака у 15. столећу, и то:

1421-28, када су Грбљане испрва подржали Црнојевићи, а затим се нагодили с Млечанима, те су и Грбљани на крају морали прихватити млетачке услове;

1432-43, уз подршку босанске војске војводе Сандаља Хранића, но тада се и Сандаљ нагодио с Млечанима, а Грбљани су на крају морали положити оружје и потписати заклетву Млетачкој републици;

1448-52, када војвода деспота Ђурђа Бранковића, Алтоман, долази са војском пред Котор и захтева од Млечана сву земљу која је припадала деспоту Стефану Лазаревићу, укључујући и Грбаљ; тада су се и Грбљани подигли на оружје, но, како се Алтоман морао вратити у Србију због опасности од Турака, Грбљани остану усамљени, а Млечанима је у гушењу устанка помогао Стефан Црнојевић[2];

1462-69, грбљанским устаницима је испрва помоћ дао Иван Црнојевић, но, како се и он нагодио с Млечанима, Грбљани су морали положити оружје.

То 15. столеће било је најтеже у повести Грбља, због сталног ратовања и уништавања, а тако и због издаје србских великаша који су остављали Грбљане усамљене у борби против моћне Млетачке републике. Из овог периода (1427) потиче Грбаљски законик, кодификација народних правних обичаја.

Када су 1496. године Турци запосели Зету и дошли до млетачке границе, Грбљани, не могавши више трпети млетачку власт, добровољно су се приклонили Турцима, изабравши „мање зло“. И, заиста, у наредних столеће и по, до 1646, у Грбљу се живело мирно: Турцима је плаћан порез – филурија и порез на со, а Грбљанима Турци нису дирали у веру и обичаје, нити су поставили управну власт. Грбљани су имали своје кнежеве и судство по свом закону.

Раздобље 1646 – 1718. поново је донело немир у Грбаљ, услед ратова између Турске и Млетачке републике. Грбљани су се тада ставили на страну Млетака и Црногораца који су се заједно борили. Грбаљ је често био место окршаја и поара, а Грбљани су се истакли као ратници у многим бојевима: у Кандијском рату 1645-69, на Вртијељци 1685, у бици за Бар 1689, на Цареву лазу 1712, итд.

[caption id="attachment_59471" align="aligncenter" width="724"] Грбаљски кнез 1804.[/caption]

Пожаревачким миром из 1718. године, Грбаљ је припао Млетачкој републици, с тим што је млетачки дужд прихватио све услове Грбљана, тако да су они у миру остали млетачки грађани до пропасти Републике 1797. године.

Када је Наполеон укинуо Млетачку Републику, Грбаљ, као и цела Бока, ујединио се са Црном Гором владике Петра I, који је, затим, предао на управу ове области Аустрији која се борила против Наполеонове Француске. Међутим, Аустрија је одбила да поштује привилегије које су Грбљани уживали под млетачком влашћу, те се Грбаљ подигао на оружје 1804. године. Побуна је окончана мирно, преговорима, током којих су Аустријанци обећали да ће поштовати стечене грбаљске привилегије. Међутим, недуго за тим, аустријске власти су похапсиле неке вође побуне. Током даљих ратних дејстава, Наполеонова војска поново заузима ове територије. Француска власт у Грбљу, 1807-13, веома је тешко пала Грбљанима: остала је упамћена по насилном новачењу (мобилисању) грбљанских младића у француску морнарицу и по принудном раду, као и по томе што Французи нису поштовали никаква раније стечена права Грбљанима. Услед свега тога, у Боки је, 1813. године, избио устанак Грбљана, Паштровића, Луштичана, Побора, Маина, Браића, Кривошија и других Бокеза против француске власти. Уз помоћ Црногораца и руске војске, као и подршку британске морнарице, силовито су нападнуте француске трупе из свих праваца и протеране са црногорског Приморја. Након овог догађаја, становништво Боке и Приморја затражило је уједињење са Црном Гором под окриљем руског цара. Међутим, вољом великих сила, ове области су предате Аустрији. Аустријска власт је, тако, и у Грбљу потрајала читаво наредно столеће.

Одмах по успостављању своје власти, Аустријанци су подигли низ утврђења на граници са Црном Гором, да спрече сваку везу Примораца са Црном Гором. Укинуте су све привилегије Грбљанима и забрањено суђење по обичајном праву, укинуто кнештво, а за званични језик уведен италијански, за шта се изборила католичка црква у Боки.

1848. године, као један у низу устанака у Аустријској царевини, избио је и Грбаљски устанак. Повод је био неравноправан положај Грбљана у изборном и пореском систему наметнутом од аустријске власти. Аустрија је послала већу војну јединицу да умири Грбљане, међутим, Грбљани, уз подршку пристиглих Црногораца, након неколико краћих окршаја, натерали су окупациону силу на повлачење. Мало бунтовно племе одбило је напад светске силе и натерало је да прихвати све своје услове, као и амнестију за вође устанка. 1869. године, Грбаљ се још једном подигао на побуну због закона о општој војној обавези за све становнике Царевине. Поново је ово био општебокешки устанак, у којем су учешће поред Грбљана узели и Побори, Браићи, Маине, Паштровићи, Кривошије и други Бокези. Почетком 1870. године закључен је мир у Кнезлазу, где су се аустроугарски представници обавезали да ће бокешки младићи бити изузети од обавезе новачења, као и да ће бити амнестирани сви побуњеници и накнађена становништву сва штета од ратних разарања. Као последица ове нагодбе, 1872. године, престала је и употреба италијанског језика у црногорском Приморју, а уведен је, у управи и школству, србски језик и ћирилично писмо.

[caption id="attachment_59467" align="aligncenter" width="655"] Делегација Бокеља у Бечу 1869. године[/caption]

Међутим, није прошло много времена до новог аустроугарског закона о општој војној обавези, 1881. године. У пролеће следеће године, Грбаљ се поново дигао на устанак. Међутим, овога пута, бечки цар је очекивао побуну и био одлучан да употреби сву силу како би за свагда умирио Грбљане и остале Приморце. Након жестоких окршаја у Грбљу и Кривошијама, где је наступала изузетно јака војна сила Царевине, устанак је угушен.

У Првом балканском рату, много грбаљских добровољаца се борило у црногорској војсци, нарочито у борбама за освојење Скадра. Тако и у Првом светском рату. Нарочито је велики одјек за учешће у црногорској војсци био међу грбаљским исељеницима у Америци. Добровољци су допловили до Напуља где су се укрцали у брод „Brindisi“ и пошли пут Балкана. Међутим, на Бадње вече (24. децембра 1915 / 6. јануара 1916. године), брод је код Светог Јована Медовског, надомак албанске обале, налетео на подводну мину, те је у бродолому погинуо велики део добровољаца (њих 328 од 492). Много Грбљана је страдало почетком 1916. године, током борби црногорске и аустроугарске војске на подручје Грбља.

У Другом светском рату, вођени патриотизмом и оданошћу србској монархији, већина Грбљана је подржала четнички покрет. Познат је чувени напад грбаљских четника на немачку фабрику муниције у Котору, у јесен 1943. године. Много их је, због учешћа у четничким јединицама, страдало од партизана у Словенији у пролеће 1945. године.

Грбаљ је данас област већим делом у саставу Општине Тиват, а мањим Општине Будва. Постоје тежње међу Грбљанима да добију своју засебну општину, или заједничку грбљанско-паштровску општину.

[caption id="attachment_59469" align="aligncenter" width="620"] са facebookreporter.org[/caption]

Према народном предању, Грбаљ је родна земља двојице великих имена наше повести: Светог косовског мученика кнеза Лазара и војводе Никше Илијановог, родоначелника великог племена Никшића. На жалост, уверљивих доказа о њиховом пореклу немамо. Грбљани својакају и Бранка Радичевића, премда још неколико племена у Црној Гори претендује на овог великог песника. Али, Грбаљ је, несумњиво, колевка још неких славних имена која ће бити поменута касније у тексту.

Грбаљ има чак 62 живе цркве и Манастир Подластва, који је подигао, као своју задужбину, цар Душан Силни 1350. године.

[caption id="attachment_59473" align="aligncenter" width="800"] Манастир Подластва[/caption]

Становништво је већином србског порекла и већи део Грбљана се и данас тако осећа. Мањи број родова је староседелачког порекла и вероватно делом припада слоју стариначког (влахо-романског) и већином досељеног словенског живља. Већина грбаљских братстава настала је од досељеника из више таласа: из околних крајева Старе Црне Горе било је досељавања још крајем средњег века, и оно се наставља током 16, 17, 18. столећа. Значајан талас досељеника добегао је из Црне Горе током казнене експедиције Нуман-паше Ћуприлића 1714. године. Један број братстава у Грбљу потиче од досељеника из северне Албаније из 15. и 16. столећа, чија миграција је покренута турским освајањима. Било је и локалних досељења, из Боке, Кртола, Луштице и Паштровића. Коначно, један значајан талас досељеника долази из Херцеговине и припада оном кругу Херцеговаца досељених у Боку након протеривања Турака из Херцег-Новог (крај 17. и 18. столеће).

Кретање броја становништва у Грбљу према историјским изворима

- 1523. године, турски дефтер за Црну Гору и Грбаљ: Грбаљ има 27 села са 557 кућа,

- 1614. године, извештај млетачкој влади Маријана Болице: 25 села, 742 куће, 1650 војно способних мушкараца,

- 1683. године, турски дефтер за Скадарски санџак: 27 села, 572 куће,

- 1758. године, млетачки попис: 408 кућа, 2714 становника, 779 војниика,

- 1850. године, аустријски попис: 20 села, 4826 становника,

- 1913. године, према проти Саву Накићеновићу:1085 кућа, 3790 становника,

- 1921. године, попис у Краљевини СХС: 3690 становника,

- крајем 20. столећа (процена): око 4000 становника.

Села у Грбљу су:

Доњи Грбаљ: правцем север југ, у близини иначе стрме и камените морске обале су Бигово, Главатичић[3], Загора и на самом јужном делу Грбља Кримовица и Вишњево. У унутрашњем делу Грбља, са југа на север су: Главати, Ковачи, Кубаси, Трешњица, Укропци, Побрђе и Врановић. Својим северним делом Доњи Грбаљ се граничи с подручјем Тиватске општине и Кртола.

Горњи Грбаљ: најјужније место је Пријевор, изнад Вишњева, а северније од њега Ластва. Подручје ових насеља граничи се са Будванском општином, Маинама и Поборима. Даље, у Горњем Грбљу, са југа на север су Горовић, Братешић, Пријеради, Шишић, Пелиново, Наљежић, Сутвара и Дуб. Ова села се источном страном граниче са Његушима. Раније је Грбљу припадао и Мирац, док га Његуши нису преотели у 17. столећу. С друге стране, Љешевић, на северу Грбља на граници са Кртолима, раније је било кртољско село, а од 1865. године припада Грбљу.

У средишњем делу Грбља, између Пелинова и Побрђа, у савремено доба од некадашњег пелиновског засеока Радановићи, развила се главна грбаљска варошица која носи назив по овом братству и данас је средиште Грбља. Налази се на главном путу који повезује Будву и Тиват.

У турском дефтеру из 1523. године налазимо следећа села:

Нахија Грбљани (Горњи Грбаљ): Наљежић, Пелиново, Шишић, Пријеради, Братешић, Богосав[4] (према географском редоследу навођења села у дефтеру, ово село би могло бити каснији Горовић), Ластва, Свињиште (данас локалитет на југоисток од Ластве, на путу за Будву) и Пријевор.

Нахија Доњи Грбаљ: Бјелаш, Врановић, Миоковић (данас постоји локалитет Миоковићи недалеко од Побрђа), Грбил (данас је ту Бигово), Укропци[5], Главатичићи, Косорани[6], Ковач, Главати, Стуци[7] (сада непостојеће село између Главата и Вишњева), Вишњево, Кримовица, Турија (данас заселак Кримовице), Пуховић[8], Синодар[9], Гостовићи (данас Загора), Дуб и Сутвара.

Нејасно је зашто су турски порезници Сутвару и Дуб пописали у Доњи Грбаљ, кад се ова села географски налазе у најсевернијем брдском делу Горњег Грбља, сасвим испод Црне Горе.

Грбљански родови, по насељима у којима живе[10]

Доњи Грбаљ

Главатичић

(село је постојало у 14. столећу, а назив је добило по которској племићкој породици Главати чији је посед село било у средњем веку[11])

Староседеоци:

Парапиди (слава: Свети Теодор) су старинци у Грбљу, за њих се сматра да су Грци чији су преци још у пресловенско време живели у граду Грипулију[12].

Лазаревићи (Никољ-дан) су староседеоци Грбља, живели су у граду Грипулију, након чије пропасти прешли у Главатичић. Властеоског су порекла. Војвода Остоја Лазаревић је у 14. столећу био заповедник града Грипулија. У време млетачке власти, Лазаревићи су давали гувернадуре грбаљске. По њима се зове заселак у Главатичићу.

Микијељи (Зачеће Светога Јована) су у Главатичиће дошли исто кад и Лазаревићи из Грипулија. Њихов изданак протопоп Раич Микијељ био је црквени старешина града у време војводе Остоје Лазаревића. Микије

Зекљевићи (Свети Харитон) су староседеоци у Грбљу.

Истражили су се Петричевићи, такође стари род из Грипулија.

Досељеници:

Дабушки[13] (Свети Харитон) су дошли из Албаније у 15. столећу.

Баштрице (Свети Харитон) су дошли из Цеклина у 15. столећу због крви, потичу од цеклинских Јанковића.

Беновићи (Митров-дан) дошли су у 16. столећу из Херцег-Новог.

Бигово (чује се и Бигова)

(село је засновано у 16. столећу од Лазаревића из Главатичића, који су се у време Ивана Црнојевића поново населили у близини свог разореног града Грипулија).

У селу живе Лазаревићи (Никољ-дан) који су огранак Лазаревића из Главатичића.

Кубаси

(најранији помен села је из 17. столећа)

Староседеоци:

Андровићи (Никољ-дан) и њихов огранак Мачци[14] (Мратин-дан), Бућини[15] (Свети Стефан) и Билали (Аранђелов-дан).

Досељеници из Црне Горе из 17-18. столећа, нису међусобно сродни:

Масловари (Михољ-дан), Страхинићи, Ћосе, Маровићи, Симуни (сви Аранђелов-дан).

Трешњица

(село је постојало у 15. столећу, ранији назив је Црешња / Трешња)

У селу живе братства Бећири и Добрише (оба Јовањ-дан) која потичу од досељеника из Црне Горе из 15-16. столећа, али нису међусобно сродни.

Укропци

(село је настало крајем 17. столећа од досељеника из Херцеговине из тамошњих Укропаца, по којима је дат назив селу)

Староседеоци:

Кунићи су дошли из Главатичића (где се овај род истражио), а потичу од оне групе житеља Грипулија који су се по разорењу града иселили.

Досељеници:

Беговићи су херцеговачки досељеници с краја 17. столећа који су засновали село.

Клопани су дошли из Старе Црне Горе средином 18. столећа.

Сви укропачки родови славе Аранђелов-дан.

Главати

(село је добило име по которској властеоској породици Главати, чији је посед село било у средњем веку, што указује да је постојало пре 14. столећа)

Староседеоци:

Тичићи (Свети Стефан) су дошли из Главатичића (где се овај род истражио), а потичу од оне групе житеља Грипулија који су се по разорењу града иселили.

Крути[16] (Свети Стефан) су, према Накићеновићу, староседеоци у Главатима; према другој верзији, они су дошљаци из Скадарског краја у 16. столећу. Има их и у Паштровићима, истог порекла. О Крутима је писано овде: http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=1061.40

Досељеници:

Бани[17] и њихов огранак Бајковићи (Свети Стефан) дошли су у Грбаљ у 16. столећу из Грађана у Ријечкој нахији. Од ових Бана био је митрополит Митрофан Бан[18].

[caption id="attachment_59472" align="aligncenter" width="268"] Митрофан Бан[/caption]

Пејовићи (Свети апостол Вартоломеј) су дошли у 16. столећу из Његуша.

Суботићи (Ђурђев-дан) су дошли у 17. столећу из Никшића.

Вујачићи (Никољ-дан) су од граховских Вујачића, дошли у 17. столећу.

Дамјановићи и Ђуровићи (оба Ђурђев-дан) су дошли у 18. столећу из Црне Горе, нису сродни.

Ковачи

(село је постојало пре 15. столећа, а назив је добило по мајсторима – ковачима који су ту у раније време живели)

У Ковачима постоји братство Буздован, које Накићеновић у свом раду не наводи.

Остало су досељенички родови:

Бајковићи су од Бајковића из Главата.

Дољанице су од Дољаница из Кримовице.

Бјелоши су дошли из Бјелоша (Цетиње) крајем 17. столећа. О цетињским Бјелошима се више може видети на: http://www.poreklo.rs/2015/11/20/pleme-cetinje-poreklo-stanovnistva/

Ђурићи су дошли почетком 18. столећа из Мојдежа у Боки.

Сви ковачки родови славе Аранђелов-дан.

Вишњево

(веома старо село, по неким предањима из 10. столећа)

Староседеоци:

Бојковићи[19] и Тупчевићи (чује се и Тучевићи).

Досељеници:

Пиме (дошли крајем 15-ог) и Петровићи (крајем 16. столећа су у Грбаљ дошли из Његуша. О старом братству Пима, које вероватно потиче од цетињских Бајица, може се видети на: http://www.poreklo.rs/2015/12/24/pleme-njegusi/ као и на наведеној адреси за Цетињско племе.

Радановићи су од Радановића из Пелинова.

Сви вишњевски родови славе Велику Госпођу[20].

Загора

(раније се за село говорило и: Загором; ранији назив села био је Гостовићи)

Староседеоци:

Костовићи (раније Гостовићи) и Поповићи[21], вероватно истог порекла.

Накићеновић је у свом раду о Боки записао да су у 19. столећу измурли стариначки Бошковићи и Страхиње. Није јасно шта је разлог ове констатације, могуће је да су ове фамилије у том тренутку живеле ван матичног села, али, у сваком случају, њих и данас има.

Досељеници:

Барбе су дошли почетком 17. столећа из Албаније.

Марићи су дошли из Црне Горе почетком 17. столећа.

Лазовићи, Илићи и њихов огранак Мидоровићи су дошли почетком 18. столећа из Леденица више Боке.

Вучићевићи су дошли почетком 18. столећа из Црне Горе.

Сви загорски родови славе Илин-дан, осим Марића који славе Светог Јована Богослова.

Кримовица

(с обзиром на грбаљско предање да су кримовичке цркве најстарије у Грбљу, село постоји од велике старине)

Староседеоци:

Масловари (Свети апостол Вартоломеј).

Микијељи (Свети апостол Вартоломеј) су од Микијеља из Бигова.

Досељеници:

Дољанице (Аранђелов-дан) су дошли из Црне Горе почетком 15. столећа. Живе у засеоку Турија на север од Кримовице.

Маровићи (Свети Стефан) су дошли из Црне Горе крајем 16. столећа

Антоновићи (Срђев-дан) су дошли из Кртола у Боки крајем 17. столећа.

Пићани (Свети Стефан) су дошли из Љуботиња почетком 18. столећа.

Царевићи (Свети апостол Вартоломеј) су дошли из Црне Горе почетком 18. столећа

Врановић:

Сва братства у Врановићу су досељеничка:

Бућини (Свети Стефан) према братственом предању потичу од претка који је још почетком 14. столећа дошао у Грбаљ из Призрена.

Ерцеговићи (Никољ-дан) су дошли из Херцег Новог почетком 15. столећа[22].

Јовановићи (Никољ-дан) су дошли из Црне Горе у 17. столећу

Вукасовићи (Свети Стефан) су дошли из Ораховца више Боке у 18. столећу.

Божовићи (Јовањ-дан) су дошли из Маина у 18. столећу.

Међусобно несродна братства чији су преци дошли из Црне Горе у 18. столећу: Бубање (Света Петка), Петовићи (Никољ-дан), Дракуловићи (Никољ-дан), Бјелице (Никољ-дан), Батути[23] (Ђурђев-дан) и Кустудије (Никољ-дан). О Кустудијама је писано у тексту о Његушима, који се може наћи на раније наведеној адреси.

Бани (Свети Стефан) су огранак Бана из Главата.

Побрђе

(према предању, село је засновано у 14. столећу)

Не памти се који стариначки родови су живели у Побрђу, али у једном которском документу из 1596. године помињу се побрдски Дабовићи.

Сва жива братства у Врановићу су досељеничка:

Кнежевићи су дошли из Маина почетком 17. столећа.

Вуловићи, Пантовићи, Милојко и Пештере су дошли из Црне Горе почетком 17. столећа.

Батути су сродни онима у Врановићу.

Сви побрдски родови славе Ђурђев-дан.

Љешевић

(село се помиње у једном млетачком документу из 1455. године, у време напада Млечана на православни Манастир на Михољској превлаци; Љешевић је до 1865. године припадао Кртољској општини, а тада је припао Грбљу)

Староседеоци су само Верставчевићи.

У 16. столећу у которским документима помињу се у Љешевићу фамилије, вероватно староседелачке, Дабовићи и Медовчевићи.

Досељеници:

Штилети[24], Гиљаче, Маровићи и Гобовићи су дошли из Албаније у 16. столећу.

Каштелани по предању долазе у 16. столећу из Мирца; очито је да постоји нека веза између љешевићких Каштелана и мирачких Кашћелана; међутим, његушки Кашћелани, огранак Хераковића (Поповића) у Мирцу, су млађе братство, према Ердељановићу, засновано у 17. столећу, о чему је писано у тексту о Његушима (видети на раније наведеној адреси). У једном которском документу из 16. столећа, помињу се Хераковићи у Љешевићу. По свој прилици су ови Каштелани њихови потомци.

Јовичићи су дошли из Маина почетком 17. столећа.

Марошевићи (раније су се звали Мароши[25]) су старинци у Кртолима, а у Љешевиће се насељавају у 17. столећу.

Сви љешевићки родови славе Светог Харитона.

[caption id="attachment_59464" align="aligncenter" width="640"] Црква Светог Ђорђа код Љешевића[/caption]

Горњи Грбаљ

Ластва

(село је веома старо, постојало је у време настанка Манастира Подластва средином 14. столећа; у околини постоје развалине средњевековних утврђења, а и према предању ту су били властелински градови, попут Милин-града и Шебе-града)

[caption id="attachment_59470" align="aligncenter" width="1024"] Ластва (са http://www.panoramio.com/photo/57246711)[/caption]

Староседеоци су само Миховићи (Илин-дан). У Либру од Грбља из 1750. године уписани су као Миовићи.

Досељеници:

Бауци[26] (Јовањ-дан) су дошли у 15. столећу из Цуца.

Вукадиновићи (Јовањ-дан) су дошли у 15. столећу из Загарча, сродни Вукотићима и Вујадиновићима у Братешићима.

Миши[27] (раније презиме Станишић, Јовањ-дан) су дошли почетком 16. столећа из Црне Горе.

Дулетићи (Аранђелов-дан) су дошли из Озринића почетком 16. столећа.

Очинићи (Мратин-дан) су од цетињских Очинића, дошли почетком 16. столећа.О Очинићима је писано у тексту о Цетињу (на раније наведеној адреси).

Бекуни (Велика Госпођа) су дошли из Његуша средином 16. столећа.

Орловићи (Мратин-дан) су дошли почетком 17. столећа са Цетиња. Могуће је да ови Орловићи имају везе са цетињским Орловићима, а због времена досељења сачували су и изворно братствено презиме. О Орловићима се може прочитати детаљно на следећим страницама:

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=960.0

http://porekloorlovica.blogspot.rs/

https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9E%D1%80%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

Вучетићи (раније се у изворима помињу и као Вукотићи, слава Велика Госпођа) су дошли из Његуша почетком 17. столећа.

Никовићи (Срђев-дан) су дошли из Кртола средином 17. столећа, а даљим пореклом су из северне Албаније[28].

Одали[29] (Никољ-дан) су од Одаловића из Кривошија, од претка дошлог крајем 17. столећа, а даљим пореклом су од Одаловића - Пуношевића из Његуша.

Горовић

(село је засновано у 14. столећу)

Староседеоци:

Краљи (Никољ-дан) су дошли из Милин-града код данашње Ластве у 14. столећу. Изгледа да су у средњем веку били нека властела, јер су их остали Грбљани прозвали „краљима“.

Мезалини[30] (Зачеће Светога Јована).

Истражили су се следећи староседелачки горовићки родови: Деспоти, Бездани, Ћенани, Дабовићи. У Либру од Грбља 1750. године, записани су и Лечићи.

Досељеници:

Богетићи (Никољ-дан) су дошли из Богетића у Пјешивцима у 15. столећу.

Побори (Никољ-дан) су дошли из Побора почетком 16. столећа.

Мазараци[31] (Свети апостол Вартоломеј) су дошли из Црне Горе у 16. столећу.

Дајичићи (Никољ-дан) су дошли из Цуца у 16. столећу.

Мргудовићи (Никољ-дан) су дошли из Цуца у 16. столећу.

Калуђеровићи (Никољ-дан) су дошли из Љуботиња у 17. столећу.

Цуце (Света Петка) су дошли из Цуца у 17. столећу.

Куњерице (Јовањ-дан) су дошли из Ораховца у Боки у 17. столећу.

Ћетковићи (Никољ-дан) су дошли из Ораховца у Боки у 18. столећу.

Јовановићи (Никољ-дан) су дошли из Ковача у Доњем Грбљу у 18. столећу.

Пријевор

(село је постојало пре 16. столећа)

Староседеоци су Јановићи и Васовићи (оба Јовањ-дан).

Досељеници:

Радошевићи, Лаловићи и Братовићи (сви Јовањ-дан) су дошли из Црне Горе у 16. столећу, вероватно истог порекла.

Ковачевићи[32] (Јовањ-дан) су од граховских Ковачевића, дошли у Грбаљ крајем 16. столећа.

Рађеновићи (Митров-дан) су дошли из Паштровића почетком 17. столећа. Рађеновићи су братство паштровског племена Митровића, о којима је писано у тексту о Пештровићима: http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=1061.0

Вукотићи (Митров-дан) су старином из Озринића (Чево), према братственом предању од тамошњих Вукотића, одакле се један иселио почетком 17. столећа, а у Грбаљ су дошли преко Његуша[33].

Прентовићи (Митровдан) су дошли из Браића у 17. столећу.

Мартиновићи (Јовањ-дан) су дошли из Браића у 18. столећу; могуће је да су огранак бајичких Мартиновића.

Бјелице (Јовањ-дан) су дошли из Бјелица почетком 18. столећа.

Братешић

(село је засновано у 15. столећу, назив је вероватно братствени, по презимену браће заснивача села)

У Братешићу су све досељенички родови:

Вукотићи и Вујадиновићи су потомци два брата, Вукоте и Вујадина (вероватно Братешића), који су се доселили из Горњег Загарча у 15. столећу. Трећи брат Вукадин се населио у Ластви и од њега су Вукадиновићи.

Од ових Вукотића је Стеван Вукотић, први од Јужних Словена који је, на руском броду, опловио око света (1823- 1826), 30 година пре славног морепловца Ива Визина из Прчња.

Вуксановићи потичу од Вуксана Мароша, који је дошао из његушког Мирца у 16. столећу. У његушком Мирцу заиста постоје Мароши (огранак Раичевића), једино се време досељења Вуксановог не подура са другим подацима, с обзиром да су Његуши Мирац преотели Млечанима у 17. столећу, те да је братство Марош могло бити засновано тек касније током тог столећа. О Мирцу је писано у тексту о Његушима (на раније наведеној адреси).

Ћетковићи су дошли из Ораховца у Боки у 18. столећу.

Сви родови у Братешићу славе Зачеће Светога Јована.

Пријеради

(село је засновано најкасније у 15. столећу)

Староседелаца у Пријерадима више нема. Најстарије братство које је засновало село и било вероватно племићког порекла су Ћеклићи, који су изумрли. С обзиром на презиме Ћеклић, није искључена веза са истоименим црногорским племеном, које је јако старо и има своје огранке у многим крајевима Боке и Приморја. О Ћеклићима је писано на: http://www.poreklo.rs/2015/12/05/pleme-ceklici/

Досељеници:

Најстарији досељеници су Љубановићи и њима сродни Мирковићи[34] и Радоњићи (који су измурли). Чувени су били кнезови Вуле, Никола[35], Марко и Ђуро Љубановићи (17/18. столеће). Братство Љубановића, према породичном предању, потиче из Херцеговине, одакле су дошли у Грбаљ у 15. столећу.

Иветићи и Кнежевићи су дошли из Озринића (Чево) у 16. столећу.

Радовићи и Брдари су дошли из Црне Горе у 16. столећу.

Никодимовићи су дошли из Цуца у 17. столећу.

Вучковићи су дошли из Озринића (Марковина) у 17. столећу.

Кадије су дошли из Бјелопавлића (од тамошњих Кадића) у 17. столећу.

Дулетићи су од маинских Дулетића, у Грбаљ дошли у 18. столећу.

Михаиловићи и Раковићи су дошли из Црне Горе у 18. столећу.

Радоњићи – Гувернадуровићи су од његушких Радоњића, гувернадурског огранка, од којих се једна кућа населила овде након протеривања из Његуша од стране владике Петра II Петровића, 1831. године, о томе видети овде:

https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D1%83%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B0%D0%B4%D1%83%D1%80

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%98_%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%9A%D0%B8%D1%9B

Сва братства у Пријерадима славе Ђурђев-дан.

Пелиново

(село је постојало пре 14. столећа, а назив је добило по Пелинској рудини на којој се налази; у сеоској области налазе се развалине утврђења које народ зове Крстин-град, који је разорен од турских гусара, вероватно у 16. столећу):

Староседеоци:

Љепавићи, они су давали сеоске главаре; чувени је био Раде Љепавић (17/18. столеће) који је био велики јунак, имао је своју несавладиву кулу, био је учесник битке на Цареву Лазу 1712. године (где је и погинуо) и многих других бојева.

Павлеже и Марчинко.

Најстарији родови у Пелинову били су Кољеновићи, Брајeвићи[36], Рашковићи и Иванчевићи, који су сви изумрли.

Досељеници:

Ђукићи и њихов огранак Баћи[37] су од неког Ђуке који је од Васојевића, по братственом предању још у 14. столећу.

Радановићи су од претка Радана који је дошао из Херцеговине, по братственом предању још у 14. столећу

Вујовићи су дошли из Љешанске нахије, по братственом предању још у 14. столећу.

Зеци[38] су од поборских Зеца.

Сви родови у Пелинову славе Јовањ-дан, осим Вујовића који славе Светог Симеона.

Шишић

(село је веома старо; сеоска црква Светог Мине је, највероватније, из 14. столећа, иако народ тврди да је много старија, из 9. столећа; старину потврђују и развалине утврђења које народ зове Крстин-град):

Староседеоци:

Шофрани или Шоврани (Мратин-дан), Сладовићи (Свети Симеон), Ђурановићи (Свети Василије), Влатковићи (чује се још и Латковић, славе Светог Симеона),

Милинићи (раније су се звали Милин, славе Мратин-дан), Рашковићи (Свети Симеон), Антовићи (Свети Симеон), Донковићи (Мратин-дан), Гривићи (Свети Симеон Столпник). Не зна се да ли су сродни, али би се могао донети закључак о заједничком пореклу родова који славе исту славу.

Милошевићи (Мратин-дан) су грбаљски староседеоци из Наљежића.

У Шишићу је некада вероватно живело братство истог имена, али о њима нису сачувани никакви подаци. У Шишићу су живели и старинци Мршуље[39] који су се иселили у Котор.

Досељеници:

Кадије (Свети Симеон) су дошли из Црне Горе, незнано када.

Кордићи (Ђурђев-дан) су дошли из Херцеговине у 15. столећу.

Оџи[40] (Мратин-дан) су дошли из Албаније у 16. столећу.

Никољевићи (Мратин-дан) су дошли из Црне Горе средином 16. столећа.

Красићи или Крашићи (Свети Василије) су од једног Луштичана Крашића, који је дошао у Шишиће почетком 17. столећа.

Вујашковићи (чује се и Ујашковићи, славе Мратин-дан) су дошли из Црне Горе почетком 17. столећа.

Вучићевићи (чује се и Учићевићи, славе Мратин-дан) су дошли из Херцеговине средином 17. столећа.

Зеци су потомци домазета који је дошао из Црне Горе почетком 18. столећа. Један део братства слави Лучин-дан, а други Светога Василија.

Митровићи (Мратин-дан) су дошли из Зубаца у Херцеговини почетком 18. столећа.

О Шишићу је написао књигу мештанин Марко Шовран, у оквиру едиције „Хронике села“, чија се дигитализација на Пореклу очекује.

Сутвара и Дуб

(ранији назив села био је Тител, а назив Сутвара потиче од народног изговора Свете Варваре[41] којој је посвећена сеоска црква из 16. столећа, што је најстарија црква у селу; ово указује да је село старије од 16. столећа; Дуб је био запустело село, касније настањено братствима из Сутваре)

Староседеоци:

Тујковићи[42] (Ђурђев-дан) су били кнежевско братство, Вукшићи (Свети Варвара), Мачићи (Јовањ-дан).

Досељеници:

Перићи, Магуди, Вуловићи, Маровићи (сви Јовањ-дан) су досељеници из Црне Горе из 16. столећа.

Ковачевићи (Јовањ-дан) су од граховских Ковачевића, досељени почетком 17. столећа.

Букилице (Никољ-дан) су дошли из Црне Горе средином 17. столећа.

Вукотићи (Ђурђев-дан) су од чевљанских Вукотића дошлих у првој половини 18. столећа.

Наљежић:

Између Наљежића и Сутваре је братствени заселак Тујковића, у којем живе Тујковићи, Јанковићи и Букилице.

Староседеоци:

Вукшићи (Ђурђев-дан) и Тујковићи (Ђурђев-дан) су сродни онима у Сутвари.

Досељеници:

Мариновићи (Ђурђев-дан) су дошли из Црне Горе у 16. столећу, а предак Марин по коме носе презиме живео је у 17. столећу.

Јанковићи (Ђурђев-дан) су дошли из Црне Горе у првој половини 17. столећа.

Марићи, Вучковићи и Мршуље (сви Митров-дан) су дошли из Црне Горе почетком 18. столећа.

[caption id="attachment_59465" align="aligncenter" width="235"] Грб ОФК Грбаљ[/caption]

Извори:

„Бока“ – прота Саво Накићеновић

„Грбаљ – Шишићи“ – Марко Шовран

„Стара Црна Гора“ - Јован Ердељановић

„Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“ - Ристо Ковијанић

„Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића“ – Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић

„Либро от Гербља, на 1750. године мјесец јунија описаније читуљах от мјеста Гербља“ – прир. Горан Комар

http://www.grbalj.org/2.html

____________________________________________

[1] Села су имала своје главаре, а цео Грбаљ четири кнеза.

[2] Издајство Стефана Црнојевића међу Грбљанима памти се као „највећа србска срамота“. Након Алтомановог одласка, Стефан се сам понудио Млечанима да угуши побуну Грбљана за одређене противуслуге. На превару, војска Црнојевићева тада је заробила око 80 највиђенијих Грбљана и прадала их Млечанима. Тридесеторицу њих Млечани су обесили у Котору, а остали су протерани ван Боке. Након тога, млетачка и Црнојевићева војска упале су у Грбаљ и попалиле села. Тада је запаљен и Манастир Подластва. Истовремено, тобож због куге, са мора је артиљеријом бомбардован и Манастир Светог Арханђела Михаила на Превлаци код Тивта. Очито је да је циљ Млечана добрим делом био и уништавање православља у овом делу Приморја.

[3] Сви називи грбаљских села у презименском (родовском / братственом) облику постоје и у једнини и у множини. Тако напоредо постоје називи Шишић и Шишићи, Главатичић и Главатичићи, итд.

[4] Код Болице 1614: Bogoslalichi.

[5] У дефтеру пише: Укропци, друго име Црешња. Касније су се од овог насеља развила два села - Укропци и Трешњица.

[6] Према распореду тадашњих села Бјелаш, Миоковић и Косорани, по свој прилици се ради о братственим заосеоцима каснијих села Побрђе, Главатичић, Укропци и Кубаси. Народно предање помиње старо грбаљско братство Бјелаше.

[7] Код Болице 1614. године наведено је као Succi.

[8] Село се помиње и касније, као Puxovich (Болица 1614) и Peklovic (попис 1683). У которским документима помиње се грбаљска породица Puchoevich.

[9] Према распореду у дефтеру, Пуховић и Синодар би требало да су некадашња села између Кримовице и Загоре.

[10] Основа овог пописа грбаљских родова је рад Сава Накићеновића, који је податке скупљао у првој деценији 20. столећа, те је ово стање из тог времена (уз извесна одступања која су посебно наведена). Сви ти родови постоје и данас, с тим што су многе грбаљске породице послом иселиле у околне градове - Будву, Тиват, итд. Презимена родова који у том тренутку и даље постоје у Грбљу, исписани су болдом, а исељени и изумрли родови италиком.

[11] 1316. године, краљ Милутин је которској властели повељом даровао Грбаљ. Тада су племићке породице из Котора жребом разделиле Грбаљ на поседе, те су стари Грбљани, као и досељеници постали закупци над имањима на којима су живели и плаћали ренту которској господи. Има мишљења да су Которани ову повељу, као и неке друге (од повеље краља Радослава 1230, па до Душанове из 1351. године), фалсификовали како би доказали своје право над Грбљем, тзв. “которски фалсификати”.

[12] Грипули је разорен од Турака крајем 14. столећа, а становништво се иселило, од чега је део остао у Грбљу.

[13] Једнина: Дабушко

[14] Једнина: Мачак

[15] Бућини су презиме добили по томе што су у 14. столећу били закупци на поседу которске племићке фамилије Бућа.

[16] Једнина: Крута

[17] Једнина: Бан

[18] Митрофан Бан се замонашио у манастиру Савина 1865. године, као 24-годишњи младић. Био је настојатељ манастира Подластва, затим игуман манастира Морача, а руколожен је за архимандрита 1877. године. Иако монах, истакао се у Вељем рату против Турака. За митрополита Црне Горе, Брда и Приморја изабран је 1884. године. Био је посланик у скупштини Књажевине и Краљевине Црне Горе. Умро је 1920. на Цетињу и сахрањен је у порти Цетињског манастира.

[19] 1750. у Либру од Грбља, Бојковићи се наводе као житељи села: Доли, Вишњево, Главати и Бјелошевићи. Ови Бјелошевићи су вероватно заселак у којем су живели главатски Бјелоши / Бјелошевићи. У Либру се као житељи Бјелошевића помињу и Славчевићи.

[20] Празник Успења Пресвете Богородице, 28/15. августа.

[21] Накићеновић је у свом раду о Боки записао да су Поповићи староседеоци. Међутим, овај род има породично предање о пореклу од претка који је средином 17. столећа дошао из Загарча.

[22] У Накићеновићевом раду „Бока“, писаном почетком 20. столећа, каже се да су дошли „има 500 год. из Херцегновога“. Братствено предање и историја се овде, очито, не подударају. Почетком 15. столећа, Нови није постојао ни као „Нови“, а још мање као „Херцег“, с обзиром да овај град свој назив дугује херцегу Стјепану Вукчићу који је град (подигнут 1382. године у оквиру Босанског краљевства под називом Свети Стефан) обновио и утврдио после 1450. године. Или је братство своје презиме неосновано повезало са називом града у Боки или време досељења не одговара стварности. С друге стране, требало би размотрити могућност везе овог братства с херцегом Стејпаном, или барем са Херцеговином као земљом порекла.

[23] У једнини се јављају облици Батут и Батута

[24] У једнини се јављају облици Штилет и Штилета

[25] Тако су уписани 1750. године у Либру од Грбља.

[26] Једнина: Баук

[27] Једнина: Миш

[28] Предак свих никовићких братстава у селу Никовићи у Кртолима је Нико Дабчић, који је ту дошао из северне Албаније почетком 16. столећа.

[29] Једнина: Одале

[30] Мезалини су се раније другачије презивали, а Мезалини су прозвани од млетачких власти, јер су им куће биле на средини између Горовића и Братешића. Њихов заселак се зове братственим именом.

[31] Једнина: Мазарак

[32] У Грбљу има неколико родова са презименом Ковачевић. Код свих постоји прича о пореклу од граховских Ковачевића. Да ли је то тачно, или су ти родови хтели своје презиме повезати са славним граховским братством, тешко је утврдити. Нарочито треба имати у виду да ковачки занат није баш био на добром гласу у овим крајевима, тако да би евентуално повезивање са граховским Ковачевићима свакако дало на значају родовима који носе то презиме. ДНК тестирања би разрешила недоумице. О граховским Ковачевићима може се прочитати на: http://www.poreklo.rs/2012/02/19/poreklo-prezimena-kovacevic/

[33] И овде је братствено предање у опреци са повесним чињеницама. Чевљанско братство Вукотића засновано је у 18. столећу, тако да није могуће да пријеворски Вукотићи потичу од чевљанских, уколико се предак са Чева иселио „почетком 17. столећа“. Или је у питању грешка при казивању времена када су се преци ових Вукотића доселили у Грбаљ. По свој прилици, постојала је жеља да се, због истог презимена, порекло повеже са тада веома јаким и угледним братством Вукотића са Чева.

[34] Од њих је у 17. столећу био чувени кнез Вуко Мирковић, побратим Баја Пивљанина.

[35] Кнез Никола Вулев, са своја два сина, Марком и Ђуром, први је истакао млетачки заставу при освојењу Херцег-Новог од Турака 1687. године.

[36] Брајевићи су записани у Либру од Грбља из 1750. године.

[37] Једнина: Баћа

[38] Једнина: Зец

[39] У которском документу из 1437. године, помиње се презиме Мршулић у Грбљу.

[40] Једнина: Оџа

[41] По аналогији: Свети Шћепан – Сушћепан, Свети Иван – Сутиван, итд.

[42] Грбаљски Тујковићи су највероватније исти род са његушким Тујковићима који се помињу у 16. столећу. Према породичном предању, Тујковићи су се у средњем веку доселили из Зете у Његуше, а затим се спустили у Грбаљ. Истог порекла (из Зете, а по предању ту дошли са Косова) су Мирановићи из Доњих Кокота у Зети.

The post Грбљани appeared first on Порекло.

ПРИРЕДИО: Сарадник портала порекло Небојша Бабић

Иако постоји један добар списак братстава Зете и Љешкопоља на мрежи (има га, нпр, на овој адреси: http://www.montenegro.org.au/stanovnistvo_zete.html), са стањем у последњој деценији 19. столећа, основни недостатак му је што не даје преглед братстава по селима. Зато сам се дохватио књиге „Зета и Љешкопоље“ Андрије Јовићевића (1926) и направио овај попис, ради лакшег сналажења онима које интересује да нађу своје или нечије порекло.

Редослед братстава у прегледу по местима није дат по величини братства, већ по азбучном реду. Стање по селима је из 1920-их година, према наведеном раду Андрије Јовићевића. Приказани су само православни родови.

[caption id="attachment_59589" align="aligncenter" width="604"] Црква Светог Ђорђа у Доњој Горици[/caption]

Доња Зета

1. Голубовци

Стари Голубовци

Анђушићи - од братства Црногорчевића из Толоша.

Башановићи – од Башановића из Ботуна.

Бечићи - од Бечића из Балабана.

Бољевићи - досељени после 1879. из Братоножића.

Бошковићи (Света Петка) су од бјелопавлићких Бошковића.

Вујачићи и њихов огранак Крстовићи (Никољ-дан) су старином од Хота, од Вуксанлекића.

Вулетићи (Никољ-дан) су од претка Вулете који је дошао из Груда почетком 18. столећа; према породичном предању, Вулета је у Груде добегао из Озринића (Перков До, Велестово) због крви.

Вучковићи (Ђурђиц) су од претка који је дошао из Мрка у Пиперима.

Грујићи - досељени после 1879. из Братоножића.

„Калуђеровићи“: Мирковићи, Мијатовићи, Лешперовићи и Балијаши - огранак Калуђеровића из Матагужа.

Ковачевићи (Ђурђиц) су дошли из Пипера.

Ко(ј)ичићи (Аранђелов-дан) су потомци Којице Радусиновића, досељеног из Љешанске нахије (Буроње) од братства Радусиновића.

Кукуличићи (Никољ-дан) су од претка који се доселио почетком 18. столећа из Шаме у Албанији.

„Метиљевићи“: Ивановићи (Свети Врачи) и Поповићи у Понарима старином су из Љешанске нахије (Станисељићи).

Пајовићи - од Пајовића из Врања.

Пејовићи и њихов огранак Вучинићи (Никољ-дан) су од претка који је због убиства добегао из Ријечке нахије (Цеклин) од братства Пејовића.

Пеличићи – од Пеличића из Балабана.

Поповићи (Св. Врачи) - потичу од попа који је на позив Голубовчана ту доселио из Купелника (Коплик у скадарском крају данашњој Албанији) негде почетком 17. столећа; ужа презимена су им: Поповићи, Вукељићи, Маровићи, Марићи, Ћепићи.

Раичевићи - од Раичевића из Горње Горице.

Терзићи - Грујићи – од Терзића из Српске.

Трипуновићи - од Трипуновића из Матагужа.

Филиповићи (Крстов-дан) су пореклом из Бјелопавлића.

Цамнићи - од Цамнића из Балабана (променили су славу у Аранђелов-дан).

Нови Голубовци

Болевићи - од Болевића из Горње Горице.

Божовићи - досељени после 1879. из Пипера.

Вукчевићи (Ђурђиц) досељени из Љешанске нахије, од братства Вукчевића, после 1879. 

Ивановићи - досељени после 1879. из Куча.

Марковићи – од Марковића из Гостиља.

Матићи - досељени после 1879. из Пипера.

Мијовићи - досељени после 1879. из Куча.

Пауновићи - досељени после 1879. из Пипера.

Радоњићи - досељени после 1879. из Куча.

Филиповићи - Драгишићи - досељени после 1879. из Пипера

Гошићи

Вујачићи - од Вујачића из Голубоваца.

„Калуђеровићи“: Мирковићи и Раковићи - огранак Калуђеровића из Матагужа.

Мирковићи - досељени после 1879. из Куча.

Дубрава

Матовићи – од Матовића из Курила. 

Бушковићи - од Бушковића из Курила.

2. Мојановићи

Домазетовићи (Митров-дан) су добегли због крви са Чева, од тамошњих Домазетовића. Према другој варијанти, старином су Кучи.

Ђуретићи (Свети Алимпије Столпник) су од Ђуретића из Бјелопавлића, давно досељених.

Крачковићи (Свети Алимпије Столпник) су пореклом од Бјелоша са Цетиња.

Крстовићи - од Крстовића из Голубоваца.

Ма(ј)ићи (Никољ-дан) су у Зету дошли, према једној варијанти из Приморја, а према другој из Ријечке нахије (Косијери). 

„Мојановићи“: Дракићи, Кнежевићи и Ајковићи (Свети Алимпије Столпник), старином су са Косова, одакле се предак доселио после 1455, када су Турци освојили Косово. Према другим мишљењима, они су старинци у Зети, од Старих Матагужа.

Павићевићи - досељени после 1879. из Братоножића.

Пиперовићи (Аранђелов-дан) су од Мрка из Пипера, дошли средином 15. столећа.

Филиповићи (Крстов-дан) су дошли због крви из Ријечке нахије (Добрско Село) од тамошњих Филиповића.

3. Балабани

Алигрудићи (Никољ-дан) су најстарији досељеници у Балабанима. Предак је дошао из Љешанске нахије (Ћепетићи), и највероватније су огранак тамошњих Бојанића. Према предању, даљом старином су из Херцеговине. Сродни су им Шикмановићи у Понарима и Бојиновићи у Врањини (родови настали од три рођена брата).

О Алигрудићима је писано на следећим страницама:

http://bratstvoaligrudic.cabanova.fr/page2.html

http://www.poreklo.rs/2012/02/27/poreklo-prezimena-aligrudic/

Батровићи (Свети Тома) су од Ђоновића из Црмнице (племе Брчели), даљом старином из Албаније.

Бечићи (Аранђелов-дан) су од претка из Озринића (Чево), од братства Вукотића, који је, незнано када, предигао због убиства.

Бјелановићи - Марковићи (Аранђелов-дан) су досељени из Враке, а даљом старином су из Љешанске нахије, вероватно од братства Марковића из Буроња.

Болевићи - од Болевића из Горње Горице.

Иванчевићи - досељени после 1879. из Пипера.

Кнежевићи - од Кнежевића из Дајбаба.

Коровићи и њихов огранак Мишолићи су старинци, од Старих Матагужа (Никољ-дан).

Кркотићи - Никовићи (Никољ-дан) су досељени из Враке, а даљом старином су из Љешанске нахије.

Кукуличићи - од Кукуличића из Голубоваца.

Маровићи (Ивањ-дан) су досељени после 1879. из Црмнице (Бољевићи). Даљом старином су из Хота.

Мирановићи – од Мирановића из Доњих Кокота.

Пеличићи (Свети Симеон Столпник) су међу најстаријим досељеницима у Зети. Многи их сматрају старинцима. Према братственом предању, дошли су у Зету из Бањана (према некима, из Бјелопавлића, мада је област Бјелопавлића можда била успутна станица), пре турских освајања. Били су двојица браће у Подгорици, од којих је један био војвода, и након турског заузимања Подгорице, прешао је у ислам и прозвао Алија, те је био познат као Али-војвода. Од њега су Аливодићи, што је скраћено од Аливојводићи. Други брат је отишао из Подгорице у Балабане и од њега су Пеличићи.

Братственик Пеличића, Илија - Пеко, написао је рад „Записи о Зети“ (Голубовци, 1987) у којем је обрађено братство Пеличића, али и друга зетска братства.

Пиперовићи – од Пиперовића из Мојановића.

Поповићи - од Поповића из Голубоваца.

Поповићи - досељени после 1879. из Куча.

Радоњићи - досељени после 1879. из Куча.

Спичановићи (Аранђелов-дан) су се доселили из Црмнице. Даљим пореклом су из Спича, од братства Вуказића.

Пешукићи (Ђурђиц) су досељени из Љешанске нахије (Градац).

Филиповићи – од Филиповића из Голубоваца.

Цамнићи (Света Петка) су пореклом из Бјелопавлића, од мартинићких Савићевића.

Бишћани

Бечићи и Ћоровићи - од Бечића из Балабана.

4. Шушуња

Калуђеровићи - од Калуђеровића из Матагужа.

Мировићи - од Мировића из Горичана.

Шушкавчевићи - од Шушкавчевића из Врања.

5. Гостиљ

Вукотићи (Ђурђиц) су од претка из Озринића (Чево), од братства Вукотића, који је, незнано када, предигао због убиства; најпре је отишао у Љешанску нахију, код Вукчевића, а неки његови потомци су после дошли у Гостиљ.

Вукчевићи (Ђурђиц) досељени давно из Љешанске нахије, од братства Вукчевића.

Златичани (Никољ-дан) су од претка који се из Златице у Кучима населио у Подгорици, затим прешао у Враку, па одатле у Гостиљ.

Крачковићи - од Крачковића из Мојановића.

Марковићи (Аранђелов-дан) су дошли из Враке, а тамо у 19. столећу из Пипера, од тамошњих Марковића.

Никчевићи - од Никчевића из Врања.

Оташевићи (Света Петка) су давно досељени из Бјелопавлића.

Прчањићи су огранак братства Вратница из Толоша (променили су славу у Никољ-дан).

Симоновићи (Никољ-дан) су од Симоновића из Бјелопавлића.

Становићи - огранак Мацановића из Махале.

„Улићи“: Маркиновићи, Пренкићи и Скобаљевићи (Никољ-дан) су пореклом из Ријечке нахије (Улићи) од братства Улића. Досељени су крајем 18. столећа, након што су им Цеклињани (Стругари) узели имања због крви.

Шановићи – огранак „Грља“ из Лајковића.

6. Матагужи

Вукчевићи (Ђурђиц) досељени из Љешанске нахије, од братства Вукчевића, део после 1879, а део давније.

Вулетићи - од Вулетића из Голубоваца.

Грбавчевићи - огранак Радиновића из Грбаваца.

Давидовићи - од Давидовића из Врања.

Ђекићи (Митров-дан) - предак се доселио почетком 19. столећа из Орахова у Кучима од тамошњих Вујошевића, од старокучких Ђурђевића - Мрњавчића.

Жиковићи (Никољ-дан) су давно (вероватно средином 15. столећа) досељени из Убала у Кучима.

Калуђеровићи (Света Петка) су од претка који се у давно време доселио из Климената.

Којићи – старинци у Зети, потичу од Маскића из Голубоваца, који су изумрли.

Кукуличићи - од Кукуличића из Голубоваца.

Ма(ј)ићи – од Ма(ј)ића из Мојановића.

Мараши - од Мараша из Бијелог Поља.

Марићи - огранак Поповића из Голубоваца.

Пајовићи - од Пајовића из Врања.

Пеличићи – од Пеличића из Балабана.

Радовићи - огранак Кликоваца из Митровића.

Раичевићи - од Раичевића из Горње Горице, имају ужа презимена: Андровићи, Ратковићи, Масловарице.

Терзићи – од Терзића из Српске.

Трипуновићи (Света Петка) су од претка који се доселио из Бјелопавлића, од братства Бошковића.

Ћетковићи (Аранђелов-дан) су од претка из Озринића (Чево), према предању потичу од братства Вукотића.

Шкатарићи (Никољ-дан) су давно доселили из Бјелица (Микулићи).

Шушкавчевићи - од Шушкавчевића из Врања.

7. Врањ

Бечићи - од Бечића из Балабана.

Давидовићи (Света Петка) су веома давно дошли из Љешанске нахије.

Карадаглићи (Никољ-дан) су добегли због крви из Ријечке нахије (Љуботињ) од тамошњих Карадаглића, који су огранак братства Вукићевића - Сарапа. Њихов огранак су исламизирани Палевићи у Тузима. Имали смо тестираног једног Карадаглића из Црне Горе, као носиоца хаплогрупе R1b. O Карадаглићима и осталим Сарапима може се видети на страници: http://www.sarapi.org/default.php

Ма(ј)ићи – од Ма(ј)ића из Мојановића.

Никчевићи (Никољдан) су од претка из Пјешиваца, од братства Никчевића, који је, незнано када, предигао због убиства у Црмницу (где их и данас има у Буковику, са презименом Ђуровић), а неки његови потомци су после, опет због крви, дошли у Врањ.

Пајовићи (Ђурђиц) су од Пајовића из Бјелопавлића, давно досељени; предак се најпре населио у Каменицу код Купелника (Коплик) у скадарском крају, затим у Затријебач, па у Врањ.

Ракчевићи (Аранђелов-дан) су пореклом из Љуботиња (Смоковци), од братства Ракчевића.

Шушкавчевићи (Ивањ-дан) су пореклом из Загарча (по једнима од тамошњег братства Мустеровића, по другима - од Драговића); преци су им се најпре населили у Враку, а касније прешли у Врањ.

8. Владња (Владни)

Пејовићи – од Пејовића из Лужана.

9. Махала

Вујачићи - од Вујачића из Голубоваца

Вучковићи - досељени после 1879. из Ријечке нахије (Љуботињ). Вучковићи су огранак братства Сарапа.

Драговићи (Аранђелов-дан) су од попа Андрије Драговића из Озринића (Велестово) који је у Махалу дошао на парохију после 1879.

Кликовци - од Кликоваца из Митровића.

Мараши - од Мараша из Бијелог Поља.

Марковићи - досељени после 1879. из Љешанске нахије од братства Марковића.

Маровићи (Ивањ-дан) су досељени после 1879. из Црмнице (Бољевићи). Даљом старином су из Хота.

Мацановићи (Зачеће Светога Јована) - потичу од досељеника из Куча у 18. столећу; њихов огранак су Становићи, као и исламизирани Ркочевићи.

Нешковићи (Свети Врачи) су огранак братства Вратница из Толоша.

Поповићи - од Поповића из Голубоваца

Радуловићи - од Радуловића из Понара.

Тиодоровићи - досељени после 1879. из Пипера.

Ћетковићи - од Ћетковића из Понара.

Челебићи - досељени после 1879. из Љешанске нахије од братства Челебића.

10. Горичани

Божовићи - досељени после 1879. из Ријечке нахије.

Брновићи - досељени после 1879. из Љешанске нахије од братства Брновића.

Ђуретићи - од Ђуретића из Мојановића.

Ђурковићи - досељени после 1879. из Ријечке нахије.

Јанковићи - досељени после 1879. из Ријечке нахије.

Ковачевићи - досељени после 1879. из Љешанске нахије од братства Ковачевића.

Копитовићи (Петров-дан) су досељени после 1879. из Црмнице (Брчели). Даљом старином су из Његуша.

Марковићи - досељени после 1879. из Љешанске нахије од братства Марковића.

Мировићи (Никољ-дан) су потомци Мира Вучетића из Ријечке нахије (Цеклин - Чешљари) одакле се доселио око 1800.

Перишићи - досељени после 1879. из Ријечке нахије.

Петричевићи - досељени после 1879. из Ријечке нахије.

Радичевићи (Никољ-дан) су из Груда, досељени почетком 18. столећа. Према једној верзији, песник Бранко Радичевић потиче од ових Радичевића.

Радовићи - огранак Радовића из Лајковића (променили су славу у Ђурђиц).

Ражнатовићи - досељени после 1879. из Ријечке нахије.

Рајовићи (Митров-дан) су досељени из Ријечке нахије (Добрско Село) од братства Рајовића.

Ракчевићи – огранак „Грља“ из Лајковића.

Станковићи (Аранђелов-дан) су од Станковића - Дукађинаца из Црмнице (Сотонићи). Потичу од Станковића насељених у Враку, од којих је један због крвне освете преселио у Зети око 1880.

Улићевићи (Свети Алимпије Столпник) су старином из Црмнице, од Добровића. Одатле су се населили у Салковину код Жабљака у Ријечкој нахији, а 1845. предак им се преселио у Зету.

Усанчићи (Никољ-дан) су старином из Црмнице, од тамошњих Добровића, старином из Албаније. По предању, њихово досељење било је у великој давнини, и они су једно од најстаријих братстава у Зети. Раније презиме било им је Вуксановић.

Челебићи - досељени после 1879. из Љешанске нахије од братства Челебића.

Шушкавчевићи - од Шушкавчевића из Врања.

11. Бериславци

Бакићи (Никољ-дан) су давно досељени из Загарча, од братства Беговића.

Бурзани - досељени после 1879. из Љешанске нахије од братства Бурзана.

Вујановићи - досељени после 1879. из Ријечке нахије.

Ђурановићи - досељени после 1879. из Ријечке нахије.

Ђурашковићи - досељени после 1879. из Ријечке нахије.

Ивезићи - од Ивезића из Дајбаба.

Карадаглићи - од Карадаглића из Врања.

Коловићи (Свети Врачи) су доселили из Шестана у Крајини.

Копитовићи (Петров-дан) су досељени после 1879. из Црмнице (Брчели). Даљом старином су из Његуша.

Крачковићи - од Крачковића из Мојановића.

Лекићи су досељени после 1879. из Црмнице.

Лубарде - досељени после 1879. из Ријечке нахије.

Лукачевићи – огранак Мојановића из истоименог села (Ђурђиц), њихов огранак су Пејановићи у Подгорици; од њих су и исламизирани Лукачевићи, а од Пејановића исламизирани Секнићи и Дервановићи.

Маркуши - од Маркуша из Момишића.

Мијовићи - од Мијовића из Бистрица.

Маџаревићи (Никољ-дан) су дошли из Пипера (Црнци), вероватно су лужански род или су од Старих Мугоша.

„Кунице“: Ненадовићи (Митров-дан) и родови у другим местима Зете и Љешкопоља: Бацковићи, Вукадиновићи, Лукићи и Ћетковићи. Пореклом су из Љешанске нахије (Буроње) од братства Куница.

Пајовићи - од Пајовића из Врања.

Петрановићи су досељени после 1879. из Црмнице.

Поповићи - од Поповића из Голубоваца.

Поповићи – Мокањићи (Никољ-дан) су од Орландића из Црмнице (Сеоца).

Радиновићи - од Радиновића из Грбаваца.

Радичевићи (Света Петка) су од претка који се из Бјелопавлића, од братства Брајовића, најпре иселио у Враку, а затим прешао у Бериславце.

Раичевићи - од Раичевића из Горње Горице.

Рачевићи - од Рачевића из Момишића.

Стијеповићи – од Стијеповића из Лајковића.

Терзићи – од Терзића из Српске.

Ускоковићи - досељени после 1879. из Љешанске нахије од братства Ускоковића.

Шановићи – од Шановића из Гостиља.

Шоћи - досељени после 1879. из Ријечке нахије.

12. Бијело Поље

Башановићи - од Башановића из Курила.

Богдановићи (Срђев-дан) су пореклом из Ријечке нахије (Љуботињ - Смоковци).

Кликовци - од Кликоваца из Митровића.

Кумбуровићи – од Кумбуровића из Лајковића.

Лукићи - од братства Куница из Бериславаца.

Лукићи (Свети Врачи) су доселили из Шестана у Крајини.

Мараши (Митров-дан) су од претка који се доселио из Хота почетком 17. столећа на читлук; својакају се с хотским Вуксанлекићима, а и са голубовачким Вујачићима и Крстовићима; дела се на ужа презимена: Маровићи, Бабићи, Благовићи, Никовићи, Чабовићи, Лалићи, Бакићи. Марашких Маровића има у Црмници (Бољевићи, Созина) и у Врањини.

Пејовићи - од братства Црногорчевића из Толоша.

Поповићи - од Поповића из Голубоваца.

Радиновићи - од Радиновића из Грбаваца.

Становићи - од Становића из Гостиља.

13. Бистрице

Бацковићи - од братства Куница из Бериславаца (променили су славу у Ивањ-дан).

Добровићи (Никољ-дан) потичу од претка који се долесио из Албаније, не памти се када.

Ђуковићи (Аранђелов-дан) су од Ђуковића из Глухог Дола у Црмници, васојевичког порекла. Предак им је пребегао због убиства најпре у Враку, а потом се преселио у Зету.

Кликовци - од Кликоваца из Митровића.

Крњановићи (Света Петка) су од Крњановића - Ражнатовића из Ријечке нахије (Цеклин) од претка који је добегао због убиства.

Крунићи (Ивањ-дан) су дошли из Херцеговине.

Кукавчевићи - од Кукавчевића из Лекића.

Ламбуљићи - од Ламбуљића из Вуковаца.

Мијовићи (Ивањ-дан) су пореклом из Ријечке нахије (Загора) од братства Божовића. Предак им се најпре населио у Враки, па после дошао у Зету.

Мирановићи - од Мирановића из Доњих Кокота.

Радиновићи - од Радиновића из Грбаваца.

Стојановићи (Ђурђиц) су од Станишића из Његуша.

Шишовићи - од Шишовића из Понара.

14. Курило

Башановићи (Ђурђиц) потичу од претка који је добегао из Враке због крви (убиства неког Албанца), не зна се када.

Бушковићи (Никољ-дан) су од Бушковића из Врањине, које су Цеклињани протерали и заузели им имања за крв у првој половини 19. столећа.

Дабановићи су досељени после 1879. из Црмнице.

Ђурановићи - досељени после 1879. из Ријечке нахије.

Кликовци - од Кликоваца из Митровића.

Копитовићи (Петров-дан) су досељени после 1879. из Црмнице (Брчели). Даљом старином су из Његуша.

Мараши - од Мараша из Бијелог Поља.

Матовићи (Аранђелов-дан) су старином из Херцеговине, не зна се кад су дошли нити од којег братства потичу.

Мировићи - од Мировића из Горичана.

Оташевићи - од Оташевића из Гостиља (променили су славу у Никољ-дан).

Радиновићи - од Радиновића из Грбаваца.

Рачевићи - од Рачевића из Момишића.

Ремиковићи - од Ремиковића из Толоша.

Станковићи – од Станковића из Лајковића.

15. Понари (са Куриоцима)

Берилаже (Ђурђиц) су давно досељени из Љешанске нахије (Веља Страна) од братства Берилажа, истовремено кад и Берилаже у Доњој Горици. За њих се мисли и да су старинци у Зети.

Божовићи - досељени после 1879. из Ријечке нахије.

Вукадиновићи - од братства Куница из Бериславаца (променили су славу у Никољ-дан).

Добровићи - од Добровића из Бистрица.

Ђуровићи - огранак Ламбуљића из Вуковаца.

Ђуришићи (Света Петка) су од Ђуришића из Љешанске нахије (Парци).

Каварићи (Ђурђиц) су из Цеклина. Крајем 17. столећа, због крви са Грађанима, цео род се иселио у Зету.

Кажићи (Илин-дан) су од Кажића из Љешанске нахије (Градац).

Калуђеровићи - досељени после 1879. из Ријечке нахије.

Кликовци - од Кликоваца из Митровића.

Кумбуровићи – од Кумбуровића из Лајковића.

Лађићи (Свети Врачи) су огранак братства Вратница из Толоша.

Маркуши - од Маркуша из Момишића.

Петровићи (Свети Стефан) су од досељеника из Куча с почетка 19. столећа.

Поповићи - од братства Метиљевића из Голубоваца (променили су славу у Свети Стефан).

Радуловићи (Аранђелов-дан) су од Радуловића из Комана после 1879.

Сакари (Митров-дан) су доселили из Ријечке нахије (Косијери) од братства Ђиновића, најпре у Љешкопоље, а затим у Зету.

Стојановићи - од Стојановића из Бистрица.

Ћетковићи - од братства Куница из Бериславаца.

Цамнићи - од Цамнића из Балабана.

Шикмановићи (Никољ-дан) су истог порекла као Алигрудићи из Балабана.

Шишовићи (Ивањ-дан) су пореклом из Ријечке нахије (Љуботињ) од братства Шишовића. Због племенских сукоба Љуботињана и Грађана, десетак кућа Шишовића се иселило у Зету, негде у 18. столећу.

16. Вуковци

Ламбуљићи, а чује се и Ламбулићи, раније Ламбуље (Никољ-дан) - преци су им се доселили са Косова након пада под турску власт; најпре су се населили у Грудама, а затим прелазе у Вуковце; имају ужа презимена: Поповићи, Драговићи, Николићи, Лазовићи и Ђуровићи.

Мараши - од Мараша из Бијелог Поља.

Мугоше - од Мугоша из Доње Горице (променили су славу у Никољ-дан).

Перазићи (Никољ-дан) су од Перазића из Црмнице, а даљом старином су из Климената.

Поповићи - од Поповића из Голубоваца (променили су славу у Никољ-дан).

Шушкавчевићи - од Шушкавчевића из Врања.

Горња Зета

1. Српска

Балетићи (Петров-дан) су од претка из Озринића (Чево), од братства Балетића.

Болевићи - од Болевића из Горње Горице.

Терзићи (Никољ-дан) досељени из Гацка средином 15. столећа.

Шановићи – од Шановића из Гостиља.

2. Лајковићи

„Грље“ - „Лајковићи“: Рашовићи и њихови огранци Вукашиновићи и Бјелобрковићи, Стијеповићи, Вулевићи и Кумбуровићи (Петров-дан) су пореклом из Пипера, од Мрка; предак им се звао Гордоба, имао је три сина, који су, због неког убиства, побегли из Пипера у Љуботињ; од њих су Прље у Љуботињу и Ивовићи у Сеоцима; један син (наводно именом Грља) дође у Зету и од његовог сина Лајка су Грље у Лајковићима, а по њему се зове и село; према ономе што је Јовићевић забележио, народно предање говори да су Грља и син му Лајко дошли у Зету почетком 17. столећа, међутим, Грље се помињу у Зети још средином 15. столећа. Овом братству највероватније припадају и Станковићи.

Пејковићи (Петров-дан) су досељени из Куча.

Радетићи (Петров-дан) су од Радетића из Пипера, предак им је дошао око 1850.

Радовићи (Петров-дан) су досељени из Бјелопавлића почетком 19. столећа.

3. Митровићи

Кликовци ( Ђурђиц) - потичу од три брата досељена из Орахова у Кучима, негде у 17. столећу; према породичном предању, огранак су братства Вујошевића од старокучких Ђурђевића - Мрњавчића. На Српском ДНК пројекту имамо тестираног једног Кликовца, који носи хаплогрупу R1a M458:

http://www.poreklo.rs/2013/12/07/poreklo-prezimena-klikovac/

Мараши - од Мараша из Бијелог Поља.

Рогошићи - од Рогошића из Дајбаба.

4. Ботун

Башановићи (Ђурђиц) су дошли из Пипера, не зна се када.

Вукчевићи (Ђурђиц) досељени из Љешанске нахије, од братства Вукчевића, после 1879.

Ђуришићи (Света Петка) су од Ђуришића из Љешанске нахије (Парци).

Ђурковићи - досељени после 1879. из Љешанске нахије од братства Ђурковића.

Кажићи (Илин-дан) су од Кажића из Љешанске нахије (Градац).

Раичковићи (Света Петка) досељени после 1879. из Љешанске нахије од братства Раичковића.

Стојановићи - досељени после 1879. из Љешанске нахије од братства Стојановића.

5. Ракића Куће

Пајовићи - досељени после 1879. из Куча.

Поповићи - досељени после 1879. из Куча.

Прелевићи - досељени после 1879. из Куча.

6. Дајбабе

Ђукановићи (Света Петка) су од претка из Озринића (Чево), од братства Ђукановића, који је, у другој половини 18. столећа, предигао због убиства.

Ивезићи (Ђурђиц) су од Ивезића из Груда, досељени почетком 18. столећа.

Кнежевићи (Света Петка) су од претка који се почетком 16. столећа доселио због сиромаштине из Бјелопавлића, од братства Бошковића.

„Колороге“: Колороге или Колорогићи, Андрићи, Мишуровићи и Дурковићи (Света Петка) су досељени почетком 18. столећа из Озринића (Чево). Према једној варијанти, Колорогама припадају и дајбабски Ђукановићи и Рогошићи.

Милићи - досељени после 1879. из Куча.

Рогошићи (Света Петка) су од претка из Озринића (Чево), сродни Ђукановићима.

Ћетковићи (Аранђелов-дан) су од Ћетковића из Пипера.

7. Шћеповића Куће

Бојичићи – огранак Ћетковића из Дајбаба.

Матовићи – од Матовића из Курила.

Радуновићи - досељени после 1879. из Љешанске нахије од братства Радуновића.

8. Забјело

Дедићи - досељени после 1879. из Куча.

Ђуришићи (Света Петка) су од Ђуришића из Љешанске нахије (Парци).

Лазовићи - огранак Ламбуљића из Вуковаца.

Мугоше - од Мугоша из Доње Горице.

Радуновићи - досељени после 1879. из Љешанске нахије од братства Радуновића.

Љешкопоље

1. Момишићи

Болевићи - од Болевића из Горње Горице.

Брајовићи (Света Петка) - досељени после 1879. из Бјелопавлића.

Видаковићи - од Видаковића из Толоша.

Вукановићи - досељени после 1879. из Пипера.

Ђекићи - (Свети Јован Богослов) потичу од Ђеке Миркова, који се доселио око прве четврти 19. столећа из Орахова.

Ђуровићи (Свети Александар Невски) су се доселили почетком 19. столећа из Црмнице од братства Цаковића, који су старинци у племену Лимљани.

Маркуши (Ђурђиц) су доселили из Ријечке нахије (Грађани) у великој давнини, према њиховом предању пре пада Подгорице под турску власт (1478).

Поповићи (Ђурђиц) - они су истог порекла као и Мугоше, по предању потичу од два рођена брата; раније презиме било им је Новаковић; истог порекла су и Новаковићи у Подгорици.

Радетићи – од Радетића из Лајковића.

Радетићи (Аранђелов-дан) су дошли из Пипера почетком 19. столећа, од тамошњих Радетића.

Радовићи (Аранђелов-дан) су дошли из Херцеговине (Гацко) почетком 18. столећа, због убиства неког турског великаша. Најпре су се населили у Љешанску нахију, где и данас има њихових потомака (Ђуришићи и Раичковићи у Градцу), а део касније пређе у Подгорицу. Тамо се неки потурче и од њих су муслимани Аџиаметовићи, а део пређе у Момишиће, и од њих су Радовићи.

Радуновићи - досељени после 1879. из Љешанске нахије од братства Радуновића.

Рачевићи (Никољ-дан) су досељени из Златице у Кучима око прве четврти 19. столећа.

2. Вранићи

Вукчевићи (Ђурђиц) досељени из Љешанске нахије, од братства Вукчевића, после 1879.

Кажићи (Илин-дан) су од Кажића из Љешанске нахије (Градац).

Пилетићи - досељени после 1879. из Пипера.

Стаматовићи - досељени после 1879. из Пипера.

3. Лужани

Златичани (Ивањ-дан) су досељени из Златице у Кучима у другој половини 19. столећа. Има их и у Подгорици.

Пејовићи (Свети Врачи) су од Пејовића из Љешанске нахије (Ораси).

Раичевићи - од Раичевића из Горње Горице.

Раичковићи (део слави Свету Петку, део Илин-дан) досељени око 1850. из Љешанске нахије (Градац) од братства Раичковића.

Савковићи (Никољ-дан) су од братоношких Балевића, од претка Савка који се доселио у другој половини 18. столећа.

4. Толоши

Брновићи - досељени после 1879. из Љешанске нахије од братства Брновића.

Видаковићи (Ивањ-дан) су дошли из Ћеклића, својакају се са ћеклићким Матановићима - Калуђеровићима.

„Вратнице“: Вратнице у Толошима (Свети Врачи), и родови у другим местима Зете и Љешкопоља: Лађићи, Нешковићи и Прчањићи. Њихов огранак су Дамбарићи у Враки. Потичу од претка из Љешанске нахије (Станисељићи) од старог братства Вратница, који је почетком 18. столећа побегао због убиства, најпре у Махалу. Даљом старином су из Бајица.

Мирановићи - од Мирановића из Доњих Кокота

Мугоше - од Мугоша из Доње Горице

„Црногорчевићи“: Ремиковићи (Аранђелов-дан) и родови у другим местима Зете и Љешкопоља: Анђушићи и Пејовићи и исламизирани Селимаџовићи. Потичу од претка чије је старије презиме Црногорчевић, који је средином 18. столећа дошао из Љешанске нахије (Ораси), најпре у Толоше, а затим се потомство расељавало. Својакају су са орашким Пејовићима и Ђуровићима.

5. Горња Горица

Болевићи, чује се и Бољевићи (Ђурђиц) - предак Болеја им се заједно са тројицом браће доселио из Љеша, крајем 15. столећа; од остале тројице браће су Милићи у Доњој Горици, Вукчевићи у Љешанској Нахији и исламизирани Аматбашићи. Детаљније о пореклу Болевића, може се видети на:

http://www.montenet.org/2003/bozo5.html

Булатовићи (Свети Лука) су од ровачких Булатовића, од претка досељеног око 1840.

Ђикановићи (Аранђелов-дан) су дошли око 1840. из Озринића (Марковина), од тамошњих Ђикановића.

Јанковићи (Никољ-дан) су дошли око 1840. из Озринића (Марковина).

Мирановићи - Радовићи – од Мирановића из Доњих Кокота

Поповићи - од Поповића из Момишића.

Раичевићи (Никољдан) су огранак цетињских Мартиновића; предак, поп Иван Мартиновић, почетком 18. столећа се, због убиства једног Његуша, са породицом иселио, најпре у Комане (Бандићи), а затим у Спуж; Иванов унук Раич је прешао у Горицу, и од њега су Раичевићи; својакају се са исламизираним Пиранићима из Ботуна (има их у Подгорици и Горичанима), који тврде да су потомци једног поп Ивановог сина који се у Спужу потурчио.

Стајовићи (Ивањ-дан) су дошли из Љешанске нахије (Фармаци), а даљом старином су из Приморја.

Стојановићи - огранак Кукавчевића из Лекића.

6. Доња Горица

Берилаже (Ђурђиц) су давно досељени из Љешанске нахије (Веља Страна) од братства Берилажа, истовремено кад и Берилаже у Понарима.

Вратнице - од Вратница из Толоша.

Марковићи - досељени су из Љешанске нахије, старо презиме им је Мишевић.

Милићи (Ђурђиц) су од претка Милије, рођеног брата Болеје од кога су Болевићи у Горњој Горици.

Мирановићи - од Мирановића из Доњих Кокота.

Мугоше (Ђурђиц) - порекло Мугоша је неразјашњено: према братственом предању, они су из Кастрата, наводно од неког блиског сродника Ђурђа Кастриота; с друге стране, у Пиперима најстарији слој становништва чине Мугоше (или Мугоши) који су ту живели пре Лужана и Пипера, и сматра се да су влашког порекла; у Љешкопоље су дошли у време Ивана Црнојевића; сродни су им Поповићи из Момишића.

Поповићи - од Поповића из Голубоваца (променили су славу у Ђурђиц).

7. Доњи Кокоти

Вукчевићи (Ђурђиц) досељени из Љешанске нахије, од братства Вукчевића, после 1879.

Мирановићи – (Никољ-дан) потичу са Косова, одакле је по паду Косова под турску власт породица дошла најпре у Љеш, а потом у Љешанску нахију (Кокоти); старо презиме им је Тујковић; њихов огранак су Тујковићи у Грбљу и Боки; од њих су Радовићи у Љешанској Нахији.

Ускоковићи - досељени после 1879. из Љешанске нахије од братства Ускоковића.

8. Лекићи

Вукчевићи (Ђурђиц) досељени из Љешанске нахије, од братства Вукчевића, после 1879.

Кукавчевићи су пореклом из Озринића (Велестово), према предању од братства Поповића; преци су им се у 18. столећу населили у Горњим Кокотима у Љешанској нахији, где у неком окршају с Турцима изгине цело братство, а остане само мали дечак, Милош Поповић, кога су као сиротана прозвали - кукавац. У Лекиће су се доселили средином 19. столећа; деле се на ужа презимена: Новаковићи, Пејовићи, Стојановићи, Лаковићи.

9. Грбавци

Богдановићи (Ђурђиц) су од Глобара из Љешанске нахије.

Вујовићи - Кумбуровићи (Света Петка) су од Вујовића из Бјелица (Микулићи)

Вукчевићи (Ђурђиц) досељени из Љешанске нахије, од братства Вукчевића, после 1879.

Калуђеровићи (Свети Јован Богослов) су од Калуђеровића из Ћеклића.

Мартиновићи (Свети Јован) су од цетињских Мартиновића (Бајице), одакле им се предак доселио због убиства.

Мирановићи - од Мирановића из Доњих Кокота.

Радиновићи (Света Петка) су од претка из Бјелица, од братства Абрамовића, који је, незнано када, предигао због убиства. Миротићи су од његовог рођеног брата.

Радуновићи - досељени после 1879. из Љешанске нахије од братства Радуновића.

Радусини - досељени после 1879. из Љешанске нахије од братства Радусиновића.

Рачевићи - од Рачевића из Момишића.

Подгорица

У Подгорици живи много досељеника из зетских и љешкопољских насеља. Осим њих, постоји и један број братстава која су заснована управо у Подгорици од досељеника са разних страна. Нека од великих познатих подгоричких братстава су:

„Болевићи“ - Болевићи, Ђурчићи, Мартиновићи и Шошићи (Ђурђиц) су од Болевића из Горње Горице.

Гвозденовићи (Ђурђев-дан) су од Гвозденовића из Ћеклића, ту дошли у 19. столећу.

Лаиновићи (Ђурђев-дан) су у Подгорицу дошли из Братоножића, још док је Подгорица била мала варош (вероватно у 16. столећу). Њихов огранак у Подгорици су Ћуковићи. Од њих су и Лаиновићи у Полимљу.

„Вучићевићи“ - Вучићевићи, Лисичићи, Пеличићи и Поповићи (Свети Стефан Дечански) су огранак Пеличића из Балабана.

Марковићи (Ђурђиц) су дошли из Озринића (Марковина).

Маркуши су од момишићких Маркуша.

Милоњићи и њихов огранак Гвозденовићи (Ђурђиц) су од старог братства Милоњића из Љешанске нахије.

Ненезићи (Ђурђев-дан) су од Ненезића из Озринића (Велестово), у 18. столећу због крви пребегли најпре у Љешанску нахију, а у Подгорици сви потичу од Тодора Ненезића.

„Новаковићи“ - Вилићи, Никићи, Поповићи, Стијовићи и Шестићи (Ђурђиц) су истог порекла као Поповићи из Момишића.

Самарџићи (Мала Госпођа) су од Самарџића - Орловића из Кривошија.

The post Братства Зете и Љешкопоља appeared first on Порекло.

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић

Преглед братстава Љуботиња прављен је према раду Андрије Јовићевића „Ријечка нахија у Црној Гори“ (1911) и показује стање с почетка 20. столећа.

Љуботињ је племе у јужном делу Ријечке нахије. Северном и источном страном граничи се са Цеклином, а западном са подручјем Цетињског племена. На југу граничи се са ријечким племеном Грађани и црмничким племенима Подгор и Дупило. Изворна територија Љуботиња је планинска, али је, ширењем своје територије, Љуботињ добио ниже области на истоку и мали излаз на Скадарско језеро.

Први помен Љуботиња под тим називом је из 1398. године у једном которском документу (као Lubotin)[1]. Према мишљењу Александра Ломе, назив је изведен од личног имена Љубота.

Насеља у Љуботињу су стара, и тешко је утврдити у које доба су заснована, али свакако пре 14. столећа. Прави Љуботињ чине села Мужовићи, Вигњевићи, Богути и Прекорница, која су у Вирањској рупи, котлини испод брда Вирањ, док су села Зачир, Смоковци и Дубова ушли у састав Љуботиња током 17. и 18. столећа, придруживањем, а област Доњих села је временом отета од старијег становништва, које се под притиском Љуботињана иселило. Љуботињани су населили и неке суседне крајеве у Црмници, но они никад нису постали део племенске територије.

У турским дефтерима из 1521. и 1523. године, Љуботињ чине села Вигњевићи, Богуте и Драгосалићи, док је Прекорница пусто земљиште. Од села касније укључених у Љуботињ, у то време постоје Зачир, Смоковци (Смоковац) и Дубова.

1614. године у Боличином извештају и опису Скадарског санџака, Љуботињ је главно и највеће племе Ријечке нахије, са 70 кућа.

Данас у љуботињским селима већином живе старији људи који не желе да напусте своја огњишта, док су млађи људи отишли у градове. Укупно у свим селима Љуботиња, према попису у Црној Гори из 2003. године, живело је 80 становника (од чега у Доњим селима, најпогоднијим за живот, 23), а данас сигурно и знатно мање.

Братства у Љуботињу:

Старинци:

Никиновићи (Зачеће Светог Јована) у Вигњевићима. Некада је цело село било њихово, али су се много исељавали, нарочито у правцу Херцеговине, као и у Истру 1657. године (у село Перој).

Сабље (Ђурђев-дан) у Вигњевићима.

„Шесте“ (Никољ-дан) у Зачиру су старо цеклинско братство из Стругара које се преселило у Љуботињ у време Ивана Црнојевића, који је Ратку Остојином дао земљу у замену. 1494. помиње се Остоја Шеста у Зачиру у служби Ђурђа Црнојевића. По братственом предању, од тројице браће Шеста су родови: од Остоје Колини (или Колиновићи), од Ратка Радиши и њихов огранак Марковићи, а од Дамњана Џонгази, који су се иселили. Да ли Шесте могу имати везе са Шестанима у Приморју, није утврђено.

Од Колина је био Висарион II, црногорски владика у раздобљу 1659- 1662. године.

Изумрли су и иселили се Лакете и Ујановићи из Вигњевића, Кокоре, Грукали, Тице, Шкуљи, Шкрапуље, Мацали[2] и Пури[3] из Прекорнице, Лешоњани из Смоковаца. У Доњим селима су живели старинци Чуковићи, Митали, Ерцези, Капруци и др. који су се иселили под притиском Љуботињана. У Љуботињу се памте и презимена стариначких изумрлих и исељених фамилија: Фрнци[4], Раичковићи, Доси[5], Керићи, Бујићи.

Грукала и Лешоњана има у Враки. Мацали су се иселили у Врањину и данас се презивају Бушковић; од њих су и Бушковићи у Курилу у Доњој Зети.

Досељеници из времена Црнојевића (друга половина 15. столећа):

Вујовићи (Аранђелов-дан) у Мужовићима и Доњим селима су потомци спахије Вуја Раичева, који је крајем 16. столећа добио царски ферман да управља Црном Гором. Наведен је и у Боличином попису из 1614. године, као Вуко Раичев, и у неким другим оновременим документима.

Вујо, према братственом предању, потиче од властеоске куће Војиновића, потомак је војводе Алтомана из времена власти деспота Ђурђа Бранковића. Унук Алтоманов, Вук[6], доведен је као дечак код Црнојевића након пропасти средњевековне Србије (1462. године) из матичног Вучитрна. Вујо је Вуков чукунунук. Све до успона Петровића почетком 18. столећа, кућа Вујовића је владала нахијама Старе Црне Горе. Спахилук Вујовића престао је смрћу спахије Вука Маркова 1746. године, а војводство укинуто 1891. године (последњи војвода био је Петар Филипов).

Постоји више верзија о доласку предака Вујовића у Љуботињ. Ковијанић наводи писмо браће Павла и Филипа Вујовића из Љуботиња, који су били добри познаваоци повести свог братства. По њима, преци Вујовићи нису дошли са Косова право у Љуботињ. Вук - Вујо Брајанов се доселио у Морачу, где је живео до своје смрти, а тако и његов син Новак. Марко Новаков и његов син Раич, прешли су у Братоножиће. Раич Марков је одржавао добре односе са турском влашћу, те је добио звање војводе, а затим и спахије. Тек он долази у Љуботињ, пре 1580, а његов син Вујо га наслеђује око 1584. године. Вујов отац Раич наводи се у једном которском документу из 1580. године као војвода Љуботиња.

О Вујовићима и њиховом пореклу од Војиновића је много писано, те се детаљније информације могу наћи у неком од извора.

Вујовићи су се доста насељавали и у суседним областима Црмнице, те тамо има њихових огранака: Вујовића (Трново, Комарно), Лекића (Комарно) и Лалића (Лимљани).

У турским дефтерима из 1521. и 1523. године село Мужовићи не постоји, вероватно је пописано под именом Драгосалићи. Међутим, ни ту ни у другим љуботињским селима, не наводи се Вук Војиновић, који је према предању у то време још увек био у животу, што вероватно потврђује ону верзију по којој су преци Вујовића у Љуботињ дошли касније.

Један припадник братства Вујовића ДНК анализом тестиран је као носилац хаплогрупе R1b:

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.msg17644#msg17644

Бошковићи (Ивањ-дан) и Николићи (Никољ-дан) у Вигњевићима су од предака који су били у служби код Вука Војиновића и заједно с њим дошли из Вучитрна у Љуботињ. Нису међусобно сродни.

„Сарапи“ (Никољ-дан) су разгранато братство, које чине родови: Бановићи (Прекорница, Доња села), Вучковићи (Прекорница), Лаличићи (Прекорница, Доња села) Вукићевићи и њихов огранак Карадаглићи (Богути), Вујановићи (Богути, Доња села), Маркишићи (Богути, Доња села), Ђурашевићи (Богути, Доња села) и Калуђеровићи - Никовићи, или Николићи (Зачир), који су део мешовитог зачирског братства Калуђеровића.

Сарапи су потомци Божине Сарапа који је у време Ивана Црнојевића дошао у Љуботињ, према братственом предању, из Сарајева. Иако су прво били у сукобу, Црнојевић је дозволио Божини да се насели у Љуботињ због неке услуге коју му је овај учинио у Млецима. Да ли је Божина добио властелинство од Ивана Црнојевића, или је и у Босни био властелин, није познато, али се у повељи Ђурђа Црнојевића наводи Божинин син Брајко Сарап као властелин (у братственом родослову, он се наводи као Бранко).

[caption id="attachment_59641" align="aligncenter" width="447"] Црква Светог Николе у Богутима, задужбина Божине Сарапа[/caption]

Детаљно о Сарапима може се прочитати на страници:

http://www.sarapi.org/default.php

Од Вујановића – Сарапа је актуелни црногорски државник Филип Вујановић.

На Српском днк пројекту имамо тестираног Карадаглића, носиоца хаплогрупе R1b.

[caption id="attachment_59642" align="aligncenter" width="355"] Перо Ђуров Вучковић, министар просвјете и црковних дјела Краљевине Црне Горе[/caption]

Дрецуни (Никољ-дан) у Богутима и Доњим селима су од претка који се доселио из Старе Србије у време Ивана Црнојевића.

На Српском днк пројекту имамо тестираног Дрецуна, носиоца хаплогрупе R1b.

Јоветићи (Аранђелов-дан, раније Никољ-дан) у Дубови су старином из Вучитрна. Средином 15. столећа, по паду Косова под турску власт, доселили су се у Зету, а у време Ивана Црнојевића у Љуботињ.

Од ових Јоветића је познати црногорски фудбалер Стеван Јоветић.

Ђуровићи (Ђурђев-дан) у Зачиру су потомци четворице синова неког Ђура из Заљева код Бара, који је убио неког турског заповедника, те је пребегао на подручје Ивана Црнојевића. У турском дефтеру за Црну Гору из 1521. године, у Зачиру се наводи баштина у поседу Ђуровића, што је редак случај записаног презимена у ово време у турским дефтерима.

Заједно са Ђуром, претком Ђуровића, дошао је Вицко Салац Мркојевић, који је био код Ђура у служби. Од њега потичу Сорати (Никољ-дан) у Зачиру. Према другој верзији, Сорати су старинци Шесте.

Пејаковићи (Никољ-дан) у Богутима и Доњим селима су досељени из Паштровића у у време Ивана Црнојевића. Потичу од старог паштровског братства Кањоша из Буљарице.

[caption id="attachment_59640" align="alignright" width="300"] Смоковци (са https://twitter.com/MladenRakcevic )[/caption]

Рачевићи и Злотвори (Срђев-дан) у Смоковцима[7] су доселили из Паштровића у време Ивана Црнојевића. Према Јовићевићу, потичу од племена Срзентића. Међутим, презиме Срзентић датира из 17. столећа, док је старији племенски назив Ћуда, а још ранији Булгаровић. Паштровски Срзентићи славе Никољ-дан.

Шабани (Ђурђев-дан) у Мужовићима су од Доњокрајаца Боројевића са Цетиња. О Боројевићима је писано у тексту о Цетињу на:

http://www.poreklo.rs/2015/11/20/pleme-cetinje-poreklo-stanovnistva/

Њихов предак Драгослав се у другој половини 15. столећа, доселио у Љуботињ и по њему су носили презиме Драгослављевићи или (чешће) Драгославићи[8]. Почетком 18. столећа један Драгославић је убио неког турског Шабан-бега и обукао његову скупоцену одећу, па због тога њега и његове прозову Шабани. Неки из овог рода су у савремено доба вратили старо презиме Драгославић.

У турском дефтеру из 1521. године, Драгославићи су уписани као посебно село. Према попису, село броји 21 кућу (у дефтеру из 1523. године - 20), па је тешко је претпоставити да су сви они братственици Драгославићи, јер, с обзиром на родослов Боројевића, то би било покољење Драгослављевих унука. Вероватније је да у ово време окосницу села чине Драгославићи, а да осим њих има и стариначког или новодосељеног становништва.

На Српском ДНК пројекту имамо тестираног Иванишевића - Боројевића носиоца хаплогрупе R1а, па би се могло закључити да и Шабани - Драгославићи носе ову хаплогрупу.

Каснији досељеници:

Дапчевићи и њихов огранак Камбани, као и Мргуни који су се истражили (Ивањ-дан) у Вигњевићима су од Бјелоша из Цетињског племена, од Дабца који се почетком 16. столећа иселио у Љуботињ. О Бјелошима је писано у тексту о Цетињу на наведеној страници.

[caption id="attachment_59643" align="alignright" width="300"] Пеко Дапчевић у друштву руског генерала Жданова[/caption]

У дефтеру из 1521. године, у Вигњевићима су пописана четворица домаћина са именом Дабижив, од којих би неки могао бити родоначелник Дапчевића.

Од ових Дапчевића био је партизански генерал и народни херој из Другог светског рата, Петар-Пеко Дапчевић (1913-1999).

На Српском днк пројекту имамо тестираног Дапчевића, носиоца хаплогрупе I2a1 динарик јужни.

Ратковићи (Никољ-дан) у Прекорници су од претка који је у 16. столећу добегао из Паштровића због крви.

Црвенци[9] (Аранђелов-дан) у Вигњевићима су од Сјеклоћа - Горевука из Добрског Села. Горевуци су пореклом из Херцеговине, досељени у Његуше у време Ивана Цренојевића, а касније преселили у Добрско Село. О Горевуцима је писано у тексту о Његушима на:

http://www.poreklo.rs/2015/12/24/pleme-njegusi/

Прље (Аранђелов-дан, раније Петров-дан) у Мужовићима и Доњим селима су од претка који се доселио из Мркојевића (раније презиме Барјактаровић) у 16. столећу. У једном которском документу из 1580. године помиње се Раичко Стјепанов Прља из села Љуботињ.

Сродни су им Лајковићи из Зете, за које постоји мишљење да су старинци у Зети, од старог племена Грља (Греља). О Лајковићима је писано у тексту о Зети на:

http://www.poreklo.rs/2016/02/01/bratstva-zete-i-ljeskopolja/

Од Прља су исељеници Барјактаровићи у Истри (Перој) и Ивовићи у Црмници (Сеоца).

Радомани (Аранђелов-дан) у Мужовићима и Доњим селима су потомци Ника Радомана који је у 16. столећу пребегао из Бањске на Косову, због убиства неког Турчина. Заједно с њим, дошла је и његова сестра, удова Ивана Џона, са сином од којег потичу Џони[10] (Аранђелов-дан), такође у Мужовићима. И Радоман и Џоно су старином из Овчег Поља у Македонији. Радомани су у 17. столећу били знатно братство и давали кнезове не само у Љуботињу, него и у другим крајевима Ријечке нахије.

Од ових Радомана је наш познати фудбалски судија Мирослав Радоман.

Милашевићи (Аранђелов-дан, раније Никољ-дан) у Дубови су од два брата добегла у другој половини 17. столећа због крви из Бјелица (Микулићи), од тамошњих старинаца Милашевића (или Милешевића)

Калуђеровићи (Никољ-дан) у Зачиру су мешовитог порекла: наиме, кћер једног Колина удала се за једног Никовића - Сарапа из Прекорнице, но кад је овај погинуо, отац је преудао за једног Милашевића из Дубове (једног од двојице браће добеглих из Бјелица); са обојицом је имала потомства, те су се сви они заједно прозвали Калуђеровићима, по оцу своје мајке, који се у старости закалуђерио. Иако нису истог порекла по мушкој линији, држе се као једно братство.

Кусовци (Аранђелов-дан, раније Петров-дан) у Зачиру су потомци Марка Лазаревића из Грбља, који је крајем 17. столећа, због убиства неког Которанина, пребегао у Црну Гору. О грбаљским Лазаревићима (из Главатичића) писано је у тексту о Грбљу:

http://www.poreklo.rs/2016/01/20/grbljani/

Презиме је настало од надимка које је Марко добио од Зачирана, а због свог кратког (кусог) гуња, какав се носи у Приморју.

Према Накићеновићу, Лазаревићи су староседеоци у Грбљу, док Јовићевић наводи братствено предање Кусоваца да је њихово порекло из Бјелопавлића. Могућу сумњу у порекло Кусоваца од грбаљских Лазаревића изазива и податак да је ранија слава Маркова била Петров-дан, док Лазаревићи славе Никољ-дан.

Од ових Кусоваца је познати београдски историчар уметности Никола Кусовац.

Од Кусоваца су Которчевићи исељени у Призрен.

Шоћи (Аранђелов-дан, раније Никољ-дан) у Дубови и и Доњим селима су од претка Вукца из абанског племена Шоша (скадарски крај) који је због крви добегао у Црну Гору почетком 18. столећа. Своје презиме везују за племе Шоша, међутим, према мишљењу Јовићевића, презиме Шоћ долази од истоветне албанске речи, што у преводу значи - муж (од лат. socius).

Од љуботињских Шоћа био је министар иностраних дјела Краљевине Црне Горе и историчар др Перо Шоћ (1884-1966).

[caption id="attachment_59638" align="alignright" width="200"] Петар Лубарда[/caption]

Лубарде (Ђурђев-дан) у Вигњевићима и Доњим селима према братственом предању потичу од Лумбардића из Херцег-Новог (Топла), досељени у Љуботињ у 18. столећу. Топаљски Лумбардићи су у Боку дошли из Босне са таласом досељеника предвођених владиком Саватијем Љубибратићем, крајем 17. столећа. Презиме су добили по надимку једног братственика који је отео Турцима топ (тал. ломбарда), а раније презиме било им је Савић. Топаљски Лумбардићи славе Усековање главе Светог Јована.

Од љуботињских Лубарди је један од највећих србских сликара 20. столећа, Петар Лубарда (1907-1974).

Станишићи (Ивањ-дан) у Прекорници су из Маина, од претка који се ту доселио у првој половини 19. столећа.

_______________________________________________________________________

Извори:

Ријечка нахија у Црној Гори - Андрија Јовићевић

Стара Црна Гора - Јован Ердељановић

Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића - Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић

„Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“ - Ристо Ковијанић

_______________________________________________________________________

[1] Што оповргава предање Вујовића по коме је назив Љуботиња донет са њиховим прецима, према завичајном Љуботену. Наиме, Вујовићи су у Љуботињ дошли знатно касније, најраније у другој половини 15. столећа, а вероватније тек крајем 16. столећа.

[2] Једнина: Мацале

[3] Једнина: Пур

[4] Једнина: Фрнцо

[5] Једнина: Дос

[6] Алтоман је имао три сина. Према различитим верзијама братственог предања, Вук је син Марков или Брајанов.

[7] Досељени Паштровићи су, највероватније, дали име селу. Наиме, они потичу из краја у Паштровићима који се зове Бијела Смоква, те је назив Смоковци настао по њима.

[8] У дефтерима са почетка 16. столећа и као Драгосалићи.

[9] Једнина: Црвенко

[10] Једнина: Џоно

The post Братства племена Љуботињ appeared first on Порекло.

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић

Преглед је прављен према раду Андрије Јовићевића „Ријечка нахија у Црној Гори“ (1911) и показује стање с почетка 20. столећа.

Племе Косијери налази се у најсеверијем делу Ријечке нахије. На северу се граничи са подручјима катунских племена Цетиња, Ћеклића и Бјелица, као и Љешанске нахије, а са свих других страна окружено је Цеклином. Косијерима је припадао и један део данашње бјеличке територије, но, током 18. столећа, Бјелице су га преотели од Косијера. У турским дефтерима за Црну Гору са почетка 16. столећа (1521, 1523) као заселак Косијера уписани су Микулићи, који су касније ушли у састав племена Бјелица. Старије становништво Бјелица највероватније је било блиско или можда и сродно / орођено са старијим становништвом Косијера. Нови досељеници у Бјелицама (Орловићи и др.) су, након што су се умножили и ојачали, у 18. столећу чинили велико насиље и отимачине околним племенима, нарочито Косијерима који су им били први на удару, па чак и својим бјеличким суседима у Томићима и Микулићима. Тада се ово старије становништво јужних села у Бјелицама раселило, делом и у Косијере. Због сталних притисака већих племена око Косијера, косијерско становништво се много исељавало, те је матично племе увек било малобројно.

Према братственом предању, заснивачи варошице Косјерић у западној Србији су ту дошли из Косијера, и место где су се настанили назвали према завичају: http://www.poreklo.rs/2014/01/03/poreklo-prezimena-selo-kosjeric-kosjeric/

Насеље Косијери је веома старо. Овуда је у средњем веку пролазио важан пут из Приморја према унутрашњости Зете, те се уз друм развило насеље. Такође, постојала је и тврђава под називом Соко-град, чије развалине и данас постоје. Област где се зачело насеље називана је Корито, у данашњем засеоку Косијера, Плоча.

У племену постоје две веће целине, Косијери и Ђиновићи, које се могу сматрати засебним селима, а састоје се од више заселака. Косијери се састоје од заселака: Орашани, Плоча, Селишта и Посајке, а у Ђиновићима су засеоци: Студени До, Дубоки До, Јаблан-до, Кулендрија, Вуков До, Црна Корита, Љесковци, Воднички До, Под-соко, Подајглас, Зогове Лазине.

Први помен Косијера је из 1435. године у једном которском документу (Cossieri). Назив Косијер је вероватно коришћен и као презиме, тако је остао упамћен писар Ивана и Ђурђа Црнојевића, Никола Косијер. А 1565. у Котору се јавља неки Фрањо Косијерић, највероватније пореклом из Косијера. Није искључено да је назив племена настао од братственог имена старог братства које се овде прво населило.

Племенска слава Косијера је Мала Госпођа (Рођење Пресвете Богородице, 8/21. септембра).

Братства у Косијерима:

Старинци:

Перишићи (Мала Госпођа) у Косијерима су једино живо братство за које се поуздано зна да је стариначко у племену.

Ђиновићи су били велико стариначко братство, по којем је названо и матично село. У једном которском документу из 1496. године помиње се Брајан Ђиновић из Косијера, док jе у турском дефтеру из 1521. године, један Ђиновић уписан у поседу баштине у Драгосалићима у Љуботињу. Ђиновићи су се током 16, 17. и 18. столећа исељавали, све док се братство није сасвим иселило из Косијера.

Од родова за које се зна да потичу од косијерских Ђиновића су Ђиновићи у Васојевићима (Краље), Вукићевићи у Приморју (Ластва) и Сакари у Љешанској нахији и Враки.

Радијевићи су били велики стариначки род у Косијерима, који се вероватно иселио током столећа. Они су уписани као заселак Косијера у турским дефтерима из 1521. и 1523. године.

Досељеници из времена Црнојевића (друга половина 15. столећа):

Аџићи (Мала Госпођа) у Ђиновићима су досељени из Зете у време кад је Иван Црнојевић пренео престоницу на Цетиње.

Почетком 18. столећа цело братство се иселило у Далмацију, у околину Книна, где су били велико братство. После неког времена, четворица браће Аџића реше да се врате ближе Црној Гори, те се населе у Пиву. Од тројице су пивски Аџићи (славе Светог Јована), док се четврти, Вукосав, врати у Ђиновиће, и од њега су сви косијерски Аџићи.

Каснији досељеници:

„Братићевићи“ (Мала Госпођа) су братство настало од претка Братића, који се око 1650. године доселио из Пипера, Од његова три сина су следећи родови: од Рајка су Рајковићи, од Рада Радовићи, и од (В)Латка Латковићи. Рајковићи и Радовићи су у Косијерима, а Латковићи у Ђиновићима. Братићевићи су раније славили Ђурђев-дан, што можда, као и време досељења, указује да су они од пиперских Лужана.

Од Рајковића потичу Митровићи у Паштровићима (Моровић), као и Рајковићи у Лици (код Оточца), који су већином покатоличени.

Заједно са Братићем, у Косијере је дошао и Марић, исто из Пипера, те би се могло закључити, а и по међусобним односима ових братстава, да су у питању сродници. Од Марића су Марићевићи (Мала Госпођа) у Косијерима.

Ђурковићи (Света Петка) у Косијерима су од бјеличких староседелаца из Микулића, који су се овамо склонили због насиља нових досељеника у Бјелице, око 1750. године.

Савићевићи (Мала Госпођа) у Ђиновићима су од претка Савића Војводића који се доселио око 1770. године из племена Грађана (Радомир). Савићева мајка је била од косијерских Марићевића, те се он доселио на мајчино имање. Војводићи су старином са Косова (Митровица), а у Ријечку нахију су дошли из Црмнице.

ИЗВОРИ: 

Ријечка нахија у Црној Гори - Андрија Јовићевић

Стара Црна Гора - Јован Ердељановић

Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића - Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић

„Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“ - Ристо Ковијанић

The post Братства племена Косијери appeared first on Порекло.

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић

Преглед братстава Грађана прављен је према раду Андрије Јовићевића „Ријечка нахија у Црној Гори“ (1911) и показује стање с почетка 20. столећа.

Грађани су најјужније племе Ријечке нахије. Северном страном граничи се са Љуботињом, а са свих осталих страна окружено је Црмницом, и то племенима Подгор, Брчели и Дупило. У давнијој прошлости, Грађани су сматрани делом Љуботиња. Под називом Грађани, племе се помиње тек од 16. столећа. Ранији назив био је Шишојевићи (односно, Шишовићи[1]). У повељи Ђурђа Црнојевића о границама у Црној Гори, из 1494. године, описано подручје Шишојевића подудара се са каснијим племенским подручјем Грађана (при чему се Грађани уопште не спомињу), па се може закључити да је реч о истом племену. Данас су Шишојевићи пусто селиште у Грађанима.

Зашто се ово племе назива Грађанима није разјашњено. Нема доказа да је ту некада био неки град, па је логично закључити да назив долази по становништву које се ту доселило из неког града (нпр. Ријечког), за шта, међутим, такође нема историјских доказа.

Подручје Грађана је природно заштићено и повољно за живот, те је било насељено у великој давнини. Поуздано се зна да је насеље ту постојало још у 12. столећу.

У Грађанима у модерно доба постоје три села: Грађани, Гађи и Радомир. Грађани су се у горњем току речице Ораховштице. У оквиру насеља су остаци некадашњег великог села Шишо(је)вића. Гађи су на североисточном ободу племенске територије, у мањој ували између брда Зелења, Лаштика, Ројишта, Драгорада и Наљешковца. Иако се не помињу у средњевековним документима, вероватно су и Гађи старо насеље. Радомир се налази између Грађана, Гађа и Дупила.

У турском дефтеру за Црну Гору из 1521. године, пописано је село Шишовићи, са засеоцима Грађани и Шишовићи. Но, већ две године касније, у наредном турском пописном документу, наводи се село Грађани, „другим именом Шишовићи“, и у оквиру истог и заселак Шишовићи. Дакле, од 1523. године почиње да преовладава племенски назив Грађани.

[caption id="attachment_59738" align="aligncenter" width="500"] Шишовићи[/caption]

После Другог светског рата у грађанским селима живело је око 370 становника, док данас укупно, према попису у Црној Гори из 2003. године, живи 23 становника (и то у самим Грађанима, док су Гађи и Радомир сасвим запустели током 1990-их).

Братства у Грађанима:

Ни за једно братство у Грађанима се не може сасвим поуздано рећи да је стариначко, док, с друге стране, старинцима треба сматрати она братства која су засновала насеље, иако знају одакле и у које време су се доселили. Зато ћу овде братства навести по хронологији насељења.

Од изумрлих и исељених родова, за које се каже да су најстарији у Грађанима, памте се: Бискупићи, Боснићи, Бошковићи и њихов огранак Колари (иселили се у Мркојевиће, где су исламизирани), Ђурићи, Лончари, Спановићи (у Црмницу - Сотониће, где њихових потомака има и данас[2]), Трхаљи (у Боку)

Ивановићи (Ђурђев-дан) у Грађанима. За њих нема посебних података о досељењу, и сматрају се старинцима.

[caption id="attachment_59735" align="aligncenter" width="500"] Грађани[/caption]

Шишо(је)вићи и Липовци потичу од претка из Старе Србије (Призрен) који је побегао због неког убиства у Зету, још у 12. столећу. Његов син, именом Љеш, преселио се у Грађане. Љеш је имао четири сина: један је постао епископ зетски, Иларион, постављен за епископа од Светог Саве око 1220. године у Врањини[3]. Од следеће двојице синова су Шишовићи, а од четвртог Липовци. Ови последњи су носили презиме Љешевић у време Црнојевића и касније у 16. столећу, да би се касније разродили и били названи заједничким братственим именом Липовци (вероватно по неком топониму).

Шишовића данас више нема у Грађанима. 1614. године, према извештају Марјана Болице о Скадарском санџаку, у Шишовићима је било 60 кућа. Нису у питању само Шишовићи, већ и остала грађанска братства, но свакако да су Шишовићи били већина, самим тим што је и племе називано по њима. Током 17. столећа, много су се исељавали, да би последњих 10 кућа предигло у Зету крајем 17. столећа због убиства једног Липовца, када им је претила освета сродничког братства. Шишовића и данас има у Зети (Понари и Бистрица)[4].

„Липовци“ (Ивањ-дан) су највеће братство у Грађанима и истоименом насељу. Деле се на родове: Кнежевићи, Поповићи, Петровићи, Вуковићи и Милановићи. Кнежевићи су презиме понели по кнезу Илији Љешевићу с краја 15. столећа, који се помиње у једном документу Ђурђа Црнојевића из 1494. године, као и у дефтеру из 1521. године[5].

Од Липоваца је био чувени генерал Јован Поповић - Липовац[6].

Кричије (Ђурђев-дан) у Гађима су се, према предању, доселили у 13. или 14. столећу из Комана. Није познато, али је могуће, да имају везе са потарским Кричима. У једном которском документу из 1323. године помиње се извесни Лоре Кричко, могуће из Грађана.

Од Кричија су Радановићи у Врањини.

Михаљевићи (Ђурђев-дан) у Грађанима су се доселили вероватно у 14. столећу из Гацка.

Црнојевићи или Црновићи (Ивањ-дан) у Грађанима су, према свом предању, потомци једне бочне гране Црнојевића. Јовићевић, међутим, сматра да је ово предање измишљено и да је ово братство стариначко, а да им је право презиме Црновић.

Барјамовићи (Ивањ-дан) у Грађанима и Војводићи (Ивањ-дан) на Радомиру су старином са Косова (Митровица), одакле им је дошао предак у другој половини 15. или почетком 16. столећа. Предак је био војвода, отуд презиме. Наводно му је име било Јањо[7]. Он се настанио у Грађанима, а његово потомство је прозвано Барјамовићи. Они који су остали у Грађанима се и данас тако зову, док се део братства иселио на Радомир, па су прозвани Радомирци, а негде у другој половини 19. столећа узму Војводић као званично презиме.

Њихов огранак су Савићевићи (Ђурђев-дан) у Косијерима.

[caption id="attachment_59736" align="aligncenter" width="500"] Радомир[/caption]

Ђукановићи, Укашевићи, Ђурашевићи и Баше (Ђурђев-дан) у Гађима су потомство два брата добегла, незнано када, због крви из Комана. Најпре су се населили у Црмници (Глухи До), а касније пређу у Гађе. Потичу од команских староседелаца од којих је данашње братство Радеч у Команима и код Спужа.

[caption id="attachment_59734" align="aligncenter" width="500"] Гађи[/caption]

Бајковићи (Свети Стефан) у Грађанима су потомство тројице браће Бајковића-Перовића из Цуца, добеглих због убиства негде крајем 17. или почетком 18. столећа. Од грађанских Бајковића су Бајковићи и Бани у Грбљу (Главати)[8].

С обзиром да су цуцки Бајковићи огранак Орловића, можемо закључити да и грађански и грбаљски Бајковићи, као и Бани, припадају хаплогрупи Е1b1b-V13.

_____________________________________________________________

ИЗВОРИ:

Ријечка нахија у Црној Гори - Андрија Јовићевић

Стара Црна Гора - Јован Ердељановић

Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића - Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић

Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек) - Ристо Ковијанић

Фотографије села у Грађанима са:

http://www.tripmondo.com/montenegro/montenegro-general/radomir/picture-gallery-of-radomir/

_____________________________________________________________

[1] Шишо(ј)евићи је старији назив који се користи до краја средњег века, већ у 16. столећу преовладава облик Шишовићи.

[2] Они се данас зову Бајковићи (славе Аранђелов-дан). Према Јовану Вукмановићу („Црмница“), они су досељени из Ријечке нахије у 18. столећу. За њих остали у Сотонићима кажу да потичу од пиперских Шпања. Упечатљива је веза презимена Спановић и Шпањи. Оно што може да збуни је презиме Бајковић, које може да укаже на везу са цуцким Бајковићима, којих има досељених у Грађане.

[3] Епископ Иларион се помиње се у оснивачкој повељи Манастира Орахово у Црмници, 1233. године.

[4] У књизи „Зета и Љешкопоље“ (1926) Андрија Јовићевић наводи да су Шишовићи у Понарима и њихов огранак у Бистрици пореклом из Љуботиња од братства Шишовића, те да се, због племенских сукоба Љуботињана и Грађана, десетак кућа Шишовића иселило у Зету, негде у 18. столећу. У књизи “Ријечка нахија” наводи другачију верзију.

[5] Међутим, већ у следећем дефтеру, само две године касније, он се не помиње.

[6] Јован Ђорђев Поповић - Липовац (1856-1919) био је бригадир црногорске војске, ађутант краља Николе, генерал руске војске, песник, путописац и преводилац. Истакао се у Руско-јапанском рату, о чему су писали светски листови. Био је и полиглота: поред србског језика говорио је и руски, француски, енглески и италијански. Одликован је са 33 ордена.

[7] Јовићевић сматра да је предање о тобожњем војводи Јању из Митровице, заправо спој братсвеног предања и народне епике, јер у епским песмама постоји војвода Јањо, из Митровице, али оне сремске.

[8] Оно што је спорно је неподударност времена досељења Бајковића у Грађане и прелазак неког од њих у Грбаљ. Наиме, према ономе што је Саво Накићеновић записао као предање у Грбљу, преци Бајковића и Бана дошли су у Грбаљ у 16. столећу, што је немогуће, ако узмемо у обзир предање грађанских Бајковића о доласку из Цуца у Грађане негде крајем 17. или почетком 18. столећа. Имајући у виду родослов и развој братства Бајковића у Цуцама, вероватнија је каснија верзија.

The post Братства племена Грађани appeared first on Порекло.

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић

Преглед братстава Добрског Села прављен је према раду Андрије Јовићевића „Ријечка нахија у Црној Гори“ (1911) и показује стање с почетка 20. столећа, али су у текст унета и другачија мишљења о пореклу добрских братстава из доле наведених извора.

Положај

Добрско Село је племе Ријечке нахије. Састоји се из два међусобно неповезана дела: Добрског Села и Добрске Жупе.

Добрско Село је изворни део племена. Налази се у западном делу Нахије. Западном страном граничи се са Цетињским племеном, а са свих осталих страна окружено је подручјем племена Цеклин. Насеље је засновано на висоравни у подножју врха Доброштак, а између врхова Плијевор и Вртијељка[1]. У Селу је клима блага и повољна за живот. Село је збијеног типа и састоји се од делова (условно речено – заселака): Плијевор, Филиповићи, Јаблани, Пејановићи, Продо, Сјеклоће, Папрати, Липа, Дуги До и Поткун.

Добрска Жупа је источно од Села, и ова два подручја немају географског додира. Добрска Жупа је у састав племена ушла средином 18. столећа, о чему ће више речи бити касније. Подручје Жупе са свих страна окружено је Цеклином. Жупа се састоји од заселака: Горњи и Доњи Пелеши[2], Бијела Гомила, Царев Лаз[3], Пипери и Моштроколова Гомила.

Назив

У време Црнојевића, Добрско Село назива се – Добро. Такође и у турским пореским дефтерима са почетка 16. столећа, а тако и код Маријана Болице у његовом Извештају о Скадарском санџаку из 1614. године.

Јовићевић тумачи назив „Добро“ према добром положају и плодности насеља. Могло би се тумачити и као посед, нечије добро. У 18. столећу већ налазимо назив Добрско. Да ли је језички могуће од назива Добро извести Добрско, за дискусију је. Постоји и варијанта да придев „добрско“ долази од „до-брдско“, оно што је уз брда. Племеници Добрског Села називају се – Добрљани.

Добрска Жупа је тако названа с обзиром да је половином 18. столећа постала жупа – зимовник сточарима Добрског Села.

Помени кроз повесна документа

Први помен Добрског Села, под називом Добро, је из 1459. године у једном которском документу. 1485. године, Иван Црнојевић повељом дарује Цетињски манастир поседима у Горњем Добру. Тада је Горњим Добром сматрано подручје каснијег Добрског Села, док је Доње Добро био каснији Доњи Цеклин. Исто налазимо и у турским дефтерима из 1521. и 1523. године, где се Добрско Село назива – Горње Добро (са 33-36 кућа и 9-10 баштина). Код Болице, 1614. године, Добрско Село назива се – Добро (са 47 кућа), док у подручју касније Добрске Жупе наводи село Пелеши (18 кућа).

Кратка повесница племена Добрско Село

Добрско Село (Добро) било је насељено од давнине, а стално насеље је ту сигурно постојало у 14. столећу. Преко овог подручја ишао је стари главни пут Котор – Рибница (Подгорица) и укрштао се с њим пут Скадар – Оногошт – Дубровник. Логично је да је на раскрсници тако важних путева у великој давнини настало насеље. Половином 15. столећа, овде се досељавају нови становници из Његуша и насеље се увећава.

Након што је Иван Црнојевић засновао Цетињски манастир и дао му посед у Добром, овде се заснива манастирски скит, данас познат под називом Манастир Добрска Ћелија. Манастирски храм Свете Госпође посвећен је празнику Богородичиног Успења (15/28. августа). Према неким предањима, на месту данашњег манастира, постојала је стара црква из времена пре Ивана Црнојевића, посвећена Светој Петки[4]. Једно време, у манастиру је живео црногорски владика Сава Очинић, ту је и сахрањен испред манастирске цркве, где се и данас налази његова гробница. Манастир је значајан и по школи коју је ту отворио владика Петар II Петровић, 1842. године. Била је то друга народна школа отворена у Црној Гори.

[caption id="attachment_59836" align="aligncenter" width="900"] Храм Свете Госпође[/caption]

Добрска Жупа је у састав племена ушла касније. Током турских похода на Црну Гору крајем 17. и почетком 18. столећа, ранија насеља Пелеши и Пипери у овој области су запустела. У првој половини 18. столећа, овај за сточарство плодан крај постао је предмет сукоба експанзивних Бјелица и Цеклињана. Бјелице су заузели све запустеле крајеве од Ставора до Жабљака, те је уследио обрачун са Цеклињанима. Сукоби су трајали између 1730. и 1750. године. Коначно, Бјелице су протеране из ове области заједничком акцијом Цеклињана, Добрљана и Косијера. Победници су поделили заузету област, тако да су Добрљанима припала села Пелеши и Пипери. Ово подручје им је једно време служило као зимовник за испашу стада, а у другој половини 18. столећа, почело је и стално насељавање из Добрског Села. Овај крај касније је назван Добрска Жупа.

[caption id="attachment_59834" align="aligncenter" width="1024"] Пелеши[/caption]

Данас, према попису у Црној Гори из 2003. године, у подручју племена Добрско Село (са Добрском Жупом) живи 180 становника (132 у Селу и 48 у Жупи), док је после Другог светског рата у племену живело око 540 становника.

Братства у Племену

Од изумрлих и исељених родова, у Добрском Селу се памте Јелићи, Скромути, Кривокуће, Пипери[5].

„Горевуци“ (постоји и варијанта Горњевуци):

Према предању Горевука, они су пореклом из Херцеговине, из старог града Клобука западно од Грахова[6], и били су властела у средњевековној Босни. По пропасти Херцегове државе, склонили су се код Ивана Црнојевића на Његуше, 1482. године, а предводио их је Валац Радков Горевук с два брата.

Ковијанић сматра да су се Горевуци у Његуше населили око пола столећа раније, за шта потврду налази у которској документацији, где се током 1450-их помињу Горевуци Добријевићи и Милосалићи. У Добрско Село (Добро) Горевуци се селе око 1460. године.

Од једног Валчевог брата, према Јовићевићу, потичу Кустудије у Мајсторима, у Његушима. Међутим, према ономе што је Ердељановић забележио у Његушима Кустудије су старином из Пјешиваца, потомци чувеног војводе Марка Петрова Бритвића (17. столеће).

Од другог Валчевог брата су, према предању, Газиводе у Цеклину. Међутим, за њих и Јовићевић и Ердељановић бележе другачије предање: да су Газиводе огранак староњегушког братства Друговића - Вујошевића.

Од Валца Горевука потичу данашњи добрљански родови: Јаблани (Добрско Село) и њихов огранак Моштроколи[7] у Жупи, Сјеклоће (Добрско Село) и њихов огранак Раслапчевићи[8] у Жупи[9].

На Цетињу живе Ђикановићи, Вукосавовићи и Крцетићи, који су, према Ердељановићу, огранци Горевука. Сјеклоћа има исељених у Црмници (Лимљани).

Сви добрски Горевуци славе Светог Агатона[10] (22. августа / 4. септембра), док је ранија слава овог братства била Света Петка.

„Добриловићи“

Братство Добриловића потиче од Шћепана Добриловића, који се из Зете[11] (даљом старином из Старе Србије) у Добрско Село доселио нешто касније од Горевука. Од двојице синова Шћепанових су сви добрски Добриловићи.

Од једног сина су: Милановићи и Поповићи – заједничким именом „Софрани“, и Вујовићи. Од ове гране су били и Живановићи и Грујићи, који су изумрли.

Од другог сина су: Ђурановићи, Средановићи, Вукићи и Рајовићи.

Према Јовићевићу, од добриловићких Софрана су Софрани у Грбљу. У Грбљу, у Шишићима, постоје Шофрани (или Шоврани), међутим, према ономе што је Саво Накићеновић о њима забележио, они су грбаљски староседеоци[12].

Према Јовићевићу, од добрских Добриловића су у Полимљу: Ђуричани, Поповићи, Пајковићи и Томашевићи. А у Зети (Курило) Јањетићи, Кулићи, Ђурановићи, Давидовићи и Оташевићи (који су изумрли). Међутим, исти аутор, у свом раду о Зети и Љешкопољу, ове родове тамо не наводи (осим Ђурановића, који су се ту доселили после ослобођења Зете, 1879. године)[13].

Сви добрски Добриловићи славе Никољ-дан.

Крушчићи (још и као: Крушкићи или Крушке) су потомци једног Ћеклића који је био у служби код Шћепана Добриловића. Славе Никољ-дан.

Филиповићи (Никољ-дан) су од Никца Филипова из Цеклина, досељеног крајем 15. столећа у Добрско Село. Према Јовићевићу, он је од Ражнатовића. Међутим, ако је време досељења тачно, у то време није постојало братство Ражнатовића[14].

Од ових добрских Филиповића има исељеника у Лици са истим презименом.

Пејановићи (Никољ-дан) су потомци Пејана из Херцеговине (Клобук) који је добегао почетком 17. столећа. Према предању, даљом старином су Зећани.

Од њих су Пејановићи у Црмници (Лимљани).

Ови Пејановићи су могући носиоци хаплогрупе J2b1 М205, о чему је писано на:

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.msg16236#msg16236

Радишићи и Каваје (Никољ-дан) су од претка који се доселио из Љешанске нахије (Градац) у 17. столећу. За своју даљу старину наводе Стару Србију. Због неког убиства, неки Радишићи побегну у Албанију и настане се у граду Каваја. После неког времена се врате, те их прозову Кавајама.

Од ових Каваја био је чувени југословенски дисидент Никола Каваја, о коме се може наћи много текстова на мрежи, нпр:

https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9D%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0_%D0%9A%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%98%D0%B0

[caption id="attachment_59831" align="aligncenter" width="385"] Никола Каваја[/caption]

Касоми (Никољ-дан) су од претка који је дошао у Добрско Село из Каваје заједно са прецима Каваја, кад су се они вратили у Црну Гору.

Ковачевићи (Никољ-дан) су потомци неког Курте, који је добегао из Херцеговине због убиства неког Турчина. Он је био ковач и његови потомци су били ковачи у Добрском Селу и Цеклину (тамо им је презиме Николић).

_______________________________________________

ИЗВОРИ: 

Ријечка нахија у Црној Гори - Андрија Јовићевић

Стара Црна Гора - Јован Ердељановић

Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића - Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић

Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек) - Ристо Ковијанић

Презиме Добриловић - Ненад Стевовић

„Вијести“, фељтон „Енигме“ (http://www.vijesti.me/vijesti/sta-se-krije-u-starom-selu-gornji-pelesi-197455)

________________________________________________

[1] Вртијељка је позната по бици 1685. године, када су се Херцеговци, Бокељи и Црногорци сукобили са надмоћном турском војском. На том месту је погинуо чувени Бајо Пивљанин.

[2] Занимљиво је да постоји топоним Пелеши у Русији, у Петроградској области: http://photos.wikimapia.org/p/00/04/84/84/25_big.jpg

[3] На Цареву Лазу се одиграла позната битка у лето 1712. године, у којој су Црногорци успели, барем привремено, зауставити далеко надмоћнију турску војску која је кренула да освоји Цетиње, и нанели им велике губитке.

[4] Што се подудара са старом славом Горевука, о чему ће више речи бити касније.

[5] У време Ивана Црнојевића, у Добру се помиње Михаило Пипер, кога је Црнојевић протерао због „невјере“, како се наводи у његовој повељи из 1485. године. Пипери су засновали истоимено село у Доњем Добру, које је касније ушло у састав племена као Добрска Жупа.

[6] Према другој верзији, ради се о Клобуку код Мостара у Неретви.

[7] Презиме, по једној верзији, потиче од талијанског maestro di scuola – школски учитељ. Ковијанић корен овог презимена види у презимену Маштрокоњ, које се помиње у которским документима 15. и 16. столећа.

[8] За порекло Раслапчевича постоји и друга верзија. Према бјеличком предању, чувени Вук Раслапчевић, опеван у „Горском вијенцу“, је од бјеличког братства Попивода, те је узео презиме по имену очуха (за кога се Вукова мајка удала након смрти његовог оца), Раслапа Јанковића из Цеклина. Касније се његово потомство населило у Добрској Жупи, назвало Раслапчевићима и сродило са Сјеклоћама. О томе детаљно на: http://www.popivoda.net/Popivoda/06%20-%2001%20O%20Vuku%20Raskap%2004.html

[9] Према једном родослову Горевука, Раслапчевићи су главно братство, а Сјеклоће њихов огранак, мада је ово мало вероватно.

[10] Свети мученик Агатоник

[11] Ковијанић, судећи према неким которским документима, сматра да су се Добриловићи у Дорбо доселили из Његуша, који су им били успутна станица, након доласка из Зете.

[12] Грбаљски Шофрани славе Мратин-дан.

[13] Додуше, Јовићевић је рад о Зети и Љешкопољу писао 15 година након рада о Ријечкој нахији, те је могуће да су се ови родови у међувремену иселили из Курила, а нарочито јер су подаци о исељеним Добриловићима предање добрских Добриловића, који могу бити и непрецизни.

[14] Родоначелник Ражнатовића, Ражнат Вуличев, живео је у 17. столећу.

The post Братства племена Добрско Село appeared first on Порекло.

У навечерје празника Светог Симеона Мироточивог, у години у којој обележавамо 830 година заснивања Манастира Студеница:

И данас, док му не приђеш на стотинак корака, Манастир се не види од густе шуме. Једини пут којим се може стићи у Студеницу је узводно током истоимене реке, из правца њеног ушћа у Ибар, од варошице која се, очекивано, зове управо Ушће. Како су лако стари Срби називали своју земљу! Манастир је назван по студеној речици, која се улива у већу реку, а на месту њиховог ушћа никла је истоимена варошица. Ибар је заоставштина, илирска или келтска, споре се у научним круговима. Дакле, једини природни пут је долина Студенице, и то уз пуно муке. Данашњи друм кривуда обронцима планине Чемерно, усечен у планину изнад кланца невелике али опасно брзе речице која је себи током векова издубила кланац. Како ли је тек Студеница била одвојена од свега тамо поткрај 12. века када је засновао Стефан Немања. Постоји и други прилаз, са запада из правца Ивањице, али тај је још тежи него овај са истока. И данас нешто јача киша одрони земљу и камен и лако затрпа дуге деонице овог друма, а како је раније било непроходно, то се лако да закључити. Све остало, до ова два пута, су шуме и стрмоглаве планинске стране. Мирно живи већ осамстотридесет година Студеница, на платоу толико великом колико заузима сам манастирски круг, ушушкана између висова Голог брда, Чемерна, Радочела и кланца своје реке имењакиње.

Нису Срби тек тако изабрали Рашку за једно међу првим својим стаништима. Много шума и лепих жупа заклоњених не толико високим колико непроходним горама које пружају добру заштиту и од ветрова и од непријатељских војски. Реке и речице пуне рибе, обиље паше за стоку, дрвне грађе колико пожелиш. И лепота све те природе, радост најлепших облика и боја. Пада на памет стих из оног псалма – "како су величанствена дела Твоја, Господе!"

Лепо певају студенички монаси. Као да се анђели с Неба оглашавају, тако звучи братија за певницом. Уз раме су Дечанцима, Сопоћанцима, Ковиљцима. Не треба ту никакав хор, њих петорица - шесторица, и акустика храма. Главна црква, мајка свих наших цркава, посвећена Успењу Пресвете Богородице, сија пуним сјајем, као у 12. веку. О њеној лепоти не мора да се прича и пише. Свако ко је био бар једном тамо, носи ту слику урезану у души. Припрата је дело Светог краља Радослава. Ту је и мала црква Светог Николе. Затим, Краљева црква Светих Јоакима и Ане, са дивним фрескама Рождества Пресвете Богородице, и ктиторске Светих Њемањића оца Симеона и сина Саве, једина изгледа довршена, у оној мери у којој је време и прилике нису уништиле.

Са западног зида главног студеничког храма, изнад улаза у наос, сија благодаћу и лепотом најлепша фреска са чијом трагичном лепотом се ништа од човечјих руку створено не може мерити. Студеничко Распеће. Изразом ликова на представи, животношћу византијске плаве боје која доминира на фресци, детаљима, од којих онај са две девојке и анђелима најављује смену Завета Божјих (девојку у црној хаљини анђео Господњи одводи, склања од Крста, она је симбол Старог Завета, чија улога је исцрпљена самим доласком Сина Божјег; девојка у белој хаљини, коју анђео приводи Крсту, држи путир у који се слива млаз пречисте крви Господа нашега Исуса Христа из груди које је војник пробо копљем, она означава ступање Новога Завета који је Господ дао човечанству проливши крв своју нашега спасења ради, а тај завет је сажет у три речи: вера, љубав, нада), фреска не одише тугом због страшне смрти Сина Божјег, кога су издали, вређали, пљували, мучили и на крају убили они које је он створио и које он воли као децу своју. Напротив, потпун утисак којим исијава, бљешти ова представа, пун је живота, радости не због онога што се до тог тренутка догодило, већ онога што ће се десити, а што је најбоље описано у само једном стиху Васкршњег тропара: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт победивши!

Дах застаје пред овом фреском, а многи је примете тек кад већ излазе из наоса главне студеничке цркве, јер она при уласку остаје иза леђа. Пажњу најпре привуку два кивота који стоје са леве и десне стране испред олтарског иконостаса. Десно је ковчег са моштима Светог Симона Монаха, како је назван након примљеног монашког пострига и како је уписан у календар српских светих, први крунисан краљевском круном Немањић - Стефан Првовенчани. Занимљиво је да је Стефан, син побожног српског жупана - градитеља православних храмова, и брат утемељивача српске православне цркве, био ожењен Аном Дандоло, унуком млетачког дужда Енрика Дандола, који је постао појам политичке превртљивости и интригантства и до крајности доведеног макијавелизма, - истог оног Дандола који је познат као идејни вођ четвртог крсташког рата у којем је католички запад срушио православну Византију. Легендарни зликовац Енрико Дандоло, иако већ деведесетогодишњи старац, полуслеп и тешко покретан, у пролеће 1204. године присуствовао је освајању Цариграда и тродневном харању самозваних крсташа, француског олоша, када су учињена страшна злодела - побијено много нејачи, град опљачкан и запаљен, православне светиње скрнављене. И, ето, његова унука, десетину година касније постаје краљица православне Србије...

Са леве стране, у дивном кивоту пресвученом сребром са рељефним приказом преподобне покојнице, опточен разноврсним драгим камењем, лежи мајка Првовенчанога, а жена великог жупана Стефана Немање, крштеним именом Ана, зетска племкиња. Мало података о њој постоји у историјским хроникама. Али, није тешко закључити да се радило о благочестивој и побожној жени и доброј мајци, а засигурно и добро образованој, јер без такве мајке не би могао да буде ни такав син какав је Свети Сава, и то је вечна истина. И њој и Стефану Немањи, њихов брак је био и једини, што за оновремене владарске куће није био чест случај. Између њих двоје владала је љубав и поштовање, целог живота, овоземног, па сигурно и онда када су заједно стали пред Господа овенчани брачним крунама, јер их је Он свезао и нико их не растави. Истог дана кад јој се и муж замонашио, напустила је световни живот рашке владарке и повукла се у манастир Пресвете Богородице у Топлици. Упокојила се исте године када и монах Симеон, њен Стефан Немања, као схимонахиња Анастасија.

Кивоти у којима почивају њихове мошти отварају се током Свете Литургије, да верни народ може целивом да додирне њихове благотворне кости, сваке недеље и сваки празник уписан у календар црвеним словом, и још преко тога три пута у току године и када није црвено слово, а то је за њихове и празник родоначелника Стефана Немање.

Његов кивот је намернику неприметљив слично као и фреска Распећа, иако је он највеће благо овог манастира, ако се у том домену вредност уопште може мерити. У самом углу југозападног дела наоса, ковчег од жућкастог мермера крије мошти Светог Симеона Мироточивог. Ковчег је монолитан, истесан од једног комада камена, тако да се не може отворити, осим ако се потпуно развали. Било је неколико покушаја да се то и учини. Турци су мислили да гроб Стефана Немање мора крити неко благо, а у неким случајевима хтели су уништити Немањине мошти, као што су учинили са моштима Светога Саве, да би Србима убили сваку наду у ослобођење од турског ига. Међутим, како је Господ дозволио да злокобни Синан-паша узме Савине мошти из Милешеве и спали их на Врачарском брду код Београда за пример каурима (а због грехова нашег народа који је у том 16. веку био одан савезник турским освајањима, пљачкама и злоделима по Панонији и Средњој Европи, стално се правдајући своје горе листом Мехмед-пашом Соколовићем), тако је Он сачувао тело Свог великог угодника Немање, монаха Симеона, да буде звезда водиља Србљу и показатељ силе Господње. Јер, из тог тела, кроз мермерни кивот и камене плоче пода студеничке цркве источило је толико миомирисног мира да је једном приликом цела површина наоса цркве била њиме прекривена до висине ножних чланака. Из гроба на Хиландару где је било положено Немањино тело самоникла је лоза чији плодови преточени у вино Светог Симеона, помажу бездетним родитељима који га попију чиста срца и вере усмерене Господу у нади да ће им дати порода, и Он им га да. И још много чуда учињено је преко моштију Светог Симеона. Али, оно никада није изнето из крипте испод тог мермерног кивота, од онога дана када је, 1209. године, ту положено, након што га је Свети Сава донео из Хиландара да над родитељским телом измири око власти закрвљену браћу Стефана и Вукана. Једноставно, ко год је покушао да ковчег обије и отвори, а на кивоту се виде трагови тих покушаја, на месту је сишао са ума. То је деловало застрашујуће на све друге којима би овакво злодело могло пасти на ум. Зато је Немањино тело остало нетакнуто све ове векове, и до вјека. Кажу монаси студенички да тело није у самом ковчегу, већ је испод цркве крипта где Стефан Немања почива, а сам ковчег јој дође као кров. Зато је немогуће нама грешнима да целивамо то свето тело (последњи који су то учинили били су његови синови Сава, Стефан и Вукан), и оно ће остати ту где је до Другог Христовог доласка и општег васкрсења.

Када упитате просечног или непросечног Србина који је највећи српски светитељ, сваки као из запете пушке одговори: Свети Сава!

Свети Сава, велики Божји угодник, био је највећи просветитељ свог народа, у целој његовој повести, и како ствари стоје, тако ће остати и до краја света и века. Савину љубав према Господу, Он је наградио славом још за овоземног живота. Однеговани и добро наобразовани млади Растко, син владара српског, кога је чекала трећина очеве државе, једна повелика баштина која је обухватала Неретву, Хум и Требиње (будућу Херцеговину, названу по титули њеног потоњег владара Стефана Вукчића из 15. века, који се називао и писао као "херцег од земље Светог Саве") и још с тим и Конавли, Бока и нека јадранска острва, доноси одлуку да се све те земаљске славе и моћи одрекне, зарад службе ономе кога је од најраније младости највише волео - Господу Богу. Као син жупански и једна благородна душа, он свуда, почев од Свете Горе Атонске, па надаље, у византијском свету, Синају, Светој Земљи, на дворовима оновремене Европе, бива уважаван, добро приман, дариван, омиљен. Свуда је дочекиван уз највеће почасти, као владика и владар. Још за живота, Господ га је овенчао благодаћу којом је зрачио, даровима чудотворства и исцелитељства, па чак и васкрсења (јер је свог умрлог брата Стефана васкрсао, да би овај испунио свој завет и примио монашки постриг, да га Господ прослави преко целебног нетрулежног тела Светог Симона Монаха), и мудрошћу и образовањем којима је просветљивао људе око себе и који дар је у правом тренутку употребио да подари српској цркви аутономију. Све то га чини светлозарним стубом правослаља којем су се верни дивили, а којег су се они други плашили, што народ каже - као ђаво од крста. Свети Сава је био један дивни светлећи крст, којег је Господ украсио најлепшим украсима и послао да ходи по земљи на радост и корист хришћанских душа. Славно проживевши овај живот, упокојио се оплакан од свих, а затим га је Господ прославио и вечним делима и чудотворним телом.

На свом овоземном путу, отац му, Стефан Немања није ни приближно уживао такву милост Божју, нити толико поштовање савременика. Напротив, трновит му је пут био, као да га је Господ тим успонима и падовима, и непријатељима које је на Немању попуштао, калио да преко свог угодника покаже славу и силу Своју. Рођен je (рачуна се 1113. године) у зетској Рибници, где и данас стоје остаци двора Немањића, на имању својих предака, на које се отац његов Завида са породицом склонио на неко време од крвавих сукоба око преимућства међу рашким жупанима. У оно време у Зети је преовладавала латинска вера, у толикој мери да православног свештенства готово уопште није било. Зато Немања би крштен у католичкој цркви, иако од православних родитеља, јер то беше једина црква у Зети. Но, у то време, догматска питања нису обичном свету била толико битна, јер није много времена прошло од коначног раскола, те су они у цркви видели Цркву Господњу, без обзира на којој страни јој се олтар налази и на ком језику се у њој Богу служи. Касније ће, преласком у Рас, на један од поседа његових предака, у древној Петровој цркви бити преведен у праву веру. То поновно крштење није било ништа необично за оно време. Нарочито зато што се до обреда у Рашкој, чисто православној земљи, много више држало него ли у Зети, и на католичанство жупановог сина не би се радо гледало. Колико је постојана православна вера, и колико је тешко оставити је потврдиће каснији векови. Иако под великим притиском и Рима и ислама, Рашка ће остати тврдо православна. Те Немања, вођен руком Господњом, сам оде рашком епископу и покрсти се. Тако се одмах показа да је од Господа одабран за велика дела.

У Рашку се Завида са синовима враћа када су Срби оданде већ истерали византијске војне посаде, и када је створена добра подлога за будућу самосталну државу. Била је то тешко проходна планинска земља, на јако ниском ступњу материјалне културе, где је главни трг, престоно место Рас, био тек незнатна тврђавица коју су подигли Византинци као војни гарнизон, а није ни имао много места да постане град, смештен између планинских страна у котлини пространој свега 4 до 5 хектара. Сигурно је такав примитиван начин живота у Рашкој био необичан за младога Немању, који је своју најранију младост добрим делом провео по бучним и напредним романским градовима у зетском приморју. Иако на први поглед мирна, па још онако ушушкана између планина, обучена у густе шуме и испресецана горским рекама, Рашка је била све друго, само не земља у којој се могло спокојно живети. Чак и жупани су живели јако скромно, а народ је готово стално био на ивици глади. Обрадиве земље није било много, већином су људи држали стоку и бавили се воћарством. Села су била мала и раштркана по брдима и била су сасвим незаштићена од честих упада византијске војске. Притом, Византинци за својих војних похода нису имали за циљ само да победе рашке борце, већ би уништавали све што им се нађе на путу. Палили би села, убијали стоку, секли воћњаке. Због тога се народ много исељавао према Зети и Далмацији, а они што су остали повукоше се високо у планине. Кад се томе додају стални сукоби између жупâна ради ширења својих поседа, и честе пљачке и отимачине око земље, као и харање разбојничких дружина, стиче се потпуна слика о стању у којем се Рашка земља налазила у време Немањиног доласка. Али, српска крв у њему брзо се привикла на ново окружење. И он се зарече да ће, ако му Господ да прилику, на славу Његову, од те дивље и несигурне области у којој је живео његов народ створити уређену и јаку државу у коју непријатељ неће смети да упада кад му се прохте.

Док су се други жупани отимали о превласт у Рашкој, Завидини синови од оца добише сваки по неки део наследне земље. Немања, будући најмлађи од њих четворице, доби најудаљеније жупе, на крајњем истоку подручја које насељаваше Срби, долином Топлице и делове расинске жупе и нешто мало око Ибра. Иако је испрва изгледало да је Немања скрајнут из средишњих области Рашке, односно истакнут да буде најближи увек претећем византијском удару, то се показало као срећна околност, јер је он тако постао први сусед Византији, свакако по недокучивом Промислу Божјем.

Већ прекаљен у владању својим поседом и борбама које су се стално водиле између Срба, Византије, Мађара и Бугара, Немања већ дубоко у четрдесетим годинама, задоби ту милост Божју да га у свој двор у Нишу позове цар Манојло Комнин. Нико други до цар византијски! Најмоћнији владар Европе, наследник Римског царства, цар Манојло зове њега, једног од незнатних рашких жупана, на виђење! Манојлу је био потребан савезник у овој области надомак које, моравско-вардарском долином, пролази пут што спаја Левант и Европу. А Немања, Господњом руком вођен, остави на цара сјајан утисак, и постаде му савезник и пријатељ.

А онда га нападоше искушења, и то у виду браће његове. Немањин пријем код цара засметао је његовој браћи. Тихомир је био велики жупан рашки, и страшно га је увредило што цар није звао њега, већ његовог најмлађег брата, господара неке неважне жупе. Уз најстаријега стала су и преостала два брата Страцимир и Мирослав. Саставши се, оптужише га да тајно шурује са византијским царем, иако су његову врховну власт и сами признавали, а јавно као разлог свог непријатељства према брату истакоше да овај без њихове дозволе гради храмове по својој жупи. Зашто би за подизање храма Господњег некоме требала братска дозвола? Зар је братовљева воља преча од Господње? То је било невешто објашњење за светину. Не засмета њима што Немања гради храмове, њима је био потребан разлог да га за нешто оптуже и уклоне са одличног положаја који је изненада стекао. Међу Завидиним синовима долази до раскола који се никад више неће изгладити. Од тада она тројица старијих, првенствено Тихомир, тражаше начин да дођу Немањи главе. Можда би и успели, јер су били јачи, али Господ је брижљиво надзирао виноград Свој који засади у српској земљи, и изабрао је Стефана Немању да издигне народ Свој љубљени, српски, до великих висина, јер само он беше за то способан међу свом рашком господом, која није имала никаквог другог циља до лагодне власти у својим малим областима. А Немањи Господ даде јасну визију, да раштркана и међусобно закрвљена српска племена уједини, и од њих створи народ, да им обезбеди велику и јаку државу, и да ово двоје уоквири правом вером.

У то време, изби побуна у Рашкој против великог жупана Тихомира. И народ и велики део властеле подигоше се незадовољни што Тихомир на захтев цара Манојла шаље Рашчане у помоћ византијској војсци у рату против Мађара, где их грчки војсковође гурају испред себе у погибију. Због оваквих савезништава, беспотребно се проливала српска крв, а касније, када наступи мир двеју сила, Рашка би трпела мађарске осветничке упаде. И, некако, други жупани истакоше Немању као човека коме треба поверити управу над српском земљом, имајући поверење у њега да може извући земљу и народ испод византијског ига. Да не би дошло до међусобног крвопролића, сва рашка властела договори састанак на којем је требало да се измире супротстављена гледишта. Међутим, дошавши на Тихомиров двор, по заповести великог жупана, Немању и све његове присталице ухвате, окују и утамниче. Немању су затворили у једну пећину изнад Раса која је била претворена у тамницу. Проводивши тешке тренутке ишчекивања да му се на главу сручи неправедни мач братске одмазде, заробљен, беспомоћан, седећи на хладном камену, иако и раније врло побожан, сада нарочито отвори своје срце Господу у потпуности, уздајући се у Њега и једино Његову помоћ, молитвом Светом Христовом мученику Георгију, и заветова се да ће свој земни живот провести у извршавању Господње воље и чињењу богуугодних дела. И избави га Господ, на чудо непријатеља његових који су већ ликовали у својој победи спремајући се за Немањино скончање. Избављеног из тамнице, његови присталице га дочекаше спремни. Врло брзо и лако збацише Тихомира чијом влашћу постадоше незадовољни и властела и народ, и једнодушно се заклеше на верност свом новом господару Стефану Немањи.

А Немања, не одлажући ни трена, пожури да почне са извршењем свога завета. Благодаран Богу и Светом Георгију, подиже величанствени храм на брду повише река Рашке и Дежеве, који се могао видети из великих даљина, а који је најављивао успон Србије под покровитељством ни византијским ни угарским ни било којим овоземним, пролазним и трулежним, већ јединим поузданим - Божјим. Због два висока звоника сазидана с обе стране западног улаза у храм, а који су издалека изгледали као два стуба, народ овај храм посвећен Светом великомученику и победоносцу Георгију прозва - Ђурђеви Ступови.

Браћа његова побегоше у Цариград и оданде спремаше противудар. Љут на свог доскорашњег љубимца који мишљаше да му сила даје за право да он одлучује о томе ко ће Србима бити господар, цар Манојло им даде велику плаћеничку војску (састављену од прекаљених ратника грчких, франачких и турских) да крену у Рашку и обрачунају се с Немањом. Али, нема те силе људске, па ни визатијског цара, која може надвладати силу Господњу, и би воља Његова: иако далеко малобројнији, слабије наоружани и неискуснији у борби од најамника, Рашчани на чијем челу стајаше Немања лично, код Пантина у косовској земљи до ногу потукоше страну војску. Немањину војску водио је Свети Георгије који се српским борцима указивао на небу, на коњу у војводској одежди, и давао им снагу да срчаном храброшћу надјачају бројнијег непријатеља. У боју погибе Тихомир, а преостала два брата Немањина, најпре побегоше, али се брзо повратише код свог брата победника да га умоле за опроштај, уздајући се у братску љубав. И не преварише се, јер им Немања све опрости и остави их у њиховим жупама. Тако коначно Стефан Немања, након сјајне војне победе, избори господарство над Рашком, 1168. године.

За разлику од свих претходних српских владара, рашких жупана, зетских краљева и босанских, хумских и приморских велможа и главара, којима видици нису досезали даље од свог двора, Немања је имао јасну идеју - да сва српска племена у Илирику окупи у једну државу, под једну круну и у окриље православне цркве, да оствари народно, државно и духовно јединство Србља, тада раштрканог по својим малим жупама и краљевствима, занемарене народносне свести и подељеног по вероисповести, не само између Рима и Цариграда, већ добрим делом огрезлог и у богумилску јерес. И тај посао је започео одмах, чврсте вере у коначни његов успех на славу Господњу. Ту се Немања, већ дубоко у педесетим годинама, показао као одличан државник и ратник. Његова земља се брзо и лако ширила. Ујединио је Рашку, Зету и Захумље, и свуда га је Србаљ дочекивао као ослободиоца. Оружјем је отимао од Византије крајеве по Далмацији и Косову, а опет, вешт дипломата, успео је да се измири са царем Манојлом и још да му омогући цариградски тријумф, признавши његову врховну власт и истовремено одржавши сву српску земљу на окупу.

Победивши Немце, Мађаре и Млетке који су се удружили против Византије, Манојло пожури да покори Немању 1174. године. Штедећи своје људе и земљу, скупо ценећи сваку проливену кап српске крви, Немања повуче војску и народ у рашке планине и оданде се једног дана спусти у византијски логор, сам, гологлав и босоног, са конопцем око врата и мачем који предаде Манојлу, те паде на колена стаљајући се цару на милост. А цар, вођен Промислом, од првог дана када је, у Нишу, срео Немању, гајише према њему посебно поштовање, као витез према витезу, јер препозна у Немањи све своје мужаствене особине - храброг ратника, мудрог владаоца, постојаног хришћанина. И помилова га цар, и поведе у Цариград. Најпре га, по оновременим обичајима, проведе у својој тријумфалној поворци кроз царски град, где се грчка светина дивљаше овом високом, наочитом варварском жупану, а затим га задржа на неко време да му покаже богатство и раскош византијске престонице, која је требало да увери Немању у моћ којом цар располаже и узалудност ратовања са таквом силом.

Али, Немања гледаше у те пролазне грађевине само онолико колико је цар то од њега тражио. А све остало време са радошћу је проводио у Манастиру Пресвете Богородице Добротворке, где му цар одреди конак за време борављења у Византији. Увек на богослужењима, удишући Божју благодат која је у манастиру надвладавала све овоземно, ту се Немања зарекао да ће у знак захвалности Пресветој Владичици подићи јој храм и засновати уз њега манастир у срцу своје рашке земље.

Молитвени боравак у цариградском Богородичином манастиру био је веома благодатан по Немању, што се показа кад се он поврати на свој двор: иако тада људи позних година, Немања већ шездесетогодишњак, и нешто млађа жена му Ана, чије петоро деце већ бејаху одрасли људи, они пожелеше да им Господ подари још једно дете. И као што Јоакиму и Ани даде Марију, а Захарију и Јелисавети Јована, тако услиши Владика и ову срчану просбу и заче се дете и роди следеће године, и дадоше му име Растко. И како је зачет, милошћу Божјом, такав му је био и животни пут, највећег српског просветитеља Светога Саве.

Из поштовања према свом добротвору цару Манојлу Комнину, Немања обустави даље ширење своје земље. Но, када цар умре, 1181, он настави започето. Немањине војне нису биле освајачке и пљачкашке, какве је водила већина других оновремених владара. Немања није пустошио и пировао над крвавим лешевима побеђених непријатеља. Он је своје победничке походе окончавао подизањем славних задужбина Господу: Свети Никола и Пресвета Богородица у Топлици, Ђурђеви Ступови у Расу. То су тријумфалне капије Стефана Немање. Он је ослобађао тло које населише српска племена, да оствари своју народну и државну идеју. Према непријатељу био је милостив, али одлучан да протера грчки живаљ из освојених градова, јер је сада решио једном за свагда да раскрсти са Византијом и створи чисто српску државу. И рашири земљу српску на Мораву и Вардар, и до Дунава, а на југу јој припоји цело Косово и велику жупу Пилот, чистим Србима насељену, и приморске градове, славне и до тада неосвојиве византијске утврде Дањ, Сардонику, Дриваст, Скадар, Свач, Улцињ, Бар. И очисти их од Грка и постадоше то српски градови. А у омиљеном граду Котору Немања себи уреди двор и тако још јаче учврсти власт у овим западним српским земљама.

Када заврши започето, у границе своје државе уоквири велики део Србља, био је већ ушао у осамдесете године. Створио је јак темељ и чврсту кућу, утврдио мир са Византијом и другим суседима, и тада реши да државу преда наследнику сину Стефану.

"Један народ, једна држава, то је мој наум био и остаје, и ја вам га предајем у завјет свима, од сада па довијека. Срби немају своју државу, него су се расули по другим, туђим државама. Славени су својим мноштвом притисли земљу од сјеверних до јужних мора. Могли су бити највеће царство на земљи и највећи народ под небом. Али они су били и остали још увијек само мноштво у туђим државама. Свако се наше племе бије да створи своју државу. Велики славенски народ раситнио се у мале народе и још мање државице. А мала држава на свијету је исто што и риба у мору и служи да је велика прогута... Србија је била премала држава у устима велике Византије. Увијек је вирила из утробе великих држава. Чим нас је која од тих грабљивица испустила или смо се сами ископрцали, одмах нас је друга зграбила. А највећа нам је невоља била што би се свако на свом бријегу и свако у својој долини од свога властелинства хотио правити своје царство. А ја сам, уз све то одлучио да створим државу свих Срба, и створио сам је. Нисам створио ни краљевство, ни царство. То вама остављам. Има нас Срба довољно и за краљевство и за царство. Ја сам створио велику жупанију пред којом су се заустављала и узмицала велика и мала царства и краљевства... Сада имамо своју државицу, потврђену властитом силом и златопечатом царским и краљевским повељама. Чувајте је, ширите и јачајте. Имате гдје да је ширите и имате с ким да је јачате. Свуда око вас, у туђим државама, живе наши истокрвни и истојезични суплеменици. Нас Срба више је изван државе него што нас је у нашој држави. То значи да је ова моја држава само почетак..."

Такво завештање државе оставио је Немања свом сину Стефану и српској властели. А он, вођен зовом Господњим и љубављу према Њему, а и својим заветом датим Пресветој Богородици Добротворки у њеном цариградском манастиру, повуче се, на Благовести 1195. године, у свој манастир, подигнут Пресветој Богородици изнад реке Студенице, на месту које је случајно угледао ловећи дивљач, и које је одмах изабрао за грађење своје задужбине и свог, тако је намеравао, последњег станишта у овом животу. И њега и жену му Ану истога дана замонашио је тадашњи рашки епископ Калиник.

Али, велика љубав коју је гајио према свом сину миљенику Сави, убрзо га је одвела на Свету Гору, у манастир Ватопед. И тамо, светогорски монаси који су очекивали да им дође владар само споља обучен у монаштво, који се повукао у манастир онда када је престарео да ратује и бави се државним пословима, тек да испуни оновремену форму а и да се склони од могућих завера, пораза, заточеништва у које га могу вргнути непријатељи његови, - остадоше у чуду упознавши свог новог сабрата Симеона. Јер им се он појави пуним монашким ликом. Тамо показа своју љубав према Господу и Његовом монаштву, најпре обишавши сваки манастир под Атоном, до последње најнеприступачније пећинске келије, где разговараше са мудрим старцима и пустињацима. А затим започе своје последње дело, заједнички са сином Савом, дивни српски манастир Хиландар.

Када су се настанили у свом манастиру, Симеон своје последње године проведе у сиромаштву, миру и послушању, ревнујући у молитви и извршавању монашких дужности, стално благослов од сабраће тражећи, а љубљеног сина Саву оцем духовним називајући. А Сава, опет, свог телесног оца, како га је и од детњиства звао, ословљаваше са - господару. Љубав која је везивала ову двојицу светих Немањића, оца Немање и сина Саве, постаде пословична. У онај дан кад последњи пут леже на свој скромни монашки лежај, Симеон, српски велики жупан Стефан Немања, тражио је само да му подметну неки камен под главу да се ослони и икону Пресвете Богородице да је целива, а затим је отишао на представљење Господу.

И како је двапут примио свето крштење, тако двапут би и погребен овај свети наш отац, први пут по скончању земног живота, 1200. (према неким изворима 1199) године у Хиландару, и други пут 1209. године у Студеници, полагањем у крипту коју отад више нико не отвори.

Једино се питам, већ годинама, зашто је у нашем црквеном календару дан када славимо успомену на Светог Симеона Мироточивог, његово име, исписано масним црним словима. Зашто није дан Светог Симеона општи црквени празник, црвено слово, као што су Свети Сава, Свети Василије Острошки, Свети Петар Цетињски, ..., слава им свима, и милост! Он је, временски гледано, први и ни по чему мањи од осталих у овом дивном низу српских светитеља, великих Божјих угодника.

The post Свети Симеон Мироточиви appeared first on Порекло.

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић

Преглед братстава Цеклина прављен је према раду Андрије Јовићевића „Ријечка нахија у Црној Гори“ (1911) и показује стање с почетка 20. столећа, али су у текст унета и другачија мишљења о пореклу цеклинских братстава из доле наведених извора.

Положај и подручје

Цеклин је највеће племе Ријечке нахије и својим подручјем обухвата око половине ријечке територије. Северном, западном и јужном страном, подручје Цеклина окружено је другим ријечким племенима, док северо-источну границу дели са Љешанском нахијом. Данас Цеклин излази на Скадарско језеро, преко Каруча, Превлаке и Врањине и граничи се са Горњом Зетом. Кроз средишњи део племенског подручја тече Ријека Црнојевића дужином тока око 14 километара и улива се у Скадарско Блато код острва Липоњака. Ријека је од великог значаја за племе, као стални извор воде у иначе водом оскудној Старој Црној Гори.

Међутим, ово нису изворне цеклинске границе, већ су последица ширења племенског подручја у 18. и 19. столећу.

Изворни Цеклин је знатно мањи крај, који се налази испод планине Цеклинштак, у најзападнијем делу Нахије, између Добрског Села, Цетиња и Љуботиња. Тај прави Цеклин дели се на Горњи и Доњи крај и у њему су заснована сва старија цеклинска братства.

Насеља у источном и југоисточној нижем делу данашње племенске области постојала су и пре 18. столећа, али нису припадала Цеклињанима. Умножавањем, племе је постало бројно и војно јако, те је постепено од Турака отиман део по део области на југу (Јанковићи, Метеризи, Чешљари, Врањина, Дујева, Ријечани, Додоши), закључно са Ријечким градом (Ријека Црнојевића). Подручја неких запустелих села (Рваши, Бобија), Цеклињани су откупили од Турака за испашу. Због близине турског Жабљака, ова села су насељена тек по ослобођењу од турске власти (1878). Коначно, после Вељег рата, 1879. године Цеклину је припао и Жабљак и подручје уз Зету. Након исељења Турка из тих крајева, њих су населили Цеклињани и други Црногорци.

Област у источном делу Ријечке нахије запустела је током турских похода на Црну Гору крајем 17. и почетком 18. столећа. У првој половини 18. столећа, овај за сточарство плодан крај постао је предмет сукоба експанзивних Бјелица и Ријечана. Сукоби су трајали између 1730. и 1750. године. Коначно, Бјелице су протеране из ове области заједничком акцијом ријечких племена. Приликом поделе заузете територије, Цеклињани су запосели највећу област, која је по њима названа Цеклинска Жупа. Она им је испрва служилa као зимовник за испашу стада, а од краја 18. столећа, почело је и стално насељавање.

Стара села на северу, Боково и Улићи, ушли су у састав племена добровољно, да би у Цеклињанима имали моћног заштитника од Бјелица и других околних Катуњана.

[caption id="attachment_60055" align="aligncenter" width="800"] Манастир Светог Николе, Обод[/caption]

Назив

У време Црнојевића, Цеклин се називао Доње Добро, док се суседно Горње Добро касније добило назив Добрско Село. Такође и у турским пореским дефтерима са почетка 16. столећа, а тако и код Маријана Болице у његовом Извештају о Скадарском санџаку из 1614. године.

Јовићевић тумачи назив „Добро“ према добром положају и плодности насеља. Могло би се тумачити и као посед, нечије добро.

Цеклин је у време Ивана Црнојевића назив који се односи на само насеље.

Само значење назива Цеклин[1] тумачи се двојако. Јовићевић налази корен у имену Текла, према цркви Свете Текле. У Цеклину и данас постоји црква посвећена Светој Текли, коју су према предању подигли старинци Михаљевићи, још у 15. столећу[2].

Друго мишљење је да назив Цеклин долази од Цв(ј)етлин (Цвѣтлин), како се село помиње у Повељи Ивана Црнојевића из 1485. године, односно Ц(ј)етлин (Цѣтлин) у Повељи из 1489. године. То су први помени Цеклина под овим називом.

1489. године у повељи Ивана Црнојевића помињу се „властела од Цеклина“ - Радич Рашковић, Радеља Мирујевић, Шћепан Николић и Вук Пиперовић[3].

У турским дефтерима са почетка 16. столећа (1521, 1523) имамо паралелно и Цеклин (Цјетлин) и Доње Добро. Према редоследу навођења села, назив Доње Добро би требало да се односи на Доњи Цеклин, односно Михаљевиће и Стругаре.

Насеља у Цеклину

Подручје Цеклина (како оног изворног испод Цеклинштака, тако и Жупе) било је насељено од давнине. Поуздано у 14. столећу у овој области постоје насеља. Кроз средишњи део племенског подручја пролазио је стари (још из римског времена) пут Котор – Рибница (Подгорица), пролазећи преко Цетиња, Цеклина, Улића, Метериза, Рваша, Каруча, Бобије и Жабљака, тако да се може претпоставити да су нека насеља у жупнијим деловима уз овај пут постојала још у римско доба.

Цеклинска села су:

Главно село у племену, Цеклин, из кога се даље ширила племенска територија, како је речено, помиње се у 15. столећу као Доње Добро и Цеклин, а наведено је и пописано у турским пореским дефтерима (1521, 1523), као и у Опису Скадарског санџака Маријана Болице 1614. године. Дели се на Горњи и Доњи Цеклин.

Стругари се помињу у Повељи Ивана Црнојевића из 1485. године. Назив долази од речи струга - купина.

Михаљевићи су старо село (пре 15. столећа), вероватно прво засновано у Старом Цеклину, а носи име по старом братству. Данас су Михаљевићи братствени заселак у оквиру села Стругари.

[caption id="attachment_60056" align="aligncenter" width="640"] Стругари[/caption]

Остала села, касније укључена у Цеклин:

Улићи и Боково су веома стара села: у которским документима Улићи се помињу још 1327, а Боково 1435. године.

Села у Цеклинској Жупи: Загора, Ђалци, Метеризи, Чешљари, Јанковићи, осим Чешљара, сва постоје 1614. године, али тада не припадају Цеклину. Село Јанковићи се у то време звало Бруић (касније је назив добило по цеклинским Јанковићима), а Ђалци су уписани као Ђалац. Метеризи су тако названи по рововима (метеризима) које су Црногорци подигли у рату против Турака 1712. године. Ранији назив био је Горња Жупа, а још раније (од 15. столећа) ту је било село Пипери (постоји још и 1614. године). Чешљари су засновани од истоименог братства из Ријечана. Загора се помиње и у турским дефтерима из 1521. и 1523. године.

Села у околини Ријечког града: Дујева (вероватно Гагоши из 1614. године) коју чине Михаиловићи, Трнови До и Ријечани[4] (назив је дошао или по тврђави у чијој су близини или по реци - Ријека Црнојевића). Села су највероватније постојала и пре турске окупације. Остала села у Ријечкој околини: Јованов Бријег, Мрацељи (1521, 1523), Липовик, Шинђон, Потпочивало, Љесковац, Селишта. У дефтерима из 1521. и 1523. године, пописана су у ријечкој оклини и села Брајићи Пољичани, Сељани и Дубочани.

Села у области Скадарског Блата: Врањина се помиње још око 1230. године, као седиште Зетске епископије, али се тада тамо налазио само манастир, док је насеље новијег порекла; Превлака, Додоши (1614. Додеза), Бобија (раније Бобовина), Друшићи (Дружићи 1614; уз Друшиће се помињу и Рибаши, који су касније запустели) и Рваши[5]. Сва ова села постоје 1521, 1523. и 1614.

Жабљак је у до 1478. године био седиште Ивана Црнојевића, касније Скендер-бега Црнојевића, а након њега претворен је у турско војно утврђење. Црној Гори је припао 1879. године, сада под називом Жабљак Црнојевића. Тек после тога је насељено село.

Ријека Црнојевића је варош заснована од почетка 19. столећа уз брдо Обод на којем се налази Ријечки Град. Град је био двор Ивана Црнојевића у периоду 1482-85, до преношења престола на Цетиње. У граду је био и Манастир Светог Николе у којем је, у исто време столовања Ивановог, било седиште Зетске митрополије (данашња црква Светог Николе подигнута је у 18. столећу). Касније је ту била турска тврђава.

Братства у Племену

Од изумрлих и исељених родова, у Цеклину се памте:

Петровићи у Цеклину. Од њих је наводно војвода Анто Богићевић из Првог србског устанка.

Шпековићи, Самарџићи, Ћетовићи и Шетићи у Улићима.

Милетићи и Милојевићи у Бокову.

Бабићи у Загори.

Ђалци у Ђалцима, по њима је село и названо.

Рогошићи и Кукуличићи у Ђалцима. Иселили се у Зету.

Ђуркодолци у Ђалцима.

Љумовићи су живели између каснијих Јанковића и Ријеке Црнојевића. С обзиром на корен Љум-, као и на околне топониме, селишта - Арбанаси[6], Шпури, Брова и Шинђон, могао би се донети закључак да су у једном раздобљу ово подручје Ријечке нахије насељавали Албанци. У једном которском документу из 1459. године помињу се Зоговићи у Арбанасима. Они би могли имати везе са Зоговићима исељеним у Полимље[7], за чије огранке је днк тестирањем утврђено да припадају хаплогрупи Г2а (о томе је дискутовано на:

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.msg7950#msg7950

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.msg7957;topicseen#msg7957

Орашани, Прпоши и Дудали у Ријечанима.

Каварићи су се због крви са Грађанима, крајем 17. столећа, иселили (цело братство) у Зету (Понари), где их и данас има.

Дујевице у Дујеви.

Чешљари у Ријечанима и Трновом Долу. Ово братство се много исељавало. Само један део њих остао је у Ријечкој нахији и касније напустио матично село и преселио се у Жупу, где су засновали село по њима прозвано Чешљари, око 1750. године. Од њих су сада Вучетићи (Никољ-дан) у Чешљарима, који једини у Цеклину важе за старинце који не знају даље порекло. Вучетићи кажу да им је старије презиме било Соколовић. Од њих су црмнички Чешљари у племену Лимљани, о којима је писано на:

http://www.poreklo.rs/2015/11/06/plemena-i-poreklo-bratstava-crmnice/

Родови досељени у време Црнојевића:

Михаљевићи (слава Света Текла) у Цеклину (заселак Михаљевићи у Стругарима), према братственом предању су од грбаљских Лазаревића[8], одакле су се доселили средином 15. столећу. У време млетачке власти, Лазаревићи су давали гувернадуре грбаљске. По њима се зове заселак у Главатичићу.

„Горњаци“

Братствено име су добили по положају њиховог насеља, у горњем крају у Цеклину.

Према братственом предању, потичу од претка Леке из Климената који се крајем 15. столећа најпре иселио у Пипере, а затим прешао у Цеклин (око 1485). У Пиперима је оженио удову Радивоја Лијешевића и с њом добио сина Крстића. Удова је из првог брака с Лијешевићем имала сина Вукосава, којег је Лека посвојио. Сину и пасторку, Лека је поделио Цеклин.

Горњачки родови потичу од двојице Крстићевих потомака из 17. столећа, браће Љеша и Вулича:

Од Љешевих синова су следећа братства: од Ђураша су Ђурашковићи, од Јанка - Јанковићи, Од Косте - Костићи[9], од Радована - Татари (раније су се презивали Радовановићи и Водичани), и од Новака Зарлије, који су се истражили.

Вуличев старији син Божидар је имао сина Вука, а овај четворицу синова. Од њих су родови: од Јовића - Јовићевићи, од Пеја - Пејовићи, од Шака - Шофранци[10], а од Дамјана, који се иселио у Црмницу Машановићи и Вукославчевићи (славе Аранђелов-дан) у Папратници (племе Дупило). Од млађег Вуличевог сина Ражната су Ражнатовићи. Син Ражнатов Вучић (у запису Ражунат) помиње се у запису владике Руфима из 1631. године.

Горњаци су се, као главно и најбројније братство у Цеклину, населили у све новоосвојене области Цеклина.

Сви Горњаци славе Никољ-дан.

Од Горњака потичу и следећи исељени родови:

Филиповићи (Никољ-дан) у Добрском Селу су од Никца Филипова Ражнатовића.

Пејовићи и Вучинићи у Зети (Голубовци, славе Никољ-дан) су од Пејовића Горњака (крајем 17. столећа).

Костићи у Боки (Кртоли), према предању цеклинских Костића, су од Костића Горњака (18. столеће)[11], од којих даље има исељеника у Никшићу[12]; затим у Спужу и Зети (Горичани) и у Полимљу.

Од Ђурашковића потичу:

Ђурановићи у Бјелопавлићима (18. столеће).

у Полимљу: Томовићи, Стешевићи, Стаматовићи, Бошковићи, Вучетићи, Пауновићи, Радевићи и Огњановићи у Велики (почетак 18. столећа), заједничким братственим именом „Цеклињани“[13].

Ђуричани[14] у Горњем Полимљу, Ралевићи (Славе Светог Алимпија Столпника, Калудра) и Алимпијевићи (Калудра, Доња Ржаница, Дапсиће), Ђурашковићи (Лужац), све сеобе из 18. столећа.

„Доњаци“

Братствено име им је од положаја њиховог насеља, у доњем крају у Цеклину.

Од двојице синова Вукосава Радивојева Лијешевића су доњачки родови:

Бајо Вукосавов је имао два сина: од Вујана су „Вујановићи“ који се деле на Вујановиће, Коваче, Марковиће, Машановиће и Петричевиће, а од Мијата су Стругари[15]. Стругари се деле на мање огранке („трбушчиће“): Михаиловиће, Павићевиће, Ћираковиће, Петровиће, Николиће, Тодоровиће, Драгићевиће.

Грујица Вукосавов је такође имао два сина: Од Вукмира су Вукмировићи, Краљевићи и Драгојевићи, а од Борише - Лопичићи[16].

Доњаци су се заједно са Горњацима населили у све новоосвојене области Цеклина.

Према предању Стругара и других Доњака, њихов предак Лијеш је Дробњак - Новљанин, који је, због убиства, добегао међу Пипере (на Стијену), негде око 1385. године. Од његових потомака су пиперски Лијешевићи - Поповићи, Лазаревићи и Матићи, као и потомство Радивоја Лијешевића - Доњаци у Цеклину. Овде поново добијају на значају поменути Вук Пиперовић и Михаило Пипер и старо село Пипери у Жупи (Добрској). Доњаци би могли имати везе са овим Пиперима. С обзиром на славу, Доњаци би могли бити од пиперских Лужана.

Сви Доњаци славе Ђурђев-дан.

Од Доњака потичу и следећи исељени родови:

Од Петричевића су Петричевићи у Бјелопавлићима (17. столеће), као и у Лици (село Студенци код Перушића).

Од Вукмировића су:

Вукмановићи у Црмници (Утрг, племе Подгор, славе Ђурђев-дан).

У Лици (крајем 17. столећа) Вукмировићи (Плитвичка језера, Удбина) и Вукмановићи (Дољани, Оточац), и од њих исељеници у Босанској Крајини.

Ово предање о пореклу Горњака и Доњака може бити истинито, али може и бити тежња два нова рода окружена старинцима у Цеклину да се држе међусобно, за шта је прича о заједничком пореклу, овде - по мајци, оно везивно ткиво.

Стијеповићи (Никољ-дан) у Цеклину потичу од Ђура Стијепова који се доселио из Дробњака у време Ивана Црнојевића.

Дајковићи (Никољ-дан) у Цеклину потичу од ујака Леке од којег су Горњаци, па га је Лека из Климената довео у Цеклин у време Ивана Црнојевића.

„Боковљани“:

Мудреше и Маретићи (Спасов-дан, раније су славили Ђурђиц, а најстарија слава им је Свети Стефан) у Бокову су од претка[17] који се доселио из Шћепан-њиве у близини данашњег Спужа у долини Зете у време Ивана Црнојевића.

„Радивојевићи“: Борозани и Ломпари (Спасов-дан, раније Ђурђиц) у Бокову су потомци од потомци бана Радивоја из Црмнице (Буковик), који је живео у 15. и почетком 16. столећа, а досељење његово или његовог сина у Боково пада у средину 16. столећа [18]. Презиме Борозан је, према неким мишљењима, изведено од турцизма „борузен“, војни трубач, а по другима је сродно презимену Бурзан[19], а назив је од талијанске речи „борса“ - кожна појасна кеса за новац.

Бушковићи (Никољ-дан, раније Лучин-дан) у Врањини су од двојице браће Бојовића из Жупе Никшићке који су се доселили у Мрацеље у време Ивана Црнојевића. Око 1815. године, због убиства једног Пејовића, Цеклињани их отерају, те се населе у Врањини. Од њих су Бушковићи у Зети (Курило).

Каснији досељеници:

„Улићи“:

Ђикановићи и Вуксановићи (Аранђелов-дан, раније Петров-дан) у Горњим Улићима. Према њиховом предању потичу из Пипера од тамошњег братства Мрка. Одатле је предак због убиства побегао у Мркојевиће. Од његова три сина су: од једног Лајковићи у Зети[20], од другог Прље у Љуботињу[21], а од трећег Улићи у Улићима, који су касније ушли у састав Цеклина.

Досељење Улића у ову област, према предању, пада у 16. столеће. Међутим, село Улићи се у једном которском документу помиње још 1327. године (de Ulich), што указује да је братство с тим презименом ту живело вероватно још у 13. столећу. Могуће је да су данашњи Ђикановићи и Вуксановићи прозвани Улићима по селу у којем живе, а није искључено ни да су они староседеоци овде, што, опет, не искључује везу са Мркама, Лајковићима и Прљама.

Улићи су били велико братство и у Доњим Улићима. Расељени су из Улића почетком 19. столећа од стране владике Петра II, због убиства једног Стругара. Населили су се у Спужу, Улцињу и Скадру, а неки су отишли за Србију. Остали су упамћени њихови родови: Калуђеровићи, Перовићи и Ногаче.

Газиводе (Никољ-дан) су старином из Његуша, од староњегушких Друговића, досељени у 16. столећу. О Друговићима је писано детаљно у тексту о Његушима, на:

http://www.poreklo.rs/2015/12/24/pleme-njegusi/.

Павишићи (Ђурђев-дан, раније Илин-дан) у Ријеци Црнојевића су потомци Павише Гвозденовића из Ћеклића. О пореклу Гвозденовића писано је у тексту о Ћеклићима, на:

http://www.poreklo.rs/2015/12/05/pleme-ceklici/.

С обзиром на време досељења предака Гвозденовића из Херцеговине у Ћеклиће, крајем 17. столећа, досељење Павише у Цеклин пада најраније половином 18. столећа.

Цијановићи (Никољ-дан) у Ријеци Црнојевића су се доселили из Жабљака (Црнојевића; тада део Зете), побегавши због убиства неког Турчина, око 1750. године. Даља старина им је из Призрена, одакле је, према предању, дошао предак Ћетко у време Ивана Црнојевића.

Остала мања братства, досељена почев од 18. столећа углавном у новоосвојене крајеве[22]:

Бајковићи су од Бајковића из Грађана

Бановићи су од Бановића са Љуботиња

Бјелице су од Абрамовића из Бјелица (Предиш)

Божовићи су од бјеличких Микулића

Боришићи су од Боришића са Цетиња (Очинићи)

Брновићи су од Брновића из Љешанске нахије (Сињац)

Војводићи су од Војводићи из Грађана

Вујовићи су од Вујовића из Црмнице (Трново), који су огранак љуботињских Вујовића

Вукашевићи су од (В)укашевића из Грађана (Гађи)

Вукићевићи су од Вукићевића са Љуботиња

Вукотићи су од чевских Вукотића

Вукчевићи су од Вукчевића из Љешанске нахије

Вулетићи су од Вулетића из Зете (Голубовци)

Генераловићи су из Зете

Дапчевићи су од Дапчевића - Боројевића из Љуботиња (Вигњевићи)

Драшковићи су из Бјелица

Ђуришићи су из Љешанске нахије (Парци)

Јаблани су од Јаблана из Добрског Села

Јокмановићи су из Зете (Вуковци)

Кажије су из Љешанске нахије (Градац)

Калуђеровићи су од Калуђеровића из Љуботиња (Зачир)

Кликовци су од Кликоваца из Зете (Махала)

Климовићи су из Кривошија[23]

Кнежевићи су од Кнежевића - Липоваца из Грађана

Којичићи су из Црмнице (Глухи До)

Колини су од Колина из Љуботиња (Зачир)

Крстовићи су из Црмнице (Сотонићи)

Лађићи су од Лађића из Зете (Понари)

Лепетићи су од Лепетића из Херцег-Новог[24]

Мараши су од Мараша из Зете (Бијело Поље)

Марковићи су од Марковића из Љешанске нахије (Буроње)

Микиљи су од Глобара из Љешанске нахије

Милановићи су од Милановића из Добрског Села

Милашевићи су из Бјелица (Томићи)

Милоњићи су из Љешанске нахије

Никићи су од Никића из Црмнице

Николићи су сродни Ковачевићима у Добрском Селу, о чему је писано на: http://www.poreklo.rs/2016/02/16/bratstva-plemena-dobrsko-selo/

Павлићевићи су из Ћеклића (Петров До)

Пајовићи - једни су од Дабановића из Црмнице (Сеоца), а други од Пајовића са Цетиња (Очинићи)

Пејовићи у Ђалцима су од бјеличких Јовановића

Перовићи су из Зете (Понари)

Петровићи су од Петровића - Липоваца из Грађана

Поповићи - једни су од Поповића - Липоваца из Грађана, а други од Поповића из Зете

Почеци су од доњокрајских Почека са Цетиња

Радановићи су од Кричија из Грађана (Гађи)

Радомани су од Радомана са Љуботиња

Радуновићи су од Радуновића из Љешанске нахије

Радусини су од Радусина из Љешанске нахије

Рађеновићи су из Црмнице (Буковик)

Сјеклоће су од Сјеклоћа - Горевука из Добрског Села

Терзићи су од Терзића из Зете (Матагужи)

Ћепетићи су од Ћепетића из Љешанске нахије

Улићевићи су из од (В)улићевића из Црмнице (Бријеге)

Хераци[25] су од (Х)ераковића из Његуша

Цмоловићи су од Цмоловића из Шаранаца

Челебићи су од Челебића из Љешанске нахије

Шановићи су од Шановића из Зете (Гостиљ)[26]

_____________________________________________________________

ИЗВОРИ:

Ријечка нахија у Црној Гори - Андрија Јовићевић

Стара Црна Гора - Јован Ердељановић

Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића - Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић

Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек) - Ристо Ковијанић

Извештај и опис Скадарског санџака Маријана Болице

Стругари, братство у Цеклину - Блажо Стругар

Костићи, братство у Цеклину - Бранко Костић

Бока - Сава Накићеновић

Велика - Мирко Брковић

Презимена у Црној Гори - Вукота и Аким Миљанићи

слика на насловној страни: Каруч

_____________________________________________________________

[1] Дакле, основни назив био би Теклин.

[2] Михаљевићи и данас славе Свету Теклу. Судећи према слави, они би могли бити братство Старих Ћеклића.

[3] Вук Пиперовић је занимљив због свог презимена. Наиме, у средњевековном Горњем Добру, Добрском Селу, суседном Цеклину, у време Ивана Црнојевића помиње се Михаило Пипер, кога је Црнојевић протерао због „невјере“, како се наводи у његовој повељи из 1485. године. Пипери су засновали истоимено село у Доњем Добру, које је касније ушло у састав племена као Добрска Жупа. Ако узмемо у обзир и пиперско порекло неких цеклинских родова из овог периода, изгледа да су Пипери играли значајну улогу у настанку и развоју Цеклињана.

[4] У турским дефтерима из 1521. и 1523. године, наводи се село „Река“ (1521), односно „Речани“ (1523).

[5] Као Irvas.

[6] Арбанаси се помињу у повељи краља Милутина још 1296. године, затим кроз 15. и 16. столеће и код Болице 1614. године. Касније је село замрло. 1521. године, село је имало 64 куће и 21 баштину. Осим неколико имена за која се не може поуздано рећи којој народности би могла припадати (хришћанска имена у општој употреби), ономастика Арбанаса у ово време је словенска.

[7] Премда, ово братство има предање о досељењу из Бајица.

[8] Лазаревићи у Главатичићима су староседеоци Грбља, властеоског порекла. О њима је писано у тексту о Грбљу на:

http://www.poreklo.rs/2016/01/20/grbljani/

[9] Костићи у Рвашима и Додошима деле се на мање огранке („трбушчиће“): Лабовиће, Лукиће, Миловиће и Турчиновиће.

[10] Јовићевић тумачи ово презиме талијанском речју sovrano - владалац.

[11] С друге стране, кртољски Костићи сматрају да су пореклом из Црмнице, од братства Пламенаца, од чувеног ратника Рада-Косте Пламенца који се средином 17. столећу населио на млетачку територију у Кртоле.

[12] Никшићки Костићи, међутим, имају предање да су од ровачких Гојаковића, односно огранак племена Никшића.

[13] Родоначелник величких Цеклињана је Вук Ђурашковић.

[14] За Ђуричане постоји и друго мишљење: да су пореклом од Добриловића из Добрског Села.

[15] Стругари су се презивали Мијатовићи до времена пресељења на Стругаре, кад су прозвани Стругарима по селу у које су дошли. Стругари се помињу још 1485. године у повељи Ивана Црнојевића, али је тада у селу живело старије цеклинско братство (могуће да је и оно носило име Стругари).

[16] Изгледа да је презиме дошло од надимка неког од предака - Лопица. У 18. столећу живео је чувени цеклински кнез Марко Лопица. Према родослову Лопичића, ово презиме датира од 16. столећа и обухвата и огранке независне од кнеза Марка.

[17] Наводно су од његова два брата Вукчевићи у Љешанској нахији и Зеци у Грбљу. Љешански Вукчевићи, међутим, имају сасвим другачије предње, по којем су они, Болевићи и Милићи у Љешкопољу и исламизирани Аматбашићи, потомци четворице браће досељених из Љеша, крајем 15. столећа. Но, ово не искључује могућност да су Боковљани огранак Вукчевића, а нарочито с обзиром на заједничку стару славу Ђурђиц. Што се Зеца тиче, у Грбљу постоје две фамилије тог презимена: они у Пелинову су ту дошли из Побора, док су Зеци у Шишићима потомци домазета који је дошао из Црне Горе почетком 18. столећа, те није искључено да су огранак Боковљана.

[18] Према поп-Михаилу Борозану („Прилог историји цеклинског племена“, 1936), досељење Бора Радивојева у Боково било је 1555. године. У књизи се наводи и документ са сабора на Ободу 1609. године на којем је један од учесника Шћепан, праунук бана Радивоја.

[19] Занимљиво је да Бурзани у Љешанској нахији (Дражевина) славе Ђурђиц, што је и стара слава Борозана, те и због тога, као и сличности презимена, није искључено да су ова два рода у некој сродничкој вези.

[20] Лајковићи у Зети су велико братство, које, по једној верзији потиче од старог племена „Грља“. Славе Петров-дан, што је и стара слава Улића. Њихово предање такође говори да су пореклом из Пипера, од Мрка. Предак им се звао Гордоба, имао је три сина, који су, због неког убиства, побегли из Пипера у Љуботињ. Oд њих су Прље у Љуботињу и Ивовићи у Сеоцима. Jедан син (наводно именом Грља) дође у Зету и од његовог сина Лајка су Грље у Лајковићима, а по њему се зове и село. Према ономе што је Јовићевић забележио, народно предање говори да су Грља и син му Лајко дошли у Зету почетком 17. столећа, међутим, Грље се помињу у Зети још средином 15. столећа, а постоји и мишљење да су они старинци у Зети, од старог племена Грља (Греља). Више о Грљама може се видети на: http://www.poreklo.rs/2016/02/01/bratstva-zete-i-ljeskopolja/.

[21] Предање Прља (славе Аранђелов-дан, раније Петров-дан) у Љуботињу имају предање да су од претка који се доселио из Мркојевића (раније презиме Барјактаровић) у 16. столећу. И они истичу сродство с Лајковићима из Зете. О њима више на: http://www.poreklo.rs/2016/02/06/bratstva-plemena-ljubotinj/.

[22] По азбучном реду

[23] Климовићи су се сасвим иселили из Кривошија 1881. године, један део у Рваше, а други у Никшић, тако да их у Кривошијама није било кад је Накићеновић скупљао податке за рад о Боки.

[24] Лепетићи (Ђурђев-дан) су потомци Ћетка Лепете који се населио у Мокрине код Херцег-Новог 1692. године, а дошао је из Лепета у Херцеговини, између Мостара и Коњица. Неки Лепетићи су се у 19. столећу доселили у Додоше.

[25] Једнина: Херак

[26] С обзиром да су Шановићи огранак Лајковића - Грља из Зете, они су у далеком сродству са цеклинским Улићима.

The post Братства племена Цеклин appeared first on Порекло.

Црногорско племе Бјелице налази се у средишњем делу Катунске нахије. Племенско подручје се граничи са племенима Ћеклићи (на југу), Цуце (северозападу) и Озринићи - Чево (на североистоку и истоку). Југоисточном страном, племенска област се граничи са Љешанском нахијом и Ријечком нахијом (племе Косијери).

Крајем средњег века, бјеличка територија је била нешто мања, не обухватајући села јужно од планине Ставор - Томиће и Микулиће, која су припадала Косијерима, да би током 17. столећа Орловићи и други племеници Бјелица преотели ову област.

Током 17. столећа, Бјелице су били експанзивно племе. Проширивали су своје подручје на југ према Цеклинској и Добрској Жупи, које су испрва користили као зимовнике за стада, да би почели и да се тамо насељавају, a једно време су држали област све до града Жабљака на југу. Ово се догађало током 17, а у првој половини 18. столећа трајали су дуготрајни сукоби између Бјелица и Ријечана, да би удружена ријечка племена успела истерати Бјелице из своје нахије око 1750. године. Једино што су Бјелице успели задржати су села Томићи и Микулићи, из којих су се старији родови највећим делом иселили према Косијерима и Цеклину. О овим сукобима више је писано у текстовима о Добрском Селу и Косијерима.

Изворно средиште племена, село Бјелице од чијих су се заселака развила данашња села, назива се Горње Бјелице. Оно је на висоравни окруженој планинама Челинац, Ставор, и Чевски Лисац. До 1521. године, село се већ раздвојило на четири засебна села: Љешев Ступ, које је у време пре досељења Орловића било средиште Бјелица, односно тадашње село под називом Бјелице[1], затим Предиш, Ресна и Сладковићи. Село Сладковићи (или Слатковићи) је запустело 1521/22. године, а данас је то топоним у подручју села Ублице. Током 17. столећа, развиће се и села Дуб, Бријест, Малошин До, Ублице (или Убли) и Диде.

[caption id="attachment_62014" align="aligncenter" width="419"] Црква у Ресни[/caption]

Доње Бјелице обухватају подручје села Томићи и Микулићи, која изворно и нису бјеличка, већ су силом припојена. Извесна правда је учињена у савремено доба, - данас ова два села територијално припадају Мјесној канцеларији Ђиновићи (Косијери), док Горње Бјелице припадају Мјесној канцеларији Чево.

Најранији помен Бјелица, према Јиречеку, је из 1430. године ("de Zenta Bielice"), а Ковијанић налази которски документ из 1431. године, у којем се помињу Радослав Дабков и његова синовица Годислава „de Bieliçe“. Судећи по начину на који су поменути, може се закључити да се већ у том време ради о селу братственог назива, или већем братству, катуну или племену. Сва три поменута лична имена су чисто словенска. Током 16. столећа, има више помена Бјелица у млетачким документима, у облицима: Bielice, Bielize, Belizze, Bielyzze, итд).

Племенски назив је вероватно братственог типа. Према предању Орловића, који данас чине већину племеника Бјелица, племе је добило име по родоначелнику бјеличких Орловића - војводи Бијелу. Међутим, видећемо касније да војвода Бијеле у Бјелице долази 1483. или 1484. године, као средовечан човек, док пола столећа раније имамо два наведена помена Бјелица. Ово указује да изворно племе Бјелица нема везе са братством Орловића, које ће тек касније доћи у ову област.

Слава старих бјеличких родова била је Света Петка, што може да укаже и на сродно порекло. Утицај старијих братстава почео је да опада почев од периода досељења Орловића у Бјелице, крајем 15. столећа, нарочито када су се Орловићи, током 16. столећа умножили, да би сасвим преузели примат у племену у 17. столећу. Од тог периода, и старији родови почињу узимати орловићку славу Свети Јован (прислужба: Велика Госпођа - Успење Пресвете Богородице), док Свету Петку задржавају као прислужбу, коју делом почињу прислуживати и Орловићи. Тако да је стање данас мешовито. Неки старији родови задржали су слављење Свете Петке. Међу исељеницима је обрнут случај. Многи исељени бјелички родови и данас славе Свету Петку, чак и они који имају предање о пореклу од Орловића.

[caption id="attachment_62011" align="aligncenter" width="429"] Бјелице[/caption]

Порекло становништва Бјеличког племена

Старији родови и раније становништво у племену

У которским документима 16. столећа, имена неколико Бјелица већ се наводе са презименским наставком, па се може говорити о зачетку презимена. Тако се 1535. године помиње, тада већ покојни, Милац Ђурашевић из Бјелица, док 14 година раније, у турском дефтеру за Црну Гору, у селу Сладковићи је пописан Милаш (или Милач, или Милац) Ђураш, чије име и патроним се углавном подударају са поменутим Ђурашевићем. Овај Милаш би могао бити и родоначелник Милешевића, за које се чује још и верзија Милашевићи (у дефтерима из 16. века има још неколико људи овог имена). У дефтеру из 1523. за село Сладковићи је записано да је запустело, док се у дефтеру из 1570. године, ово село уопште не наводи, те је закључак да су се његови мештани иселили око 1521/22. године. 1543. године помиње се бјеличко презиме Метковић (Стеван Метковић, који би можда могао бити Степан Милков из дефтера 1521/23. године, премда су у истим дефтерима пописана и двојица домаћина са именом Медо, што би могло бити и име Медко - Метко). 1580. године у которском документу се помиње пок. Радеља из Бјелица, који вероватно одговара Радељи Радоњићу из Ресне из дефтера из 1570. године.

Велики број бјеличких староседелаца, који се могу назвати и Старим (правим) Бјелицама, исељавао се током 16. и 17. века, што због турске власти, што због притиска експанзивних Орловића. Исељавање је већином било у правцу Боке и Приморја, а делом и у Ријечку нахију и Црмницу. Након што су Орловићи запосели њихова села, старо становништво Микулића и Томића се готово све иселило, у Ријечку нахију и Зету. Данас има ових Микулића и у Враки код Скадра. У каснијем периоду, нарочито после 1750-их, почиње и исељавање појединаца од орловићких родова у Бјелицама. Од бјеличких староседелаца из Микулића су Ђурковићи (Света Петка) у Косијерима, који су се тамо склонили због насиља нових досељеника у Бјелице, око 1750. године, као и Шкатарићи у Матагужима у Зети (слава Свети Никола). Томићи су се иселили у Зету и Подгорицу. Дајбабски братство Колорога које слави Свету Петку (родови: Колорогићи, Андрићи, Мишуровићи, Дурковићи), а у Зету су дошли из Озринића, могли би бити пореклом од старих Бјелица из Томића.

У Микулићима данас живе Вујовићи (слава: Света Петка), који су старинци у овом селу, могући потомци братства Микулића. Од њих су Вујовићи у Грбавцима у Љешкопољу.

Братство Милешевића (чује се: и Милашевић) је вероватно проистекло из старог братства Сладковића (или: Слатковић) по којем је називано и село у Бјелицама, запустело почетком 16. столећа. Према једној верзији, бјелички Милешевићи су сродни дробњачким Мандићима (којима је раније презиме било Милешевић[2]), и истог су порекла, само није јасно ко је од кога проистекао. Наводно је око 1540. године, део овог братсва из Рудина предигао за Комарницу, а део је отишао у Бјелице и населио се у запустелом селу Сладковићи. Милешевићи су се разделили на родове: Убличани су Ћетковићи и Правиловићи[3], а Правиловићи се деле даље на Бајовиће и Вукићевиће. У Дидама су Драшковићи и Вујићи. Од бјеличких Милешевића потичу два братства у Љуботињу: Милашевићи у Дубови и део Калуђеровића у Зачиру. О разлозима и времену досељења Милешевића у Љуботињ писано је у тексту о Љуботињу.

Милешевићи славе Светог Николу, осим дубовских Милашевића који су преузели Аранђеловдан.

Попиводе или Љешевоступци су старо бјеличко братство. Деле се на родове Поповоде (уже се још деле на огранке „Дајичиће“ и „Марковиће“) и Кузмане (у црквеним књигама су уписивани и као Кузмановићи, али се данас сви братсвеници презивају Кузман). Попиводе су потомци Вука (право име било му је Вукосав) Љешевоступца, познатог јунака са почетка 17. столећа, који се помиње и у „Горском вијенцу“. Раније братствено презиме Попивода било је Рабаревић (вероватно изведено од старијег патронимика Храбар). У црквеним књигама ово презиме постоји све до краја 19. столећа, а већ од 1907. године[4] братственике уписују са презименом Попивода, што им је био надимак још од средине 18. столећа. Део Попивода је почетком 20. столећа узео презиме Раслапчевић. Наиме, једна грана братства потиче од чувеног јунака из прве половине 18. столећа Вука Раслапчевића, који је био нећак Вука Љешевоступца. Вуков отац, Попивода, погинуо је кад је Вук био дете, а мајка се касније преудала за Раслапа Јанковића из Цеклина. Из захвалности према очуху који га је подизао као своје дете, Вук је узео презиме Раслапчевић[5]. Кузмани су се знатно више исељавали од осталих, тако да од њих данас има Кузмана у Никшићу, Улцињу, Поборима и Котору, а њихови исељеници у Бјелопавлићима (Косић, Ћурилац) су прозвани Кузмановићи. Сви Попиводе славе Светога Јована, а прислужују Свету Петку. Веома је могуће да је Света Петка била њихова изворна слава, а да су слављење Светог Јована узели живећи поред Орловића. Кузмановићи у бјелопавлићима су променили славу у Петровдан.

[caption id="attachment_62012" align="aligncenter" width="405"] Љешев Ступ[/caption]

Староседелачки родови су и Бековићи у Малошином Долу и Милинићи у Предишу. Ово презиме јавља се још и у Грбљу (село Шишићи).

Досељеници од краја средњег века надаље

„Орловићи“ су група братстава која, према предању, потичу од претка Вука Црногорца, који је живео у 14. столећу и био заповедник једног утврђења под именом Соко-град (у неким верзијама: Орлов град). Према неким верзијама ради се о Соколу у Босни, а према другим о Соколу у Подрињу у западној Србији. У прилог другој верзији иде и Вуков надимак Црногорац, који је добио из разлога што је родом из области Црна Гора у србијанском делу Подриња (у ужичком крају). Даље према предању, Вук Црногорац је имао три сина Павла, Милију и Мартина. Павле Вуков је легендарни војвода Павле Орловић, учесник Косовске битке. Крајем 14. столећа, Милија и Мартин су у Гацку (Чарађе), као и њихови потомци (унуци) 1482. године. По паду Херцеговине под турску власт, они прелазе у Црну Гору. Потомци Мартинови на Цетиње[6], а Милијин унук „Бијеле“ (ако је заиста постојао неко с тим именом[7]) у Цуце (Ржани До[8]). Од њега потичу Орловићи у Цуцама и Бјелицама[9]. Постоје чак и мишљења, да су Орловићи пореклом од Немањића, и то од Станислава - Стања Немањића, односно његовог сина великог војводе кефалије Николе Стањевића[10].

[caption id="attachment_62023" align="aligncenter" width="404"] Орловић Павле и Косовка девојка (Урош Предић)[/caption]

Орловићи се деле на следеће родове:

Милићи у Дубу и Бријесту, чији неки огранци носе ужа презимена Поповић, Тодоровић и Ивановић, а у Ресни је део Милића узео презимена: Вукчевић (од њих и у Микулићима); Перовићи и њихов огранак Костовићи; Вујадиновићи и њихов огранак Мартиновићи; и Богдановићи. Од Милића су два огранка истог презимена у Лимљанима и Сотонићима у Црмници, Бјелице у Боретима код Будве и Поборима, Крсмановићи у Хаџићима код Сарајева, Поповићи (раније Бјелице) у Тасовчићу код Чапљине. Горановићи из Голије тврде да потичу од Горана Милића из Дуба, исељеног 1714. године[11].

Милићи су најзнаменитији род Орловића у Бјелицама. Од 16. столећа на даље били су кнежевски, а затим и војводски род, а једно време и гувернадурски. Вукчевић Милиће налази у дефтерима из 1521. и 1523. године[12].

„Предишани“ су такође родови братства Орловића, у Предишу, и то: Пејовићи, од којих неки носе ужа презимена: Јовановић, Бошковић и Николић; Абрамовићи; и Андрићи, од којих неки носе ужа презимена Вуковић, Црвеница и Мрваљевић.

Предишких Бошковића има у Котору. Од Абрамовића су Радиновићи у Љешкопољу (Грбавци) и више села у Зети и њихови огранци Миротићи у Грбавцима и Грбавчевићи у Матагужима (славе Свету Петку), Мијачи у Црмници, племе Подгор (славе Митровдан), Бјелице у Жабљаку на Скадарском језеру, у Враки и Скадру. Од Предишана су у Херцеговини (појединачне сеобе током 19. столећа): Бјелице у Бијељанима, Поткубашу, Блацама (они су од Андрића, део се и данас тако презива, славе Свету Петку), Љутом Долу и Мечи (ово је један род и потичу од Абрамовића), Врбици и Билећи (они су дошли ту из Бањана, а порекло везују за Предишане), у Подбрежју код Коњица (Света Петка, а њихов огранак у Мостару слави Никољдан), затим Шутићи у Мечи (од Абрамовића, Света Петка), Новаковићи у Кубатовини у Дабру (према њиховом предању, раније презиме било им је Албијанић), Пејановићи у Расту код Невесиња (Света Петка), Добранићи у Мечи (Света Петка). Херцеговачки родови пореклом од Предишана славе већином Јовањдан (изузеци су наведени уз презимена).

Према једној верзији, Канкараши у Голији су огранак Абрамовића, а према другој од Андрића. Опет, за Горановиће из Голије, Андрићи тврде да су њихов огранак, као и голијски Стањевићи. Према једној верзији родослова Орловића, од Андрића су и Дамјанци и Тепавчевићи у Херцеговини и Лаловићи у Голији[13]. Међутим, према свом предању, ови родови су се раселили из Чарађа, те је вероватније да су они онај огранак Орловића који није боравио у Бјелицама.

[caption id="attachment_62024" align="aligncenter" width="276"] Грб Орловића (Београдски грбовник)[/caption]

Бјелички Орловићи славе Светог Јована, а прислужују Велику Госпођу. Међутим, има родова Орловића међу исељеницима, који славе или прислужују стару бјеличку славу Свету Петку.

Иначе, голијски Канкараши и Горановићи можда и нису од бјеличких (односно цуцких или цетињских) Орловића, већ потомци Орловића који су остали у Чарађу. Онда би и порекло њихове славе (Света Петка) можда било другачије.

Према досадашњим сазнањима, за Орловиће је утврђено да су носиоци хаплогрупе Е1b, о томе више на:

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.2420

• Вушуровићи и Ивановићи у селу Томићи су огранак цетињских Доњокрајаца - Боројевића. Њихов предак Иван „Старовлах“ Боројевић у време српске деспотовине био је заповедник града Ниша, а по паду града под турску власт, избегао је са породицом најпре у свој завичај (златиборски крај), а затим око 1450-те у Зету, и коначно, заједно са Иваном Црнојевићем, на Цетиње. Од двојице синова Ивана Боројевића потичу цетињски Боројевићи, а од друге двојице синова су Вушуровићи и Ивановићи у Бјелицама и Шабани - Драгославићи у Љуботињу. Према овом родослову, као време досељења Боројевића у Бјелице могао би се узети крај 15. столећа. Од бјеличких Боројевића су и Укшановићи у Бољевићима у Црмници, од досељеника са почетка 18. столећа. Боројевићи славе Ђурђев-дан, али су њихови бјелички огранци узели да славе бјеличку славу Свету Петку. Код једног припадника братства Иванишевића – Боројевића из Цетиња ДНК анализом утврђена је припадност хаплогрупи R1а. Детаљније о Боројевићима писано је у тексту о племену Цетиње.

Вујошевићи у Малошином долу (слава: Свети Никола) су старином из Његуша (Залази), а у Бјелице су дошли из Цеклина и истог су порекла са цеклинским Газиводама. Порекло Газивода није сасвим разјашњено. По једној варијанти, они су од његушких старинаца Друговића „Залажана“. Према другој верзији, Газиводе су огранак братства Горевука (или Горњевука), потомства Валца Горевука и његових рођака који су се доселили у Црну Гору 15. столећу из Херцеговине, из старог града Клобука западно од Грахова, и били су властела у средњевековној држави Херцеговини. О Залажанима, Горевуцима и Газиводама, видети на:

Племе Његуши

Братства племена Добрско Село

Братства племена Цеклин

Шарановићи у Микулићима (Света Петка) су досељеници из Бјелопавлића.

За Брацановиће[14] у Микулићима нисам успео утврдити ништа о њиховом пореклу[15].

Исељени Бјелице неутврђеног порекла:

Лабали у Горњем Селу код Невесиња (славе Јовњадан).

Дубљевићи у истоименом селу у Пиви (слава: Ђурђиц) су из Бјелица. Својакају их бјелички Орловићи. Међутим, код једног тестираног пивског Дубљевића утврђена је хаплогрупа која не одговара до сада утврђеној хаплогрупи Орловића. Од ових Дубљевића су у Херцеговини (Гацко, Изгори, Борач, Тепца, Нинковићи), и у дробњачким Ускоцима са презименом Поповић.

У Ублима више Рисна живе сродни родови Драгојловићи, Јанчићи и Лаконићи (слава: Света Петка), који су се у овај крај населили из Бјелица 1687. године. Од ових родова има исељеника другде у Боки, од којих су неки преузели друге славе, као: Јанчићи у Ђеновићима (Ђурђевдан) и Лаконићи у Баошићима (Никољдан).

У Лоњини код Љубовије су Бјелице и њихов огранак Савићи, ту дошли из Пиве, вероватно сродни Дубљевићима.

Исељеника из Бјелица, са тим презименом, неутврђеног порекла има у Микулићима код Бара, у Паштровићима (Петровац, Буљарица), Грбљу (Пријевор - славе Никољдан, и Врановић - Јовањдан). Ови грбаљски Бјелице су наводно од Милића.

Бјелица има и у Босни, а на Златибору, Увцу и Сирогојну има Бјеличића.

Извори:

Јован Ердељановић - Стара Црна Гора

Ристо Ковијанић - Помени црногорских племена у которским споменицима

Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић - Два дефтера Црне Горе из времена Скендербега Црнојевића

Андрија Јовићевић - Ријечка нахија у Црној Гори

Андрија Лубурић - Орловићи и њихова улога у црногорском Бадњем вечеру 1710. године

Вукота и Аким Миљанићи - Презимена у Црној Гори

Ристо Милићевић - Херцеговачка презимена

Саво Накићеновић - Бока

Божидар Вукчевић - Кнезови и војводе 1614. године (http://www.montenet.org/2002/bozo6.htm)

Страница о братству Попивода

(http://www.popivoda.net/index.html)

Слике са сајтова:

http://www.popivoda.net/index.html

https://bjelice.wordpress.com/bjelice/orlovici/

http://porekloorlovica.blogspot.rs/2007/04/porodice-koje-poticu-od-roda-orlovica.html

Напомене:

[1] Сматра се да је свој назив Љешев Ступ добио према поседу Алексе-Љеша Ђурашевића – Црнојевића.

[2] Вероватније је у питању случај поистовећивања због истог братственог имена.

[3] Према неким родословима, Правиловићи су огранак Орловића. Податак који сам овде навео је преузет из Ердељановићевог рада „Стара Црна Гора“.

[4] Те године је у Црној Гори уведено обавезно стално презиме.

[5] „Још далеке 1894. године покренута је у цетињској "Просвјети" озбиљна расправа о поријеклу Вука Раслапчевића, када је Митар С. Вукчевић покушао доказати да је Вук Раслапчевић из Љешанске нахије. Сљедеће, 1895. године јављају се Л. Пејовић, а затим Андрија Јовићевић и М. Стругар, који мисле да је Раслапчевић из Цеклина. Живко Драговић категорички тврди да је Раслапчевић из Бјелица, док Павле Ровински сматра са је из Добрског Села, а слично предање саопштава и др Јован Ердељановић, Душан Вуксан је 1927. и 1937. године објавио нека документа, по којима би Вук могао бити из Очинића, а на то се са својим мишљењем осврнуо и Иван Калуђеровић, О Вуковом поријеклу писали су и П. Шобајић, Јанко Лопичић, др Никола Вукчевић, др Владимир Ђуровић, Ристо Драгићевић и други, али нико од њих није успио да пружи доказ који би једном за свагда расвијетлио ово питање. Др Јован Ердељановић је посебну пажњу посветио добрском предању, детаљно га разрадио, и поклонио му пуну вјеру тврдећи да је "добрљанско предање несумњиво тачно" - а оно говори да је Вук Раслапчевић рођен у Добрској жупи.“

http://www.popivoda.net/Popivoda/06%20-%2001%20O%20Vuku%20Raskap%2004.html

[6] О њима је писано у тексту о Цетињском племену, на:

[7] О веродостојности оваквих предања говори и детаљ из једног од родослова Орловића, по којем су три сина Павла Орловића – „Бајо, Цуко и Бело“, родоначелници племена Бајица, Цуца и Бјелица. Имајући у виду историјске изворе и податке, јасно је да су имена ових „родоначелника“ измишљотина којом се хтело објаснити порекло ових племенских назива.

[8] Ржани До је на самој граници каснијих племенских области Цуца и Бјелица, у непосредној близини некадашњег бјеличког села Сладковићи, те ово не треба схватити као неку већу сеобу, већ пре као ширење поседа.

[9] Према ономе што је забележио Лубурић у свом раду о Орловићима – видети у попису извора.

[10] Божидар Вукчевић.

[11] „Када је Нуман-паша Ћуприлић, 1714. године, покушао да са 30.000 војника уништи Црну Гору и сатре то слободарско и јуначко гнијездо, на пут му стадоше Милићи. Војвода Милија позва своју браћу и каза им: „Живот дамо, али нашу вјеру и цркву не дамо!“ Са осам брата затвори се у цркву, и мјесту Дубу, у Бјелицама, десетак километара прије Цетиња. Седам дана и седам ноћи јуначки даваху отпор турској сили. У том крвавом боју, остало је записано да су 72 турска барјактара погинула. Седми дан Турци наложе сламу и сијено око цркве, провале у њу и побију браћу Милић. Братска крв је олтар оквасила. То је једина црква у православљу која има у својим зидовима уграђене пушкарнице, кроз које као огањ зрачи крв јунака - мученика и опомиње потомке, да су душа и бог вјечни, а људски живот на земљи пролазан, само један трен у свемиру. Како Његош рече: „Благо ономе ко довијек живи имао се рашта и родити!“ Попаљена огњишта и села, глад и страдање примораше Горана Милића да се са два сина, Иваном и Савом, и два брата, врати под Орлину, у Голију, на прадједовску постојбину. Од Горана ми добисмо презиме Горановићи и крсну славу Св. Јована, промијенисмо у Свету Петку – казао је Драган Горановић.“

Са: https://bjelice.wordpress.com/bjelice/orlovici/

[12] „...то су Ратко, Вулица и Рашко Милић. 1520. године поред њих су уписани њима сродни Орловићи, Радко и Радич Тодора Ненојева Ивановића Орловића као и неколико Стјепанових синова. Ова три брата Милића су, изгледа, избјегли са Ђурђем Црнојевићем “на море “ 1496. г. и вјероватно се искрцали у Задар. Тако у дефтеру 1523. г. њихове баштине држи Радич Тиновој. Њихов повратак у Бјелице је послије 1523. г. а прије 1570. г. јер тамо у дефтеру налазимо три Милића. То су Раич и Радан Милић у Предишу и Рашко Милић у Ресни.“ - из „Кнежеви и војводе 1614. године“

[13] http://porekloorlovica.blogspot.rs/2007/04/porodice-koje-poticu-od-roda-orlovica.html

[14] Наводи их Ердељановић у свом раду о Старој Црној Гори, као житеље Микулића.

[15] Ово је и позив бјеличким Брацановићима да се огласе, као и свима другима који знају нешто о овом роду, да поставе коментар на овај текст.

The post Племе Бјелице appeared first on Порекло.

Преглед братстава Цуца сачињен је према раду Јована Ердељановића „Стара Црна Гора“ (1926) и показује стање сa почетка 20. столећа. Дата су и другачија мишљења која се могу наћи у изворима.

Област Цуца:

Цуце су племе Катунске нахије, у њеном северозападном делу, на граници са Херцеговином. На југу од цуцког подручја су Ћеклићи и Бјелице, на истоку Озринићи, на север је некадашње подручје Риђана, сада Рудине, а на запад Грахово и бокешка села-племена Ораховчани, Убљани, Леденице и Кривошије.

У прошлости, северни део Цуца (Трешњево, Кобиљи До) насељавали су Риђани. Могуће је да старији слој становништва у Цуцама чини (барем делом) огранак риђанског племена. Не зна се да ли је старије становништво Цуца било једног порекла (племе) или скуп разнородних мањих родова. Ердељановићева претпоставка је да су Стари Цуце имали заједничку племенску славу - Свети Никола пролећни (Пренос моштију Светог Николаја Мирликијског, 22/9. маја), што можда указује на истородно порекло становништва или једног дела које чини стожер племена.

Након успостављања турске власти, крајем 15. столећа, ова област је била гранична између херцеговачког и црногорског / скадарског санџака, те, утолико, неповољна за живот, услед пљачкашких упада херцеговачких муслимана и сталних окршаја Црногораца с њима. Временом, становништво се одавде исељавало, а област је коначно скоро сасвим запустела услед куге која је харала овим крајевима 1620. године. 1711. године, Црногорци су успели отети од Турака ову област, али је она поново насељена тек крајем 18. столећа од стране Цуца, али од каснијих досељеника - Орловића и Куча. Северозападни део Цуца су у првој половини 18. столећа држали Риђани[1]. Граница према Озринићима на истоку померена је на штету Цуца, када су села Доњи Крај и Башино Село у 18. столећу посели Озринићи.

Област Цуца је подељена на две географске целине низом планинских венаца који се пружају кроз средину области правцем север - југ. Формирање племена одиграло се у јужном делу области, док је северни насељен касније, када је племе довољно ојачало и постало пренасељено. Источни део тог изворног племенског подручја су Мале Цуце, а западни Веље Цуце. У Цуцама не постоје села у правом смислу, већ предеоне целине састављене од низа веома малих села, која у неким случајевима сачињава свега неколико кућа. У Вељим Цуцама ти предели су: Заљут (већа села у Заљути су: Кућишта, Подаждријело, Липовац, итд), Грепца (Челина, Круг, Граб, Ржани До, Просени До, Липа, итд), Зовина и Трешњево (касније - Трешњевачка општина) на северу, а у Малим Цуцама: Трњине, Ровине, Прентин До и Врљерог, и на северу Кобиљи До. Села Доњи Крај и Башино Село у источном делу племенске области, населили су Орловићи и још нека братства (о чему ће бити речи касније) у 17. столећу. То није одговарало Цуцама и Озринићима, те су их напали и одатле отерали (од ових Орловића су каснија цуцка братства Липљани и Проседољци, као и Бандићи у Команима). Област су посели Озринићи, али је дуго била ненасељена. Тек средином 19. столећа Озринићи су се и трајно настанили у ова два села.

Радусиновић у раду наведеном у литератури, као насељена места у Цуцама наводи (азбучним редом): Заљут, Граб, Градина, Извори, Кобиљи До, Липа, Подбуковица, Прентин До, Просени До, Рокочи, Ржани До, Трешњево и Трњине.

Пусти Лисац

Становништво Цуца и исељавање:

Подручје Цуца је карстна област, безводна и веома тешка за живот. Осим долова, по којима има нешто обрадиве земље и који пружају заклон од ветрова, цуцка област је сасвим неповољна за било какво привређивање. Отуд је међу Црногорцима и могао настати израз „као цуцка сиротиња“, којом се исказује нечије тешко сиромаштво. У средњем веку, крајолик је био битно другачији, погоднији за живот. Климатске промене, ерозија тла, а затим и ратови и турска освајања крајем средњег века, учинили су да ово подручје скоро сасвим запусти. Зато у Цуцама нема много староседелачког становништва, оно се раселило, углавном према Приморју и Херцеговини. Пребези из турских и немирних области од 16. столећа на даље, склањали су се у природно доста добро заштићени део Цуца, и од њих већином потиче савремено племе Цуца. И они су се касније даље исељавали услед немаштине, пренасељености и тежње за бољим животом. У 19. столећу многи одлазе на течевину, у друге земље где је било неких великих грађевинских радова - Цариград, Русију, Румунију. Многи се више нису ни враћали. Исељење за Србију након 1830. године је непрестано. Коначно, од краја 19. столећа, велики број Цуца је отишао да потражи бољи живот преко океана, за Америку, одакле се већина није ни враћала.

Крајолик у Цуцама (Кобиљи До)

Отуд је број становника у Цуцама у сталном паду, нарочито у савремено доба, када се становништво иселило у веће градове.

У турском дефтеру за Црну Гору из 1521. године, Цуце су део Нахије Пјешивци. Највеће и главно село се зове - Цуце, а осим њега постоје и засеоци (махале): Аладиновићи[2], Миоман, Буковик, Миловићи. У махали Миловићи, старешина је Стјепан Аладинов. Очито постоји нека веза с Аладиновићима по којима се зове друга махала у Цуцама. Да ли је Аладин, отац Стјепанов, изданак братства по којем је добио лично име, или су Аладиновићи добили име по њему или неком његовом старијем имењаку, тешко је рећи. Прва махала пописана после Цуца зове се Војновићи. Није познато да је било оваквог презимена у Цуцама, па аутори, Ђурђев и Хаџиосмановић, имају дилему да ли се можда ради о Војнићима у Чеву. Међутим, према редоследу навођења села и махала у дефтеру, далеко је извесније да је ова махала била део Цуца. Укупно је пописано у наведеним насељима 131 кућа и 21 баштина. Само две године касније, у дефтеру из 1523. године, виде се већ значајне промене. Цуце су пописане као село у Нахији Цетиње, које обухвата три махале, од којих је једна запустела. Већа од две цуцке махале сада носи назив Калођурђевићи, и свакако је у питању онај главни део племена, село под називом Цуце из 1521. године. У дефтеру из 1521. године, једино уписано презиме је управо Калођурђевић (Радован, у селу Цуце). Јасно да су Калођурђевићи били главно Цуцко братство, с обзиром да се племенско средиште те 1523. године назива њиховим именом. Друга махала су заправо обједињене раније махале Аладиновићи, Миловићи и Миомановићи. Махала Буковик, која је две године раније имала 11 кућа, је запустела, па је веома извесно да се становништво иселило. Приметан је и пад броја кућа: 1523. године у Цуцама има 37 кућа и 73 баштине, од којих су неке напуштене. Ономастика Цуца у првој четврти 16. столећа је изразито словенска[3], уз један број општехришћанских имена и неколико западњачких помодних. На неколико места у дефтеру 1523. године, наводи се Соро, као презиме или очево име, нејасно је. У западној Босни (Дувно, Купрес) постојао је род са презименом Соро и славом Свети Јован, с тим што ово братство има неко магловито предање о пореклу из Италије.

1614. године у Боличином извештају и опису Скадарског санџака, Цуце су најбројније племе Катунске нахије, са 175 кућа и 237 војника, под командом Вула и Ника Раичевих. Ово је био и врхунац старог племена Цуца, јер од 1620. године почиње опадање броја становника и стално исељавање. Тек након што су се доселили досељеници из Чарађа и Куча, и умножили, племе поново добија на снази, од половине 18. столећа.

У време Ердељановићевих истраживања по Старој Црној Гори, 1920-их година, у Цуцама је било око 540 кућа, са око 4000 становника. У време Краљевине Црне Горе, Цуце су имале око 2500 војно способних мушкараца.

После Другог светског рата, крајем 1940-их, у Бачку (село Секић, данас Ловћенац) иселило се 52 породице са укупно 283 чланова колониста из Цуца.

Услед савремених миграција ка градовима (углавном у Никшић, затим у Подгорицу, Београд, итд) и Приморју, број становника је после Другог светског рата у сталном опадању. Данас у цуцким селима живи (према попису у Црној Гори из 2003. године) око 280 становника.

Назив Цуца:

Није поуздано утврђено порекло назива Цуца. У литератури се могу наћи аргументи за албанску (лично мушко име Цуц), као и за словенску етимологију овог назива. У словенским језицима, нарочито код Словена на југоистоку Балкана (Македонија, Бугарска) постоје имена и топоними са основом цуц-. Крајем 9. столећа, један жупан средњевековне жупе Требиње звао се Цуцимир. Из података о првим поменима Цуца, може се видети да је још почетком 15. столећа, Цуца било презиме.

Најстарији помени Цуца:

До Ковијанићевих истраживања которских архива, сматрано је да је најранији помен Цуца онај из Цетињске хрисовуље Црнојевића са краја 15. столећа, којим су утврђиване границе између црногорских племена. Први помени Цуца су ипак нешто старији.

Цуце се под овим називом и као област први пут наводе у једном которском документу из 1431. године, и то становник Цуца Влатко Витојевић (Vlathicus Vitoevich de Zuçe; његов син Ђураш се помиње 1488. године).

Исте 1431. године у которском документу, Цуце се наводе у облику презимена: помиње се Љуба Цуца (Juba Zuça), a 1445. године и њен муж Иваниш Цуца (Ivanisius Zuza). С обзиром да је у два наврата поменуто као презиме, дало би се закључити да је постојао род са презименом Цуца, који је дао име и области у којој је живео и каснијем племену. Вероватно је то био први род који се ту настанио, или главарски род који се током времена умножио и разгранао и око кога су се, вероватно, касније окупили и други родови. Како су Цуце још 1431. године поменуте као насеље или крај (de Zuçe), јасно је да је овај род старији од 15. столећа, и његов настанак се може сместити у 14. столеће, ако не и раније. Занимљиво је да се у которској документацији помиње и брат поменуте Љубе Цуце - Утешен Ганчевић из Угања код Цетиња. Овај помен је значајан јер указује да је између Цуца и Цетињана било женидбених веза још почетком 15. столећа. На основу ових веза, могло би се размишљати и о могућој вези цуцких Аладиновића са почетка 16. столећа и цетињског братства Аладина у Очинићима.

Следећи помен Цуца је из 1435. године, када се у которском документу помиње Богдан Мусић из Цуца (Bogdanus Musich de Zuça). Током 16. столећа, број которских докумената у којима се помињу Цуце је веома бројан, што указује на живу трговину Цуца са Боком, као и случајеве ступања у млетачку војну службу и давања деце на служење код которске господе. Осим тога, има више помена Цуца насељених широм Боке, што је још једна потврда континуираног исељавања Цуца из своје несигурне области.

Братства у Цуцама[4]:

Старинци:

Николићи (Свети Јован) на Трешњеву, а ранија матица била им је Градина. Били су војводско братство. Последњи војводе цуцки који се памте били су Илија Николић и његов син Манојло[5]. Николићи који живе у Цуцама почетком 20. столећа су потомци војводе Манојла.

„Ивановићи“ су братство у Подаждријелу настало од кнеза Шћепана Иванова из друге половине 17. столећа[6] (Свети Јован / Свети Никола). Братство се дели на родове: Мијатовиће, Зуковиће, Мирковиће и Ђукановиће. Ивановићи су се прибратили Кривокапићима, узели су и њихову славу, тако да се неки њихови исељени родови у новој средини издају за Кривокапиће.

Пејовићи (Свети Јован / Мала Госпођа) у Ржаном Долу. Други их у Цуцама сматрају за старинце, а они за себе кажу да су ту дошли из Дулића у Херцеговини. Презиме је новијег порекла, с краја 18. или почетка 19. столећа.

Ђуричићи (Свети Никола / Мала Госпођа, ранија слава Свети Јован) у Ровинама, Прентином Долу и Кобиљем Долу. Други у Цуцама сматрају их за старинце, а они сами имају предање о пореклу из Комана, од Бандића, од претка Вука Бандића досељеног око 1755. године. Иванишевић у својим записима из Цуца (рад наведен у литератури) наводи да се за њих сматра да су „од Матаруга“.

Од цуцких Ђуричића је познати музичар перкусиониста Драгољуб Ђуричић (1953).

Драгољуб Ђуричић

Тодоровићи (Свети Јован / Свети Никола пролећни) у селу Круг. Други у Цуцама сматрају их за старинце, а они сами имају магловито предање о пореклу из Куча, са Медуна. Презиме Тодоровић је новијег порекла (с почетка 19. столећа), а раније не знају. Други их зову Др(е)цете. Од њих има Дрцета у Бару и Улцињу, који су данас католици и муслимани. Иванишевић наводи да се за њих сматра да су „од Матаруга“, и помиње их под презименом - Дрецете. Тодоровић је презиме из савременог доба, када су Црногорци (1907) морали изабрати једно званично презиме.

Иванишевић у наведеном раду наводи као старинце (такође „од Матаруга“) и Мандиће у селу Бата, којих у време Ердељановићевог боравка тамо више нема.

Исељени и изумрли стариначки родови:

Како је поменуто у анализи два турска дефтера, у Цуцама су у првој половини 16. столећа живела два велика братства којима су запамћена презимена - Калођурђевићи и Аладиновићи, а њима треба додати и Миомановићи и Миловиће (што су вероватно братствени називи махала), а можда и Војновиће / Војниће. Вероватно данашњи стариначки родови у Цуцама потичу од неког од ових братстава, али није упамћена веза са неким од презимена. Речено је већ да у цетињском селу Очинићи и данас живи братство Аладини. Њихово предање је несигурно и наводно су сродни Мариновићима, такође из Очинића, који, опет, имају предање о херцеговачком пореклу, и о доласку на Цетиње из Пипера[7].

У области Цуца (са средиштем у Вукодолу) живели су преци групе родова познате као Шаренци. Према једној верзији, њихова старина је управо у области Цуца и Чева, док су према другој верзији, они у овом крају били само привремено, а да им је изворно завичај у Гатачкој области. У ову групу родова спадају: Авдићи (муслимани) и Бабићи (у Планој), Шаренци (Љубиње и др), Парежани (Паник), Зимоњићи (Гацко) и Жерајићи (Миљевац, Читлук). Заједничка слава ових родова је Лазарева Субота (осим дела Шаренаца који славе Ђурђевдан). Предање братства Зимоњића, међутим, каже да су они старином из Гацка, а да је у Цуце почетком 16. столећа побегао од Турака гатачки кнез Трифко Кнежевић са синовима. Један син Трифков оде у Дробњак и од њега су Кнежевићи у Шаранцима. Преостала двојица Трифкових синова населе се у Пиви. Један од те двојице имао је сина ђедовог имена - Трифко, који се врати у Гацко. Од његових синова су Зимоњићи, Бабићи и Шаренци. Другачију верзију наводи Светозар Томић у свом раду о Бањанима, према којој су Парежани старинци у Бањанима (село Петровићи, слава Свети Тома), те да од њих потичу Бабићи и Авдићи код Билеће и Зимоњићи у Гацку. Парежане у Бањанима сматрају за Матаруге. Што се тиче Шаренаца, постоји утврђена хаплогрупа R1a Z280 код једног тестираног. Занимљиво је да је тестираном Шаренцу генетски близак један припадник братства Елезовића из Бањана, који припадају групи бањанских братстава са предањем о пореклу из Бањске на северу Косова. О Шаренцима и резултату днк тестирања[8] писано је детаљно на: http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=662.0

У могућој вези са наведеним родовима могли би бити Кокоти који су живели у Прентином Долу, одакле су се раселили, део 1701. године у Кривошије, где и данас постоје (зову их и Кокотовићи, слава: Свети Никола). Ваља рећи да у Бањанима постоји стариначко братство Кокотовића (слава: Свети Тома), који су сродни Парежанима.

Живковићи у Грахову су потомци Живка Шћепанова Ивановића.

Огранак или сродни по пореклу братству Ивановића из Подаждријела су - Чаурине. Могуће је да је ово било и старије презиме кнеза Шћепана Иванова. Кнежевићи у Боки (Бијела) су њихов огранак, потомци кнеза Митра Чаурине, који се одселио у Боку 1692. године.

Спа(х)ићи и Асановићи у Зубцима (Граб) су сродни Ђуричићима, од другог сина Вука „Бандића“. Рођаци су им Раичевићи у Требињу (Полице). Од Ђуричића су и Шаговновићи или Шагуновићи код Билеће (Баљци). Сви ови родови славе Светог Јована.

Бојковићи су били стари цуцки род, исељени у Грбаљ у 16. столећу. Према једној верзији, од њих су (или њима сродни) грбаљски Бојковићи у Вишњеву[9].

Стари цуцки родови Томовићи - Краљине и Кокоре или Кукораче са Кућишта су се иселили у Боку током 16. столећа.

Мијаљи су били стари цуцки род у Грабу, исељени у Доброту у 16/17. столећу. У дефтеру из 1523. године, пописана је баштина Миливоја Мијаља (или Мијаљева), коју је исти напустио. Патроним или презиме и временске одреднице се уклапају у причу о пореклу добротских Мијаља.

Трешњево је некада било густо насељено стариначким становништвом, које би могло бити део племена Риђана, или сродно овом племену. Од старих Трешњеваца, зна се за следеће родове који су се иселили у 16. и почетком 17. столећа: Баројевићи (иселили се у Грбаљ, а један део у Никшић где су се потурчили), Шировићи[10] (у Трст), Чолановићи (сишли око прве четврти 16. столећа у Кавач у Боки, где их има и данас, слава: Свети Никола), Павићевићи (у До Пјешивачки, и данас их има; према њиховом предању, предак им је због крви ту досељен још у време Ивана Црнојевића; слава: Мала Госпођа, раније Свети Илија), Сенићи (у Корјениће, затим део у Гацко - Автовац, а део у Боку - Игало, крајем 17. столећа, слава: Ђурђевдан), Николићи (у Херцеговину - Главска, Волујац; у Херцеговини се прозову Кнежевићи, и од њих су данашњи родови Шупљеглави, Дамјановићи и Сердани, слава: Света Тројица), Ђурићи (у Пода, а 1702. године у Србину у Боки, слава: Ђурђевдан).

Трешњево

Село Доњи Крај, које је накад припадало Цуцама, а данас је у поседу Озринића, било је густо насељено староцуцким становништвом, које су остали звали - Доњекрајци. Најјачи доњекрајски род били су Сјеверовићи, који су због притиска Озринића коначно предигли за Херцеговину 1650-1660-их.

Томашевићи (Кобиљи До) су се одселили у Босну, где их и данас има у селима Сарајевског поља - Врутци и Лужани, а носе презиме Црногорац (Свети Никола / Мала Госпођа).

У Доброј Води (Просени До) живели су старинци, које су остали звали заједничким именом Добровођани, од којих је био и чувени цуцки јунак Вук Добровођа (прва половина 18. столећа). Добровођани су се раселили током 17, па до средине 18. столећа под притиском Бјелица и цуцких Орловића, углавном у Боку, а неки у Црмницу (Лимљани)[11]. Наводно, од Добровођана потичу два велика рода у Кривошијама: Одаловићи (досељени у 17. столећу, слава: Свети Никола) и Водовари (1703, слава: Света Петка). О пореклу Одаловића и Водовара постоје и другачије верзије. С обзиром да је презиме Одаловић ретко презиме, поставља се питање евентуалне везе његушких Одаловића, који су од већег братства Пуношевића[12], и Одаловића Добровођана у Кривошијама. Што се тиче Водовара, Шобајић у раду наведеном у литератури наводи предање о Вуку Брђанину (17. столеће), који је од лужанских Лазаревића или неког њима сродног братства, оцу седморице синова који су због неке крви пребегли у Загарач, а затим се раселили на више страна, и од којега потичу, између осталих, и Водовари у Кривошијама. Ово предање не искључује могућност да је Вук Брђанин или неки од његових синова боравио једно време у Доброј Води и одатле сишао у Боку. О овоме ће бити више речи касније.

Ковачевићи или Ковачи из Зовина су се иселили средином 18. столећа из Цуца. Од њих је био вељецуцки кнез, а затим и гувернадур Стефан - Станко Ковачевић (гувернадур у периоду 1718-1730). Највероватније је да су Ковачевићи у Кривошијама од ових из Зовине (с обзиром да славе типично цуцку славу и прислужбу Свети Јован / Мала Госпођа)[13].

Пиштигњати су живели у Цуцама (Бата) до друге половине 18. столећа, када се већи део овог рода иселио у Херцеговину (Граб), закључно са средином 19. столећа. Данас су Пиштигњати велико братство у Херцеговини (слава: Свети Јован / Мала Госпођа). Њима сродни Мандићи су последњи остао у Цуцама, до половине 19. столећа, када се део иселио у Боку (Ораховац), а део у Никшић (након 1878). Речено је да их Иванишевић још 1891. године бележи у Цуцама.

Из села Трњине: Ратковићи и Милојевићи су се иселили у Зубце, где их и данас има (Ђурђевдан). Милојевићи би можда могли бити Миловићи из турских дефтера из 16. столећа. Видаковићи су се одселили у Боку 1687. године, и има их у Требесину, Подима, Савини и Србини (Свети Андреј), а један део Видаковића се даље иселио у село Данићи у Херцеговини, где су их прозвали Црногорци. Нерићи (Свети Тома, раније Свети Никола) су се одселили у Брезовик код Никшића. У Дулићима у Херцеговини постоји род Црногорци (Мала Госпођа) који су ту дошли из цуцких Трњина око 1800. године.

Пижићи из Вукодола су се иселили, последњи у Херцеговину (Корита код Гацка).

Савичићи из Бате су се иселили у Пераст.

Маковићи су били стари цуцки род у Липи, иселили се и истражили током 18. столећа.

Милаши из Граба су изумрли.

Родови у Боки који народе своје порекло од старијег становништва из Цуца, али не знају од којих су цуцких родова: Бауци у Ластви (досељени у 15. столећу, слава: Свети Јован), Дајичићи у Грбљу - Горовић (16. столеће, Света Петка), Цуце у Грбљу - Горовић (17. столеће, Света Петка), Никодимовићи у Грбљу - Пријеради (17. столеће, Света Петка), Живковићи у Бијелој (1689, Свети Никола), Вукашиновићи у Мулу, Гргуровићи (Свети Лука) и Цуце (Свети Врачи) у Шкаљарима.

Гузине у Фојници код Невесиња су од цуцких старинаца[14].

Кунице у Љешанској нахији, у Буроњама, су досељени из Цуца у другој половини 17. столећа.

У једном которском документу из 1527. године, помиње се Иван Колиновић из Цуца. Како се, по свој прилици, не ради о патрониму, већ о презимену, ваља поменути да овог ретког презимена има и у Љуботињу, где се Колини / Колиновића сматрају за староседеоце у Ријечкој нахији[15].

Посебну целину у Цуцама некада су чинила два села на југоистоку племенске области - Башино Село и Доњи Крај. Старо, цуцко становништво се током 16. столећа из овог краја углавном иселило, а на његово место долазе досељеници из области Куча. Сарадник Порекла Милан Радуловић је, након дугогодишњег истраживања свог порекла, о Башедољцима и Доњекрајцима дошао до следећих закључака: „Радуловићи из Башина Села имају предање да су из Вучитрна, те да су се после Косовске битке повукли према Црној Гори. По казивању, директни смо потомци војводе Војина. Предање вели да смо се склонили у околину Куча из којих прелазимо у Башино Село. Слава Радуловића у то доба, па до средине 16. вијека била је Јовањдан и прислужница Никољдан. По доласку у Башино Село промјенили смо прислужницу у Малу Госпојину. До средине 17. вијека, по казивању Цуца и Чевљана, становници цуцког Доњег Краја  и Башина Села чинили су засебно племе. Толико су били осиљени да су им засметали, па су они заједничком војском под вођством Пренте Драгојевића напали на ова села. По договору Чевљани су припојили села свом племену док су Цуце отеле сву покретну имовину. Тада су се становници Доњег Краја раселили док су Башедољци остали. Од тада (1660) је Башино Село у саставу Чева“.

Услед сталног притиска Цуца и Чевљана, Радуловићи су се постепено исељавали из Башиног Села. Последњи су се иселили 1758. године, и то:

„у Пјешивце  Дамјан Радулов са браћом, те Радулов брат поп Рајич Радуловић. Док се на Цетиње селе браћа Раде и Перо, од којих ће се формирати братство Перовићи и Радовићи звани „Озринићи“. У Невесиње сели се Лазар Радуловић и од њега се формира братство Чалије. У Заврх крај Никшића одеслио се четврти брат Тодор са својих 5 синова. Од Радуловића у Никшићу је и братство Буторовића. Ови Радуловићи у Никшићу су обрнули те славе Малу Госпојину, а прислужују Јовањдан“.

Већина се већ раније иселила у Кривошије, где и данас има Радуловића. Кнежевићи у Боки су огранак Радуловића. Презиме су добили по кнезу Гаврилу Иванишеву Радуловићу (крајем 17. столећа).

Према досадашњим генетским сазнањима, Радуловићи и њима сродни родови су носиоци хаплогрупе Ј2а М92 (тестирани: Радуловић, Перовић, Кнежевић), која је типична за Пјешивце, и то она братства потекла од кнеза Богдана Потолића[16]. Међутим, недоумицу уноси податак о тестираном Кнежевићу, који је навео порекло од цуцких Перовића[17]. Видимо да у Цуцама постоје два рода Перовића: они који су огранак Радуловића, затим Перовићи – Бајковићи (Орловићи), а на крају и Перовићи у Пјешивцима. Све ово узрокује замршену причу у којој се предања и генетика не подударају. Коначно, постоје мишљења да су Орловићи хетерогеног порекла. У овој варијанти, за сада би се могло закључити да су цуцки Орловићи припадници хаплогрупе Ј2а М92, а бјелички, цетињски и загарачки Орловићи Е1b V13.

Досељеници од 16. столећа:

Досељеници у Цуцама се могу поделити на две главне групе, према пореклу и правцу досељења: на досељенике из Херцеговине (Чарађе) - Орловићи и њима сродна братства, и досељенике из Куча. Имајући у виду до сада утврђене хаплогрупе које носе Орловићи и Кучи, могло би се закључити да је у Цуцама дошло до смене становништва и демографске експлозије две групе досељеника блиског генетског порекла, носилаца хаплогрупе E1b V13. Међутим, ако се за Орловиће и њима сродне родове прилично извесно може закључити да су носиоци E1b V13 (што потврђују резултати више до сада тестираних појединаца из орловићких родова[18]), за досељенике из Куча не би требало доносити преурањен закључак, и поред тога што предање најбројнијег братства Лаковића наводи порекло од Дрекаловића, који су, као и већина осталих Куча такође носиоци E1b V13[19], јер досадашњи резултати ДНК тестирања указују да се у периоду у који пада досељење из Куча, из те области исељавало углавном стариначко становништво, за које се до сада показало да носи другачије хаплогрупе (словенске) I2a dinaric и R1a, а није искључено ни присуство хаплогрупе I1 међу стариначким становништом на подручју племена Куча.

Орловићи су се населили у области Вељих Цуца, а Кучи у Малим Цуцама. Од досељења Куча у Цуце, подела постаје јаснија, јер се Цуце јављају као две кнежине. Тако, 1684. године цуцки кнежеви су: Петар Вучићев Бајковић (Веље Цуце) и Пејо Лаковић (Мале Цуце). С обзиром да су ова два подручја и географски јасно одељена, често се називи Вељецуце и Малоцуце користе и ради означавања припадности једном или другом роду.

Досељеници из Херцеговине:

Према предању, како цуцких, тако и бјеличких и цетињских родова из ове групе, они су сви из лозе Орловића или сродни овој лози. Орловићи потичу од Вука „Орла“ Црногорца, заповедника утврђеног града Соко или Орлова града, а о његовом пореклу су подељена мишљења: да је са севера Македоније (Скопска Црна Гора), из Бањске, из Драгачева, из Рујна (Ужичка Црна Гора). Орловићи потичу од његова два сина, Милије и Мартина, који су се склонили од Турака у Гацко.

О пореклу Орловића детаљно на:

http://porekloorlovica.blogspot.rs/2007/04/poreklo-orlovica.html

Група братственика Орловића се из Чарађа, према предању - четворица браће Орловића, доселила управо у област Цуца, одакле су се даље расељавали - у Цетиње, Бјелице и Загарач. Предање каже да се ова сеоба у Цуце догодила у 16. столећу. Међутим, которска документа указују да је Орловића било на Цетињу још у првој половини 15. столећа. О томе је писао Ристо Ковијанић у раду наведеном у литератури, а кратак осврт се може наћи на:

http://www.poreklo.rs/2015/11/20/pleme-cetinje-poreklo-stanovnistva/

По свој прилици, појединачних пресељеника је било и током 15. и у 16. столећу, што значи да је сеоба из Голије била дуг процес.

Голија

Деле се на: „Бајковиће“, „Липљане“ и „Проседољце“, „Грабљане“, „Градињане“ и „Липовце“. Сви славе Светога Јована, а прислужују Светог Николу пролећног, осим Липљана и Проседољаца који прислужују Малу Госпођу (Рођење Пресвете Богородице).

„Бајковићи“ су потомци Бајка који се доселио у 16. столећу из Чарађа у Кућишта. Од двојице Бајкових синова су: од Вучете - Кривокапићи (Кућиште), тако прозвани по Раславу Вучетином кога су звали „Кривокапа“, а од Вучића - „Преобрежани“ (Братеш), које тако зову јер су отишли „пре'о брега“. Вучић је имао два сина: од првог, Пера, су „Перовићи“, који се деле на: Перовиће, Кнежевиће, Турчиновиће, Живковиће и Косовиће, а од другог, Дамјана - Ђуровићи, Банићевићи и Шакићи.

Од Кривокапића знаменит је био Милош Кривокапић (1819-1907), познати црногорски војсковођа, перјаник Његошев, касније сердар и најпосле војвода и сенатор црногорски. Вуко Јанков Кривокапић је основач прве црногорску пиваре „Оногошт“ 1896. године. Познати Кривокапић је и београдски глумац Миодраг-Мики (1949).

Миодраг Кривокапић

Од „Бајковића“ су исељеници: Кривокапићи у никшићком крају, Рудинама, Лукову, и другде са тим презименом, Средановићи у Зубцима, Кривоглави у Херцеговини - село Мрњићи, Вечковићи у Бјелопавлићима и њихов огранак Ајдарцуцићи у Скадру, наводно и Жерајићи у Херцеговини (Миљевац, Читлук). Од Перовића су Перовићи у Рудинама, а вероватно и они у Ораховцу у Боки (славе Ђурђевдан) и Чагоровићи у Бјелопавлићима (Мартинићи).

„Липљани“ и „Проседољци“ су од претка који се доселио у 16. столећу из Чарађа у тада цуцки Доњи Крај. Двојица синова попа Јакова, Раслав и Петар, били су у оној групи Орловића које су Озринићи и Цуце протерали из Доњег Краја. Поп Раслав(ац)[20] се тада настанио на Липе, по чему се његово потомство зове „Липљани“, а Петар у Просени До, по чему се његово потомство назива „Проседољци“. „Липљани“ се презивају Поповићи, а на уже се деле на Жутковиће, Мирковиће и Вујовиће. Проседољци се деле на Марковиће и Томашевиће. Иванишевић за Поповиће „Липљане“ наводи да су у Цуце дошли из Старе Србије.

Чувени Липљанин је био Крсто Зрнов Поповић (1881-1947), бригадир црногорске војске, официр блиставе војне каријере, један од вођа „Божићне побуне“ у Црној Гори против присаједињења Црне Горе Србији. Након смрти краља Николе, амнестиран је од краља Александра Карађорђевића и вратио се у земљу. У Другом светском рату, стицајем разних околности, постављен је за заповедника црногорске војске под патронатом италијанских окупационих снага, те је ликвидиран од партизанских јединица док се налазио у бекству са својим присталицама. И поред противљења присаједињењу Црне Горе Србији, никада није оспоравао своје србство.

Крсто Поповић

Поповића има исељених у околини Никшића, у Даниловграду, у Боки (Ораховац, Морињ, Бијела, Лепетане) у Дабру (село Влаховићи), у Босни (Гласинац), итд. Од „Проседољаца“ су Марковићи у Броћанцу Никшићком и Томашевићи у Рудинама, Боки (Рисан, Пераст), Бару.

„Градињани“, „Грабљани“ и „Липовци“ (имена су огранци добили према селима која су населили: Градина, Граб, Липовац) су братства настала од два Бајкова брата који су дошли у 16. столећу из Чарађа. Миждраг је имао синове Вуждрага, од кога су „Градињани“, и Комнена, од кога су „Грабљани“. Трећем брату није упаћено име, али се памти да су га звали „Змијица“. Од њега су „Липовци“. „Градињани“ се деле на „Миљеновиће“, са презименима: Миљеновићи (Градина), Симовићи и Џевердановићи (оба на Трешњеву), и Бошковићи. „Грабљани“ су: Јовановићи, Перишићи и Вулетићи. „Липовци“ су: Ивановићи и Илићи. Иванишевић за „Грабљане“ Вулетиће и Јовановиће наводи да су у Цуце дошли из Куча.

Од Миљеновића (Бошковића) потиче велико херцеговачко братство Сворцан, од Тројана Бошкова Миљеновића, званог Сворцан, који се доселио у Корита Билећка 1743. године.

Из Чарађа су и Вујадиновићи и Живковићи у Ржаном Долу (оба рода: Свети Јован / Мала Госпођа), досељени у Цуце крајем 17. столећа, нису међусобно у блиском сродству, али сматрају се блиским Орловићима.

Досељеници из Куча:

У 17. столећу у област Цуца, на југоистоку племенске територије (Мале Цуце) досељава се неколицина дошљака из Куча.

Од једних су Пешикани (у Заљути, касније се населили и на Трешњево), слава Ђурђиц / Свети Никола пролећни. Презиме су, наводно, добили по претку који је у Боки уловио пешикана (ит. pesci cani) - морског пса и донео га на Цуце.

Знаменити изданак овог братства је Митар Пешикан (1927-96), филолог и лингвиста, академик САНУ. Животно дело му је „Правопис српског језика“ (1993), чији је главни аутор био. Много се бавио и ономастиком и оставио велики број радова из ове области.

Митар Пешикан

Од Пешикана су Међедовићи у Горњем Пољу код Никшића, Драгишићи у Црмници - Лимљани, Бешићи у Бјелопавлићима - Доње Село.

Од двојице браће Лаковића - Станоја и Ср(е)дана[21] (по предању су од Дрекаловића), који су средином 17. столећа дошли у Мале Цуце са Медуна, су: од петорице синова Митра Станојева: од Станише „Рогана“ - Рогановићи, од Стевана - Стевовићи, од Комнена „Аге“ - Ћосовићи (Иванишевић бележи њихово раније презиме - Агић, а Ћосовић као надимак), од Шћепана „Бигана“ - Биговићи, од Драгише су Рогановићи у Љешанској нахији и Шуштовићи[22] у Гацку; од Марка Радула Станојева су Марковићи, (сви Трњине). Од Томана Ср(е)данова су Томановићи (Ровине). Сви славе Светог Николу, а прислужују Малу Госпођу.

Рогановићи у Цуцама су потомци знаменитог малоцуцког кнеза са почетка 18. столећа - Станише Митрова, званог „Роган“, под тим именом опеваног у “Горском вијенцу“. Рогановићи у Љешанској нахији - село Прогоновићи нису Роганови потомци, већ његовог брата Драгише. Од ових је био Илија Рогановић, владика Иларион II (1828-82), митрополит црногорско-брдски од 1860. године и први председник црногорског Црвеног крста.

Владика Иларион

Од Томановића је био знаменити јунак Никола Томановић, познатији као Никац од Ровина (око 1725 - 1776). Вечну славу заслужио је обилићевским упадом у табор Осман-паше босанског на Чеву 1756. године, са својих 40 сабораца, којом приликом је убио пашу, изазвао расуло у турским редовима и омогућио Црногорцима да извојују сјајну победу над надмоћнијим непријатељем[23].

Никац од Ровина

Познати богослов Радован Биговић (1956-2012) је од малоцуцких Биговића, свештеник (протојереј-ставрофор) СПЦ, професор и декан Православног богословског факултета у Београду и старешина Манастира Светог архангела Гаврила у Земуну.

[caption id="attachment_63294" align="alignnone" width="199"] Радован Биговић[/caption]

Према предању Лаковића, од њиховог родоначелника Лака су: Радовићи у Невесињу, Делибашићи у Никшићу, као и Вујачићи и Булајићи у Грахову. Наведени родови потврђују своје порекло из Куча, али наводе да су они дошли у Херцеговину знатно пре Лаковића (према родословима Вујачића и осталих њима сродних братстава, ово досељење пада крајем 15. столећа)[24].

Од Лаковића су и: Чолаковићи у Риђанима. Томановића има под тим презименом исељених у Боку, Рудине, Никшић, Херцеговину (Домашево), а од њих су и херцеговачки родови: Цуце у Билећи - Љубомир, Инићи у Мирушама, Миховићи и Ресковићи у Зубцима.

Остали досељени родови:

Мијановићи у Кругу (Свети Никола / Мала Госпођа) су од Мијана из Зете, из села Аџове Врбе (данас је то локалитет код Понара), који се са братом Рачетом иселио из Зете средином 17. столећа. Најпре су отишли у Корјениће, а затим се населили у Цуцама. Цуцки Мијановићи су од Радоја Мијанова. Деле се на уже на Косановиће и Оташевиће.

Сродни су им: Лакићевићи у Кривошијама (од Лакића Мијанова), Мијановићи у Билећким Рудинама (од Илије Мијанова) и Рачете у Боки - Кавач, Будва, Котор, Доброта (од Рачете брата Мијановог).

Звицери у Челини, Бати, а касније се населили и на Трешњево (Свети Јован / Свети Никола пролећни). Постоји неколико верзија предања о пореклу Звицера, и ни једна није сасвим поуздана. Једино што се може узети за заједничко код свих предања је да досељење Звицера у Цуце пада пред крај 17. столећа. Према тврдњи самих Звицера, они су се у Цуце доселили из Куча, са Медуна, а по брду Звизда код Медуна су понели и презиме. Петар Шобајић у раду о Бјелопавлићима наводи другачије предање о пореклу Звицера: Вук Радулов „Брђанин“ (17. столеће), из села Шобајићи у Бјелопавлићима, а родом од лужанских Лазаревића или неког њима сродног братства, и његових седморица синова су због неке крви пребегли у Загарач. Од њих потичу: од Вукала – Вукаловићи у Зубцима, од Милоша – Милошевићи у Риоцима код Билеће, од Стојана, Вучура и Вука – Илићи, Вучуровићи и Водовари у Кривошијама, од Вујице – Вујичићи у Грахову, од Живка – Звицери у Цуцама; сродни су им и Ћупићи у Загарачу. Вукаловићи потврђују порекло из Шобајића, али као даљу старину наводе Цуце, као и да су од Илића из Кривошија. Исто предање је и код Вујичића. Вучуровићи не наводе порекло из Цуца, али се своје с Вујичићима, исто као и Водовари. Милошевићи кажу да су у Херцеговину дошли из Кривошија. Илићи из Кривошија и Рисна кажу за себе да су из Шобајића, али да су огранак бјелопавлићких Бубића. Звицери се своје с Вујичићима, али као племе од којег вуку порекло наводе Куче. Ћупићи у Загарачу су огранак Радмановића. Не може се поуздано рећи које је порекло Радмановића (према једној верзији – из Братоножића), али се и они у једној варијанти предања везују за Кривошије и Рисан. Из свих ових предања као заједничка црта може се извући (географски логичан) правац сеобе: Шобајићи – Загарач – Цуце – Кривошије. Лубурић наводи предање из Никшића, о досељењу Вука Брђанина у Риђане око 1690. године. На крају, користећи фрагменте предања ових и неких родова у Пиперима, Загарачу и Боки, Ердељановић износи следећу конструкцију о пореклу Звицера, али и неких других родова Црне Горе: као исходиште предака Звицера, он наводи Братоножиће - Пелев Бријег, и братство Балевића као могуће претке Звицера, са славом Свети Никола. Предак или група сродника премешта се најпре у Пипере (где неки остају, и од њих су пиперски Вучинићи и Вукановићи), а затим у Шобајиће у Бјелопавлићима, где узимају за славу Свету Петку. Из Шобајића, због неке крви или разуре, група сродника прелази у Загарач (где део остаје, и од њих су Радмановићи и Ћупићи у Загарачу, као и касније одсељени Вукаловићи у Зубцима у Херцеговини). Један од њих (Вук Брђанин?) одлази у Риђане, а његови синови се затим расељавају по Црној Гори, Боки и Херцеговини, и од њих потичу: Звицери у Цуцама, Вујачићи у Грахову, Милошевићи у Херцеговини - Риоци, и у Боки: Ћетковићи у Ораховцу, и Илићи, Вучуровићи и Водовари у Кривошијама. Овде треба додати и могућност да је један или део родоначелника ове групе братстава једно време можда боравио у тадашњој области Цуца (Добра Вода), о чему говори предање Водовара. У том случају, они би били само пролазници кроз Цуце, а не и део цуцког племена.

_______________________________________________________________________

Извори (азбучним редом):

Вујачић Никола - „Братство Вујачић“

Вукмановић Јован - „Црмница“

Ђурђев Бранислав Ђурђев и Хаџиосмановић Ламија - „Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића“

Ердељановић Јован - „Стара Црна Гора“

Иванишевић Јован - „Путопис кроз Мале Цуце“

Ковијанић Ристо - „Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“

Лубурић Андрија - „Орловићи“

Милићевић Ристо - „Презимена у Херцеговини“ - Ристо Милићевић

Миљанићи Вукота и Аким - „Презимена у Црној Гори“

Накићеновић Сава - „Бока“

Радусиновић Павле - „Насеља Старе Црне Горе“

Стевовић Ненад - „Исељавање из Цуца“

Томић Светозар - „Бањани“

Шобајић Петар - „Бјелопавлићи и Пјешивци“

„Опис Скадарског санџака Маријана Болице“

Напомене:

[1] У Рокочима постоји кула риђанског кнеза Сладоја Вујачића.

[2] Махала носи необичан назив, с обзиром да су домаћини у њој пописани већином имају словенска и један мањи део општехришћанска имена, но треба подсетити да у Цетињском племену постоји братство презимена Аладин.

[3] Осим оних уобичајених за 16. столеће, има старих лепих имена, попут: Дељан, Милибран, Младош, Борјанич, Беривој, Виладин, Вукодраг, итд

[4] Родови који у време Ердељановића још увек насељавају област Цуца исписани су у болду, исељени и изумрли родови у италику, а називи ширих братстава, који се не користе као презимена - под наводницима.

[5] Војводство у Цуцама је престало 1640. године. У другој половини 17. столећа кнез је био Шћепан Иванов, а већ 1684. године као два цуцка кнеза наводе се досељеници из Херцеговине и Куча.

[6] Могуће је да су истог порекла као Николићи.

[7] http://www.poreklo.rs/2015/11/20/pleme-cetinje-poreklo-stanovnistva/

[8] Резултат тестираних Шаренца, Елезовића и њима блиских хаплотипова може се видети на:

http://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=R1a, род Z280>YP4278 A05 Шаренци.

[9] У самом Грбљу Бојковићи фигурирају као староседеоци из велике давнине, што можда потврђује и чињеница да се по њима назива и једна од четири грбаљске кнежине.

[10] Поменути Шировићи су поуздано живели у Цуцама, што доказује помен једног трешњевског Шировића у которском документу из 1566. године (Schircovic de Zuzi).

[11] У Лимљанима су из Цуца: Косовићи (од Бајковића), Драгишићи (од Пешикана), а Стојановићи су од претка давно добеглог из Цуца, али не знају од којег цуцког рода.

[12] О њима на: http://www.poreklo.rs/2015/12/24/pleme-njegusi/

[13] Накићеновић у раду наведеном у литератури, за Коваче у Кривошијама пише да су дошли са Грахова. Ово не искључује раније порекло из Цуца, нарочито јер је у прошлости у северном делу Цуца било прожимања цуцког и граховског становништва.

[14] Према другој варијанти, Гузине су од Перовића из Кривошија. Код Накићеновића нема Перовића у Кривошијама, али би то могли бити Перовићи из Цуца.

[15] http://www.poreklo.rs/2016/02/06/bratstva-plemena-ljubotinj/

[16] О Потолићима и њиховој хаплогрупи више на: http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=1305.0

[17] Видети на: http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.msg38934;topicseen#msg38934

[18] Видети „род Z5017>Z19851 Орловићи“ на: http://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=E

[19] Видети „род Куча“, исто.

[20] Он је потписник једног документа из 1667. године, где се потписао у својству сведока, као: „поп Расав Цуца“.

[21] Ердељановић пише Средан, а Иванишевић - Срдан.

[22] Шуштовиће наводи Иванишевић у раду наведеном у литератури. У попису херцеговачких презимена Риста Милићевића не постоји ово презиме.

[23] „Познато је да је Никац наплаћивао харач од никшићких Турака тј. од Хамзе капетана. Пошто је Никац био страх и трепет за Турке, Хамза је то прихватио, али томе се једном приликом успротивио Јашар Бабић, који је заједно са својом четом кренуо да заплијени стоку од Никца. Рано у зору сусрели су се и обојица су у исто вријеме испалили џефердар па су заједно у истом тренутку погинули“. (са Википедије)

[24] Вујачићи имају родослов по којем су они потомци Вујаче, која је са децом побегла из Куча због крви. Од њих потиче шире братство Вујачића, и то: Вујачићи, Антонијевићи, Вучетићи, Булајићи и Даковићи у Грахову, Радовићи у Невесињу, Рогановићи у Цуцама (!), Кликовци у Зети, Милићевићи у Херцеговини, Делибашићи у Никшићу и Трепачким Рудинама, Поповићи у Боки, Перишићи у Голији, Стевановићи, Цвијетићи и Лубурићи у Невесињу. Иначе, предање каже да је муж Вујачин, отац оне деце, био Куч, а даљим пореклом од Мрњавчевића из Скадра, што указује да они своје порекло изводе од Куча „Мрњавчића“. Делибашићи имају сличну причу коју је описао сарадник Порекла Урош Делибашић, на: http://www.poreklo.rs/2016/12/24/poreklo-prezimena-delibasic/ Данашња генетска сазнања не потврђују ову причу, с обзиром да је утврђено неколико различитих и међусобно веома далеких хаплогрупа код родова наведених у предању.

The post Порекло становништва племена Цуца appeared first on Порекло.

Братство Ћетковића је настало у Шекулару током 18. века, умножавањем потомства заједничког претка Ћетка, инокосног досељеника из Дробњака. И поред тровековног живота ван матичног племена, у братству Ћетковића очувана је свест о племенској припадности Дробњачком племену. Ћетковиће њихови суседи у Шекулару и шире у Горњем Полимљу зову још и кратко - Дробњаци.

Управо се на примеру шекуларских Ћетковића у пуној мери потврђује какав је значај духовне припадности свом матичном племену: иако је од Ћетковог исељења из матице прошло три стотине година, у којима су се мушки потомци Ћеткови женили одивама старих шекуларских братстава, па васојевићким, ашанским, величким, и одивама из других околних племена и крајева, ипак, управо због те непрекинуте мушке линије у десетину пасова од Ћетка, па до најмлађег мушког Ћетковића данас, Ћетковићи истичу своје дробњачко порекло по мушкој линији.

Као и већина Дробњака, Ћетковићи и сви ужи родови овога братства, славе Ђурђевдан. Прислужба ћетковићка је Никoљдан. По предању преци Ћетковића су Светог Николу славили као крсно име до 1605. године, када су сви Дробњаци преузели да славе Ђурђевдан након битке у Буковици у којој су Дробњаци нанели тежак пораз казненом турском одреду, те је на племенском збору договорено да се Ђурђев-дан слави као племенска слава Уз то, Ћетковићи прислужују и Илиндан, као заједничку шекуларску племенску славу.

Генетско порекло Ћетковића

Иако Ћетковићи потичу из Дробњака, они нису носиоци већинске „новљанске“ хаплогрупе у Дробњаку (I1 P109), већ типично словенске хаплогрупе I2a dinaric „северни“. Тестирање Y хромозома први је извршио један братствник Девић из Берана, а резултат је потврђен тестирањем још једног братственика другог презимена[1]. Девић је затим урадио и СНП тестирање и утврђено је да припада грани S17250 А1328, којa је заступљенa свуда по словенском свету[2], а у оквиру коje се издвојила и најучесталија хаплогрупа код Срба I2a dinaric РН908 „јужни“.

Иако је код хаплогрупе I2a dinaric незахвално говорити о блискости резултата, нарочито ако се ради о мањем броју маркера који су тестирани, ваља истаћи резултате[3] блиске двојици тестираних Ћетковића, нарочито оне који географски указују на евентуално ближе заједничко порекло. Пре свега, ту је тестирани Шпицa из Пријепоља. Шпице су из села Миљевићи код Пријепоља. По породичном предању, раније су се презивали Петровић, и почетком 19. века су у Жупу Пријепољску дошли из Плава у Горњем Полимљу, а преко Пећи. У близини Плава, у селу Велика постоји старо братство Петровића, који су тамо староседеоци, али не знају поуздано од кад. Оно што их разликује од Шпица је крсна слава: велички Петровићи славе Светога Алимпија, док пријепољски Шпице славе Ђурђевдан, баш као и Ћетковићи. Није искључен ни сценарио по коме је неко од Ћетковића једно време боравио у Плаву (рецимо, неки Петар, па су се по њему прозвали – Петровићи), чије је потомство отишло даље за Србију и настанило се у Миљевићима код Пријепоља, где су понели ново презиме – Шпица. С друге стране, могуће је да је неки исељени Ћетковић као место одакле долази навео Плав, у то време (почетак 19. века) једино веће место у близини Шекулара[4], као завичај, те је остало и такво предање. Следећи по блискости, према резултату ДНК теста, су неколико тестираних припадника фамилије Џамић из Жупе Александровачке. Ова фамилија је, по породичном предању, у Жупу дошла из Метохије. Миграциони правац из Полимља у Метохију увек био прометан, тако да није искључено да Џамићи корене вуку од шекуларских Ћетковића. Веома близак резултат Девићевом (само једна разлика) добијен је код испитаника Вујчића из околине Смедеревске Паланке. Ова фамилија има родослов од родоначелника Вујице који је живо у другој половини 18. и почетком 19. века и који се доселио у северну Шумадију, али се не памти одакле. Славе Ђурђиц. Дакле, осим генетских резтултата, и крсно име се подудара (само други празник), а и име Вујица се јавља више пута у родослову братства Ћетковића (први је био најмлађи Ћетков син). Коначно, веома близак генетски резулат је и онај тестираног Ђенића из Негбине у Муртеници (код Нове Вароши), који су исељеници из Дробњака (половином 18. века), са славом Никољдан.

Осим наведених, хаплогрупа I2a dinaric „северни“ утврђена је код још једног броја појединаца тестираних у Црној Гори, као и исељеника са пореклом из Црне Горе. Према досадашњим резултатима, око десет процената мушког становништва Црне Горе носи ову хаплогрупу. Закључак који се намеће из ових резултата, као и историјски околности, је да је хаплогрупа I2a dinaric „северни“ донета у област средњевековне Дукље, данашње Црне Горе, у раном средњем веку, вероватно у таласу словенских досељеника из 6. века, и могла би одговарати оном старијем слоју словенског становништва званом Лужани, по којима је названа средњевековна Лушка жупа. Средиште овог становништва биле су средишње области данашње Црне Горе – Љешанска нахија, дијелом Катунска и Ријечка нахија, затим области каснијих брђанских племена Пипера и Бјелопавлића, као и Горње Полимље. Наравно, веиома је могуће да је делом она донета и са доласком србског племена око прве четврти 7. века, нарочиото она грана динарика (S17250) у којој је настала типична за Србе подграна РН908, а управо тој грани припада братство Ћетковића.

Након најновијег сазнања о подграни којој припадају Ћетковићи (S17250 - Y4882 - А1328), као генетски блиски издвајају се тестирани који припадају истој подграни, а чији резултати се налазе у оквиру Српског ДНК пројекта: као позитивни на S17250 тестирани су Ерор са Кордуна, са ранијим пореклом из Лике (слава: Свети Врачи) и Пешељ са Корчуле (католик), као позитивни на Y4882 - Максимовић из Мале Моштанице код Београда (слава Свети Тома) и Чорак из Лике (католик), а као позитивни на А1328 (дакле, за сада генетски најближи Ћетковићима) - Врањешевић из околине Модриче у Босни, са ранијим пореклом из Далмације (Аранђеловдан) и Ћирић из Приједора (Свети Пантелејмон). Дакле, видимо шароликост пре свега крсних слава (а и присуство католика), али су готово сви (осим Максимовића) родом из западних србских земаља - Босне, Лике, Крајине. С обзиром на позната историјска кретања становништва из правца Старе Херцеговине ка северозападу, након успостављања турске власти (од краја 15. века надаље), могао би се извући закључак о заједничком пореклу већине ових родова, па тако и Ћетковића, из области Старе Херцеговине[5].

Праотац Ћетко Илијин Церовић

До недавно, међу Ћетковићима је фигурирало предање о пореклу од знаменитог братства дробњачких Церовића. Међутим, генетски резултати показују да између Ћетковића и Церовића не постоје генетске везе, што указује да Ћетковићи нису огранак овог братства. Није немогуће да је дошло до, не тако ретке појаве, - прибраћења мањег стариначког рода већем ојачалом братству[6], те до идентификације с истим, нарочито након исељења. Код Ћетковића је то могуће нарочито имајући у виду околности у којима је Ћетко, као мало дете, донет у Шекулар, без оца који је погинуо у завичају. Није искључено ни да је Ћеткова мајка истакла његово порекло од тада већ јаког и важног братства какви су Церовићи да би свом сину дала на значају у новој средини. Веза, стварна или измишљена, с Церовићима свакако постоји, имајући у виду братство Церовића у селу Бело Поље у Метохији, које потиче од најстаријег Ћетковог сина.

Родоначелник Ћетковића – Ћетко Илијин је рођен у Тушињи у Дробњаку. Време досељења Ћетка и његове мајке Јане у Шекулар пада најраније 1705, а вероватније 1706. године. Ћетков отац Илија Стојанов погинуо је 1705. године током поаре Дробњака од стране херцеговачког Мустај-паше Селмановића. Удова Јана је побегла са сином јединцем, Ћетком, који је тада имао две и по до три године, најпре у Морачу (у очевину), па тек потом у Шекулар.

Чуо сам разне верзије Јаниног доласка са Ћетком у Шекулар. Једна од уврежених међу Шекуларцима је да је Јана послије мужевљеве погибије, побегла са дететом у наручју, и то право у Шекулар, где се склонила као пребег, и затражила дозволу од шекуларског војводе Даше да ту заувек остане, а затим јој је он понудио брак, и тако даље. Поставља се питање – зашто је Јана из Тушиње дошла баш у Шекулар? Одговор сваког Шекуларца био би, наравно, да је Шекулар у то време био област са посебним правима из царског фермана, и као такав заштићен од упада локалних турских феудалаца и насилника. Чињеница је да се у то време и даље током 18. века у Шекулар из истих разлога доселило неколико родова са стране, јер им се допало што је Шекулар прилично заштићена област, не само ферманом, него и по рељефу тла, а притом и богат испашом, шумом и водом. Али, та досељења нису била стихијска, већ планирана. По овој легенди о Ћетковом досељењу са мајком у Шекулар, није такав случај. Зар није необично да млада жена, са малим дететом у наручју, бежи из свог, иначе великог и снажног племена зато што јој је муж погинуо од непријатеља, а да притом иза себе има вероватно поуздану заштиту мужевљевог рода? И, притом, да бежи чак до Шекулара, који је заиста далеко од Дробњака, моравши у тој својој бежанији да пређе тешко проходне речне кањоне и планинске пределе, пролазећи кроз крајеве где је било не само чвршће турске власти, него и разних опасности, попут разбојника, дивљих животиња, и слично!? Приче које сам чуо од неких људи о овом догађају заиста звуче тако. И, на крају, зашто би долазила чак у Шекулар, као да је једино Шекулар тада имао повластице и био једини заштићен крај? Зашто се не би вратила у родну Морачу, или на пример у Ровца, која су можда најнеприступачнији и географски најзаштићенији део Црне Горе; зашто није отишла у Стару Црну Гору, која јој је подједнако далеко као и Шекулар, а која се тада одметнула од турске власти, а и пре тога је уживала исти повлашћени положај као и Шекулар, и свакако је увек била географски у далеком бољем положају него што је ситуација са Шекуларом (у близини мора, надомак млетачке територије, итд)?

На ова питања, наравно, предање не даје одговоре, нити их данас, три столећа касније, ико и може дати. Но, јасно је да је ова прича пуна мањкавости због којих је никако нисам могао уважити.

На основу података до којих сам дошао, могу реконструисати да је Ћетко рођен вероватно 1702. године, као и да му је мајка била Морачанка (но, не зна се од ког рода). Ако се узме у обзир да је она затим прешла у Шекулар, где се удала за шекуларског војводу (што је, свакако, последица неког договора између две куће), који је такође остао удовац, могло би се претпоставити да је и Јана била од каквог доброг рода. Није познато да ли је из брака војводе Даше и Јане било деце, мушке сигурно није, јер сва четворица Дашиних синова потичу из његовог првог брака. Могуће је да су имали кћери, јер су и Даша и Јана били у својим најбољим годинама – он је био око четрдесетих, а она је могла имати око 25.

По предању Ћетковића, које се у свему слаже са другим шекуларским предањима и историјским чињеницама, Даша је свог посинка прихватио у свему као и своју четворицу синова, и кад је Ћетко одрастао добио је на управу "четвртину Шекулара". Ова прича о "четвртини" свакако је пренаглашавање чињенице да је Даша прихватио Ћетка као да му је рођени син. Мало је вероватно да је Ћетко било што добио "на управу", јер би, да јесте, био барем као сеоски кнез негде споменут уз Дашу и Вука Љевака, чији је савременик био, а чија имена се често помињу у дешавањима у Полимљу у 18. веку. Вероватно је Ћетко живео уз мајку и поочима док се није замомчио, а затим се осамосталио тако што му је Даша дао добар комад пусте земље недалеко од Улице, под Лучино брдо, да подигне себи дом[7].

На месту где је Ћетко подигао кућу, у 18. веку ће се настати село Ћетковиће.

Стара кућа испод Лучина брда, на месту где је некад била кућа Ћетка Илијина

Доказ да је четвртина Ћетковића са Дашићима била и остала значајна ствар у Шекулару, до те мере да су Ћетковићи у неким случајевима претендовали на четвртину Шекулара, говори и догађај из 1936. године, када је продато право на сечење једног дела шекуларске горе. Наиме, тада су Шекуларци на збору донели одлуку да продају шуме за сечу београдском индустријалцу Михаилу Миљковићу. Већина Шекулараца била је за то да се зарада од продаје шуме дели "по диму", тако да свака кућа у племену добије исти део. Тада су се Ћетковићи, који су наравно мањина у племену, успротивили и подсетили да је њихов праотац Ћетко добио од шекуларског војводе Даше четвртину, те да сада није праведно да се комун дели по диму, него братству Ћетковића треба дати четвртину прихода. На крају је збор већином усвојио овај захтев као оправдан. И тако су Ћетковићи, гледано по кући, добили далеко већи део од многобројнијих осталих Шекулараца који су делили преостале три четвртине.

Шпиро Кулишић у свом раду "О етногенези Црногораца" каже о правилима "новог формирања племена" у 15. и 16. веку да су "многобројна нова братства настала од потомака досељеника који су улазили у женино братство и примали славу њеног братства. Њихови синови већ су стицали економска права у ујчевини... На тај начин, заметак новог братства развијао се у крилу материнске сродничке групе. А чим би се потомци досељеника и жена из стариначког братства намножили, оснивали су ново братство". Из наведеног, као и из чињенице да се у случају Ћетковића, што је и другде био чест случај, у ново племе доселио инокосни предак (Ћетко), јасно проистиче да се ново братство Ћетковића развијало сасвим под окриљем старинаца, односно да је у етничком смислу у њему, већ после неколико колена, кроз женидбе старошекуларским одивама, сасвим преовладао старошекуларски елемент. Одступања од правила која је правилно уочио Кулишић[8], у случају Ћетковића су у следећем:

Ћетко, захваљујући удаји своје мајке за шекуларског војводу, већ је по природи ствари имао унеколико повлашћен положај у односу на друге досељенике. Ово се види и из чињенице што је Ћетко добио лепо место да заснује дом. Наравно, имао је пре свега јасну моралну обавезу према свом поочиму, војводи Даши, и његовом потомству, што се одсликава и до данас: Ћетковићи имају нарочито братски однос са Дашићима. Даље, Ћетковићи су очували своје дробњачко крсно име – Ђурђевдан и племенско порекло, које увек радо и са поносом истичу. Обично би се потомци дошљака после два-три колена сасвим утопили у старинце, па би чак тако настала братства када би ојачала (а она су, по правилу, нужно била онај биолошки јачи елемент у односу на чисто стариначке родове) временом преузела превласт у племену, и дошло би до инверзног процеса, у којем би братства настала од дошљака и стариначких одива присвајала и племенско име и предање и прилагођавала га својим потребама.

Но, свакако да су Ћеткови синови, а нарочито потомци у следећим пасовима, били упућени на старинце. То се јасно да закључити и из говора: Ћетковићи, као и други Шекуларци, имају јако изражене особине старозетског наречја у свом говору, сасвим супротно од Дробњака код којих у потпуности преовладава новије херцеговачко наречје.

У сваком случају, чињеница је да Ћетковићи у Шекулару представљају један особен, не етнички, већ друштвени слој, који се у односу на остале Шекуларце држи унеколико посебно, као племе у племену[9].

Вешовић наводи да су се Ћетковићи раније осећали доста "потиштено" у племену, ваљда тиме желећи да каже да су били племеници другог реда, или на неки начин угњетавани од Старошекулараца. Аутор овог чланка никад није чуо за тако нешто, нигде осим код Вешовића. Додуше, из Вешовићевог рада може се закључити да он и иначе није био љубитељ шекуларског племена. Напротив, традиција братства Ћетковића (оног огранка који је остао да живи у Шекулару, с обзиром да су се Ћеткови синови раселили на више страна, о чему ће бити речи детаљно) говори да су се они од почетка добро уклопили у племенско устројство Шекулара, што не чуди, с обзиром да су врло брзо постали једнокрвни с њима. У прво време, Ћетковићи су се орођавали са Старошекуларцима, тако ступивши у крвне везе, а у следећим покољењима себи су све чешће невесте почели доводити и од Србљака (нарочито брђанских досељеника) и Васојевића.

Село Ћетковиће

Село Ћетковиће налази се у северозападном делу Шекулара, у удолини између Лучина брда и Црвене стијене, на надморској висини од 1185 m (и то у средишњем делу; највише куће налазе се на око 1230 m надморске висине), на 42^о76' северне географске ширине и 19^о88' источне географске дужине. Горњи део села је на равнијем, брежуљкастом терену, док је нижи, према Мезгалама, на коси која се спушта у правцу Шекуларске ријеке. Најближи су им суседи села Мезгале и Улица. Са северне стране, од атара села Ровца одељују га шумовити висови Борје, Црни врх и висораван Пештер. Ћетковиће је највише село у Доњем Шекулару. Доста стрма страна уз коју се развило село Мезгале, при врху се издиже у пространу зараван оивичену Лучиним Брдом, Борјем и Пештером. Та зараван повише Ћетковића богата је добрим пашњацима. Са Ћетковића пуца поглед на долину Шекуларске ријеке и редом поређане планине одељене међусобно усеклим токовима потока: Баљ, Костреш, Метериз, Приједол, и у даљини пространу и шумовиту Мокру. Ово је можда и најлепши део Шекулара.

Село Ћетковиће испод Лучина брда

Након двесто година од Ћетковог времена ту ће бити већ 40 кућа, и поред много исељавања. Поред земље испод Лучина брда, где је подигао кућу, Ћетко је у посед добио још и Радојеву страну (стрмина која се спушта од цркве Светог Јована у Улици према Шекуларској ријеци) и земљиште у Лијепом долу, долини између Метериза и Приједола. Осим тога, Ћетко је одмах добио и део планине за љетовање са стадом, на лепом Јаворку, седлу између Мокре и Мургаша, који је врло богат пашњацима, али је после настањења Климената у Ругову постао несигуран, јер с његове источне стране почиње руговска област. Зато је између Ћетковића и Руговаца било честих узамајмних пленидби стада, пљачке катуна, па и крви. Неколико Ћетковића је погинуло у овим окршајима. С друге стране, у непосредној близини Јаворка су катуни Калудрана (Капе) и Ржаничана (на Мургашу), што је допринело зближавању Ћетковића са становништвом ових места, па су касније многи и прешли да живе у Калудру и Доњу Ржаницу.

Братство Ћетковића

Ћетковићи у Шекулару 1936. године[10]

Данас је већ прилично тешко, готово немогуће, сазнати потпуну генеалогију братства Ћетковића. Ово из разлога што нема много писаних трагова, а усмено предање је током времена постало прилично непоуздан извор, са више празнина и нелогичности и очитих нетачности. Покољења старих памтиша су изумрла, али, ипак, од онога што је сачувано, може се у доброј мери реконструисати лоза чији је праотац Ћетко Церовић.

Бабићи, рецимо, за најверодостојнији родослов свог братства узимају родословно стабло које је записао Војо Иков Бабић негде око 1990. године према усменом предању шекуларских Бабића. Међутим, биће да је тада већ заборав сасвим избрисао читаве огранке нашег братства, што и није необично с обзиром на чињеницу да се до тада већ велика већина Бабића раселила свугде, по Црној Гори, Метохији, Србији, Војводини. На основу мојих сазнања, појединачних родослова огранака Ћетковића и казивања старих памтиша, родослов Ћетковића иде овако:

Не зна се из које куће се Ћетко оженио, али је његова невеста била Шекуларка. Такође, не памте се ни имена свих његових синова, а било их је четворица. Од њих потиче велико и разгранато братство Ћетковића. Ћетковићи носе још и надимак "Вајмеши". С обзиром да тај надимак носе и потомци првог сина Ћетковог који се иселио за Метохију, намеће се закључак да је већ и сам Ћетко био "Вајмеш", био то његов или породични надимак. Непознаница је и шта значи реч Вајмеш[11], то ни од кога нисам успео сазнати. Надимак је скоро сасвим ишчезао код Бабића, па се данас каже да се Ћетковићи деле на Бабиће и Вајмеше (остале). Ровински ("Павле Рус", како су га прозвали Шекуларци) је, током свог боравка у Шекулару 1884-5, забележио да су му неки Вајмеши причали да тај надимак носе по свом претку војводи Вајмешу из 15. века, који је са Ђурђем Кастриотом бранио Кроју од Турака. Међутим, нигде у историјским изворима нисам наишао на особу под именом "војвода Вајмеш".

Најстаријем Ћетковом сину име није упамћено (бар не у Шекулару). С обзиром да су му се млађа браћа звали Вујко, Вучина и Вујица, могу претпоставити да је и он носио неко вучје име, али за то нема никаквог податка. Најстарији Ћетков син је негде половином 18. века одселио у Метохију на читлук, настанивши се у село Бело Поље код Пећи, и од њега тамо потиче род Церовићи, које зову Вајмеши. Ови Церовићи (а има и других, од оних који су се исељавали из дробњачке Тушиње) касније су се исељавали другде по Косову и Метохији и даље у Србију. Један њихов огранак вратио се у Црну Гору и његових потомака је 1925. године било у Дапсићима код Берана[12]. Као најстаријег претка коме памте име истичу Гаврила, од чија четири сина потиче већина белопољских Церовића. Међутим, има и других Церовића из Белог Поља, који вероватно потичу од неког бочног сродника Гавриловог. Један од ових Церовића завршио је богословију у Призрену и рукоположен је за свештеника, крајем 18. века. Његови потомци прозвали су се Поповићи, а свештенство је у овом огранку постало наследно[13]. Косто, син попа Радосава Поповића који је службовао у Пећи, доселио се у Беране 1885. године, и од његових синова Сима (који је био угледан грађанин) и Милутина потичу берански Поповићи-Ћетковићи.

Други по старости Ћетков син, Вујко, млад је погинуо на Мокрој (вероватно од Климената), око 1760, оставивши иза себе младу удову и сина Радосава у колевци. Удова се преудала у Обрадовиће у Горња села, који потичу од Старих Његуша. Радосав се касније оделио од полубраће и одселио у виши део овог краја испод Бјеласице, и од његова четири сина (Арсеније, Томаш, Новица и Јован) потиче бројно братство Шекуларци у Горњим селима и Курикућама подно Бјеласице. Од њих је било знаменитих људи, а чувен је свештеник поп Ђорђије Шекуларац (1885-1946), који је службовао као парох у Гусињу после Првог светског рата, где је подигао и цркву 1920. године, а остао је познат по ревносној служби, али и насилном покрштавању муслимана у плавско-гусињском крају 1920-их година. Поп Ђорђије је био учен свештеник: богословију је завршио у Русији (у Одеси), а после је био професор призренске и цетињске богословије. Гроб му се налази на манастирском гробљу у Ђурђевим Ступовима.

Трећи Ћетков син, Вучина, имао је три сина.

Од најстаријег Радоње (који је остао на ђедовини) су шекуларски Ћетковићи, који су то презиме носили до половине 19. века, а затим су се прозвали, по знаменитим прецима, - Пантовићи, Алексићи и Вучинићи. Сви они су се до друге половине 19. века звали Ћетковићи, а онда су се потомци чувеног главара и јунака Панта Миловановог Ћетковића (из прве половине 19. века) прозвали Пантовићи. Остали Ћетковићи, по Пантовом брату Вучини, касније су се прозвали Вучинићи (ово је био малобројан род). Панто је имао четири сина (Алекса, Милутин, Стефан, Мартин), и њихови потомци, осим по Алекси Пантовом, оставили су себи презиме Пантовић. Алекса Ћетковић је био стотинаш и знаменит ратник половине 19. века, и по њему су потомци (четворица синова и њихово потомство) узели презиме Алексић. Занимљиво је да су се они Алексићима прозвали званично тек од 1935. године, а до тада су се писали као Ћетковићи или Пантовићи. Неки Вајмеши, који нису потомци Пантови, Вучинини, нити Алексини, све до почетка 20. века носили су презиме Ћетковић, а неки су за презиме чак узели и надимак Вајмеш[14]. Но, те гране Ћетковића до данас су се иселиле или истражиле. Знаменити Вајмеши, поред Панта Ћетковића и Алексе Пантова (први стотинаш ћетковичке чете, постављен од књаза Данила 1857. године), су и стотинаш Саво Алексин, затим поп Максим Милованов Ћетковић, парох у Велики, а потом и на Пештеру (у првој половини 19. века), итд.

Средњи син Вучине Ћетковог – Јован, настанио се крајем 18. века у Ровцима, преко планине, довољно близу својих сродника у Шекулару, али су их, опет, историјске околности у многоме раздвојиле. Од Јована су Девићи у Ровцима (прозвали су их Девићи по Јовановој жени, која је била грбава, па су је звали Дева), од којих се већи дио преселио у Доњу Ржаницу и од њих су тамошњи Девићи и њихов огранак Асовићи. Од Девића ваља истаћи Вукајла Радисавова, који је био делегат на Подгоричкој скупштини 1918, као и Вучету Петрова, судију и министра у црногорској влади после Другог светског рата. Затим и старину Нова Девића, који је 1970-их написао једну занимљиву књижицу – родослов братства Ћетковића (који је веома користан извор података о новим покољењима Ћетковића – 19. и 20. века).

Најмлађи Вучинин син, коме нисам успео сазнати име, је пошао у Ровца за својим братом, и од њега су се развили ровачки родови Милуновићи, Недовићи, Никићи (Недовићи и Никићи потичу од двојице синова Новице Вајмеша који се у 19. веку доселио из Шекулара у Ровца, а чија су имена била Недо и Ника), Радошевићи и Ивовићи (Ивовићи су се тако прозвали крајем 19. века, по Иву Вујичином). Од њих су били знаменити: Јанко Ивов Вујичић, стотинаш ровачки из Вељег рата 1875-78, затим Раде Савићев Милуновић, одликован златном Обилића медаљом за ратне заслуге у Првом светском рату.

Вајмеши насељени у Ровца добро су се умножили, тако да тамо чине значајан део становништва. Доњи крај у селу се по њима зове Вајмеши (горњи крај су Луке).

Још четири рода у беранском крају вуку корене од Ћетковића – Вајмеша, али се не зна од кога потичу: Мартићи и Галевићи у Доњој Ржаници и Стијовићи и њихов огранак Брунчевићи у Будимљи.

Бабићи

Сви Ћетковићи у Шекулару (и то још од половине 19. века) потичу од двојице потомака Ћеткових: Вајмеши потичу од Ћетковог унука Радоње Вучинина, а Бабићи од Ћетковог праунука Јоксима Спасојева. Сви остали у прва три или четири паса од Ћетка су се иселили.

Није претерано рећи да су Бабићи главни огранак братства Ћетковића. Не само због бројности, већ и због чињенице да су се остали огранци већином (осим Пантовића и Алексића) иселили из Шекулара, као и по самом положају кућа Бабића у селу, које заузимају средишњи, најповољнији положај. Стиче се утисак да су преци осталих ћетковичких родова одлазили, а преци Бабића, односно од 19. века припадници овог рода, остајали на своме. И, уопште, када се помену шекуларски Ћетковићи међу осталим житељима Полимља и околине, прва асоцијација код већине је да се ради о Бабићима.

Најмлађи Ћетков син, Вујица (рођен 1730-их), остао је на очевини, што није редак случај код Црногораца (као и Малисора), да најмлађи син добије очев дом, а старији да се разиђу (такозвани минорат). Вујица је имао сина Спасоја. Спасоје Вујичин се млад оженио и брзо направио бројан пород. Он је, то је већ пред крај 18. века, погинуо у неком окршају са Руговцима око планине, а жена му је остала сама са оном децом. Како је остала удова, мештани су је звали "баба"[15], а њену децу Бабићи, што је остало и као презиме. Сви потомци Спасоје Вујичина припадају братству Бабића, које се касније разгранало на шест презимена. Дакле, презиме Бабић није из неке велике старине (децу Спасоја Вујичина и "бабе" прозвали су Бабићима крајем 18. века). Али, ваља рећи, ни већина других презимена у Шекулару (као и у многим другим крајевима Црне Горе) није из неке веће старине. Чуо сам и мишљење да је презиме Бабић прво понео сам Ћетко, кога су тако Шекуларци прозвали као сина „бабе“ – удове, а да су временом из братства Бабића огранци узимали друга ужа презимена. Нисам могао ово прихватити као тачно. Ако је Ћетко био Бабић, зашто се онда цело братство не зове Бабићи, већ Ћетковићи? И зашто су онда потомци најстаријег Ћетковог сина, исељени у Метохију, понели и до данас одржали презиме Церовић, зашто онда и они нису Бабићи? Јасно је да је презиме Бабић настало касније и да га Ћетко није носио.

Бабићи се гранају од синова Спасоја Вујичина Ћетковића (и "бабе") којих је било најмање тројица а вероватно и више, што је данас тешко поуздано утврдити, као и колико је ту још кћери било. Зна се да је од три сина остало потомство у Шекулару и околини, а то су Млађен, Јоксим и Максим.

Млађен Спасојев се почетком 19. века настанио преко планине, код раније досељених рођака у Ровца. Он је родоначелник више огранака калудерских и ровачких Ћетковића. Имао је три сина: Марка, Акса и Јеврема. Марко се као млад иселио у Калудру и тако задржао очево презиме Бабић, а остала два његова брата су остали у Ровцима и тамо прозвани по оцу Млађеновићи. Занимљиво је да и калудерски Бабићи и ровачки Томовићи држе предање по којем је њихов заједнички предак Млађен био син Ћетков (што је немогуће узимајући у обзир временске одреднице).

Марко Млађенов је дошао у Калудру у најам код Ралевића, а онда је оженио њихову девојку и заувек ту остао. Калудерски Бабићи су велико и разгранато братство које је населило највише (и најближе Шекулару) делове села, који су по њима названи Бабића мâла. Марко је са одивом Ралевића имао доста деце, од тога четири сина – Спасоја, Радована, Милосава и Јоса. Спасоје је, даље, имао пет синова, Радован четворицу, Милосав тројицу, а Јосо двојицу. Отуд је братство калудерских Бабића бројно и разгранато.

Група Калудрана интернираних у немачки логор (заробљени као војници Краљевине Југославије) након ослобођења 1945. године, међу њима неколико Бабића[16]

Осим њих, постоје још два огранка Бабића блиских онима у Калудри, један у Будимљи (где су се населили после 1912), где их данас живи неколико кућа (потомци Јеврема-Јевта Бабића), и други у Доњој Ржаници, али се ова кућа истражила. Они су потомци најмлађег сина Млађена Спасојева – Јеврема, а најсроднији су ровачким Млађеновићима.

Од калудерских Бабића било је, нарочито у 20. веку, више угледних домаћина и образованих људи који су се бавили науком или били у органима власти у Беранској општини. Од старих ратника, ваља посебно истаћи знаменитог официр ратова 1912-1916. Андрију Перишина Бабића.

У Калудри је најбројнији огранак Бабића који су потомци Марка Млађенова Бабића. Али, постоје још две мање гране Бабића у Калудри, који су потомци двојице касније (у другој половини 19. века) досељених шекуларских Бабића. Једне зову "Керизи", јер је њихов предак Миљан Бабић из Шекулара, због немаштине, отишао у најам код једног богатог Руговца, Кера Садрије, у руговску Јошаницу. Керова кућа је у крви с неком другом албанском фамилијом изгубила много мушких глава, те су им били потребни радници на имању. Кад је зарадио нешто новца, Миљан се није враћао у Шекулар, знајући да неће бити добро примљен што је био код Руговаца, већ се доселио у Калудру међу тамошње Бабиће. Међутим, и они су га омаловажавали као руговског најамника, па су га и прозвали "Керо", а његово потомство и данас вуче надимак "Керизи". Други се доселио из Шекулара (после Вељег рата), Вук Бабић. Његов син Мартин (рођен око 1865) био је угледан домаћин, па су по њему потомци прозвани "Мартиновићи", а зову их још и "Вуковићи" (у Калудри живе потомци Мартинова три сина Љуба, Уроша и Живка). Нисам успео утврдити од којег шекуларског огранка Бабића потичу "Керизи" и "Мартиновићи" (могуће од неког Јоксимовог брата који није упамћен). Љубомир - Љубо Мартинов упамћен је као најдуговечнији од Бабића – живео је 105 година (1895-2000)! Био је угледан мештанин, учесник оба светска рата, и дугогодишњи старешина села. Његов син Чедомир - Чедо био је врстан правник, у два мандата председник Општине Беране и судија Уставног суда Црне Горе.

Стара кућа у Бабића мали

Аксо Млађенов Бабић и његов млађи брат Јеврем остали су у Ровцима на очевини. Од Акса су Томовићи и Милошевићи, а од Јеврема – Млађеновићи (зову их и "Москови") у Ровцима и Доњој Ржаници, као и поменути будимљански и ржанички Бабићи. Од њих су остали упамћени као добри јунаци: најпре сам родоначелник Томо Аксов Бабић, па Андрија Томов, затим Зарија Андријин (у 19. веку), војни пилот Радомир Радев[17], професор Анто Милутинов, доктор социологије и универзитетски професор Владислав Антов, итд. Има међу Томовићима много официра, учитеља, судија, и других виђених људи. Занимљиво је да је много братственика Томовића отишло у жандарску службу између светских ратова, што је можда утицало на њихово касније опредељење за четнички покрет у Другом светском рату. Томовићи су се углавном у 20. веку раселили из Роваца, већином у Берански крај (нарочито у Доњу Ржаницу и Доње Луге), у Метохију, Србију и знатан број њих у Северну Америку (политичка емиграција).

Занимљиво је предање Томовића везано за Томовог и Милошевог најмлађег брата Вуку. Вука је игром случаја половином 19. века завршио у турском аскеру. Наиме, због немаштине, он је пошао у Ругову, код неког руговског главара у најам. Намера му је била да код Руговаца ради и заради нешто како би имао од чега живети кад се врати кући или где друго. У то време, Турци су регрутовали албанске младиће по Метохији. Како је онај Руговац у кући имао само једно мушко дете, било му је жао да га да у војску, па упита Вуку да ли би он пристао да оде у аскер под именом његовог сина, а да му за узврат да једну добру своту новца. Вука, кажу немиран дух, пристаде. Тада се у турској војски служио дуг војни рок (неки кажу – 12 година), и, како се истакао као добар војник, Турци су га врбовали да постане официр, под условом да пређе у ислам, што је овај изгледа и учинио (то је било око 1860-их), добивши име Хусеин. По породичној причи Томовића, само једанпут, током Вељег рата, Вука је свратио у Ровца, криомице, и обишао брата Тома. О његовој даљој судбини не зна се ништа или не бар много што. Од неких Томовића чуо сам да је Вука само привидно прихватио исламску веру. Наводно је стално око врата носио ланац са крстом скривеним испод одеће, али је то неко дојавио његовим старешинама, па је Вука пао у немилост. Неки кажу и да је приликом неког сукоба са Црногорцима, Вука намерно увукао своју јединицу у црногорску заседу, те да је касније у Цариграду због тога обешен. Наводно у једном крају Истанбула данас живи братство Иванишевића (који су делом исламизирани, али je део сачувао православну веру), који су потомци Вуке Аксова. Веродостојност ових навода нисам могао утврдити.

Од Максима Спасојева су Ђорђијевићи у Мурини, род који се развио од родоначелника попа Ђорђија Максимова у 19. веку. Поп Ђорђије је млад погинуо 1854. у сукобу Црногораца и Албанаца, али је оставио два сина: Вукашина-Пуца и Вулету-Рама од којих су мурински Ђорђијевићи. Многи Ђорђијевићи су се бавили трговином, били су угледни и богати Мурињани. Браћа Симо и Гавро Пуцови, су између светских ратова држали велику пилану у Мурини, а Гавро је на Муринској ријеци изградио и малу хидроцентралу која је напајала струјом део Мурине и околна села. Њихов брат Ђуро је у Андријевици држао продавницу и брзо постао веома имућан.

Од Јоксима Спасојева Бабића су Бабићи у Шекулару.

Јоксим је имао четири сина – Ђорђија, Илију, Милована и Марка. Могуће је да је ту био још неки син, а можда је Јоксим имао још неког брата, тешко је то сад рећи. Ово истичем јер сам истражујући за потребе овог чланка установио да има још неколико огранака Бабића које не могу сврстати нигде. Већ сам поменуо калудерске "Керизе" и "Мартиновиће", као и будимљанске и ржаничке Бабиће. Они, барем по ономе што сам установио, не потичу од Млађена Спасојева, па је могуће да су од неког мени непознатог Спасојевог или Јоксимовог сина.

Ђорђије Јоксимов је био виђен племеник, говори се да је био мудар и врстан јунак у борби. Рођен је око 1805. године. Ђорђије је за оно време био и добро образован, писмености и другим знањима научио се у Призрену где је био ђак у Митрополији. Од Ђорђија Бабића у Шекулару има доста потомства. Они су све до почетка 20. века носили презиме Бабић, а као огранак ("трбушчић") звали су их "Ђоровићи", по Ђорђијевом надимку – Ђоро. Међутим, један од ових "Ђоровића" почео се 1924. године тако писати као да му је то званично презиме. Кажу да је тиме хтео истаћи посебност свог огранка, због великих јунаштава Ђоровића у ратовима 1912-18. Један за другим, поведени својим рођаком, сви потомци Ђорови су почели узимати ново презиме, тако да су се они током 1920-их година сасвим издвојили као посебан род Ћетковића (односно огранак Бабића). Једино Лакић Илијин никада није хтео мењати презиме, и до краја живота (1943) писао се као Бабић.

Ђоровића данас има доста, јер је Ђоро имао чак седморицу синова: Радету, Радојка, Вукоту, Милоша, Ракету, Трифуна и Гојка, тако да је ово врло разгранат део стабла Ћетковића. Од Ђоровића нарочито је остао упамћен као врстан ратник и јунак Иван Вукотин (1857-1931), и нарочито његовови синови: Милун (1890-1955), санитетски официр (касније капетан I класе), вишеструко одликован у ратовима 1912-16, а између светских ратова и председник Општине Шекулар, и Батрић који је био професор Беранске гимназије.

Бабићи у Шекулару се гранају од тројице Јоксимових синова – Илије, Милована и Марка.

Огранак Илије Јоксимова: Илија Јоксимов је имао четири сина – Радосава, Милисава, Радоша и Милована. Данас у Шекулару преостали Бабићи су сви од овог огранка. Носе још и надимак "Јањуши", по мајци (Илијиној жени) Јани. Од ове гране знаменити су: Радивоје - Мина Радосавов (1856-1930), дугогодишњи главар Ћетковића, Божина Минин (1892-1938) био је старешина Ћетковића после свог оца Мине и члан Општинског суда. Божина је био један од највиђенијих Шекулараца свог времена. Био је храбар, мудар, поштен, правичан у вршењу главарских дужности. Био је и добар ратник, иако је у рат отишао кад му је било свега 20 година. У свом воду био је артиљерац, што је у оно време било веома истакнуто и уважено задужење. Његови синови Јагош, Мираш и Миличко били су предводници колонизације Шекулараца у Савино Село у Бачкој крајем 1940-их.

Огранак Милована Јоксимова[18]: Милован Јоксимов (рођен око 1810/15) имао је три сина: Милосава, Гавра и Милоша. Њихово потомство на уже се још зове и "Маљовићи". Од ове гране знаменит је Секуле Новов, чувени ратник и старешина у ратовима 1912-16, командир 3. вода 3. (мезгаљске) чете Шекуларско-требачког батаљона, одликован златном Обилића медаљом за ратне заслуге. Милош Милованов (рођен око 1845), звани Милош Магрин (по мајци Магри), по чему се његово потомство зове још и "Магрићи", био је врстан ратник, запажен борац Вељег рата, чувен по јунаштву. Његов унук Арсеније Новов (1890-1952) је храбри ратник и школовани официр црногорске војске из балканских и Првог светског рата. Одликован је сребрном Обилића медаљом, а током Првог светског рата интерниран је од аустро-угарских окупатора у логор у Мађарској (1916-18).У савремено доба свакако најпознатији изданак ове гране је Момчило Милорадов (1952). Рођен је у Пећи, а од 1968. живи у Београду. Момчило је лекар, доктор медицинских наука и редовни професор Медицинског факултета у Београду. Овај наш истакнути братственик био је директор Клиничко-болничког центра Бежанијска Коса у периоду 1992-2001, осам година био је градски секретар за здравство Скупштине Града Београда, и обављао је и данас обавља још низ значајних функција у здравству и на Београдском универзитету. Између осталог, оснивач је "Југословенске фондације против рака". Објавио је 24 књиге из области медицине и још око 230 научних радова.

Огранак Марка Јоксимова Бабића: Овај огранак је танка грана у родослову са мало мушких потомака. Потомци Маркови на уже се још зову и "Терентићи".

Дакле, од бројног потомства Ћетковог, које се доста умножило и разгранало у 18. и 19. веку, у Шекулару су остали Бабићи и њихов огранак Ђоровићи, и Ћетковићи – Вајмеши, а од половине 19. века усталиће се као вајмешки родови Пантовићи, Алексићи и Вучинићи. Тако ће презиме Ћетковић потпуно нестати, али све побројане фамилије (родови), како у Шекулару, тако и широм Полимља, па и у Метохији, заједно чине велико и разгранато братство Ћетковића.

Шекуларски Ћетковићи увек су били "угледни људи, храбри и добри ратници"[19].

Исељени Ћетковићи

Почетком 20. века, у Шекулару (село Ћетковиће) било је око 40 кућа Ћетковића: већином Бабића (и са њима потоњих Ђоровића), и нешто мање Вајмеша – Пантовића, Алексића и Вучинића. Данас од Ћетковића у Шекулару живе Бабићи, Ђоровићи, Пантовићи и Алексићи. Вучинићи су се сви одавно иселили, тако да од ове гране нема више ни једна кућа у Шекулару.

Шекуларски Ћетковићи су се исељавали у мери у којој и сви остали Шекуларци. Само у Гораждевцу, црногорској колонији у Метохији, око четвртине становништва чине Шекуларци, и то већином Ћетковићи Вајмеши. 1990-их година, и поред значајног исељавања православног живља из Метохије, у Гораждевцу је било око 200 црногорских кућа, од тога преко 50 шекуларских. Од тих гораждевачких Шекулараца већина (34 куће) били су потомци Вајмеша: Петровићи (досељени крајем 18. века, прозвани по претку Петру Ћетковићу), Крстићи (досељени крајем 18. века у Сигу код Пећи, а 1880. у Гораждевац, прозвани по претку Крсту Ћетковићу) и њихов огранак Миловановићи (по Миловану Крстићу) и Манојловићи (досељени око 1850, по Манојлу Ћетковићу). И следећи метохијски родови потичу од шекуларских Ћетковића ту насељених током 19. века: Јововићи (потичу од Јова Никина Вајмеша[20]), Марковићи, Галевићи и Вучетићи у Пећи, Зарићи у Гораждевцу, Вучинићи у селу Благаје, Галићи у селу Накло.

Ћетковића има један број и на Пештеру и околини Сјенице, и то досељеници из прве половине и средине 19. века, углавном горњоселски Шекуларци. У Чедову код Сјенице има фамилија Шекуларац која, по предању, потиче од Церовића из Белог Поља у Метохији.

Од горњоселских Шекулараца потичу и Ристићи из околине Врњачке Бање и Ристовићи у Горњој Јабланици, у селу Маровац насељеном од црногорских „крсташа“ крајем 19. века.

Негде почетком 19. века неко од ровачких Девића се одселио у Босну и настанио у село Стројице у Шипову. Од њега се тамо развило братство које и данас одлично зна своје порекло из Шекулара, очувало је презиме и држи своју стару славу Ђурђевдан. Неки су се настанили у Варцар, данашњи Мркоњић-град.

У периоду 1920-30, у Метохију се иселило 12 кућа Бабића: три куће у Осоје, три куће у Добрушу, две куће у Враговац, две куће у Пећ, и по једна у Витомирицу и Љутоглаве.

После Другог светског рата, доста Ћетковића колонизовано је у Савино Село (раније немачко село Торжа / Torschau) код Врбаса у Бачкој. Данас велики број Ћетковића живи у Беранама, Београду, Подгорици, Приморју, Савином Селу, итд. Метохијски Ћетковићи су се сви (осим неколико породица у Гораждевцу) после 1999. године раселили, већином у Србију (Београд, Краљево, Чачак, итд) и мање у Црну Гору (Подгорицу, Беране, Андријевицу, итд).

У регистру усељеника у Сједињене америчке државе, убележено је да се 1910. године на острво Елис (Ellis) на источној, атлантској обали Америке, искрцао извесни Славко Бабић из Андријевице (рођен 1870. године). С обзиром да у андријевичком крају нема других Бабића, осим из Ћетковића, могуће је да је тај исељеник био од Ћетковића, али нисам успео сазнати од којег би он огранка био, нити се њега ико данас сећа.

Извори:

• Казивања следећих братственика: Бабићи - Миро и Михаило Милијини, Милован Вукићев, Бранко Зеков, Вуксан Секулев, Томислав Крстов, Мираш и Миличко Божинини, Мика Мирашев; Ђоровићи - Димитрије и Голуб Радованови; Мирко Драгов Томовић, Миленко Зеков Алексић, Радота Вешов Пантовић
• Родослови огранака братства Ћетковића
• Барјактаровић Мирко – "Шекулар, етнолошка студија" (Подгорица 2014, постхумно)
• Бошковић Тадија, Војиновић Милош – „Попис домова у новим крајевима Краљевине Црне Горе 1913. године“ (Колашин, 2015)
• Бракочевић Голуб – "Девет села међу девет брда – Шекулар и Шекуларци у новије доба" (Београд, 1971)
• Бракочевић Раде – "Ломни Шекулар" (Ковин, 2013)
• Букумирић Милета – "Живот Срба у Гораждевцу" (Београд, 2007)
• Вешовић Радослав – "Племе Васојевићи" (Сарајево, 1935)
• Губеринић Радомир – "Будимља" (Београд, 1997)
• Дашић Миомир – "Шекулар и Шекуларци од помена до 1941. године" (Подгорица, 2006)
• Девић Ново – "Приручник за браственике Дробњачког племена", рукопис (Доња Ржаница, 1977)
• Кулишић Шпиро – "О етногенези Црногораца" (Подгорица, 1980)
• Тодоровић Ивица и други – „Етнологија и генетика“ (Београд, 2015)
• Церовић Данило – "Братство Церовића кроз историју" (Београд, 2008)
• Шарић Благоје – "Историјске стазе Шекулара" (Бијело Поље, 2005)
• Списак војника Батаљона шекуларско-требачког 1911/12. године (Архив Цетиње)
• Интернет страница Порекла
• Интернет страница Српског ДНК пројекта

Насловна фотографија Збора Шекулараца испред цркве Светог Јована у Улици (1930-их) из колекције Мираша Божининог Бабића; остале фотографије: Небојша Бабић, осим где је наведено другачије

Напомене:

[1] О овом резултату још увек не постоји могућност јавног писања, с обзиром да представља део једног истраживања.

[2] „Первая из них маркируется двумя мутациями: S17250 (известна также под альтернативными обозначениями V3022 и YP204) и YP205. Они выявлены пока у примерно 15 индивидов (данные всё время пополняются), происходящих из России, Беларуси, Польши, Словакии, Германии, Венгрии, Хорватии, Боснии и Герцеговины, Черногории – т.е. по всему славянскому ареалу. Позднее эта ветвь ещё раз разделилась на две более молодых, из которых одна продолжила ветвиться. Всё это говорит о многочисленности и бурной экспансии S17250 в прошлые века.“

https://verenich.wordpress.com/category/%D0%B3%D0%B5%D0%BD%D0%B5%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%8F/

[3] Резултати се налазе у табели Српског ДНК пројекта:

http://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=I2%20DN

[4] У то време још нису постојале вароши Андријевица и Беране.

[5] О пореклу Врањешевића писао је сарадник Порекла Синиша Јерковић, на: http://www.poreklo.rs/2012/05/02/kljaji%C4%87i-vranje%C5%A1evi%C4%87i-pokrajci-genetska-veza/

[6] Постоје и другачија мишљења, да су преци Ћетковића ускочили у Дробњак касније и прибратили се Церовићима који су већ живели у Тушињи. Ово није немогуће. Постоје и разне другачије хипотезе, попут неких које говоре да су Ћетковићи у Шекулару од давнине и да са Дробњаком немају никакве везе, или да је неко од Ћеткових предака само привремено био у Дробњаку, а затим се потомство вратило у Шекулар, итд. Међутим, не можемо занемарити предање које се преносило са паса на пас у братству и које јасно каже да је родоначелник Ћетко дошао у Шекулар из Дробњака и да је био племеник дробњачког племена. Данас, на жалост, још увек не можемо са сигурношћу рећи којем дробњачком братству је припадао. Осим поменутог Ђенића, до сада је међу Дробњацима утврђено још неколико носилаца хаплогрупе I2a dinaric, међутим готово сви ти резултати још увек нису доступни јавности из разлога што су утврђени у оквиру истраживања која су још увек у току. Вероватно ће неки будући резултат неког од дробњачких братстава расветлити ову непознаницу.

[7] Можда четвртину свог имања? Мада, поставља се питање зашто би Даша поред четворице својих синова Ћетку дао четвртину, кад би било логично да му остави пети део имања? Могућ одговор можда унеколико мења предање. Наиме, вероватно је Даша усинивши Ћетка одредио да он добије исти део као и његови синови. То је била петина. Како су Даша и два његова сина погинули 1730, а од те двојице један није имао потомства, чини ми се врло извесним да су се двојица преосталих Дашића и Ћетко (водећи рачуна и о потомцима оног трећег Дашића иза којег је остало деце) накнадно сами поделили на четвртине, или је то учинила Дашина жена и Ћеткова мајка Јана.

[8] А и други наши ауторитети из ове области – Ердељановић, Јовићевић, Ђурђев, Вукчевић и др.

[9] Нешто попут Мартинића у Бјелопавлићима, Љешњана у Ровцима или Ускока у Дробњаку.

[10] Фотографија из колекције Мираша Божининог Бабића

[11] Једини топоним овог назива сам нашао на северозападу Русије.

[12] Податак из 1925. године.

[13] један од синова тог првог свештеника, био је калуђер у Дечанима - Негде сам прочитао податак из усменог предања, да је тај калуђер касније постао владика рашко-призренски Дионисије (неки кажу и – Јоаникије) из прве половине 19. века. Овај податак није тачан. У рашко-призренској епархији заиста је постојао, али на самом крају 19. века, и тај Дионисије је био родом из Босне. А ни један од призренских митрополита сигурно није био из Шекулара.

[14] У списку војника Шекуларско-требачког батаљона из 1912, четворица војника из братства Пантовића уписани су са презименом Вајмеш (Петар-Реко Радунов, Марјан Вуксанов, Јован-Јоџо Лазов, Богдан Вукотин).

[15] С обзиром на тадашње животне услове, и на тежак рад који су свакодневно обављале жене по кући, на пољу и око деце, може се претпоставити да је ова наша прамајка, на коју је пао сав терет у домаћинству, већ у средњим годинама вероватно изгледала као старица.

[16] Четврти с лева у горњем реду: Вуксан Секулев Бабић, из чије је колекције фотографија

[17] Радомир Радев Томовић погинуо је приликом лета 1939. у Београду, због квара на авиону. Касније је утврђено да је квар узрокован саботажом хрватских авио-инжењера на служби у Ратном ваздухопловству Краљевине Југославије.

[18] Од овог огранка Ћетковића је и аутор овог чланка.

[19] Бракочевић Голуб, из рада наведеног у литератури.

[20] Они су огранак Никића из Роваца.

The post Братство Ћетковића из Шекулара appeared first on Порекло.

Побори су бокешко племе у брдској области између Ловћена и Будванског залива. Са севера и истока, поборско подручје се граничи са Старом Црном Гором, и то племенима Цетиње (Конаци - Бјелоши, Очинићи, Угне, Врела) и Његуши (Мајстори, Мирац, Чавори). Западно од Побора је Горњи Грбаљ (кнежина Љубановићи), а на југ и југоисток Маине и Брајићи, односно подручје Будве.

Подручје Побора се спушта правцем северозапад - југоисток, од ловћенскох падина, преко врхова Коловир, Коложуњ, Мураковица, Пашина Главица, Комарда.

Побори се деле на Горње и Доње Поборе. Ова два краја раздвојена су дугачким брдом Ђурђевац које се протеже правцем север - југ. Села су већином братствена. У Горњим Поборима села су: Кнежевићи, Бевење, Ђаконовићи, Чармаци и Шумарев Дуб, а у Доњим Поборима: Каписоде, Зечево Село, Боришевица, Вукаш До, Крапина, Сребрне Плоче и Бијеле Траве. Област Побора није претрпела много измена кроз повест, осим што су изгубили један део горске области према Његушима (Коложуњ), који су мало по мало до половине 19. столећа сасвим продали својим суседима из Мирца и Чавора.

На подручју Побора налази се Манастир Стањевићи посвећен Светој Тројици[1], као и остаци тврђаве Ђурђевац[2] на истоименом брду изнад Манастира. На врху Ђурђевца су данас остаци цркве из прве половине 15. столећа, посвећене Светом Георгију, која је била у саставу тврђаве и најстарија је поборска црква.

Манастир Стањевићи

Подручје Побора је до 1422. године било у саставу средњевековних србских држава (Србије, Босне, Зете), а од тада, па наредних готово пет столећа Побори су под туђинском влашћу: млетачком, затим под турском у 16. и 17. столећу, па поново под Млетачком Републиком од 1647. године до њене пропасти 1797. године, затим на кратко, почетком 19. столећа, Наполеонове Француске, и од 1814. године Аустрије / Аустроугарске, све до ослобођења 1918. године. С обзиром на свој природни положај и добру везу са Црном Гором, Побори су се често одметали од власти и учествовали у заједничким акцијама с Црногорцима, нарочито у 16. и 17. столећу. Учесници су бокељских устанака, најпре против француске окупације 1813. године, као и 1869. године, када су поборски устаници заузели Стањевиће, који су у време аустроугарске власти били претворени у тврђаву[3].

Најранији помен Побора је у которским документима, и то у облику презимена, је из 1333. године (Јуније Побор - Junius Poborre), а затим и две године касније (Нико Побор - Nico Poborre). У то време, Побори су били део племена Његуша (вероватно као село братственог типа), као и крајем 15. столећа, када је у Повељи Ивана Црнојевића (1489. године) међу представницима Његуша наведен и Петар Поборовић. Крајем 15. столећа, у једном црнојевићком документу Побори се помињу као село: „међа БелошЬ, БаицЬ и ПоборЬ“. Током 16. столећа има више помена Побора у которским документима, и то у облику коју указује да се ради о насељу (de Pobori), као и помен села Стањевића (de Stagnevichi) 1588. године.

У Земљишнику Скадарске области, сачињеном 1416/17. године од стране млетачких власти, на неколико места помиње се „побуњеник“ Димитрије Побор (don Dimitri Pobori revelo)[4]. Осим њега, као становник Купелника пописан је и Никола Побор (Nicola Pobora). Могућу недоумицу да ли се ради о бокељским Поборима отклања списак досељника у Скадарском крају са њиховим ранијим боравиштем. За овог јединог (тада још увек присутног) Побора (Николу) стоји назнака да је из Побора код Котора (ex Pobori ad Catarum). Непознато је којим послом су Димитрије и Никола Побори живели у Скадру, односно Купелнику, поприлично далеко од своје матице, почетком 15. столећа.

У првом турском дефтеру за област Црне Горе, из 1521. године, Побори су уписани као самостално насеље у Нахији Пјешивци, независно од Његуша. Село обухвата засеоке - махале братствених назива: Петровићи, Остојићи, Божичевићи, Стањевићи, Мирачевићи, Пописиловићи и Висковићи, са укупно 63 дома и пет баштина. Петровићи су главна махала, односно средиште некадашњег јединственог села Побора. У Петровићима су сеоски старешина и следећи по реду домаћин уписани са презименом Побор (старешина је Ст(ј)епоје, а следећи, вероватно његов брат - Радоња). У дефтеру налазимо Срдана Радковог у махали Пописиловић, који се помиње и у которском документу осам година касније (1529), као Средан Радев[5].

У дефтеру из 1523. године, стање у Поборима се није много променило, осим што је извршено правилније подручно преустројство у Црној Гори, по којем већи део Катунске нахије сада припада Нахији Цетиње, а ту су улазили и Побори. Осим тога, сада је село Станковићи, које је две године раније уписано као самостално насеље, - махала Побора. Укупно је кућа у Поборима 56 и 19 баштина, од којих је део напуштених. 1521. године, када се броју кућа у Поборима (63) дода 14 кућа у Станковићима, добија се укупно 77 кућа, док 1523. године број кућа износи 56 (48 + 8 у Станковићима). Напуштена имања, као и значајно смањење број кућа, у размаку од две године, указују на масовно исељавање, свакако у правцу млетачког подручја у Приморју. Као старешина Побора сада је уписан Радоња Побор, а пописан је и Ст(ј)епан и његови синови.

У свом опису Скадарског санџака 1614. године за потребе Млетачке Републике, которски племић Маријан Болица у Поборима налази 50 кућа, са 130 војника под командом Вука Миљкова.

Прота Саво Накићеновић је, прикупљајући податке за свој рад „Бока“, почетком 20. столећа у Поборима нашао 53 куће, и то 38 у Доњим и 15 у Горњим Поборима. Данас, према попису у Црној Гори из 2003. године, Побори су насеље (које обухвата сва поборска села) у Општини Будва, са 29 становника, од чега више од половине старијих од 60 година.

Заштитником племена Побора сматра се Свети Јован Крститељ, којег славе готови сви родови у Поборима (осим Шумара и Вулетића). По племенском договору, како би се могли узајамно обилазити, Горњи Побори славе Светог Јована „зимског“ (Сабор, 7/20. јануара), а Доњи Побори Светој Јована „јесењег“ (Зачеће, 6. октобра / 23. септембра).

Братства у Поборима:

Побори су били средњевековно братство по којем је названо главно насеље у њиховом подручју, а касније и цело племе које се развило од досељеника из различитих раздобља. Од братства Побора до данас није остао ни један род у Поборима. Једини род за који се зна да су старинци у Поборима пре 15. столећа су Дојчевићи[6], који су изумрли. Огранак Дојчевића (дакле, вероватно, изворних Побора) је братство са презименом Шумар, које живи у Горњим Поборима. Славе Свету Петку.

Горњи Побори

Стањевићи су старо поборско братство, по којем се још око прве четврти 16. столећа (наведени турски дефтери) зове један заселак у Поборима, а уобичајио се и назив за Манастир Свете Тројице. Ово указује на старину Стањевића у овом крају, или, можда да се истовремено населио неки бројнији род по којем је село прозвано. Према братственом предању, Стањевићи су у Поборе дошли „из Скадра“ у 15. столећу. Данас у самим Поборима нема више никог презименом Стањевић, јер се већина временом иселила, а два рода у Будви - Стањевићи и Савовићи потичу од поборских Стањевића. Према предању паштровских Дабковића, они потичу од Новака Црнца, који се из матичног лужанског братства у области Пипера иселио крајем 15. столећа (што се поклапа са јачањем Пипера, али и немирних времена успостављања турске власти). Од Новаковог потомка Дабка потиче паштровско „племе“ Дабковићи[7], а истог порекла су и неки родови у „племену“ Режевићи[8], као и Стањевићи и Савовићи у Будви, који потичу од Станка (Стања) Андрије Црнца. Према овом предању, поборски Стањевићи би били потомци досељених Црнаца из Пипера. Потомци Стањевића у Поборима су Каписоде у Доњим Поборима, и њихов огранак Шканате[9] који су предигли за Горње Поборе. Истог порекла су и Божовићи у Доњим Поборима. Шканате и Божовићи славе Светог Јована „зимског“, а Каписоде Светог Јована „јесењег“.

Ваља напоменути да и у Ластви код Тивта (на Врмцу) постоји презиме Шканата (или Шканатић), и то два рода наводно сасвим различитог порекла: Шканате из Доње Ластве су пореклом из Старе Црне Горе, а за Шканате у Горњој Ластви кажу да су пореклом из Грчке.

Према подацима које су навели Миљанићи у раду наведеном о литератури, поборски Шумари се доводе у везу с Дабковићима из Паштровића. Уколико би ово било тачно, онда би и Шумари (Дојчевићи) били црначког порекла, па би се могло закључити или да су Побори у ствари од лужанских Црнаца, или да су досељени Црнци потпуно истиснули старији слој становништва, праве Поборе.

У једном документу из 1493. године, којим будвански кнез Алвизо Лонго предаје у посед одређене непокретности кефалији Новаку, а у име Ђурђа Црнојевића, помиње се Радоња Црнац у Котлима код Будве. На крају, није ли Ђурђев кефалија Новак управо - Новак Црнац?

Каснији досељеници:

У 16. столећу из других делова Старе Црне Горе у Поборе су дошли преци следећих братстава:

Ђаконовићи и Кнежевићи (Горњи Побори), истог порекла, славе Светог Јована „зимског“,

Прибиловићи (Доњи Побори) славе Светог Јована „зимског“,

Брајићи[10] (Доњи Побори), из суседних Брајића од тамошњих Стојановића, славе Светог Јована „јесењег“,

Вулетићи (Доњи Побори), славе Аранђеловдан.

Постоји мишљење[11] да поборски Стањевићи потичу од властеоске куће Стањевића с краја 12. и почетка 13. столећа, од којих су били двојица кефалија истог имена - Никола Стањевић, из два различита раздобља. Први је Никола, кефалија Цара Душана из друге половине 14. столећа, а други Никола Павлов Стањевић, зет Стефана Црнојевића из 15. столећа. Неки аутори Стањевиће повезују с Немањићима. Према овом мишљењу поборска братства Зеци, Каписоде, Шканате, Божовићи, Прибиловићи, Вулетићи, Ивановићи, а уз њих и бјелички Кузмани, којих има у Поборима - сви су истог порекла, од Стањевића[12].

У 17. столећу, из Љешанске нахије су се доселили преци најбројнијег поборског братства Зец (Доњи Побори), славе Светог Јована „јесењег“. Према другој верзији, Љешанска нахија им је била само привремено станиште, а потичу из Шћепан-њиве код Спужа. Уколико би овај податак био тачан, и Зеци би се могли евентуално довести у везу са Лужанима, који су се масовно исељавали у то доба под притиском Бјелопавлића.

Зечево Село

Око прве четврти 19. столећа доселио се један Шофран[13] из Црне Горе (Горњи Побори), славе Светог Јована „зимског“. Није јасно има ли поборски Шофран везе с Шовранима / Шофранима из суседног Грбља (село Шишић), или с Шофранцима из Цеклина, који су род у оквиру братства цеклинских Горњака.

Крајем 19. столећа, један Кузман[14] из Бјелица се доселио на тазбину код Зеца у Доње Поборе, славе Светог Јована „јесењег“[15]. Мало након њега, такође на тазбину код Каписода у Доње Поборе, доселио се један Ивановић из Грбља (село Шишић), славе Светог Јована „јесењег“, а раније су славили Мратиндан.

Исељена поборска братства:

Након ослобођења Никшића од турске власти, 1878. године, Књажевина Црна Гора је у Никшић и околину населила један број Црногораца. Тада се и један број породица из Побора (у то време под аустријском влашћу) пријавио да пређе у Црну Гору и насели на ослобођеном подручју код Никшића. Тада су се сасвим из Побора иселила два стара рода - Бевење[16] и Чармаци[17], а исељеника је било и из свих других поборских братстава. Побори су, заједно с његушким Кустудијама, били насељени у село Глибавац код Никшића. Међутим, већ након прве зиме, ненавикнути на оштру херцеговачку климу, Побори су се спаковали да се враћају кући. Њихова делегација је, 1887. године, отишла код књаза Николе, да га умоле да их настани негде друго, где ће им живот бити лакши, или да се врате у свој завичај, под окриље Аустрије. Тада им је књаз понудио да се населе у новоослобођени Улцињ, што су Побори прихватили. Тако да у Улцињу (Метеризи) постоји већа колонија Побора, у којој су заступљена сва поборска братства.

Један део Каписода из ове групе, тада је добио дозволу да се насели на Цетињу, где и данас њихови потомци живе (на Груди). Осим њих, на Цетињу (Доњи Крај) има и поборских Зеца, од једног досељеног крајем 17. столећа. Поборских Зеца има одсељених у Грбљу (Пелиново), славе Светог Јована „зимског“.

Поборски род Савичића сасвим се иселио у Будву где их и данас има.

У суседном Грбљу живи братство Побор, досељено почетком 16. столећа (они би могли бити потомци изворних Побора), славе Никољдан.

Ђаконовићи у Паштровићима (Режевићи) су од поборских, досељени због крви у 17. столећу.

Литература (азбучним редом):

Вукмановић Јован - „Паштровићи“

Вукчевић Божидар - „Срби Склавоније и Скадра XV вијека и хиландарски посјед Каменица“

Ђурђев Бранислав и Хаџиосмановић Ламија - „Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића“

Ердељановић Јован - „Стара Црна Гора“

Ковијанић Ристо - „Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“

Лукетић Мирослав - „Ђурђевац - средњовјековно утврђење Црнојевића“

Миљанићи Вукота и Аким - „Презимена у Црној Гори“

Накићеновић Сава - „Бока“

Радусиновић Павле - „Насеља Старе Црне Горе“

„Опис Скадарског санџака Маријана Болице“

странице:

Митрополија црногоско-приморска

http://poborski.tripod.com/index.html

http://www.pobori.com/

Напомене:

[1] Војвода деспота Стефана Лазаревића, Ђурађ Ђурашев Црнојевић (ђед Ивана Црнојевића), заповедник Грбља и Светомихољске метохије, подигао је крајем 14. столећа у Стањевићима дворац, а на брду Ђурђевцу војно утврђење са храмом посвећеним Светом Георгију. После Нуман-пашине поаре Цетиња, 1714. године, владика Данило Петровић се склања код Млетака, у Стањевиће, где од новца добијеног у Русији гради цркву Свете Тројице, а некадашњи двор Црнојевића претвара у манастирски конак. 1780. године, у Манастиру Стањевићи отворена је свештеничка школа којом је тада руководио влаадика Сава Петровић, а коју је похађао Свети Петар Цетињски. Ту је написан и први модерни црногорски законик - Законик обшчи црногорски и брдски, 1798. године. 1839. године, за неке противуслуге, владика Петар II Петровић је уступио Манастир аустријској власти у Боки. Аустријанци су искористили постојећи конак преуредивши га у касарну, око које је подигнуто утврђење. После Првог светског рата, објекат је напуштен. Обнова Манастира започела је тек 1994. године.

[2] Ђурђевац (назива се још и Стефаница, нејасно да ли као тврђава деспота Стефана, или по имену Ђурђевог сина Стефанице Црнојевића) је подигнут пре 1424. године и био је важно утврђење за контролу везе између Грбља и Црне Горе. Након што су Бокељи закључили са Млетачком Републиком уговор којим су се ставили под млетачку заштиту, нови господари Боке су захтевали од деспота Стефана да Ђурађ Црнојевић напусти тврђаву, с обзиром да се она налази на млетачкој територији. На крају, у Вучитрну је постигнут споразум између Ђурђа Бранковића и Млечана, да Ђурђевац буде разрушен, тако да га ни једна страна не би могла употребити против оних других. Ђурђевац је делимично разрушен 1435. године.

[3] Након што је Аустријанцима стигло појачање, они су Стањевиће опколили и после борбе успели да поврате тврђаву, након чега су уследиле репресалије против Побора.

[4] О овој квалификацији „побуњеник“, Божидар Вукчевић у раду наведеном у литертури пише: „Рекло би се да дон Димитрије, католик досељен из Побора, није био вољан да сарађује са Венецијом. У његову кућу се уселио и плаћа офит скадарски војник Nicola Pamaliot.“ Закључак да је Димитрије католик, Вукчевић вероватно доноси због оног „don“ које стоји уз Димитријево име. Осим „побуњеником“, аутори Земљишника на другим местима називају и „издајником“ (traditore).

[5] У документу се наводи захтев Средана и његове сестре Марице млетачкој власти да им исплате преостале плате за њиховог покојног брата Дамјана, који је умро као морнар на млетачкој галији.

[6] Накићеновић наводи и верзију - Докчевићи

[7] И то родови: Кажанегре, Куљаче, Кентере и Балићи у Паштровићима; Дабковићи и Франовићи су се сасвим иселили (поглавито у Америку), док су Маројевићи изумрли.

[8] Ђедовићи, Склендери и Радовићи у селу Дробнићи.

[9] Код Накићеновића - Шкањате

[10] Код Накићеновића - Браићи

[11] Божидар Вукчевић,

http://porekloorlovica.blogspot.rs/2007/04/bozo-vukcevic-o-orlovicima.html

[12] Ту спадају и родови из братства Орловића - бјелички Андрићи, Абрамовићи, Милићи, његушки Богдановићи, Бољевићи, Браићи, Бјелице, Вуковићи из Подгорице, Вукчевићи из Љешанске нахије, Газиводе, Дамјанци, Пуровићи, Попиводе, Поповићи из села Стањевића у Пиперима, Ћираковићи, итд. Међутим, досадашња генетска истраживања показују да међу овим родовима постоје најмање три јако далеке хаплогрупе, које указују да се не може говорити о некаквом заједничком пореклу из 12-13. столећа. Нажалост, ти резултати су део истраживања и научних радова у току, те још увек не могу бити изношени у јавност.

[13] Код Накићеновића - Шовран, а и иначе постоје два облика овог презимена.

[14] Код Накићеновића - Кузмановић

[15] О Кузманима видети на: http://www.poreklo.rs/2016/10/05/pleme-bjelice/

[16] код Накићеновића - Бевењић

[17] Код Накићеновића - Чалмак

The post Племе Побори appeared first on Порекло.

Маини (или Маине)[1] су бокешко племе у брдима више Будве. На западу се граниче са Горњим Грбљем (Ластва, Горовић), на северу подручјем Побора, на истоку Брајића, на југ је подручје Будве, а Маини Кратњи се граниче и са Паштровићима (Бечићи, Чучуци). Сеоски атар Борета једним малим делом излази и на море, и то западном половином бечићке плаже, као и источном уздужном половином полуострва Завала.

Маини се деле на три целине: Подострог, Маине Средње (или Горње) и Маине Кратње (или Доње). Подострог је главно насеље[2], док су Маини Средњи и Маини Кратњи предеоне целине састављене од више мањих села. Маини Средњи се састоје од: Лапчића, Црнчана, Лаза и Врбице (Дулетића), а Маини Кратњи од Борета, Кошљуна, Ивановића, Станишића и Мажића.

На подручју Побора налази се Манастир Пресвете Богородице - Подострог[3], који је познат још и под називом Подмаине[4], а раније је постојао и Манастир Подмаине[5].

[caption id="attachment_63607" align="alignnone" width="575"] Храм Велике Госпође у Манастиру Подострог[/caption]

Маини су до 1422. године[6] били у саставу средњевековних србских држава (Србије, Босне, Зете), а од тада, па наредних готово пет столећа под туђинском влашћу: млетачком, затим под турском у 16. и 17. столећу, па поново под Млетачком Републиком од 1647. године до њене пропасти 1797. године, затим на кратко, почетком 19. столећа, Наполеонове Француске, и од 1814. године Аустрије / Аустроугарске, све до ослобођења 1918. године. Маини су се често одметали од власти и учествовали у заједничким акцијама с Црногорцима, нарочито у 16. и 17. столећу. Учесници су бокељских устанака, најпре против француске окупације 1813. године, као и 1869. године, када су тешко пострадали од аустријске казнене војске.

Најранији помен Маина је у которском документу из 1334. године, и то у облику презимена Махинић (Elgigna[7] Machinich). 1431. године, Маини се наводе и као насеље (Радоња из Маина - Radogna de Machina). Следећи помен је из 1434. године (Радич Ђурђевић - Radich Jurgievich), па 1442. Новак Дабојевић (de Machine). Помен Новака Дабојевића је значајан због могућности да се ради о родоначелнику (Новаку Црнцу или неком његовом претку имењаку) паштровских Дабковића, који су родовски повезани са неким поборским братствима[8].

У првом турском дефтеру за област Црне Горе, из 1521. године, Maини су уписани као село „Махине“ у Нахији Пјешивци, са махалама: Стреновићи (главна махала), Руцовићи, Перичевићи, Медовићи, Миладиновићи[9], Вукшићи, Драгашићи, Калапчићи, Борете, Вукоте, Витомир, Мажићи, Кошљун. Занимљиво је да су у овом дефтеру Доњи Брајићи уписани као заселак Маина. Махале су углавном братствене, са малим бројем кућа (нпр. Борети и Перичевићи свега по три куће). Укупно у Маинама има 116 кућа и баштина. Осим Борета, Руцовића и Мажића, који и данас постоје, Вукота који су данашњи Вукотићи и исељеног братства Витомира, презимена осталих братстава по којима су назване махале, данас нису позната. Калапчићи су свакако касније братство Лапчића.

Из дефтера можемо видети како је настало маинско братство Вукотића. Према предању, они су од досељеника Вукоте из Црне Горе. Предање досељење смешта у 16. столеће, међутим, оно се, изгледа догодило нешто раније (средином или у другој половини 15. столећа). Ако посматрамо податке из дефтера, и то:

„Mahalle-i Vukote: Stjepan (Istepan) Lazar, Bozidar Lazar, Ivan Danko, Bozidar Ratko (Radko), Vucin Ratko (Radko), Milasinic Radosav, Radic Danko, Radic Lazar, Djuro Lazar“,

можемо закључити да је Вукота рођен око прве четврти 15. столећа, да је имао четири сина (Лазара, Данка, Радка и Радосава) и деветорицу унука, који су пописани као главе својих кућа 1521. године.

Према дефтеру из 1523. године, Маини су у Нахији Цетиње, а махале су исте као и две године раније[10]. Уписана је једна нова махала, чији назив није растумачен. У њој су две куће, и то извесног Радинича и попа Милоша. С обзиром да су уз ово село пописани и селиште (Бахац, Бахач?) и виноград и млин Црнојевића на Бечићком потоку, сада у поседу Скендер-бега Црнојевића, могло би се закључити да је Радинич био надзорник овог имања, а присуство попа Милоша није баш лако објаснити. Укупно је кућа у Маинама 94 и преко 30 празних баштина, што говори о масовном исељавању у претходне две године. Као кнез уписан је Радисав Грубачев из Доњих Брајића. 

У родослову Вукотића, видимо неке промене у односу на 1521. годину: најпре, Ђуро Лазарев је сада уписан као Ђуро Радисавов, што би могла бити грешка писара. Вучин(а) Радков је уписан као Вук, али је јасно да се ради о истој особи. У међувремену, двојица Вукотиних унука су се или упокојили или одселили, тако да су сада уписани Алексије Ђуров (уместо свог оца Ђура Лазарева) и Радоња Милашинов (уместо Милашина Радосавовог).

У свом опису Скадарског санџака 1614. године за потребе Млетачке Републике, которски племић Маријан Болица у Маинима налази 120 кућа, са 300 војника под командом Ђура Гиговића. 

1874. године у Маинима је живело 847 становника. Прота Саво Накићеновић је, прикупљајући податке за свој рад „Бока“, почетком 20. столећа у Маинима нашао 172 куће (са укупно 975 становника), и то 52 (349) у Подострогу, 68 (322) у Маинима Средњим, и 52 (304) у Маинима Кратњим. 1912. године, у Маинима је живело 1.078 становника. Данас су Маини насеље у Општини Будва, које је срасло са градским подручјем.

Братства у Маинима[11]:

Стара маинска братства:

Маини (Маине, Махине, Махинићи) су били средњевековно братство по којем је названо главно насеље, а касније и кнежина и племе које се развило од досељеника из различитих раздобља. Од овог братства потиче средњевековни писац, научник и дипломата, римокатолички бискуп Никола Махињанин (Nicolaus Machinensis, 1425 - 1480), познат и као Никола Которанин, велики поборник глагољице.

Могући потомци братства Маина су родови за које се у Маинама сматра да су старинци, а то су: Лучићи, Радонићи, Франете и Борети у истоименом селу. Накићеновић за Дулетиће из Врбица наводи да су староседеоци, међутим, само братство Дулетића има другачије предање.

Лучићи (слава: Зачеће Светог Јована), у Подострогу и Мажићима су старо братство од којег потиче и стари србски и млетачки племићки род Бубићи[12]. Бубићи су у време власти Деспотовине србске постали племићи у Будви[13]. Након што је успостављена млетачка власт у Будви, 1442. године, Бубићи су прихватили да промене веру, како би задржали своје племство и поседе. Овај род је изумро 1813. године.

Радоњићи (или Радонићи) и Франете[14] (Јовањдан) у Лапчићима су огранак старог братства Лапчића (или Лавчића), по којем је и село добило назив.

Борети или Борете[15] (Јовањдан) у истоименом селу више Бечића.

Дулетићи (Аранђеловдан) у Врбици[16] су, према Накићеновићу, староседеоци у Маинима. Међутим, Дулетићи имају сасвим јасно предање и родослов, о свом пореклу из Озринића. Према том предању, Дулета Радојев Драгојевић - Озринић је средином 17. столећа морао са својим братом или синовцем Марком бежати из племена због крви. Марко се тада настанио у Буроњама у Љешанској нахији (од њега су тамошњи Марковићи), а Дулета је отишао у Љуботињ, у село Дубова, код Вујовића. Од једног Дулетиног унука су Дулетићи у Дубови. Дулета са три сина пређе у Поборе, где су пописани као млетачки војници на почетку Морејског рата 1684. године[17]. Касније су се раселили из Побора, и то Вуко у Маине, а остала двојица у Грбаљ у Ластву. Од три сина Вука Дулетића, Вучете, Која и Пера, су три огранка маинских Дулетића - „Вучетићи“, „Којовићи“ и „Перовићи“[18].

Руцовићи (Свети Јован Богослов) у Подострогу, и њихов огранак Краповићи (Јовањдан) у Мажићима, су према предању у Маине дошли из Старе Србије после Косовске битке. Краповићима је старије презиме било Мажићи или Машићи, а зову их и Маинићи, што би могло указивати да су потомци изворних Маина (Махинића). У том случају, вероватно би отпало и предање о доласку из Старе Србије крајем 14. столећа, с обзиром да се презиме Махинићи помиње у будванском крају још 1334. године. Руцовићи су чувени свештенички род. Од Краповића знаменит је изданак капетан Лука Краповић - Лука Маина, ратник и црквени ктитор и добротвор, као и млетачки генерал Раде Краповић (18. столеће). 

Витомири су некада живели у Маинама, што се види и из турских дефтера са почетка 16. столећа, када је постојала махала Витомир. Временом су се раселили. Део је отишао у Будву, где је добио племство од Млетака, уз услов да пређу у римокатоличку веру[19]. Ови будвански Витомири су се одселили у Дубровник у 17. столећу. 

Лазовићи (Свети Климент) у Лазима су од претка досељеног из Пипера почетком 15. столећа. Ово досељење би се могло повезати са доласком црначких Лужана у Боку у 15. столећу, и Новаком Црнцем (можда поменутим Новаком Дабојевићем)[20].

Из Пипера су, у 16. столећу, дошли и преци Берена[21], у Подострог (Света Петка).

Стари род Мрковића се истражио. Према ономе што се памти, они су били од барских Мрковића (Мркојевића), од досељеника из 15. столећа. Од ових Мрковића био је познати игуман Манастира Подострог, архимандрит Теодосије. Такође, изумро је и стари род Ферона (или Верона).

Каснији досељеници:

Вероватно из Херцеговине, крајем 15. столећа доселили су се Вуковићи, од којих је био иконописац Тудор Вуковић (16. столеће), који је насликао чувену икону Пресвете Богородице Сарајевске, по наручбини босанског властелина Ивана Вуковића Десисалића. Не зна се шта је било касније са овим родом.

Лијешевићи или Љешевићи су се у Подострог доселили крајем 15. столећа из Кастел Ластве[22]. Из Подострога се овај род касније спустио у поље између Маина и Будве (данас је ово део Будве познат као Бабилонија).

Радуловићи (Свети Климент) у Црнчанима су ту досељени из јужне Херцеговине почетком 16. столећа.

Тановићи (Свети Јован Богослов) у Подострогу су се доселили у 16. столећу из Подгорице, и наводно су били „Турци“ (односно, исламизорани Зећани), па су се у Маинима вратили у православну веру. Тановиће зову и Тончевићи.

Прибиловићи (Јовањдан) у Подострогу су се доселили из Побора око 1650. године. Овај род има надимак Учикало.

Из Црне Горе су у Маине досељени:

У 15. столећу: Гиговићи у Лазима (Свети Климент).

У 16. столећу: Вукићевићи у Подострогу (Свети Јован Богослов), Марковићи у Црнчанима (Свети Климент), Ивановићи у истоименом селу (Митровдан), Станишићи (раније: Буђен) у истоименом селу (Јовањдан), Вукотићи[23] у Мажићима (Јовањдан) и Кнежевићи у Мажићима (Света Петка).

У 17. столећу: Алексићи[24] у Подострогу (Свети Јован Богослов), Божовићи[25], Пињатовићи (или Пињатићи) и Кнежевићи у Подострогу (Света Петка), Рацановићи у Подострогу (Никољдан), Бјелице у Лапчићима (Јовањдан).

Литература (азбучним редом):

Вукмановић Јован - „Паштровићи“

Дулетић Владо - „Будванска племићка породица Бубић“

Дулетић Владо - „Трагом прошлости Дулетића“

Ђурђев Бранислав и Хаџиосмановић Ламија - „Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића“

Ковијанић Ристо - „Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“

Миљанићи Вукота и Аким - „Презимена у Црној Гори“

Накићеновић Сава - „Бока“

Црногорчевић Младен - „Цркве и манастири у Опћини будванској“

„Опис Скадарског санџака Маријана Болице“

интернет странице:

Митрополија црногорско-приморска

Википедија

Напомене:

[1] Чешће се може чути облик Маине, али сами племеници за себе кажу Маини, а такви су и називи Маини Горњи и Маини Кратњи, те ћу у овом чланку користити облик Маини.

[2] Село је добиле име по положају испод брда Острог.

[3] Сматра се да је овде постојао манастир још у време Немањића. Данашњу цркву Велике Госпође (Успење Пресвете Богородице) и конаке градили су у раздобљу од 1747. до 1756. године владике Сава и Василије Петровић. Мања црква је постојала и раније, као и капела коју је подигао владика Данило Петровић, који се ту и упокојио 1735. године. Приликом разграничења Црне Горе и Аустрије, 1838-41. године, владика Петар II Петровић је, заједно са Манастиром Стањевићи, уступио Подострог Аустријанцима за новчану накнаду. Неколико година касније, Маињанин Филип Тановић је откупио од Аустријанаца Манастир за троструко нижу цену и предао Манастир својим племеницима на коришћење. Подострог је, након разорења старог манастира Подмаине, постао ново зборно место Маина. 1953. године, комунистичка Југославија је национализовала Подострог, а Српској православној цркви је предат 1995. године.

[4] Данас се чешће за овај манастир користи назив Подмаине, а званично и „Подострог - Подмаине“. Манастир се изворно зове Подострог, док се Манастир Подмаине налазио нешто ниже према Будви, што му и сам назив говори: „испод Маина“. Старе Подмаине су данашња црква Свете Петке на гробљу у Лазима, у ширем подручју Будве. Формално гледано, прави назив манастира је „Успеније - Православна епарија маинска“, како стоји и на манастирском печату још од краја 19. столећа.

[5] Видети претходну фусноту. Манастир Подмаине био је зборно место Маина. Манастир су спалили Аустријанци током Бокељског устанка 1869. године.

[6] Маини, Побори и Брајићи су током целог средњег века сматрани делом Црне Горе. Након 1422. године и приласка Котора Млетачкој Републици, ове три кнежине су фактички биле под контролом Млетака, да би 1442. године ушле у састав Будванске општине, а самим тим и у бокељско подручје које се ставило под заштиту Млетачке Републике. Кључну улогу у овоме одиграо је Петар Бубић, Маињанин и будвански племић, који је имао велики посед у области Маина и Побора, те је, штитећи сопствени интерес, увукао ове кнежине под млетачку власт.

[7] Ковијанић у раду наведеном у литертури ово име наводи као „Елгиња“, које име не постоји у србском језику. Према правилима италијанског правописа, а имајући у виду и често лошу транскрипцију словенских имена од стране млетачких писара, требало би дати неко другачије тумачење овог имена.

[8] Више о Дабковићима и Поборима на:

http://www.poreklo.rs/2015/10/27/bratstva-plemena-pastrovica/

http://www.poreklo.rs/2017/03/28/pleme-pobori/

[9] Или Милатовићи, Милановићи.

[10] Миладиновићи из претходног дефтера сада су уписани као Милатовићи или Милановићи, а Драгашићи као - Драгошићи.

[11] Презимена братства и родова који су се истражили или сасвим иселили из Маина, дата су у италику.

[12] Од маинских Лучића наводно потичу и паштровски Бечићи. Међутим, Бечићи имају предање о пореклу из Зете (Скадарски крај) одакле се најпре насељавају у Црмницу, а потом у Паштровиће (почетком 15. столећа). За један мањи род у оквиру племена Бечића - Клапавице, сматра се да су старинци који су се прибратили Бечићима. Можда би они могли имати везе с Маинама, који су непосредни суседи управо племену Бечића.

[13] Повељом деспота Ђурђа Бранковића издатом у Будви 1412. године.

[14] За Франете се каже и да су старином из Француске, од једног Наполеоновог војника који је овде остао почетком 19. столећа, те да му је презиме било - Вранет.

[15] Једнина: Борета

[16] Врбица је стари назив који се још користио у време када је Накићеновић пописивао податке за свој рад о Боки. Касније је превладао братствени назив Дулетићи. У земљотресу 1979. године, старо село је сасвим уништено. Касније су Дулетићи подигли нове куће нешто северније од старог села, те се оно назива Нови Дулетићи, а на Врбици више не живи нико.

[17] Дулета Радојев, Вукота Дулетић, Вуко Дулетић и Радоје Дулетић.

[18] Накићеновић за грбаљске Дулетиће наводи да су Дулетићи у Ластви из Озринића (славе Аранђеловдан), а као време досељења наводи почетак 16. столећа, а за Дулетиће у Пријерадима (славе Ђурђевдан) да су од маинских Дулетића.

[19] Један од будванских племића Витомира је у 15. столећу држао велики посед управо на подручју Маина.

[20] Још један детаљ који, можда, указује на црначко порекло како Лазовића, тако и неких паштровских и поборских родова је назив села Црнчани, такође у Маинима Средњим.

[21] Једнина: Берен. Постоји и верзија Берек. Раније презиме било им је Ђуровић. Овај род се почетком 20. столећа сасвим иселио за Америку.

[22] Петровац на мору

[23] Са Његуша. О њима је писан осврт на податке из турски дефтера.

[24] У време када је Накићеновић сакупљао податке у Маинама, Алексића је још увек било у Подострогу, а касније се овај род угасио. Од маинских Алексића је аустријски фелдмаршал Јован Николин Алексић (око 1780-1861). Алексићи су пореклом из Црмнице (Брчели), одакле се предак доселио у Маине 1621. године. Брчелски Алексићи су из круга родова (Поповићи, Бошковићи, Алексићи и Томашевићи, са славом Томиндан) који потичу од два брата досељена из Скадра у 15. столећу. Овом кругу припадало је и барјактарско братство Кнежевића које се истражило. Један огранак маинских Алексића имао је традицију војне службе (код Млетака, Француза, Аустријанаца, затим и у служби Црне Горе и Србије). Они су, између осталог, орођени са србском владарском кућом Обреновића.

У документу из 1836. године, потписаном од владике Петра Петровића, стоји:

„Ми, Петар, Божију Милостју Православнаго Источнаго Исповеданија Смирени Архиепископ и Владика Црногорски и Брдски: Извесно да буде свакој врховној и нижној Власти, и вообшће свакоме Сану, Чину и Достојанству коме отоме видати надлежит, како Високоблагородниј Господин Генерал Јоан Николајев син Алексића, происходи од древне високоблагородне Црногорске Фамилие из Нахие Црничке, и ова Фамилиа била је кнежевска у једну част исте Нахие, то јест у племену Брчели; Но по ваздашној ненависти Турецој к народу Црногорскоме, и имајући непрестану рат с ними, и немогајући се удержати противу силе непријатељске Фамилиа Алексић, преселила се из своега Отачества у провинцију Которску у место зовомо Маине 1621. године и тамо пребивание своје основала...”

[25] Божовићи за себе кажу да су од Божа Мартиновића са Цетиња (Бајице).

The post Племе Маини appeared first on Порекло.

Брајићи су једно од три племена (уз Маине и Поборе) на граници Боке и Старе Црне Горе, у брдима између Будве и Ловћена. Налазе се западно од Побора, а северном и источном страном граниче се са подручјем цетињским села Угњи и Врела. Јужно од Брајића су паштровска села Чучуци, Подбабац и Куљаче. Једним малим делом на југоистоку, подручје Брајића граничи се са Обзовицом, која је место скорије насељено (у 19. столећу) од љуботињских братстава, тако да, иако и природно доста издвојено од свог племена, чини подручје Љуботиња. У крајњем југоисточном углу, на Јабуци, налази се тромеђа Брајића, Паштровића и Црмничана Подгор).

Брајићи су кроз повест имали јасно одређене границе према другим племенима, али је било честих сукоба са Паштровићима и Црмничанима око планине.

Главно насеље у Брајићима су Мартиновићи (које се најчешће назива управо - Брајићи). Западно од Мартиновића је нешто издвојенија група кућа са Стојановићима као најбројнијим братством, а источно посебан заселак Угљешићи. Сва насеља се налазе на пространом платоу испод брда Космач. Раније су Брајићи били пространије насеље, тако да су југозападни делови били посебно село - Доњи Брајићи, који су у 16. столећу сматрани делом племенског подручја Маина.

Главна знаменитост по којој се препознаје данашње село Брајићи је тврђава Космач на истоименом брду, која доминира не само над Брајићима већ и широм околином. Тврђаву су подигли Аустријанци у периоду између 1841. и 1850. године, на граници са Црном Гором (према разграничењу из 1841. године). Данашњи изглед тврђаве је последња фаза фортификације из 1909. године. Тешке борбе око Космача вођене су током Бокељског устанка 1869. године[1]. Током Првог светског рата, након капитулације Црне Горе, а затим и ослобођењем Црне Горе и уједињењем у Краљевину СХС, тврђава је сасвим изгубила значај.

[caption id="attachment_63768" align="aligncenter" width="650"] Космач некад (1909) и сад (доле)[/caption]

Као и друга два племена у будванском залеђу, Брајићи су до 1422. године[2] били у саставу средњевековних србских држава (Србије, Босне, Зете), а од тада, па све до 1918. године под туђинском влашћу: млетачком, затим под турском у 16. и 17. столећу, па поново под Млетачком Републиком од 1647. године до њене пропасти 1797. године, затим на кратко, почетком 19. столећа, Наполеонове Француске, и од 1814. године Аустрије / Аустроугарске, све до ослобођења 1918. године. Брајићи су природно најближи Црној Гори, а и становништво је највећим делом настало од дошљака из Црне Горе, те су они сматрали продужетком Црне Горе према Приморју, без обзира на формалну страну власт. ТАко су се често одметали од власти и учествовали у заједничким акцијама с Црногорцима, нарочито у 16. и 17. столећу. Учесници су бокељских устанака, најпре против француске окупације 1813. године, као и 1869. године. У Другом светском рату, у лето 1941. године, село је претрепло тешка разарања од италијанских окупационих снага, којом приликом су све брајићке куће запаљене, као знак одмазде због Тринаестојулског устанка.

Најранији помен Брајића у облику презимена је у которском документу из 1448. године, када се помиње Радич Брајић из брда Ивана Црнојевића (Radicio Braich de montanea Joannis Cernovih). Исти Радич се у Повељи Ивана Црнојевића из наредне године помиње међу властелом: „от Браик: Радич Браик“.

У првом турском дефтеру за област Црне Горе, из 1521. године, Брајићи су уписани као село у Нахији Пјешивци, са махалама: Брајићи, Угљешићи и Гујановићи, са укупно 42 куће и баштине. Доњи Брајићи су уписани као махала села Маине, са 13 кућа. Прва тројица пописаних у овом дефтеру у селу Брајићи су Данко, Радко и Радосав Радичеви. Вероватно се ради о синовима поменутог властелина Радича Брајића. Према редоследу уписа, вероватно је Данко био брајићки главар. 1599. године кнез Брајића је Вуксан, тако („кнез Вуксан“) уписан у једном которском документу, али не може се утврдити нека евентуална веза између њега и поменуте тројице синова Радичевих.

Према дефтеру из 1523. године, Брајићи су у Нахији Цетиње, а махале су исте као и две године раније. У Брајићима има 34 куће, а у Доњим Брајићима (поново у саставу Маина) свега 6 кућа, а има и празних баштина, што говори о исељавању у претходне две године. Радисав Грубачев из Доњих Брајића је уписан као кнез Маина, док се кнез Брајића не наводи изричито.

Током 16. столећа има више помена појединаца из Брајића у которској документацији. Били су то трговци и знатлије који су закључивали уговоре, куповали и продавали робу, задуживали се и обављали друге послове у правном промету.

У свом опису Скадарског санџака 1614. године за потребе Млетачке Републике, которски племић Маријан Болица у Брајићима налази 60 кућа, са 150 војника под командом Ђура Вулетина.

У свим поменутим изворима од краја 15, па до 17. столећа, ономастика у Брајићима је искључиво словенска (србска). 

Прота Саво Накићеновић је, прикупљајући податке за свој рад „Бока“, почетком 20. столећа у Брајићима нашао 125 кућа (са укупно 736 становника). Данас су Брајићи насеље у Општини Будва, а 2003. године у њему је пописано 30 становника.

Панорама Брајића

Братства у Брајићима[3]: 

Сам племенски назив је настао од некадашњег презимена. Поменуто је да је главар Брајића и властелин из времена Ивана Црнојевића, Радић, забележен са презименом Брајић. Ту треба додати и његове синове, пописане 1521. године, који су, сигурно, такође носили то презиме. Оно се касније више не јавља, па би се могло закључити да се братство Брајићи или разродило на различита презимена, или иселило или изумрло. Вероватно се ради о свему наведеном. Поред Брајића, у дефтерима са почетка 16. столећа, имамо уписане махале са братственим називима - Угљешићи и Гујановићи. Очито су у питању презимена родова од којих је засновано село. Село Угљешићи постоји и данас, док на Гујановиће (ако су турски пописивачи уопште исоравно забележили назив) у самом племену не постоји сећање. Према дефтеру из 1521. године, у Угљешићима би требало да је главар Стјепан Радосавов, а уписан је и сам Радосав, син Угљешин (1523. године као - Угљешић). Дакле, родоначелник Угљешића је био Угљеша који је живео у 15. столећу. Домаћини преостале три куће (Вукоман Вучићев, Дабижив Вучков и Радич(ко) Иванов) су можда Угљешини унуци. Братства која данас насељавају Угљешиће су ту досељена у 16. и 17. столећу. Али, није немогуће да два старија братства, Поповићи и Иванчевићи, потичу управо од Угљешића. 

За Поповиће у Угљешићима се зна само да су давно (према ономе што је забележио Накићеновић, почетком 15. столећа) из Црне Горе. Иванчевићи у Угљешићима су дошли у исто то доба из Црне Горе[4], али која им је била само успутна станица, на путу из Пипера. Иванчевићи су сродни са пиперским Ближњанима, а то су родови - Иванчевићи, Лазаревићи и Поповићи[5].  

Приметно је да постоји талас досељеника са краја средњег века из области Пипера у Црну гору (нарочито у Ријечку нахију) и Боку, па тако налазимо братства са предањем да су из Пипера у Паштровићима, Поборима, Брајићима.Вероватно је у питању старије становништво из области Пипера - Лужани, који су, што због угрожености од Турака, што под притиском дошљака Брђана из Доње Зете.

Трећи род у селу Угљешићи су Дабчевићи (или Дабковићи), од претка досељеног из Паштровића од племена Дабковића, такође старином из Пипера. О Дабковићима је писано у чланку о племену Побори: http://www.poreklo.rs/2017/03/28/pleme-pobori/ 

Велика већина братстава у Брајићима је досељена из Старе Црне Горе од „турског доба“, па у наредним столећима. Једино братство које би можда могло бити огранак старог браства Брајића су Мартиновићи у истоименом засеоку. Према братственом предању, они су ту досељени крајем 15. столећа „из Скадра“. Према другом, они су у Брајићима били још у 14. столећу. Трећа верзија везује брајићке Мартиновиће за њихове бајичке презимењаке који су огранак братства Орловића. За неко њихово сродство, осим претпоставки на основу истог презимена и географске близине Брајића и Цетиња, нема никакве друге потврде. 

Из Црне Горе су у Брајиће досељени:

У 15. столећу: Прентовићи, Пљоште;

У 16. столећу: Јовичићи, Живановићи, Шћепанчевићи, Раичковићи; Стојановићи досељени у 16. столећу потичу од Војковића из Ћеклића[6]; Клаћи[7] су досељени из Бањана (Дубочке)[8];

У 17. столећу: Алексићи су од претка који се доселио 1621. године из његушких Залаза[9].

Братство Брајићи у Поборима је огранак брајићких Стојановића. Брајићких родова има насељених у Будви, Херцег-Новом и другде по Боки. У Црмници, у Буковику (племе Глухи До) раније је живело велико и знаменити братство Ђуровића, пореклом из Брајића[10], које је изумрло.

Сва братства у Брајићима славе Митровдан.

Литература (азбучним редом):

Вукмановић Јован - „Паштровићи“

Вукмановић Јован - „Црмница“

Ђурђев Бранислав и Хаџиосмановић Ламија - „Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића“

Ковијанић Ристо - „Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“

Миљанићи Вукота и Аким - „Презимена у Црној Гори“

Накићеновић Сава - „Бока“

Радусиновић Павле – „Насеља Старе Црне Горе“

„Опис Скадарског санџака Маријана Болице“

интернет странице:

Порекло

Википедија

Напомене:

[1] Том приликом, устаник из Брајића, Вукале Перов Стојановић, убио је команданта тврђаве, Фридриха Мерца.

[2] Маини, Побори и Брајићи су током целог средњег века сматрани делом Црне Горе. Након 1422. године и приласка Котора Млетачкој Републици, ове три кнежине су фактички биле под контролом Млетака, да би 1442. године ушле у састав Будванске општине, а самим тим и у бокељско подручје које се ставило под заштиту Млетачке Републике.

[3] Презимена братства и родова који су се истражили или сасвим иселили из Маина, дата су у италику.

[4] Могуће је да су Поповићи и Иванчевићи истог порекла.

[5] Рекло би се да је предање о вези са пиперским Иванчевићима настало на основу истоветног презимена које постоји у Пиперима и Брајићима. Ближњани - Лутовци, од којих порекло наводно изводе брајићки Иванчевићи, су знатно млађе братство од времена досељења њихових предака у Брајиће.

[6] Војковићи су најстарији слој становништва у Ћеклићима. Неке појединости указују да је њихово матично подручје било управо у побрђу измад Будве, одакле су се касније преселили у своју планину, данашње Ћеклиће. Отуд, није немогуће да су Стојановићи одувек у Брајићима и да представљају онај део Војковића који се није селио (или је сеоба била привремена) из матичне области. У оваквој конструкцији, могуће је да су стара братства Брајића и Ћеклића истог порекла. О Ћеклићима видети на: http://www.poreklo.rs/2015/12/05/pleme-ceklici/

[7] Једнина: Клаћ

[8] Један од Клаћа, могуће и родоначелник овог братства, помиње се у једном которском документу из 1599. године, као Алекса звани Клаћ (Chlách).

[9] О Залажанима видети у чланку о Његушима: http://www.poreklo.rs/2015/12/24/pleme-njegusi/

[10] Могуће је да су они од старог братства Брајића.

The post Племе Брајићи appeared first on Порекло.