ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић

Преглед братстава племена Загарач и Комани сачињен је у основи према раду Јована Ердељановића „Стара Црна Гора“ (1926) и показује стање сa почетка 20. столећа[1], али су дати и подаци из других извора.

Малоншићи су некадашње племе које је насељавало средишњи део Црне Горе, област каснијих племена Загарач, Комани, југозападног подручја Бјелопавлића и мањих делова Љешкопоља и Љешанске нахије. С обзиром да су племена Загарач и Комани заснована управо у подручју некадашње Нахије Малоншићи (из 16. столећа)[2], преглед историјата Малоншића и братстава племена Загарач и Комани даћу у обједињеном чланку.

Загарач

Загарач је племе Катунске нахије, у њеном источном делу. На југу од Загарача је племе Комани, а на западу и северу област Озринића. Источна граница Загарача је према Бјелопавлићима. Племенска област се налази западно од планине Гарач (Вељи и Мали), по којој је и прозвана од становништва долине Зете: иза Гарча - „за Гарач“. Најстарији помен назива Загарач је из повеље Ђурђа Црнојевића из 1492. године. Племенска област се дели на два дела - Горњи и Доњи Загарач. Горњи Загарач је Загарач у ужем смислу, а Доњи Загарач обухвата села у Једношком пољу. Села у Горњем Загарачу су Миогост, Мустеровићи и Ђуричковићи, док у Једношком пољу има већи број мањих села, од којих су нека старија (Маленза, Скале, Гропа, итд), а нека носе називе по братствима која су их засновала, углавном од 17. столећа надаље. Најстарије село (односно предеона целина састављена од низа мањих села) су Једноши. Једношко поље је било густо насељено у предтурско доба, у оквиру области Малоншића (о којима ће бити више речи касније), али је, будући на сталном удару током турских освајања и касније упада турских чета из Зете, запустело, када су се оданде раселили Малоншићи. Тек у другој половини 17. столећа у Поље се спуштају Загарчани Мустеровићи и Ђуричковићи. Временом, захваљујући чињеници да га насељавају загарачки родови, Једношко поље постаје саставни део Загарача.

Горњи Загарач

Становништво Загарача:

Становништво Загарача данас највећим делом је потомство досељеника из 15. столећа (или каснијих времена).

Дели се на три веће братствене групе.

1. Мустеровићи и њихов огранак „Миогоштани“ су из веће давнине у Загарачу. Према предању, Мустеровићи су од претка Мустра (или Мустера) који је у Загарач дошао из Чарађа у Голији, заједно с Ђуричком, родоначелником Ђуричковића, у другој половини 15. столећа. Према другој верзији[3], предак Мустеровића је био војник у пратњи Херцега Стјепана Вукчића кад је херцег био у посети код Стефана Црнојевића 1441. године у тврђави на Загарачу[4]. Тада је херцег оставио Црнојевићу двојицу војника, од којих је један био Мустро. Он се населио на Загарачу, где је засновано братство. Извесније је, пак, да се у Загарач доселио предак, или група њих, који је већ носио презиме Мустеровић, с обзиром да се Мустеровићи помињу и у Цуцама, као некадашњи становници Прентиног Дола. Касније су се Мустеровићи из матичног села раширили и на суседни Миогост.

Према Ердељановићу, деле се на следеће родове: „Миогоштани“ су: Кековићи, Раичевићи и Ђуришићи[5], а Мустеровићи: Стојановићи - Лулаши, који се деле на Стојановиће, Грујичиће и Марковиће, затим Тодоровићи и Васиљевићи.

Кековић уз Тодоровиће, као њима најближи род, наводи и Лакићевиће, као и Јововиће који су најближи Кековићима, док Васиљевићи, по њему, нису Мустеровићи, већ старинци у Загарачу.

Веселин Ђуричковић[6] Мустеровиће сврстава у групу стариначких родова у Загарачу и наводи сличну, али у неколико различиту поделу Мустеровића: Тодоровићи у селу Мустеровићи и „Миогоштани“ у Миогосту. Тодоровић је старије презиме следећих родова: Стојановићи (слава: Свети Јован јесењи), Грујичићи (Свети Јован јесењи), Марковићи (Света Петка) и Радоњићи (Света Петка). „Миогоштани“ се деле на: Раичевиће, Јововиће, Кековиће и Ђуришиће (славе Јовањдан, осим Раичевића који славе Светог Јована јесењег). Од миогошких Ђуришића су Кадије у Доњем Загарачу. Лакићевиће не рачуна у ову групу родова (иако славе Јовањдан, као већина Мустеровића и „Миогоштана“). Ваља рећи да је Ђуричковић скептичан што се тиче сродства Мустеровића и „Миогоштана“, што може бити оправдан став.

Осим у Горњем Загарачу, Мустеровића има насељених и по селима Једношког Поља.

Од Мустеровића је велико братство Шушкавчевића у Зети (Врањ, Горичани, Вуковци, Шушуња, Матагужи).

2. Ђуричковићи су у истоименом селу. Имају ужа презимена Вуксановићи, Вучинићи, Драговићи[7] и Расаовићи (од старијег - Раславовић). Део Ђуричковића се населио и у Једношко поље, са ужим презименима: Пуровићи, Живаљевићи и Расаовићи.

Ђуричковићи су део великог братства Орловића.

Кековић наводи предање да је родоначелник Ђуричковића - Ђуричко, у Загарач дошао из Чарађа заједно с Муст(е)ром, у другој половини 15. столећа.

Према Шћепановићу[8], из Чарађа се доселио Ђуричков отац Ђурашин.

Остојић[9] наводи више верзија предања о гранању Орловића, при чему су Ђуричковићи потомци Ђурашинови. Ђурашин Иванов Орловић се доселио на Цетиње кад и његов брат Неноје (предак Мартиновића)[10], и ту је умро, а његов син Ђуричко се одселио у Загарач.

За разлику од свих ових верзија, које досељење родоначелника Ђуричковића смештају у другу половину 15. столећа, Драшковић[11] Ђуричковиће сврстава у родове који су расељени из цуцких села Доњи Крај и Башино Село око 1660. године.

С оваквим мишљењем подудара се и налаз Веселина Ђуричковића, који у которском документу из 1691. године налази име Вукца Вучине Ђуричкова, кнеза загарачког (а 1723. и Вукчевог сина, кнеза Богету). Уколико је Вукац пред крај 17. столећа био кнез, његов ђед је могао бити рођен почетком 17. столећа (према Ђуричковићу између 1604. и 1610. године). У прилог овој тези, Веселин Ђуричковић наводи и да се 17. столеће као време досељења Ђуричковог у Загарач подудара са бројем пасова у родослову Ђуричковића.

Загарачки Ђуричковићи делом славе Јовањдан, а делом Малу Госпођу[12].

Према братственом предању, Недовићи у Полимљу (Пријелоге, Фемића Крш, Пећарска) и њихови исламизирани сродници Каљићи у Затарју и Доњем Колашину потичу од Ђуричковића.

За Мустеровиће и Ђуричковиће тешко се може донети закључак о генетском пореклу, с обзиром да још није сасвим разјашњено која је хаплогрупа типична за родове који се сматрају Орловићима, о чему ће касније бити речи.

3. Радмановићи живе у Доњем Загарачу. Деле се на два огранка: „Дубрављање“ и „Ђуриће“. Осим главног презимена Радмановић, неки огранци носе и следећа презимена: „Дубрављани“ су: Вујовићи, Ичевићи, Николићи и Пешићи (према Веселину Ђуричковићу, у „Дубрављане“ спадају и Радоњићи), а „Ђурићи“ су: Велимировићи[13], Оташевићи, Милошевићи и њихов огранак Стаматовићи, Ћупићи[14] и Шћепановићи (према Ђуричковићу, и: Мраковићи, Лазаревићи и Јанковићи). Према предању, братству Радмановића припадају и Беговићи, али ово није поуздано. Могуће је да су они старинци у Загарачу.

Према Ердељановићу, Радмановићи су пореклом из Братоножића, са Пелева Бријега, од братства Балевића. Предак или група сродника премешта се најпре у Пипере (где неки остају, и од њих су пиперски Вучинићи и Вукановићи), а затим у Шобајиће у Бјелопавлићима, где узимају за славу Свету Петку. Из Шобајића, због неке крви или разуре, група сродника прелази у Загарач, где део остаје, и од њих су Радмановићи. Према овој верзији порекла Радмановића, сродни су им Вукаловићи у Зубцима у Херцеговини и потомци Вука Брђанин: Звицери у Цуцама, Вујичићи у Грахову, Милошевићи у Херцеговини - Риоци, и у Боки: Ћетковићи у Ораховцу, и Илићи, Вучуровићи и Водовари у Кривошијама. Исељење предака Радмановића из Братоножића могло је бити половином 15. столећа, што је у вези са турским освајањем Брда.

Предање указује да су преци данашња три највећа братства у Загарачу, Мустра, Ђуричка и Радмана, дошли у Загарач средином или у другој половини 15. столећа. Међутим, извесније је да су сва три рода дошла знатно касније, у 17. столећу. Што се тиче Радмановића, на ово указује и чињеница да се Вук Брђанин из Загарача преселио у Риђане крајем 17. столећа (према Лубурићу - 1690. године). Ову тезу заступа и Веселин Ђуричковић, доказујући то чињеницом да Радмановићи наводе исти број пасова од Радмана као и Ђуричковићи од свог родоначелника, што указује да су дошли у исто или приближно време, половином 17. столећа.

Осим предања о даљем пореклу из Братоножића, постоје и верзије по којима је Радман био од Шобајића или од Бјелопавлића, па чак и да је, попут Ђуричка, од Орловића.

Радмановићи славе Свету Петку, а прислужују Никољдан.

Од Радмановића су Вуковићи у Мартинићима.

Иако је до сада код старих братоношких родова утврђена, за ово подручје необична, хаплогрупа Q1b L275[15], не би требало пренаглити са закључком, јер преци Радмановића могу потицати и од неког старијег братства са братоношког подручја, које није генетски повезано с правим Братоножићима.

[caption id="attachment_64160" align="alignnone" width="1000"] Доњи Загарач[/caption]

Осим ова три велика братства, у Загарачу живи и неколико мањих стариначких родова, несродних како великим загарачким братствима, тако и међусобно (или барем не памте евентуално заједничко порекло).

Према Ердељановићу, то су: Ђуровићи у Мустеровићима, Филиповићи у Ђуричковићима и Дубинићи у Једношима.

Према Кековићу, то су Кадије - Ђуришићи[16] у Миогосту, Дубинићи - Јовановићи у Једношима и Пиљеновићи - Васиљевићи и Ивановићи у Мустеровићима.

Према Ђуричковићу, и Лакићевићи су старинци у Загарачу, односно – нису сродни ни једном од три велика загарачка братства.

Ови стариначки родови су потомци старијег становништва Загарача, према неким мишљењима били су ту пре 15. столећа. За Јовановиће-Дубиниће Ђуричковић изричито наводи да су Лужани (славе Никољдан, а прислужују Свету Петку).

Комани

Комани су племе Катунске нахије, у њеном најисточнијем делу. Област је издужена правцем запад - исток. Северном страном Комани се граниче са Загарачем, а јужном са Љешанском нахијом (племе Градац). На западу, једним малим делом је граница према Озринићима, а на крајњем источном делу планина Сађевац и река Матица[17] одељују Комане од спушког подручја. Племе је назив добило по брду Ком у јужном делу племенског подручја, па су житељи овог краја названи - Комани.

Да ли су Комани били део племена Малоншића, непознато је, али је веома могуће да неки родови јесу.

Најстарији помен назива Комани је из которског документа 1326. године, као подручни назив (de Comana), а као презиме 1499. године (Coman).

Племенска област се дели на два дела, правцем запад - исток: некада су то били Горњи и Доњи Комани, а од 17. столећа за Горње Комане се користи назив Бандићи, а Доњи Комани се називају само - Комани (Комани у ужем смислу). Села у Бандићима су Ђеђеза, Мокање, Милате Бандићске, Жупа Бандићска и Мугошина Ливада, а у Команима: Долови, Зелени Долови, Црвена Папрат, Жупа Безданска, Милате Команске, Балоче, Ораовица и Ћафа.

Становништво Комана:

Становништво Комана данас највећим делом је потомство досељеника из друге половине 17. столећа.

Дели се на три веће братствене групе.

1. Бандићи, по којима се зове област некадашњих Горњих Комана, су, као и загарачки Ђуричковићи, огранак братства Орловића, и према једној верзији, њихов долазак се подудара са временом доласка Ђуричка у Загарач. Према тој верзији орловићког предања, родоначелник Бандића, Радоња Иванов је брат Ђурашинов, односно стриц Ђуричков. У том случају, време досељења Радоње у Комане могло би пасти у другу половину 15. столећа. Међутим, већ је речено да је родоначелник Ђуричковића највероватније живео у 17. столећу, па је далеко прихватљивија верзија по којој и долазак Бандића у Комане пада у исто столеће.

У том смислу, далеко је прихватљивија верзија по којој Бандићи потичу од Радоње, брата попа Јакова[18], те би досељење у Комане могло бити повезано са разуром Орловића из области Доњег Краја и Башиног Села, предела између Цуца и Озринића, око 1660. године[19]. У Комане су тада прешли и цуцки старинци Сјеверовићи. Њихов главар Вук(осав) Сјеверовић помиње се 1691. године у Команима. Не зна се шта је с њима било даље, да ли су се иселили даље или је овај род изумро. Касније ће бити више речи о овоме, да ли се може прихватити и ова година као релевантна за досељење Бандића у Комане, или се оно ипак догодило нешто раније.

Бандићи се деле на: Баровиће, Вукадиновиће, Вукотиће, Драгутиновиће, Радоњиће и Секулиће (Секулићи даље и на: Милутиновиће, Павићевиће, Петровиће и Ћираковиће).

Славе Малу Госпођу (Рођење Пресвете Богородице), а прислужују Јовањдан[20].

Генетски, Бандићи би могли бити носиоци једне од две хаплогрупе које се, према досадашњим сазнањима могу везати за родове из племена Бјелица и Цуца - E1b V13, односно J2a М92. У прилог првој верзији иде чињеница да се за до сада тестиране бјеличке родове, који су по традицији Орловићи (Милићи, Абрамовићи, итд), утврдило да су носиоци хаплогрупе E1b V13. У прилог хаплогрупи Ј2а М92, с друге стране, иде чињеница да је код до сада тестираних родова који су некада насељавали подручје Доњег Краја и Башиног Села, између Цуца и Озринића (Радуловићи, Перовићи, итд), утврђена управо ова хаплогрупа. Оно што би можда превагнуло у корист прве верзије је чињеница да је хаплогрупа Ј2а М92 типична за племе Пјешиваца, па није искључено да су Доњекрајци и Башедољци заправо Пјешивци насељени у ову област и затим потиснути од Цуца и Озринића. Ова верзија не искључује могућност да су и Бандићи истог порекла.

У прилог припадности Бандића групи родова који су носиоци хаплогрупе Ј2а М92 можда иде резултат тестираног Рајчевића из Херцеговине[21]. Рајчевићи су огранак цуцких Ђуричића, који, опет, имају предање да су потомци Вука Бандића који се, након сеобе из Башиног Села у Комане, преселио у Ровине у Цуцама. Да ли су Ђуричићи заиста од Бандића или су другачијег порекла[22], показаће наредни генетски резултати.

У Српском ДНК пројекту[23] постоји резултат тестираног Драгутиновића, који се генетски сасвим уклапа у до сада тестиране бјеличке родове и носилац је хаплогрупе E1b V13 (прецизније: E1b1b Z5017 Z19851). Тестирани је као место порекла навео Ораховац у Боки, а крсну славу Никољдан, што се не уклапа у опис Орловића, али, с обзиром да Ораховчани углавном потичу од досељеника из Катунске нахије[24], и то поглавито од Цуца, могуће је да ће ово генетско испитивање показати право порекло овог рода, па можда и везу са Драгутиновићима - Бандићима.

Црква и гробље у Бандићима

2. Радуловићи у Команима (Доњим) су потомци Радула Драгојева Озринића са Чева. Радул је рођен око 1625. године. По предању, у Комане (Милате) се доселио као средовечан човек, удовац 50-их година са петорицом синова, дакле његово досељење је могло бити око 1675. године. Међутим, нека предања говоре да се Радул Драгојев у Комане доселио нешто раније. Саво Радуловић[25] наводи 1642. годину, а нека предања говоре да се Радул доселио кад и Бандићи и Бездановићи, дакле око 1660. године.

Огранци Радуловића на уже се зову: Томашевићи, Вуковићи, Пилетићи, Вукашиновићи, Милошевићи, Којичићи, Бјелановићи.

Као и остали Озринићи, Радуловићи славе Аранђеловдан, а прислужију Илиндан.

До сада је тестиран већи број Озринића[26], и с обзиром да су сви носиоци хаплогрупе I2a1b PH908 (чиме је потврђено порекло Озринића од заједничког претка), те да се Радул Драгојев поуздано уклапа у њихов родослов, могли бисмо закључити да су и Радуловићи носиоци ове хаплогрупе.

3. Бездановићи су потомци Херцеговца Батрића из Гацка, чији је син Пејо Терзибаша четовао са Озринићима против Турака у Кандијском рату, па је је крајем 1660-их, ускочио у Озриниће, и населио се код Безданске јаме у Заљућу. Из Гацка Пејо је превео и своја два брата, Сава и Радоњу. По месту где су се населили, добили су надимак Бездановићи. Касније су прешли у Комане. Није искључено да су прешли у Комане заједно с Радулем Драгојевим.

Бездановићи се деле на: Јовановиће (потомци Јована Савова), Пејовиће[27] (од Пеја Терзибаше) и Радоњиће (од Радоње Батрићева)[28].

Међу самим Бездановићима постоји у неколико другачије предање. Према њему, у Озриниће (Мишке) доселио се поп Михаило из Стоца у Херцеговини, крајем 17. столећа. Он је имао сина Батрића, а Батрић тројицу синова – Пеја, Радоњу и Јована, који су се преселили у Комане. Од њих су три наведена рода Бездановића. Из овог предања следило би да је пресељење Бездановића у Комане било нешто касније, вероватно у првој половини 18. столећа.

Бездановићи славе Аранђеловдан, а прислужују Илиндан.

Бездановићи су такође носиоци хаплогрупе I2a1b PH908. Тестирани су Пејовић и Радоњић[29]. Нека предања и аутори[30] говоре да су Бездановићи заправо племенски Озринићи и сродни Радуловићима. Мађутим, наведени генетски резултати припадника ова два братства потврђују да, иако припадници исте хаплогрупе, они нису део истог племена, чиме верзија о пореклу из Гацка добија на значају.

Осим наведена три главна братства у Команима, постоје још три мања рода у Команима (Бандићима), а то су:

Станишићи су сродни Бандићима, а према тој верзији потичу од Раича, брата Радоње Бандића. Они су се у Комане (Милате) доселили нешто касније, средином 18. столећа[31]. Међутим, сами Станишићи, део њих, за себе каже да нису од Бандића, већ од претка који је дошао из Боке у Ђеђезу и призетио се уз Бандиће. Станишићи славе Малу Госпођу (Рођење Пресвете Богородице), а прислужују Јовањдан.

Мартиновићи (зову их још и Бајићи) су од цетињских Мартиновића. Потичу од Ђикана Ђуканова Мартиновића који се ту доселио у другој половини 17. столећа. Славе Јовањдан, а прислужују Малу Госпођу.

Павићевићи су од ћеклићких Павићевића из Драгоми Дола (по чему их зову и - „Драгомидољци“), који су део великог братства Петровића. Потичу од Вукосава Павићевића који је добегао из Ћеклића због крви негде 1660-их. Славе Малу Госпођу, а прислужују стару славу - Илиндан.

У области Комана раније су живели Милати или Милатовићи, по којима је назив још у 16. столећу носило село. Очито је да се радило о већем братству, које се током столећа која су уследила раселило. Од њих су до данас остала два поменута топонима у Команима. Део Милата се иселио северније[32], у Вражегрмце у Бјелопавлићима. Један од ових Милатовића из села Винића је тестиран[33] и утврђена је хаплогрупа I2a1b PH908. Занимљива појединост која се може наћи по литератури је једна од верзија презимена ових Милата - Чакмак. Вражегрначки Милатовићи славе Свету Петку, али памте да им је ранија слава била Аранђеловдан.

Малоншићи

Веома је могуће да су побројани стари родови пре свега у Загарачу, а можда и неки комански, потомци Малоншића који су у позном средњем веку насељавали област данашњих племена Загарача, Комана и дела бјелопавлићке области (Косови Луг). Опште место у нашој историографији је да су Малоншићи несловенског порекла, а то због тумачења њиховог племенског имена (презимена) као албанског. Сам назив може да указује на етничко порекло, али и не мора, а Малоншићи су га могли добити и по топониму (Маленза). У свим документима 15. столећа, Малоншићи имају изразито словенска лична имена, а огранци племена словенска презимена[34]. Или су Малоншићи словенског порекла, или су старобалканског порекла, али су у време позног средњег века већ били сасвим славизирани.

Први помен Малоншића је из 1411. године, у писму - жалби Дубровчана Јелени Балшић на разбојништво које су неким дубровачким трговцима на путу кроз Горњу Зету учинили удружене ратничке дружине Малоншића, Бјелопавлића, Озринића и Мазница. Уколико узмемо да је Малоншић у ово време било презиме патронимског облика (од личног имена Малонша или Малонча), и да се већ ради о бројном братству, могло би се закључити да је родоначелник живео у неко време блиско родоначленицима Озринића (13. столеће) или Бјелопавлића (13/14. столеће). Уколико, пак, узмемо да презиме није патронимско, онда је старост овог племена тешко утврдити.

Најранији помени Малоншића у облику презимена, и то - Малончић су из 1432. године, у которском документу - Дабко Малончић (Dapichus Maloncich), и 1435. године - Петар Малончић (Maloncio) као један од потписиника мировног споразума између деспота Ђурђа Бранковића и Млетачке републике. Каснији помени Малоншића су у облику обласне или племенске припадности, тако: 1446. године Живко Богоњин из Малоншића (Zivichus Bogogna de Malonsichis), а 1459. године Грубац Богишић из Малоншића у Зети (Grubac Bogissich de Malonsichiis de Genta). Малоншићи се често помињу и у документима из времена Црнојевића.

Као племе (катун, општина), Малоншићи су потписници Врањинског уговора Зећана са Млетачком републиком, септембра 1455. године. Занимљиво је да се у том уговору као посебно племе наводе Голубовићи, који су огранак Малоншића[35]. Друга већа братства која су заснована крајем средњег века у оквиру племена Малоншића су Богишићи[36], Владовићи, Шћепановићи[37], Станишићи, Грубичевићи. Није јасно јесу ли и Калођурђевићи, који се и почетком 16. столећа наводе као малоншићко село, од племена Малоншића. Вероватније је да нису, јер се у црнојевићким документима с краја 15. столећа, наводе независно од Малоншића[38]. Они би могли бити од Старих Комана. Ковијанић[39] је анализом которских докумената утврдио да је родоначелник Калођурђе живео у 15. столећу и да је из Ђеђезе. Један његов потомак, Стјепан, помиње се у которском документу из 1498. године. 1460. године, у млетачком преводу документа Стефана Црнојевића, назив Малоншића исписан је као Malonxich.

Племена Зете, 1455. године

Шобајић као родове Малоншића који се памте у Бјелопавлићима наводи и Строисалиће, Страхиниће[40], Мрње, Радаковиће. Наводно од малоншићких Мрња потичу Мрњавчевићи.

Од преосталих родова у Бјелопавлићима се зна за Станишиће из Малеше да су потомци Малоншића. На уже се презивају Будаловић и Дракуловић.

Говорећи о пореклу племенског имена Малоншић, треба поменути и следећи детаљ: у документу Црнојевића из 1494. године, а који се недвосмислено односи на Малоншиће, уместо очекиваног презимена, наведено је - Малошевић. У подручју села Косића, које је тада припадало Малоншићима, две године раније, такође у црногорском документу, наведен је топоним Малошева Јабука. Остаје отворено питање, да ли је могућа варијанта по којој је родоначелник Малоншића извесни Малош и може ли се наћи веза између имена Малош(а) и Малонша / Малонча. Можда у прилог овој тези иде и ријечко предање о старом племену Малошевића које је некада насељавало јужни део данашњег Цеклина (Рваше и околину). Били су властела и били су силни и обесни. Иза њих је остала црква посвећена Светој Госпођи (Богородици) - „Госпоштина“, која је говорила о њиховом богатству и моћи. Јовићевић и Стругар ово племе називају Малокшићима, док их Чубриловић идентификује као Малоншиће.

Иначе, Малоншићи су и по предању и према оновременој документацији остали запамћени као силно племе, али и као бахати људи. О њиховој нарави говоре случајеви из црнојевићких докумената - отимачине и притискања суседских поседа у области коју су насељавали, а предање помиње онај познати детаљ о томе како су Малоншићи у цркву на свету Литургију улазили наоружани, а нафору узимали ратним ножевима.

Родови старог племена Комана 16. столећа су: Покрајчевићи, Рашковићи, Радичевићи, Ђурићи, Диосковићи, Ђуричићи. Досељеници из Цуца и Озринића су затекли још неке родове у Команима. Неколико њих се одржало и до половине 19. столећа, кад су се иселили, као: Гусари у Милатима, Марићи, Пешићи (који су се раније од осталих доселили из Озринића), љешкопољски Мугоше, који су били настањени у селу Мугошина Ливада. Последњи представник Старих Комана кога памте у Команима био је Тодор Бик (од рода Бикови), који је умро крајем 19. столећа.

На подручју Комана живели су и Балочани, који се помињу у которском документу из 1431. године. У документу Ђурђа Црнојевића из 1492. године помињу се као Балочевићи (повељом, Ђурађ је неки њихов посед дао Малоншићима). По њима се данас зове село Балоче у Команима. Да ли су Балочани огранак Комана или неки сродници Малоншића, или њима несродан катун, непознато је. Такође ни где су завршили. Да ли су се иселили из овог краја, или су се стопили с каснијим досељеницима, не зна се.

Почетком 16. века, Малоншићи су нахија у Скадарском санџаку. Пописани су, као и остали делови Црне Горе у два наврата, 1521. године, а након жалби становништва да је учињен велики број пропуста, турски цар је наложио поновни попис који је спроведен 1523. године. По подручју које тада заузимају, рекло би се да су у прво време турске власти Малоншићи били на врхунцу моћи. Њихова област простирала се на Косови Луг, све до реке Зете на исток (где им је било и главно насеље - Косић), Једношко Поље, Загарач и неке области које ће касније ући у састав племена Комана. 1523. године у њихову нахију укључен је и један део Љешкопоља.

1521. године главно насеље Малоншићи чини низ заселака (махала): Косић, Бјелочани, Спуж, Богишићи, Радоњићи, Грлов Кук, Павловићи, Владовићи, Љешевићи, Једноши, Лужница (укупно 156 кућа). Заселак Морања је запустео. Као посебна села уписани су Калођурђевићи (39)[41], Загреда[42] (15) и још једно село које није идентификовано[43] (27). У Малоншићима је пописано укупно 237 кућа и баштина. Као кнез уписан је Нико Бојов. То би могао бити кнез Нико Строисалић из Црнојевићеве повеље 27 година раније. Од осталих властелина Црнојевића, у првом дефтеру налазимо и Николу Вуковића (вероватно, у Бјелочанима), Бојка Божидаревића у Богишићима, у Владовићима синове Радована (Вучета) и Лума Владовића (Стјепан, Вито, Вуксан, Урсал ?), вероватно синове Ратка Новаковића у Једношима (Вуксан и Вукић), као и баштине Којчина и Стјепа Николића у Богишићима које су сада запосели други Малоншићи. Загарачком делу Малоншића могло би припадати и село Лазар у Нахији Грбавци[44], са 14 кућа и главаром који се зове Лазар[45] Брајков.

У дефтеру из 1523. године, пописана су иста села и махале у Нахији Малоншићи, с тим што су јој придодата и села Црмљани и Вранићи (ово друго као махала села Малоншићи), која су две године раније била у Нахији Жупа (већи део данашњег Љешкопља). Укупно је у Нахији Малоншићи те 1523. године пописано 141 кућа и 90 баштина (од којих 52 празне[46]).

Нахија Малоншићи се наводи и у дефтеру за Скадарски санџак из 1570. године (са 175 кућа), као и у дефтеру из 1582/83. године. Након тога, овај назив замире, те се Малоншићи под тим именом не спомињу у Боличином документу из 1614. године.

У наведеним дефтерима са почетка 16. столећа, команска села су била пописана у Нахији Грбавци, и то: Горњи Комани (78), Комани Сељани (Доњи Комани, 16), Милати (16), Ђеђеза (9), Ђуричићи (13), Мокања (16). Постоји још неколико села пописаних између команских у оквиру Нахије Грбавци, али се не може са сигурношћу рећи јесу ли ти команска села, с обзиром да у овом делу дефтера села нису пописана сасвим по географском распореду, тако да има измешаних села и из Љешанске нахије и Љешкопоља, напоредо са команским.

Главар Горњих Комана, Радич Стјепанов, вероватно је унук свог имењака, по којем се назива братство Радичевића (помињу се 1546. године). У Ђеђези је изричито као кнез (муселим) наведен Иван Радосавов (и за њим браћа му Вук и Радич). Видимо и презиме Покрајчевић, које налазимо и у которском документу из 1503. године и село Ђуричићи које носи име по истоименом братству. Према Ковијанићу, родоначелник овог братства - Ђурица је живео у 15. столећу. Радоња Ђуров, старешина Мокања 1521. године, могао би бити Радоња Коман (Radogna Coman) који се обрео у Котору годину дана раније.

Дефтер из 1523. године даје далеко јасније податке о Команима. У Доњим Команима (Комани Сељани) махале су: Милати, Лазар, Оченићи (?)[47], Бурине[48], Ковачи, Ђурђевићи, Вучевићи и две махале којима се не могу прочитати имена. У Ђеђези, осим главног села, постоје и махале Ђуричићи, Николићи и Мокања, док су Горњи Комани јединствено и највеће село. У Доњим Команима је 75 кућа и 41 баштина (од којих 2 празне), у Горњим Команима 66 кућа и 18 баштина (3), а у Ђеђези 40 кућа и 7 баштина (3).

Из дефтера из 1570. године, види се да је у овој области (у Малоншићима и Команима) почела исламизација, односно насељавање потурчњака из других крајева. Ово је нарочито било изражено у Команима, где је 1570. године већина баштина у рукама потурчењака из Жабљачког града[49]. Тa чињеницa, као и стална опасност од турског насиља и повремени сукоби с Турцима током 16. и 17. столећа, утичу да се Малоншићи, Комани и остали житељи ове области непрекидно исељавају из матичне области, и то углавном преко Старе Црне Горе према Боки и Приморју. За неке родове који имају предање да су од предака досељених „из Бјелопавлића“ или из Љешанске нахије, може се претпоставити да су од старијег становништва ове области, а то могу бити Малоншићи, Комани, као и Лужани. Могући потомци Малоншића су од већих братстава: Петровићи и Калуђеровићи у Ћеклићима; Боковљани у Цеклину; добрски Радишићи; Ђукановићи, Укашевићи, Ђурашевићи и Баше у Грађанима[50], Шкеровићи у Његушима, вероватно и неки старији родови у Љешанској нахији. У Боки и Приморју, а вероватно и северније, у Херцеговини и Далмацији, сигурно има потомака исељених Малоншића, али је код њих предање избледело, и многи знају само да су дошли „из Црне Горе“, без одређенијег навођења краја или племена из којег потичу.

Неке појединости указују да може постојати веза између Малоншића и Ћеклића. Најпре, повезује их светитељка Света мученица Текла. Према бјелопавлићком предању, Ћеклићи су ранији становници долине Зете, где су имали своју цркву Свете Текле, на месту где је у другој половини 19. столећа заснован Даниловград, по којој су и добили племенско име. Овај део Бјелопавлића је у 15. и 16. столећу припадао Малоншићима. Наводно су Ћеклиће из тог краја протерали управо дукађински досељеници Бјелопавлићи, те су се Ћеклићи померили на запад у своје планинске области, где су имали летња станишта. Ово предање се може чути и у самим Ћеклићима, али за њега нема никакве документарне потврде. У Ћеклићима налазимо два велика рода досељена, додуше знатно касније, из Бјелопавлића у Ћеклиће (велика братства Петровићи и Калуђеровићи). Да ли су се у Ћеклиће иселили случајно, или зато што су знали да им тамо живе племеници? У дефтеру из 1523. године видимо да један од заселака Доњих Комана носи назив - Бурине. Према предању, родоначелник ћеклићког братства Петровића био је Петар Буроњић, који се у Ћеклиће доселио „из Бјелопавлића“[51]. У истом селу, исте године, пописан је извесни Калуђер и три његова сина (Ђуро, Данко и Ђурђе). Није искључено да је ово зачетак братства Калуђеровића од којих потиче велико истоимено братство у Ћеклићима, које такође, по предању, долази „из Бјелопавлића“. Коначно, нека веза се види и из два средњевековна которска документа: 1326. године извесни Симо (или Шиме) из Комана (Scime de Comana) узео је неки дуг у Котору, заједно с Маројем Ћеклићем, а 1431. године за Радојка Будетића из Балочана (Radoichus Budetich de cathuno Balosan) јемчили су двојица Ћеклића. Тешко је данас рећи да ли су ово случајне везе пословних људи, или доказују неку сродничку блискост. Али, кад се уклопе у друге наведене детаље, употпуњују слику повезаности ова два племена.

1614. године у Боличином извештају и опису Скадарског санџака, Малоншићи се уопште не спомињу, али су наведена три села која су у претходном столећу припадала Нахији Малоншићи: Вранићи под командом Никше Поповића (37 војника), Лужница под командом Брајана Маркова (90) и Једноши под командом Тодора Вујачина (63). Нигде се не спомиње Загарач (Горњи), па би се могло закључити да је његово становништво било малобројно и вероватно је убројано у Једноше. Судећи по броју ратника који су ова малоншићка села могла мобилисати (190), види се да је почетком 17. столећа племе Малоншића у опадању. Поређења ради, Бјелопавлићи су имали око 800 ратника. Занимљиво је да се нигде не спомињу посебно Косови Луг, Косић, нити спушки крај, што указује да су се Бјелопавлићи били већ тада проширили на ово подручје. У ово доба је име Малоншића већ замрло, а за њихову област почињу се користити други предеони називи (Загарач, Комани). Касније ће, сталним исељавањем Малоншића и умножавањем досељеничких родова, доћи до потпуне смене становништва у ова два племена.

У Боличином документу, уписани су посебно и Горњи Комани под командом Шака Брајова (150) и Доњи Комани под командом Вујака Никшина (160).

Из једног которског документа из 1661. године, налазимо да је главар Комана кнез Радун[52], а у Бандићима кнез Вук. Ово је јако важан детаљ за утврђивање времена досељења Бандића у Комане. Јер, ако се узме за тачну претпоставка да Бандићи потичу од претка или предака ту досељених око 1660. године, након разуре Доњекрајаца и Башедољаца, тешко је поверовати да се већ 1661. године у Команима налази село и кнежина истог братственог назива[53]. По свој прилици, досељење Бандића у Комане пада нешто раније, вероватно у првој половини 17. столећа, али не раније од 1614. године, с обзиром да се код Болице не спомињу Бандићи, већ Горњи Комани (или су у то време Бандићи у Горњим Команима још увек били малобројни, да би тек у наредном разобљу преузели првенство у племену). Вук Радоњин Бандић био је дуго времена кнез бандићски, преко пола столећа (1661 - 1712).

Занимљив помен Комана имамо и из 1663. године, када се петорица (доње)команских и један микулићки главар обавезују Которанима да неће дозволити никакв пролаз наоружаним турским одредима преко Црне Горе, како би заштитили често пљачкана подручја Будве и Паштровића. Ово обавезивање не би било необично, али јесте имајући у виду да је само један од обвезника православне вере (поменути кнез Радун), док су преосталих пет главара муслимани и притом потписани као „Турци“[54]!

До краја 17. столећа, у подручје некадашњих Малоншића и Старих Комана, досељавају се родови из других крајева Црне Горе. У Загарач Орловићи из Чарађа и Цетиња и Радмановићи из Братоножића. У Комане Бандићи из Цуца, Радул са синовима из Озринића, херцеговачки Бездановићи, још неколико мањих родова из Катунске нахије. Током 18. столећа, дошљаци ће се умножити и преузимати првенство у племену. Стара братства се исељавају и утапају међу ојачале дошљаке. Име Малоншића ће сасвим нестати с краја 16. столећа, а име Комана ће остати али оно касније означава племенике досељеничких братстава.

Ердељановић почетком 20. столећа у ова два племена (Загарач, Комани), уз неколико малих стариначких родова, затиче као огромну већину становништва управо потомство побројаних досељеника. Тако и Вукотић[55] наводи да је 1925. године у Команима било 120 кућа Радуловића и 63 куће Бездановића.

Ердељановић почетком 20. столећа у Загарачу налази 373 куће, а у Команима 261 кућу.

Према Радусиновићу[56], 1953. године у Загарачу је живело 1662, а у Команима 1227 становника.

Подручје племена Загарач данас се налази у оквиру подручја Општине Даниловград. У девет насељених места (Маленза, Поврхпољина, Лазарев Крст, Мустеровићи, Миогост, Ђуричковићи, Билећа, Јабуке, Ливаде) 2003. године живело је 555 становника. Команско подручје је већим делом у саставу подручја главног града Подгорице, а мањим Општине Даниловград. У седам насељених места (Ћафа, Балочи, Ђеђеза, Мокање, Браћани, Црвена Папрат, Долови) 2003. године живело је 340 становника.

[divide]

Извори (азбучним редом):

Божић Иван - „Немирно Поморје 15. века“

Вукотић-Чевски Ђорђе - „Племе Чевљани или Озринићи“

Вукчевић Божидар - „Срби Склавоније и Скадра 15. вијека и хиландарски посјед Каменица“

Драшковић Небојша - „Чевско Заљуће и Доњи Крај, села у племену Озринићи“

Ђурановић Јован - „Међувјерски суживот и толеранција у Црној Гори у 17. вијеку“

Ђурђев Бранислав и Хаџиосмановић Ламија - „Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића“

Ђуричковић Веселин - „Ђуричковићи“

Ердељановић Јован - „Братоножићи“

Ердељановић Јован - „Стара Црна Гора“

Јовићевић Андрија - „Зета и Љешкопоље“

Кековић Јован - „Поријекло и родослов Кековића из Загарача“

Ковијанић Ристо - „Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“

Лубурић Андрија - „Орловићи“

Миљанићи Вукота и Аким - „Презимена у Црној Гори“

Накићеновић Сава - „Бока“

Остојић Жељко - „Орловићи“

Радусиновић Павле - „Насеља Старе Црне Горе“

Ротковић Радослав - „Саздање Цетиња“

Ћупић Драго - „Осврт на топонимију црногорског племена Загарач“

Шобајић Петар - „Бјелопавлићи и Пјешивци“

„Опис Скадарског санџака Маријана Болице“

[divide]

Напомене:

[1] На жалост, нису ми биле доступне књиге „Загарач и Загарчани 17, 18, 19. и 20. вијека“ Милоша Шћепановића и „Малоншићи племе у Црној Гори“ Васе Чубриловића, у којима, сигурно, има још битних података за ова племена. Неке податке из ових књига нашао сам у другим изворима, наведеним у литертури.

[2] Загарач је у целости био део Нахије Малоншићи, а Комани једним својим делом.

[3] Наводи је Шћепановић у раду наведеном у претходној фусноти, док Кековић сматра да она није тачна.

[4] Наводно је на Загарачу постојала тврђава („град“) Стефана Црнојевића. Није искључено да се тамо заиста налазило неке мање утврђење које је контролисало Једношко поље.

[5] Према Кековићу, Ђуришићи нису Миогоштани, већ су се у Једношко поље преселили непосредно из Мустеровића.

[6] Рад наведен у литератури

[7] Драговиће наводи Остојић у раду наведеном у литератури.

[8] Рад наведен у фусноти 1)

[9] Рад наведен у литератури

[10] Према традицији, ради се о самом крају 15. столећа. Међутим, Ковијанић је у которској документацији утврдио да је Неноје Иванов живео знатно раније. Његов син Тудор се спомиње као становник Бајица још 1440. године, и то као одрастао човек. Дакле, долазак Ненојев, а с њим и Ђурашинов, на Цетиње пада вероватно почетком или око прве четврти 15. столећа. Ђуричко и Тудор су браћа од стричева, па, уколико узмемо ово предање за тачно, можемо закључити да је Ђуричко рођен око 1400. године, а његово пресељење у Загарач може бити током прве половине 15. столећа.

[11] Рад наведен у литератури

[12] Објашњење за ову двојност крсног имена у истом братству даје Веселин Ђуричковић у раду наведеном у литератури. Наиме, стара слава свих Орловића је Јовањдан. По досељењу на Цетиње, једно време су узели да славе Малу Госпођу, као племенску славу (овом Богордичином празнику посвећена је и стара цетињска Влашка црква). Отуд, неки родови који су исељени са Цетиња даље у овом раздобљу, понеше собом и ново крсно име, тако и Орловићи који су се населили у крају између Цуца и Озринића. То је разлог зашто су родоначелници Ђуричковића и Бандића славили Малу Госпођу, а прислуживали Јовањдан. Бандићи су ово задржали и до данас. У међувремену, цетињски Орловићи су вратили старо крсно име и обрнули славе, тако да данас славе Јовањдан, а прислужују Малу Госпођу. Што се Ђуричковића тиче, предање каже да су они сви славили Малу Госпођу до пред крај 18. столећа. Како су једни живели у Горњем, а део у Доњем Загарачу, Свети Петар Цетињски их посаветова да део задржи тадашњу славу, а део да поново узме стару славу, Јовањдан, како би се могли узајамно посећивати за славу. Тако је и учињено. Како су се, након тога, Ђуричковићи и даље селили из једног у други део Загарача, до данас је братство измешано што се тиче крсне славе.

[13] Од загарачких Велимировића је наш познати филмски редитељ Здравко Велимировић (1930-2005) аутор култног филма „Доротеј“.

[14] Од загарачких Ћупића је народни херој Другог светског рата Чедомир-Љубо Ћупић (1913-42), познат по пркосном држању и чувеној фотографији на којој се осмехује уочи стрељања у Никшићу 1942. године. Често се чује и верзија овог презимена - Чупић.

[15] Нажалост, неколико генетских резултата који потврђују припадност племеника Братоножића овој хаплогрупи, још увек није у јавној употреби, с обзиром да представљају део научних истраживања у току. За сада једини јавни резултат Братоножића је Ђукића из Мораче:

http://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=Q

[16] У Његушима постоји род Кадија који су наводно Бјелопавлићи. Могуће је да се ради о идентификацији с бјелопавлићким Кадићима, а да се ради о загарачким Кадијама.

[17] Матица је назив за горњи ток реке Ситнице, која извире у Бандићима, а улива се у Морачу код Подгорице.

[18] Од синова попа Јакова, Раслава и Петра, су цуцки Липљани и Проседољци.

[19] Доњи Крај је тада сасвим расељен. Башино Село је ушло у састав Озринића, а становништво се постепено исељавало, да би сви старинци коначно напустили овај крај средином 18. столећа.

[20] Видети фусноту 12)

[21] http://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=J2a

[22] Видети детаљно у чланку о Цуцама:

http://www.poreklo.rs/2017/02/20/poreklo-stanovnistva-plemena-cuca/

[23] http://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=E

[24] Тестирани је навео да му се предак звао Лазар Драгутиновић, рођен 1785. године у Црној Гори, а да се Лазарев син иселио у Америку, те је и отац тестираног рођен у Луизијани 1883. године (тамо су променили и презиме у Lazarre). Вероватно је, у склопу ове сеобе, и породично предање делом замрло.

[25] У раду „Озринићи, Кучи и Грахово, по предању и сазнању“

[26] http://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=I2%20DS

[27] Од ових Пејовића је Вуксан Пејовић, коаутор светски познатог ДНК предвиђача НЕВГЕН.

[28] Ово је верзија према раду Драшковића наведеном у литератури.

[29] Видети фусноту 26)

[30] Нпр. Ђорђе Вукотић-Чевски

[31] Пасови су следећи: Раич - Ђуро - Марко - Станиша, по коме је презиме, а петорица Станишиних синова су се доселили из Цуца у Комане.

[32] Од другог огранка Милата су Росандићи у Пјешивцима.

[33] Видети фусноту 26)

[34] Тако у попису властеле Малоншића из документа Ђурђа Црнојевића из 1492. године, имена су следећа: кефалија Богдан Шћепановић, Строисалићи кнез Нико и Радован, Вукашин Карковић, Рашко Дабковић, Лумо и Радосав Влатковић (у документу из 1494. Владовић), Вукдраг Пајић, Иваниш Ђурђевић, Вук Станишић, Вуковићи Иваниш и Никола, Лела Љубановић, Богдан Алексић, Вучета Ратковић, Николићи Којчин, Стјепо, Ђурица и Ђуро, Ратко Новаковић, Радоња Радосалић, Радоња Ђурашевић, Бојко Божидаревић. Ако су ови људи 1492. године били властела, можемо узети да су рођени половином 15. столећа, а њихови очеви, који листом имају словенска имена, почетком или око прве четврти 15. столећа. Да би они, очеви, носили словенска имена, логично је претпоставити да су рођени у словенској, или у крајњем - у давно славизираној средини. Отуд, јасно је да су претпоставке по којима су Малоншићи албански ратнички катун који се доселио у 15. столећу из Малесије у оквиру бурних историјских догађаја узрокованих турском инвазијом, у нескладу са ономастиком Малоншића. Нарочито кад знамо да су нека племена и братства пописана у Скадарском земљишнику 1416. године, која су касније посрбљена (попут Куча, нпр) у то време, судећи према ономастици, још увек била влахо-албанске провенијенције. Отуд, могло би се закључити или да Малоншићи не припадају овом кругу катуна, односно ратничких дружина Доње Зете, те да су или словенског порекла или барем из окружења које је већ дуго било славизирано.

[35] У документу Ђурђа Црнојевића из 1492. године, наводи се како су се Голубовићи жалили Ивану Црнојевићу да их је „њихово братство Малоншићи опљачкало и отерало у прогонство“. Међутим, Иван Божић сматра да су Голубовићи засебног порекла и да су се у 15. столећу „измешали“ с Малоншићима.

[36] По њима је у 16. столећу назив носило и село.

[37] Шћепановићи су потомци Шћепана Малоншића из 15. столећа, који је био пронијар Ивана Црнојевића. Његов син Богдан био је кефалија код Ђурђа Црнојевића.

[38] У документу из 1494. године, помињу се Калођурђевићи Милашко и Иваниш Штипковићи и Богдан Кајичић.

[39] Рад наведен у литератури

[40] По њима се зове и данашње село Страхињићи у Косовом Лугу.

[41] С обзиром да село има 39 кућа, тешко је поверовати да су сви сродни, односно потомци Калођурђа који је живео стотину година раније. Вероватно је назив села настао од главарске куће којој је село припадало.

[42] Загреда је касније припала Озринићима.

[43] Арапски испис у дефтеру може се читати на разне начине: Зор, Зур, Звер, Зивер, Зевер, Зувер, итд. „У повељи Ђурђа Црнојевића од 4. новембра 1492. године један од властеле зове се Зор Судиновић“ (Ђурђев / Хаџиосмановић, рад наведен у литератури).

[44] У 17. столећу, замреће назив Грбавци за ову нахију, а усталиће се назив Љешкопоље. Од дела Љешкопоља и некадашње Нахије Жупа временом ће бити заснована Љешанска нахија.

[45] Ово не би био усамљен случај да су Турци нека села називали по имену сеоског старешине. Можда по овом Лазару носи назив село Лазарев Крст у Једношком Пољу?

[46] Упис празних баштина на мртве или одсељене становнике и разрезивање пореза на исте била је једна од главних замерки становништва Црне Горе на дефтер из 1521. године. Основана је претпоставка наше историјске науке да је Скендер-бег Црнојевић на овај начин хтео да прибави себи што већу корист, а на штету сопственог народа. Међутим, жалба Црногораца турском цару је уродила плодом, те је 1523. године извршен правичан попис.

[47] Испис би се могао читати и као Овченићи, али можда и као Вучинићи.

[48] Ово село не треба мешати са Буроњама, који су 1520-их година село у Нахији Жупа, а касније племе Љешанске нахије.

[49] У Команима се памти да је било и домаћих потурица, као и насељеника из Подгорице и Љешкопоља. Током 18. столећа, нова братства у Команима су их, сталним притиском, успели отерати и запоседнути њихова имања. Тако су заузели Џањевића Луг и проширили се све до реке Матице, а муслимане Џањевиће, потомке Џања Лужанина, протерали у Подгорицу. Памте се муслимани Белињаче у Мокању, Бешлићи и Користовићи у Ћафи, итд.

[50] Ови родови потичу од команских староседелаца од којих је данашње братство Радеч у Команима и код Спужа.

[51] О њима и других појединостима везаним за племе Ћеклићи, видети на:

http://www.poreklo.rs/2015/12/05/pleme-ceklici/

[52] Кнез Радун је родоначелник Радуновића из места Прогоновићи у Љешанској нахији и личност из „Горског вијенца“. Ово нам указује да су Прогоновићи тада припадали племену Комана.

[53] И ово треба узети са резервом, јер можемо замислити ситуацију по којој већ формирано братство са презименом Бандић, организовано прелази из Цуца у Комане, и одмах намеће своје првенство затеченим староседеоцима у Горњим Команима, тако да у кратком периоду заживљава и име Бандићи као нови назив кнежине. Можда не звучи сасвим као реалан сценарио, али није ни немогућ.

[54] Ради се, свакако, о домаћим потурчењацима. То су Осман Јусуфов, Велија Хасуховић, Усаин Мухамедов и Алија Сулиманов, све „Турци из Комана“ и Касум Велија „Турчин из Микулића“.

[55] Рад наведен у литератури

[56] Рад наведен у литератури

The post Малоншићи, Загарач, Комани appeared first on Порекло.

Преглед братстава Љешанске нахије у основи је сачињен према раду Јована Ердељановића „Стара Црна Гора“ (1926) и показује стање сa почетка 20. столећа. Други извори су потпомогли при утврђивању порекла родова које је Ердељановић нашао приликом свог боравка у Љешанској нахији.

Писати преглед порекла становништва Љешанске нахије било је посебно тешко из разлога што, за разлику од већине племена и области Црне Горе, за ову област не постоји ни један објављен рад који се у целости бави овом тематиком. Постоји неколико радова и извора који обрађују поједине родове и историјска раздобља, као и што постоји грађе разбацане по разним историјским и етнолошким радовима.

У овом чланку покушао сам да објединим сву грађу коју сам прикупио из тих извора. Верујем да ће бити коментара и другачијих мишљења на тему порекла становништва Љешанске нахије. Свака добронамерна исправка или допуна су добродошле! Јер, није ми циљ да напишем неприкосновен научни рад (за шта, по стручном образовању, нисам ни квалификован) већ да на једном месту имамо преглед порекла становништва ове области, поткрепљен са што више чињеница из расположиве грађе и усменог предања. Заједничкним снагама, свакако, добићемо најбољи резултат.

Љешанска нахија је смештена у источном делу Старе Црне Горе. Са западне и северне стране окружена је катунским племенима Бјелице, Озринићи и Комани, а са јужне и југозападне подручјем Ријечке нахије (Цеклин и Косијери). Источна граница Љешанске нахије је према Љешкопољу (од којег је одељују токови река Ситнице и Мораче) и селима Горње Зете (преко Врањске греде).

Прецизан опис границе Љешанске нахије према суседним областима дао је Ердељановић у свом капиталном раду „Стара Црна Гора“[1].

Област потоње Љешанске нахије је насељена Словенима још у прво време словенског насељавања, крајем 6. столећа. Источни део овог подручја налазио се у оквиру средњевековне Лушке Жупе. Крајем средњег века, ово подручје је једна од области Горње Зете. У ширем подручју Љешанске нахије своје поседе имали су Црнојевићи - у Грбавцима, Сињцу, Гољемадима, Берима, Стањевићима, Корнету, Момишићима. Насељавала су га некa племена која су потписници Врањинског уговора са Млетачком Републиком, 1455. године[2] (Лужани, Круси, Станисаљићи). Међутим, област пада под турску власт заједно са осталим областима Црнојевића, крајем 15. столећа.

Племена из Врањинског уговора на мапи средњевековне Зете

Област је називана - Љешани (или Љешњи), према крају порекла насељеног становништва. Наиме, 1478. године, склањајући се испред надирућих Османлија, становници Љеша и околне области под управом Кастриота (називане Склавонија)[3], прешли су Бојану, а затим се исељавали на север у области коју су држали Црнојевићи. Најранији помен назива Љешњани је у повељи Ђурђа Црнојевића из 1494. године („от ЛиешнанЬ“). У турским пореским дефтерима из 1521/23. (за Скадарски санџак) и 1570. године (за Дукађински санџак), област се налази у оквиру нахија Грбавци и Жупа. Назив Љешанска нахија усталиће се од краја 17. столећа (први пут под тим називом 1692. године). Временом ће православно становништво установити две кнежине западно од реке Ситнице - Дражевину и Градац, док ће источни део некадашње Лушке жупе остати под турском управом, познат под називом Љешкопоље.

Област је традиционално обухватала подручје од Ставора на Западу, где се граничи са ријечком облашћу, до доњег тока реке Мораче на истоку. Током 18. столећа, Љешњани ће почети да истискују турску власт из своје области. Ослобађање и насељавање области заустављено је на реци Ситници, тако да је Жупа - Љешкопоље југозападно од Подгорице, заувек остало ван Нахије, као и Грбавци на југ, иако су ове области традиционално биле део Лушке жупе, касније Љешанске нахије. Неки делови Љешкопоља су изгубљени на рачун Загарчана (Вранићи, Црмљани), а и граница са Команима се мењала кроз повест. Неке области Горњег Комуна запосели су Комани, док су Прогоновићи у 17. столећу највероватније били у саставу Комана[4]. Према неким мишљењима[5], већи део љешанског Горњег Комуна (Прогоновићи, Релеза, Ћепетићи и Ораси) и Горњи Комани били су у 17. и 18. столећу јединствено подручје са заједничким главарима. О вези ова два суседна подручја говоре и топоними Команско брдо и Команско осоје у Горњем Комуну. По предању, војводу Радуна из Прогоновића (родоначелника Радуновића) звали су - Радун Команин.

За разлику од остале три нахије Старе Црне Горе, у којима постоји тачна подела на племена, Љешанска нахија је увек представљала једну недељиву целину, тако да се племена у њој никад до краја нису ни формирала. Било је неких наговештаја формирања два племена (Градац и Дражевина), као и неких вештачких подела на три комуна (Горњи, Средњи и Доњи) или три племена[6] (Штитари, Градац и Дражевина), али све то није заживело, према неким мишљењима - због недовољно дугог континуитета живљења Љешњана на том подручју (што се не може рећи за део родова који су ту од позног средњег века до данас), према другим - из разлога што су се Љешњани одувек себе сматрали једним племеном.

Ради боље прегледности, током изношења података о пореклу становништва Љешанске нахије, пратићу поделу на три комуна.

Преглед становништва насеља Љешкопоља дат је у чланку на:

http://www.poreklo.rs/2016/02/01/bratstva-zete-i-ljeskopolja/

Горњи Комун заузима северозападни део Нахије. У њему се налазе села: Штитари, Ораси, Релеза, Ћепетићи (Шћепетићи) и Прогоновићи.

Средњи Комун је у средишњем делу Нахије, са селима: Буроње (или Буроњи), Станисаљићи (Станиселићи), Градац са Жупом Градачком и Парци. Жупа је предеона целина, на југоисток од села Граца, са више мањих села: Прибојевићи, Расник, Црни Бријег, Крњичка Каменица, Поткрши, Грубани, Бриђе, Облун, Брежине, Прокос, Кажијин Бријег и Сијачевина. Покаткад се Градац са Жупом и Парцима сматра „племеном“, што није сасвим неоправдано, јер је велика већина родова истог порекла.

Доњи Комун је у источном делу Нахије која је окренута према према Љешкопољу, Зети и заливима Скадарског језера. Део Доњег Комуна који чине насеља у западном и јужном његовом делу, често се сматра и племеном Дражевина, што такође није сасвим без основа, с обзиром на већински заједничко порекло родова у овом подручју. „Племе“ Дражевина обухвата само место Дражевина (или Горња Дражевина), и насеља Попратница, Корнет, Бигор, Подстрано, Лијешње, Гољемади и Бегова Главица.

Насеља у Доњем Комуну на североистоку Љешанске нахије су: Горњи Кокоти, Фармаци (или Вармаци), Штеке (Штеци), Крусе (Круси) и Бери. Становништво је овде разнородно.

Порекло назива неких села у Љешанској нахији налазимо у значајном млетачком документу из 1416/17. године - Земљишнику Скадра и његовог дистрикта. Тамо налазимо пописане становнике овог краја, великим делом словенског порекла, који су касније, они или њихови потомци, пред Турцима прешли у област Црнојевића.

Прогоновиће имамо у више насеља Скадарског дистрикта (у облицима Progani, Progono, и сл).

Штеке (Steco, Stecho) такође налазимо у више насеља Дистрикта (Свети Срђ, Самаризи, Стира, Карочи), а једно село се и зове по њима - Штечани (Stichieni), и у њему пописана двојица са презименом Штеко - Јован и Стојко.

У Светом Срђу налазимо Бенка Гољемада (Bencho Gogliamadi)[7].

У Кадруну - Радомира Бера (Radomiri Bera) а у Подгори вероватно његовог братственика Јована (Jon Berri).

У Купелнику - Богдана Кокота (Bogdam Cochot).

Дакле, корене назива љешанских села Прогоновићи, Штеке, Гољемади, Бери, Кокоти налазимо у Доњој Зети почетком 15. столећа.

Теже је рећи да ли пописано братство Круеци (Cruetio, Cruetin) има везе с Крусима, нарочито имајући у виду да су скадарски Круеци били римокатоличке вероисповести.

Још неке везе између Скадарског дистрикта 1416. и Љешанске нахије столеће касније, можемо наслутити из турских дефтера 1480. и 1521/23. године:

У скадарском селу Кадрун 1416. године пописан је Никола Јаковов Косић (Nicola de Jacou Cosichi), а 1480. у дефтеру за Скадарски санџак - Вукац Косић. Касније, у Релези крајем 15. столећа (поуздано 1493. године) налазимо Косиће, који су највероватније истог рода са каснијим братством Ђујовића у Релези.

У више насеља Скадарског дистрикта пописани су становници презименом Лета[8] (Leta, Letha). У дефтерима из 1521/1523. године у Корнету Нахији Грбавци уписани су Павле и Рашко Лете.

1521. године у селу Љешњани Десићи[9] имамо четири пута наведено презиме Кокот[10].

Имајући у виду да се нека села у Љешанској нахији чији називи указују на порекло становништва из Доње Зете, Скадра и Љеша, помињу тамо и у ранијим изворима, пре могућег досељења Љешана или Скадрана (од 1470-их надаље), могло би се закључити да су сточари из Доње Зете у овом крају имали своје летње настамбе, које су се касније територијализовале у стална насеља. Тако се љешански Гољемади, Крусе и Бери помињу у млетачком документу још 1451. године. У Врањинском уговору 1455. године, како је наведено, у љешанском крају помињу се племена (односно катуни или кнежине) Круси и Станисаљићи. Према неким тумачењима (Иван Божић, нпр), у Уговору су наведени и „Љешани“. Ово тумачење се не уклапа у предање, према којем досељење Љешана пада касније, а и они нису били племе које би под тим именом катуновало у Горњој Зети, већ скуп разнородних појединаца и породица добеглих из области Љеша, те су тај назив добили тек по пресељењу. У Уговору су на два места поменути Luxeni и Luxane, што Божић тумачи као називе племена Лужана и Љешана. Питање је да ли се може један од ова два назива са изразитим самогласником „у“ на првом слогу, читати као Љешани, а имајући у виду, на пример, млетачку транскрипцију села Љешњани из 1526. године - Lessiegnani. Није немогуће да се ради о две групе Лужана, од којих је једна била у долини Зете, а друга јужније, у подручју данашњег Љешкопоља. Према Божићу, племе, односно ратничка дружина, Берисавци који се помињу у Уговору, су заснивачи села Бери. Међутим, то се коси са другим поменима Бера (као презимена 1416, и као насеља 1451. године).

Остали значајнији помени насеља и појединаца из љешанске области крајем средњег века и у 16. и 17. столећу:

Село Градац помиње се још 1335. године у два которска документа, и то његови становници браћа Будоје (Budoye Stanche de Graçe) и Радоста, синови Станкови, и Богоје „звани Калопер“ (Bogoye dictus Coloper). 1431. године помињу се браћа Медош, Никола и Петан Обрићевићи[11], а 1458. године Никола Добриновић. Видимо да се двапут јавља лично име Никола, у дефтеру из 1523. године име Никола се наводи 4 пута (и још два пута - име Нико), а у Грацу касније налазимо братство Бојановиће које слави Светог Николу (која није тако честа слава у Љешанској нахији).

Прогоновић као презиме се помиње 1421. године у Котору, али питање је да ли овај помен има везе с Љешанском нахијом, с обзиром да име Прогон није било тако ретко у то време. У повељи Ивана Црнојевића из 1492. године, којом су утврђиване границе између кнежина, као мештанин Станисаљића наведен је Божидар Прогоновић (у дефтеру из 1523. године, Божидар Богданов је кнез Станисаљића). У истом документу, као сведоци јављају се двојица Големада (једнина: Големадо[12]) - Мијач и Радојко. У овој повељи имамо и први помен села Бигор.

Крусе се помињу у млетачком документу из 1451. године, а затим у два которска документа (1494, 1497. године) наилазимо на Ђорђа Вукотића из Круса (Georgius Vuchotich de Crussi de Zenta), и касније на помен његовог сина поморца по имену Иванац, који је погинуо у бродолому млетачке ратне галије код Лошиња.

Село Љешњани се помиње у которском документу из 1526. године, као и тројица његових мештана - Вучић Вукојевић, Болец Шишловић и Радич Николић („de villa Lessiegnani“). У дефтерима 1521/23. налазимо Радича Николића и Вучића Вуковог у Стањевићима. Очито се ради о истом лицима. У дефтеру из 1523. године, три села у Љешкопљу - Стањевићи, Станисаљићи и Десићи носе предзнак – Лешњани. По свој прилици, старије село Љешње (које не треба мешати са данашњим селом Лијешње које се налази код Корнета у Љешанској нахији) се делило на три братствена дела. За раније наведени помен Љешња у повељи Ђурђа Црнојевића из 1494. године, није сасвим поуздано да ли се ради о истом селу из 1526. године, или ширем љешанском подручју. Да ли у имену Болеца Шишловића можемо препознати родоначелника љешкопољских Болевића, о којима ће касније бити више речи?

Штитари су поменути у повељи Ивана Црнојевића из 1492. година, када су утврђене „границе между Штитаре и Томиће“. У которском документу из 1520. године налазимо Добрила Вукшиног из Штитара (Dobrilo Vuchsin de Stitari). У дефтерима 1521/23. године, Штитари се уопше не помињу, барем не под тим називом. У дефтерима су пописана двојица домаћина именом Добрило Вукшин. Један (1521) је у селу Корнет (које је, иако у Љешанској нахији, прилично удаљено од Штитара), а други (у оба дефтера) у селу Лопате. Лопате су пописане као последње село у Нахији Пјешивци, одмах иза Томића. Томићи су касније насељени од Бјелица, али почетком 16. столећа су припадали Косијерском племену. Судећи према положају ових насеља, а и захваљујући которском документу у којем се помиње Добрило Вукшин, могло би се закључити да су Штитари у дефтеру пописани под називом Лопате. Међутим, у коментарима дефтера из 1521. године стоји да се ради о селу између Брајића и Побора.

Уочи пропасти државе Црнојевића, налазимо и документ - повељу Ђурђа Црнојевића о давању поседа (проније) Шћепану Малоншићу, из 1494. године, а у којој се, између осталих, помиње и властела од Љешњана (Вукман Лекић, Радоња Ђурђевић, Вучин Радошевић, Нико Ђоновић и Прибич), Гољемада (Новак Големада) и Круса (Лекач Стањевић и Гвозден Калић). Чињеница да нека од ових и раније побројаних имена властеле, или њихове потомке, налазимо као кнезове (муселиме) и у турским дефтерима 30-ак година касније, говори да се црнојевићка властела уклопила у систем турске власти, односно да су задржали барем повлашћени положај у односу на обичан народ.

У спорном дефтеру из 1521. године[13], тадашња област Љешњана била је подељена у две нахије - Грбавци и Жупа. Разлике између два дефтера се односе само на већи број уписаних баштина 1521. године, за разлику од 1523. године, када су попис вршили царски пописивачи, те он показује стваран број кућа и баштина. 1523. године два села на северу Љешкопоља која су две године раније припадала Нахији Жупа, пописана су у Нахији Малоншићи (Црмљани и Вранићи), док једно село више не постоји[14]. Географски гледано, подручја ове две нахије не одговарају никаквој просторној логици, чак су нека подручја Нахије Грбавци потпуно одвојена од остатка нахије и са свих страна окружена другим нахијама. Но, и другде у турском феудалном систему било је оваквих случајева, као што их је било, уосталом, и у европском средњевековном феудалном уређењу, где није била битна просторна повезаност нечијег поседа.

У Нахији Грбавци била су следећа села:

Грбавци, са махалама: Понари (7 кућа, 2 баштине, 2 празне баштине[15]), Скупо (12, 6, 3), Грбавци (9, 4, 9), Филаповићи (15, 3, 0) и Црнопетрићи (19, 3, 6). Грбавци и Понари су и данашња насеља код Подгорице, а локација осталих махала није утврђена, али су свакако били засеоци Грбаваца. Иако би се за махалу Филаповићи могло закључити да је у питању назив - Филиповићи, у оба дефтера доследно је писано са словом „а“[16]. У махали Скупо уписан је и кнез (муселим) Вукман Павлов.

Пиранићи (21, 4, 0) су се налазили између данашњих насеља Грбаваца и Лекића. Село је било названо по истоименом братству, које је у 17. столећу целокупно прешло на ислам и преселило се преко Мораче, у село Ботун, а касније и у Горичане и Голубовце. Тада је село Пиранићи замрло. Пиранићи за себе тврде да су старином од бајичких Мартиновића. Међутим, у време када у Љешкопољу постоји село њиховог имена, братство Мартиновића још није ни било засновано, тако да је највероватније да су Пиранићи староседеоци у Горњој Зети. У дефтеру у Пиранићима наилазимо на извесног Лукача Божидаревог. Нису ли овде можда корени братства Лукачевића из Зете, који су старинци у том крају, а чији један део је исламизиран[17]?

Горичани (23, 3, 0) су данашњи Вуковци на десној обали Мораче, док су данашњи Горичани на левој обали Мораче касније засновани од исламизираних братстава. У Горичанима је, по свој прилици, постојао манастир почетком 16. столећа, с обзиром да су међу пописанима и четири попа и калуђер Сава.

Десићи (39, 14, 3), 1523. године уписани као Лешњани Десићи, су се налазили између Доње Горице и Грбаваца, вероватно је наместо овог села касније засновано село Лекићи. Тридесетак година раније, како је наведено, један од љешанске властеле Ђурђа Црнојевића био је Вукман Лекић. Исти кнез уписан је и 1523. године, као Вукман Лекин, за којег је уписано да је „стар и изнемогао“, а и његов син Радич, који је, услед немоћи свог оца, вршио овлашћења муселима. Уписана су и тројица Радичевих синова - Андрија, Остоја и Радосав, као и Вукманов брат Вуксан Лекин. Овде, по свој прилици, видимо зачетак братства Лекића, које ће прећи у ислам и умножити се током 17. столећа, па ће село по њима касније понети име. Лекићи су се касније иселили у Подгорицу и Голубовце, где су били бројно братство. Они сами своје порекло изводе од Акшабановића из Груда. Још једно занимљиво име у Десићима из дефтера је Лукач Станков, као и Вукашин и Ђура Лукачеви (вероватно се ради о оцу и синовима), који је други могући кандидат за родоначелника братства Лукачевића.

Стањевићи (40, 11, 1), 1523. године уписани као Лешњани Стањевићи, налазили су се на подручју где је данас Доња Горица. Стањевићи су били веома важно насеље у време када је вршен попис, о чему говори податак да је ту живело чак шест муселима. По свој прилици, Стањевићи су били нека врста седишта власти, према неким мишљењима - турске[18], а можда место где је обједињаван порез прикупљен из целе Ливе Црне Горе, а стањевићки муселими су били представници Црне Горе према турској власти у Подгорици, где је било седиште кадилука. Кнезови стањевићки 1523. године су: Вукман Ђурђев, Вук Вукманов (вероватно син именованог), Радоња Ђурин (вероватно Радоња Ђурђевић из 1494. године), и четворица Богдановића (по свој прилици синови истог Богдана) - Радисав, Ђуро, Владко и Радеља. У Грбавцима данас живи братство Богдановића, које је огранак братства Глобара из Љешанске нахије. Имајући у виду да је једна, за Турке најзначајнија, од функција муселима било управо скупљање пореза и глоба, могло би се закључити да је Богдан из овог љешанског братства, које ће касније понети презиме Глобар, односно Глобаревић, а да се од његових синова развио огранак истог братства у Љешкопољу. Село Стањевићи је потпуно разорено од Турака 1604. године, након битке између побуњених Црногораца и турске војске на Љешкопољу. Ипак, под овим називом постоји и 1614. године.

Станисалићи (43, 4, 4), 1523. године уписани као Лешњани Станисалићи, са кнезом Божидаром Богдановим. Ваља рећи да чињеница да су Станисалићи уписани са одредницом Лешњани, указује да почетком 16. столећа ово насеље чини и географску целину са Стањевићима и Десићима. Уколико је тако, ово насеље не би требало мешати са данашњим селом Станисаљићи (или Станиселићи) које се налази у Средњем Комуну, на исток од Граца. Да ли се становништво љешкопољских Станисаљића током 16/17. столећа иселило на запад у Љешанску нахију и собом понело братствени и месни назив, или је реч о нечем другом, тема је за дубљу анализу.

Големат (21, 19, 15), тако уписано. Јасно, ради се о данашњим Гољемадима. У селу је пописано неколико људи са именом Новак, као и оних чије је очево име Новак, од којих би неко (или нечији отац) могао бити властелин Новак Големада из повеље из 1494. године.

Сињац (10, 2, 1) је некада био важно насеље, нарочито у 17. столећу кад су у њему живели муслимани и кад се тамо налазио трг (пазар) под контролом турског бега. Почетком 18. столећа, у сукобу на Бриђама, кнез Мило Вукчевић из Дражевине је са својим одредом потукао војску Одо-бега Вранића и протерао Турке из Сињца, који је након тога полако замирао. Данас је Сињац сеоце од неколико кућа на југоисток од Бриђа.

Круса (25, 7, 1), у којима налазимо двојицу синова властелина Гвоздена Калића, поменутог у повељи из 1494. године, - Радисава и Станишу. Радисав Гвозденов је у дефтеру из 1521. године био уписан као муселим. У Подгорици од давнина живи братство Гвозденовића, који су огранак старог властеоског братства Милоњића, а који су имали поседе и у подручју потоње Љешанске нахије. Можда су управо Гвозден и његови синови утемељитељи овог братства. Међутим, у дефтеру је уписана и баштина Радича, сина Калићевог, тада већ у поседу другог лица, што значи да се Радич вероватно одселио или је био покојни. Можда је овај Калић управо - властелин Гвозден Калић. У дефтеру налазимо и Илију и Никшу, синове Бојкове. Можда је овај Бојко (Бојан) родоначелник братства Бојановића, које је део ширег стариначког братства у Крусима, а које зову управо - Крусима.

Градац (16, 5, 1).

Корнет, са махалама: Илићи (20, 4, 0), Висосалићи[19] (10, 2, 0), Радосалићи (12, 3, 0), Његосалићи (16, 4, 1).

Осим ових љешанских села, у Нахији Грбавци налазили су се још и Горњи и Доњи („Сељани“) Комани и Ђеђеза, дакле подручје каснијег команског племена.

Други део љешанског подручја пописан је у оквиру Нахије Жупа. Занимљиво је да се села горњег Комуна - Прогоновићи, Ораси, Релеза, Ћепетићи и Штитари уопште не спомињу. За Штитаре је већ наведено да постоји могућност да је уписано под називом Лопате, мада у прилог томе не иде наведени которски документ 20-ак година старији од дефтера, у којем се Штитари изричито помињу под тим називом. Постоји могућност да су села Горњег Комуна пописана у оквиру Доњих Комана („Комани Сељани“). Међутим, у дефтеру су све махале Доњих Комана изричито наведене и све се могу убицирати, осим једне чији назив није било могуће растумачити. По свој прилици, Горњи Комун је почетком 16. столећа био ненасељен, односно могуће је да је служио за катуновање и да у њему није било сталних насеља. Што се тиче села помињаних и пре турских дефтера, могуће је да се њихово становништво у међувремену иселило или привремено прешло у неки други крај.

У дефтерима се не наводе ни села Дражевина, Бигор и Бриђе. Дражевина је била имање Милоњића, који су тада живели на Чеву, а стално насеље биће засновано од Љешана, по свој прилици не пре прве четврти 16. столећа. Бигор се помиње у повељи из 1492. године, али вероватно ни тада то није био насељен локалитет.

1523. године у Нахији Жупа била су следећа села:

Штеке (11 кућа, 12 баштина), са кнезом Петром Ђуровим. Кнез Петар би могао бити син Ђура Штековића, за кога се у Фармацима памти да је био властелин у време Ивана Црнојевића. Претпоставља се да су Штеци и Штековићи различити називи истог братства.

Бери (33, 13). И у Берима се помиње један Калић - Ђурђе, можда неки сродник властелина Гвоздена Калића.

Буроње (10, 1).

Брежине (17, 3).

Парци (11, 5).

Сађавица (9, 5, 4 празне баштине). Ово насеље данас не постоји, а не може се утврдити ни где се налазило у 16. столећу.

Момишићи (32, 14, 2 празне баштине). Данас у Момишићима живе родови који су ту још из времена пре пада Подгорице под турску власт, и то Маркуши (доселили се из Ријечке нахије - Грађани) и Поповићи, од којих су и Новаковићи (Вилићи, Никићи, Поповићи, Стијовићи и Шестићи) у Подгорици. Поповићи и Новаковићи тврде да су истог порекла као и Мугоше у Доњој Горици (по предању потичу од два рођена брата, а заједничко раније презиме било им је Новаковић). Порекло горичких Мугоша није најјасније: према братственом предању, они су из Кастрата, наводно од неког блиског сродника Ђурђа Кастриота. С друге стране, у Пиперима најстарији слој становништва чине Мугоше (или Мугоши) који су ту живели пре Лужана и Пипера, и сматра се да су влашког порекла. У Љешкопоље су дошли у време Ивана Црнојевића. С обзиром на порекло Љешана из северне Албаније, ова прича о пореклу Мугоша из Кастрата добија на тежини. Занимљиво је да сви ови родови у Момишићима и Доњој Горици славе исту славу - Ђурђиц, коју славе и највећи љешански родови у Државини (Вукчевићи, Ускоковићи, и др), као и њихови сродници Милићи и Болевићи у Љешкопољу.

Толоши (9, 2).

Вишњићи (6, 4), Оливеровићи (4, 5) и Дублица (6 кућа) данас не постоје. Ова села су се налазила у Љешкопољу, између Вељег Брда и Горице. У Оливеровићима налазимо занимљиво име - Страдија (баштина Радислава, сина Страдијиног, у поседу Владка, сина Богдановог).

Дакле, у љешанским насељима 1523. године пописано је 505 кућа и 201 баштина, од којих 53 празних.

Маријан Болица[20] је за потребе мобилизације Црногораца, Брђана и Арбанаса за рат Млетачке Републике против Турака, 1614. године обишао Скадарски санџак, описао све његове битне географске карактеристике, саобраћајнице и становништво које ту живи, његове етничке и верске особине, скорашње историјске догађаје, расположење према турској власти и спремност за учешће у рату за ослобођење под млетачким вођством. Ово је, уједно, био и својеврстан попис насеља области Скадарског санџака. Љешанска насеља описана су у четвртом делу. У односу на време 90 година раније, из два турска дефтера, видљиве су неке промене. Боличин „четврти део“ Скадарског санџака обухвата сва љешанска насеља, како она у Љешкопољу, тако и она у потоњој Љешанској нахији, што је, имајући у виду везе становништва ових области, далеко реалнији приказ у односу на турске дефтере. Болица наводи следећа насеља, са старешинама који командују, бројем кућа и војника које је могуће мобилисати:

Грбавци (код Болице: Garbavaz): под заповедништвом Рада Стијепова, кућа 47, војника 105.

Горичани, Нико Бојов, 33, 70.

Пиранићи, Раичко Мијов, 29, 60.

Десићи, Раде Раичков, 41, 97.

Фармаци (Farmachi), Станиша Иванов, 31, 60.

Стањевићи, Раде Грујин, 25, 57.

Горица, Раичко Торбан, 43, 100.

Момишићи, Вук Миџов, 52, 120.

Вранићи (Vuranichi), Никша Попов(ић), 38, 87.

Толоши (Tolossi), Раичко Вукмиров, 27, 58.

Лужница, Брајан Марков, 41, 90.

Бери, Салe[21] Јованов, 32, 70.

Штеке, Нико Савов, 29, 60.

Ораси (Orvasi[22]), Андрија Јовов, 37, 83.

Буроње (Buronich), Брајо Пејов, 24, 53.

Крусе (Crusce), Иван Вуксанов, 31, 72.

Корнет (Cornette), Андријаш Дабов, 28, 62.

Стањевићи или Кокоти (Stagnievich overo Cochotte), Пејо Вранков, … (нејасан број кућа), 127.

Градац, Стано Вујов, 21, 51.

Големади, Бело Вујков, 24, 57.

Штитари (Stetari) у Горњем Комуну код Болице су уписани као насеље „другог дела“ Скадарског санџака, са насељима Ријечке нахије, што, можда, потврђује раније наведену претпоставку да су Лопате из турских дефтера са почетка 16. столећа, заправо љешански Штитари. Према редоследу навођења, одмах испред села Загора, које је заиста у непосредној близини Штитара, јасно је да се ради о љешанским Штитарима. Село је, те 1614. године, под командом Рада Јованова, има 15 кућа и може дати 30 војника.

За разлику од турских дефтера 1521/23. године, сада се не помињу насеља Станисалићи, Сињац, Брежине, Парци и Сађевица. За Сињац је, можда, и јасно зашто га нема у Боличином попису, јер је тада овај трг већ био сасвим насељен исламизираним становништвом, на које, свакако, Млетачка Република није могла рачунати у случају рата против Турака.

И даље се не помињу села Дражевина, Бигор, Бриђе, Прогоновићи, Релеза и Ћепетићи, што указује да су она заживела касније током 17. столећа.

Осим ових, несумњиво љешанских насеља, у исту област уписани су и Горњи и Доњи Комани, затим загарачки Једнош, као и три села која се данас не могу убицирати - Виленица, Добротићи и Сури, а која, према географски прилично логичном редоследу навођења насеља, треба тражити у љешанским комунима Средњем и Горњем. Према редоследу навођења, Виленица, између Доњих Комана и Корнета, могла би бити Дражевина. Заповедник у овом селу од 38 кућа, које може мобилисати 93 војника, је Томаш Братичев. Према редоследу навођења, између Граца и Големада стоји село Добротићи (27, 60, под командом Вук(ов)ића Алексина). Географски, у том подручју данас се налазе Парци, Бигор и Брежине, па би неко од ових села могло бити од стране Маријана Болице забележено под називом Добротићи. Сури (32, 72), под командом Лале Томашева, су претпоследње наведено село, пре Једноша.

Нова несеља, којих није било 90 година раније, у Боличином извештају су Фармаци, Горица, Кокоти („Стањевићи или Кокоти“), која су се издвојила из већег ранијег насеља Стањевића. Касније ће назив Стањевићи сасвим замрети. Вранићи су поново у кругу љешанских насеља, а јавља се и село Лужница, које је, највероватније, пописано и 1521. године (нечитак испис у дефтеру).

Током 17. столећа, одвијају се напоредо два етничка процеса у љешанској области: у Љешкопољу ће доћи до исламизације, као и исељења православног становништва у разним правцима (углавном према Приморју и Боки), док у Љешанској нахији ојачавају новодосељена братства, пре свега Љешани (Вукчевићи и др) и насељеници из Никшића, Озринића и Комана, који временом почињу вршити притисак на старије становништво, те се оно почиње исељавати, највише у правцу Зете.

Од 1780-их, подручје Љешанске нахије добија свој коначни облик: на истоку граница према Љешкопољу иде рекама Ситницом и Морачом, на западу до Ставора, а јасно су одређене и границе према Загарачу и Команима.

Током 18. столећа, Љешњани потискују муслимане из Љешанске нахије, а њихова последња упоришта су у источним деловима Доњег Комуна. 1830-их, Вукчевићи уз помоћ осталих Љешана протерују муслиманско становништво и из Круса, Бера, Горњих Кокота, Фармака и Лекића, тако да муслимана више није било западно од линије коју чине реке Ситница и Морача. Затим ће се насељавање Љешана наставити и преко Ситнице и они ће заузети и Доње Кокоте и Грбавце. Након Вељег рата и ослобођења Подгорице и Зете од турске власти, а затим и разграничења на Берлинском конгресу 1878. године, већи део муслиманског становништва иселиће се у тадашњу турску границу, а Љешанска нахија и Љешкопоље добијају свој коначни облик.

Порекло становништва Љешанске нахије:

Горњи Комун:

Старинци у Горњем Комуну, који не знају неко раније порекло, су:

"Ђујовићи" у Релези, који се деле на родове: Думовићи, Ђуровићи, Марковићи и Којовићи. Славе Никољдан. Ђујовић је старије заједничко презиме, према родоначелнику - кнезу Ђују.

Један од најстаријих родова у Релези били су Косићи[23]. Предање Челебића у Штитарима наводи старинце Павловиће, од којих се оженио њихов родоначелник Јаков Лазов. У Орасима су некад живели староседеоци Вулетићи и Ремиковићи, а предање помиње и Кошарчиће, у засеоцима Радомиљ и Кошарчићи. У 18. столећу сви су се иселили према Зети.

Досељеници од 17. столећа надаље:

Радуновићи у Прогоновићима, потомци кнеза Радуна из средине 17. столећа. Кнеза Радуна неки извори називају и војводом. Доселио се у Прогоновиће око 1660. године. Радуновићи спадају у круг Љешана - родова који су у Љешанску нахију по предању дошли из Љеша, о чему ће бити више говора у делу о Дражевини. Од њих су у Горњој Зети (Шћеповића Куће, Забјело) и Љешкопољу (Момишићи, Грбавци).

Вукићевићи и Вуксановићи у Ћепетићима су од Вукића Вујачића који је ту дошао из Подгора у Црмници. Од његовог брата Боја су Бојанићи у Грацу. Славе Никољдан. Њихови исељеници у Врањини се презивају - Ћепетићи, што можда указује на име родоначелника (оца Вукићевог и Бојовог) – Шћепан, (Ш)ћепета.

Бојанићи у Ћепетићима нису у сродству по мушком пореклу са овим родовима, па тако ни са Бојанићима из Граца. Наиме, према њиховом родослову, три брата – Грудо, Шико и Бојо, доселили су се из Груда у Херцеговини у 17. столећу[24] у Ћепетиће. Међутим, само је Бојо остао у Ћепетићима, док двојици старије браће Љешњани нису дозволили да се ту населе, с обзиром да су они дуговали неку крв Турцима, те они пређу у Балабане у Зети. Од Груда су у Балабанима Алигрудићи, док Шико пређе у Понаре и од њега су тамошњи Шикмановићи и Бојиновићи у Врањини. Што се Боја тиче, презиме Бојанић није настало по његовом имену (што је и логично, јер би, у супротном, очекивано презиме било – Бојовић, а не Бојанић), већ је презиме Бојанић остало од црмничких Бојанића који су тада живели у Ћепетићима, а који су посвојили младог Боја, те је он, у знак захвалности, узео њихово презиме. Ово, практично, значи да постоје два различита рода Бојанића у Љешанској нахији: прави Бојанићи су досељеници из Црмнице и они су се касније преселили у Градац, док су Бојанићи у Ћепетићима у мушкој линији пореклом из Херцеговине. Није немогуће да су зетски Алигрудићи, Шикмановићи и Бојиновићи у ствари исељени огранци ћепетићких Бојанића, а чему у прилог иду и временске одреднице[25]. Бојанићи из Ћепетића славе Свету Петку, а прислужују ранију славу – Никољдан[26].

Вујовићи, Перишићи („Чичари“) и Челебићи у Штитарима су истог порекла, у Нахију дошли из Требјесе од племена Никшића. Њихово досељење вероватно је повезано са разуром Требјесе 1711. године, након које су се Требјешани привремено иселили на Чево. Челебићи као претка досељеног у Штитаре наводе Јакова, сина Лаза званог Челебија. У неким верзијама предања помиње се и Вук Требјешанин као предак или родоначелник ових родова. С обзиром на племенско порекло од Требјешана, који су део племена Никшића, могли бисмо закључити да су ови штитарски родови носиоци хаплогрупе I2а1b РН908[27].

Ђуровићи, Пејовићи и Стојановићи у Орасима су истог порекла, потичу од тројице синова Вука Озринића (Ђура, Пеја и Стојана) који се крајем 17. столећа доселио са Чева. Славе Аранђеловдан. Од њих су Пејовићи у Љешкопољу (Лужани), вероватно и братство Црногорчевића у Љешкопољу (Толоши), са родовима Ремиковићи, Анђушићи, Пејовићи. Предање орашких Озринића, пак, говори да су Ремиковићи у Орасима били староседеоци које су они оданде прогнали. С обзиром на племенско порекло од Озринића, могли бисмо закључити да су ови орашки родови носиоци хаплогрупе I2а1b РН908[28].

Радоњићи у Прогоновићима су од Радоњића - Бездановића из Комана. С обзиром на племенско порекло од Бездановића, могли бисмо закључити да су Радоњићи у Прогоновићима носиоци хаплогрупе I2а1b РН908[29].

Рогановићи у Прогоновићима су од Рогановића из Цуца[30], који, према братственом предању, потичу из Куча (Медун). Славе Никољдан. Рогановићи у Цуцама су потомци знаменитог малоцуцког кнеза са почетка 18. столећа – Станише Митрова, званог „Роган“, под тим именом опеваног у “Горском вијенцу“. Рогановићи у Љешанској нахији нису Роганови потомци, већ његовог брата Драгише[31].

Средњи Комун:

Старинци у Средњем Комуну су:

Братство "Кунице" у Буроњама, чине га родови: Ћетковићи, Вучковићи и Ненадовићи. Славе Митровдан. Од њих су у Доњој Зети Ненадовићи, Бацковићи, Вукадиновићи, Ћетковићи (Бериславци и другде у Зети). Према предању из Цуца, Кунице у Љешанској нахији, у Буроњама, су досељени из Цуца у другој половини 17. столећа.

Кнежевићи у Станисаљићима.

У Станисаљићима су раније живели Вратнице, највероватније старинци, који су се иселили у Љешкопоље (Толоши), где и данас живе (слава: Свети Врачи). Од њих су и родови у другим местима Зете и Љешкопоља: Лађићи, Нешковићи и Прчањићи. Њихов огранак су Дамбарићи у Враки. Према неким тврдњама, Вратнице су даљом старином са Цетиња (Бајице).

Муслимани Јеврићи у Подгорици за себе кажу да су од буроњских старинаца.

Досељеници од 16. столећа надаље:

„Грачани“ су већа група родова истог порекла, ту досељених из Херцеговине (каже се - из Грачаничке Жупе): Кажије (или Кажићи), Ковачи (или Ковачевићи) у Грацу и Жупи, Маровићи, Раичковићи и Радовићи у Грацу, Ђуришићи у Парцима, и Брновићи у Жупи Градачкој и Бриђама. Славе Свету Петку, осим Кажија који славе Светог Илију. Првобитна слава свих Грачана била је Илиндан[32], па су касније преузели да славе Свету Петку[33]. Само су Кажије задржали Илиндан, као и један огранак Раичковића. У Лужанима у Љешкопољу живе Раичковићи који, иако истог рода, имају обе ове славе – потичу од два брата од којих је један узео да слави Свету Петку, а други је задржао стару славу Илиндан. Према Ђуришићу[34], досељење Ђуришића и Раичковића пада у средину 17. столећа, док су остали наведени родови у Градац дошли раније. Исти аутор наводи да је најстарије порекло предака ових родова средња Босна – између Зенице и Травника, одакле су се, након пада средњевековне Босне под турску власт 1463. године, они преселили у Херцеговину, у место Грачаница код Гацка. Након пропасти средњевековне Херцеговине, ови се родови селе на Његуше, но због неког сукоба с Његушима, прелазе у Жупу Никшићку[35]. Средином 17. столећа, двојица браће Јововића, пореклом од ових досељеника из Босне, селе се у љешански Градац. Од једног (именом Бошко, који је погинуо око 1660. године) су Ђуришићи[36] и Раичковићи[37], од његових синова Ђурише и Раичка, а од другог (Раде), који се иселио у Момишиће, - Радовићи. Радовићи који данас живе у Грацу нису сродни Ђуришићима и Раичковићима, већ су огранак Брновића. Према једној верзији, градачки Ковачи / Ковачевићи су сродни Ђуришићима и Раичковићима, према другој, нису им сродни, али спадају у ову групу херцеговачких родова, док су, према трећој, они од граховских Ковачевића. Предање Брновића говори да су они од досељеника из Жупе Никшићке именом Брно (или Брне). Никола Вукчевић[38] за Маровиће наводи да су њих остали градачки родови затекли у Грацу по свом досељењу.

Од ових градачких родова су исељници: у Доњој Зети: Челебићи (Махала, Горичани), Брновићи и Ковачевићи (Горичани), Ђуришићи и Кажићи (Понари), у Горњој Зети: Кажићи, Ђуришићи, Раичковићи (Ботун), Ђуришићи (Забјело), у Љешкопољу: Радовићи[39] (Момишићи), Кажићи (Вранићи), Раичковићи (Лужани), Брновићи (Толоши). Брновића има и у Подгорици, Спужу и Цеклину (Бобија). Од Раичковића су Савовићи у Пећи, колонизовани после Првог светског рата. Муслимани Челебићи у Подгорици за себе кажу да су од градачких Челебића.

Црква Светог Илије на Вељој Гори

Поповићи и Богојевићи у Станисељићима су од Грујића из Братоножића (Клопот), који су огранак братоношких Прогоновића. Славе Свете Враче. Од њих је братство Метиљевић у Зети (Ивановићи у Голубовцима и Поповићи у Понарима). Да ли постоји веза између Прогоновића у Љешанској нахији и братоношких Прогоновића, тешко је рећи, с обзиром да име Прого(н) није било необично крајем средњег века од кад потичу ови патроними. Према родослову братоношких Грујића, они су огранак главног братоношког братства, које потиче од родоначелника „Брата“[40]. С обзиром на неке досадашње резултате ДНК тестирања, ови родови у Станисељићима би могли бити носиоци хаплогрупе Q1b L245, за коју се, претпоставља да је хаплогрупа Братоножића[41]. Једна могућа верзија је да су се Прогоновићи из Доње Зете, о којима је писано у овом чланку, приликом расељавања под турским притиском, раселили на две стране, те је један део отишао у Брда (Братоножиће), а други и Љешанску нахију. Није искључено ни да су станисељићки Поповићи и Богојевићи потомци љешанских Прогоновића, па су своје порекло повезали са Прогоновићима из Братоножића, како због истоветног презимена, тако можда и због истог порекла. Од ових Поповића, један се потурчио и узео име Асан, те су његови потомци носили презиме Асановић. Под притиском својих сродника, Асановићи су се почетком 18. столећа иселили у Подгорицу и од њих су данас подгорички муслимани Булићи. Према овоме може се одредити оквирно време досељења братоношких Грујића у Љешанску нахију, а то је најкасније друга половина 16. столећа. Оваква рачуница никако се не уклапа у родослов братоношких Грујића, чији је родоначелник Груја живео знатно касније, а тешко да се може уклопити и у потомство братоношких Прогоновића, имајући у виду да је Прого(н) Вучетин живео у другој половини 16. столећа[42].

Радусини (или Радусиновићи) и Марковићи у Буроњама су досељени са Чева, од племена Озринића[43]. Славе Аранђеловдан. Озринићи су у област Буроња и раније долазили са стадима зими, јер је овде знатно блажа клима него на Чеву, па су појединци одлучили ту и да се населе. Радусини потичу од Комнена Радусинова Озринића досељеног са Чева средином 17. столећа. Његов даљи рођак Марко Драгојев Озринић се доселио нешто касније, на Комненов позив. Марко Драгојев је рођени брат Радула Драгојева од којег су Радуловићи из Комана[44]. Према братственом предању, Марко Драгојев је земљу у Буроњама купио од поседника Турчина Кулуза из Подгорице. Марковићи се на уже деле на огранке: Петровиће, Мирковиће (они се деле даље на: Јокичиће, Перовиће и Мрђеновиће) и Живковиће (они даље на: Горчиновиће, Шутиловиће, Борковиће, Васовиће и Јовашевиће[45]), али се сви званично презивају – Марковић. Од ових буроњских родова су у Зети и Љешкопољу: од Марковића - Којичићи (Голубовци), Бјелановићи (Балабани)[46], Марковићи (Махала, Горичани). Марковића са тим презименом има и у Подгорици, Врањини, Враки, Бјелопавлићима и Васојевићима. Исељених Радусиновића има у Грбавцима. С обзиром на племенско порекло од Озринића, могли бисмо закључити да су ови орашки родови носиоци хаплогрупе I2а1b РН908[47].

Давидовићи у Станисаљићима су из Цуца. Славе Свету Петку. Има их исељених у Доњу Зету (Врањ).

Бојанићи у Жупи Градачкој и Бриђама су истог порекла као Вукићевићи и Вуксановићи у Ћепетићима - од Вујачића из Подгора у Црмници. Славе Свету Петку. Према братственом предању, предак Бојо Вујачић се доселио у Љешанску нахију из Црмнице, најпре у Ћепетиће, а затим његови потомци прелазе у Градац. С њим су се доселили и два његова брата. Од једног су Вукићевићи у Ћепетићима, а од другог Шикмановићи у Зети. Пратећи родослов Бојанића, досељење из Црмнице пада око прве четврти 17. столећа. Према Николи Вукчевићу[48], градачки Бојанићи потичу од Бојанића из Кривошија[49]. Видели смо да Шикмановиће своји родослов зетских Алигрудића. У сваком случају, предања ћепетићких Вујачића и зетских Алигрудића су испреплетана и тешко је донети прави закључак о пореклу Бојанића и Шикмановића. Градачких Бојанића има исељених у Подгорици и Спужу.

Доњи Комун:

Старинци у Доњем Комуну:

„Крусе“ (није познато да ли је братство добило име по селу, или село по братству), чине родови: Бојановићи, Ћетковићи, Раичевићи, Рацковићи, Перовићи. Према предању[50], даљом старином су из Кроје из Албаније.

Мишковићи у Крусама, са ранијим презименом Бјелогрловић. Нису сродни осталим Крусама.

Изумрли стариначки род у Штецима и Фармацима били су Штеци или Штековићи. У Пјешивцима (село Витасојевићи) братства Спасојевићи, Милошевићи, Ђикановићи и Савићевићи (по неким верзијама и Радојичићи) потичу од заједничког претка Ђура Штеко(је)вића. По предању, он је из Куча, а живео је у време Ивана Црнојевића, који му је и дао посед у Витасојевићима. Његови потомци у Пјешивцима су се најпре презивали Бабићи, а затим су се разделили на ужа презимена. И поред предања о пореклу из Куча, презиме родоначелника ових пјешивачких братстава можда указује на везу са Штецима, нарочито с обзиром да се у Фармацима памти да се Ђуро Штековић (у Пјешивцима: Штекојевић) из тог краја одселио за Пјешивце. Од Штековића су били у Нешковићи у Фармацима који су се иселили за Србију.

Од већих старих братстава која су живела у Дражевине, ту су, пре свега, Милоњићи, од којих је био чувени Бан Милоњић, који се помиње у „Горском вијенцу“. Бан Вукосав Милоњић био је са Велестова, од племена Озринића, живео је у 17. столећу, а помиње се у документима у раздобљу 1671-1686. године. Имао је имање у Дражевини, које се пружало све до Фармака. Од његових сродника које је настанио у Дражевини, који су се касније иселили према према Зети, данас су Милоњићи и Гвозденовићи у Подгорици и Спужу. Муслимани Серакићи у Подгорици су од неког потурченог Милоњића. Милоњићи су раније славили озринићку славу Аранђеловдан, али су уз Љешњане почели славити њихову славу - Ђурђиц. С обзиром на племенско порекло од Озринића, могли бисмо закључити да су родови који потичу од Милоњића носиоци хаплогрупе I2а1b РН908[51].

У Дражевини се памте старинци Стогривићи, који су изумрли у 16. столећу, као и Берилаже, који су се иселили у Зету (Понари) и Љешкопоље (Доња Горица) крајем 16. столећа. Берилаже су живели и у Гољемадима (Веља Страна). Као старинце Гољемада, предање братства Вукчевића памти и Старевиће (исељени у 16. столећу), и Вукадиновиће и Торићевиће (ови родови су се иселили у првој половини 18. столећа кад су се Вукчевићи почели насељавати у Гољемаде).

У Бриђама су живели старинци, које су остали Љешани звали – Бриђани, а који су се ископали. Много их је изгинуло од самих Љешана, а због издајства које је извесни Божо Бриђанин починио наводећи турску војску Одо-бега Вранића на љешанске одреде у војном сукобу Црногораца и Турака почетком 18. столећа.

Досељеници од средине 15. столећа надаље:

"Љешњани" су велика група братстава, највероватније различитог порекла, чији су се преци по предању доселили у Љешанску Нахију 15. столећу из града Љеша, по чему су прозвани Љешњани, а и читава област касније - Љешанском Нахијом. Подручје које насељавају сматра се посебним племеном у оквиру Нахије - Дражевина.

Вукчевићи су најбројније братство Љешанске Нахије. Осим у селима Дражевине, Вукчевићи су већинско становништво и у Штецима и Фармацима, а има их исељених у више места Зете и Љешкопоља (Подгорица, Гостиљ, Матагужи, Ботун, Вранићи, Доњи Кокоти, Лекићи, Грбавци), као и другде по Црној Гори и окружењу. Према предању Вукчевића, четири брата - Андрија, Болија, Милија и Драшко, склањајући се од надолазећих Турака, преселили су се из Вучитрна[52] најпре у Љеш, а затим у Зету, где их је Стеван Црнојевић населио у село Стањевићи уз реку Ситницу, на њеној левој обали. Андрију је именовао кнезом. Драшко, кога је Иван Црнојевић узео код себе у службу, касније се преселио под брдо Бусовник (у подручју касније Дражевине) и тамо се оженио од властеоског рода Милоњића. Андрија је, након успостављања турске власти у Зети, прешао у ислам и добио име Ахмет, и од њега су Ахметбашићи (или Аматбашићи), који су живели у Љешкопољу све до протеривања Турака из Подгорице 1878. године. Никола Вукчевић[53] наводи да се у турским дефтерима за Црногорски санџак из 1521. и 1523. године у Стањевићима и у целом Љешкопољу наводи само једно муслиманско име, и то је управо – Ахмет, као власник једне баштине. Ђурађ Црнојевић је за неке ратне заслуге, Драшку дао кнештво и неке поседе у околини Цетиња, које су касније Вукчевићи дали Брајићима и Маинама за дуговану крв, а остало временом продали тамошњим братствима. Према предању Вукчевића, њихов предак Драшко је био у најму код бана Милоњића 7 година, на његовом имању у области каснијег села Дражевина[54]. Кнез Драшко је имао два сина: кнеза Мила (који није имао потомства) и попа Вукца, од којег потичу љешански Вукчевићи. Велико братство Вукчевића потиче од седам Вукчевих синова. На уже деле се на огранке: Расојевићи, Шћепановићи, Војиновићи, Пешићи, Миротићи, Милошевићи, Ђукановићи и Банићи, који се даље деле на Стојановиће и Новаковиће. Но, сви носе заједничко презиме – Вукчевић. Потомци Болије и Милије и данас живе у Љешкопољу и Подгорици: Болевићи (или Бољевићи) у Горњој Горици, а Милићи у Доњој Горици (славе Ђурђиц). Исламизирани Аматбашићи су се након 1878. године иселили за Турску. Поменут је раније Болец Шишловић у селу Љешњани, чије име је забележено у которском документу из 1526. године, а који би могао бити Болија, легендарни родоначелник љешкопољских Болевића.

Петковићи из Фармака по предању истог су порекла са Болевићима.

Други велики род у Дражевини су Ускоковићи, такође са предањем о пореклу из Љеша, а у Љешњане спадају и два мање бројна рода - Бурзани (Бурзановићи) и Глобари (Глобаревићи). Према предању Вукчевића, преци ових родова се у љешанску област (Доња Дражевина) досељавају у време кнеза Мила Драшковог, дакле једно покољење након Андрије, Милије, Болије и Драшка. Глобари имају братствено предање по којем презиме потиче од претка који је био турски заптија – сакупљао је глобе за турску власт, а који је живео крајем 17. и почетком 18. столећа. Ускоковића, осим у Дражевини, има у Доњој Зети (Бериславци) и Љешкопољу (Доњи Кокоти), Бурзана у Доњој Зети (Горичани), а од Глобара су Микиљи у Цеклину и Богдановићи у Љешкопољу (Грбавци, Лекићи)[55].

Братство Ускоковића изњедрило је једно велико име, новопројављеног светитеља Мардарија Ускоковића. Рођен је у Корнету 1889. године, као Иван Петров Ускоковић. Од младости је желео да се замонаши, што се и догодило, кад је имао свега 16 година, у Манастиру Студеница. Након богословског школовања у Русији, почетком 1917. године, послат је у Америку да буде духовни отац тамошњим Србима. 1925. године постављен је за епископа Америчко-канадске епархије СПЦ. Заједно са Светим владиком Николајем Велимировићем, заснивач је Манастира Светог Саве у Либертивилу код Чикага, који постаје „зборно место Срба у Америци“[56]. Након дугогодишње болести плућа, владика Мардарије се упокојио 12. децембра 1935. године у Ан Арбору у америчкој држави Мичиген.

Владика Мардарије је канонизован на редовном заседању Сабора СПЦ 2015. године, на 80-годишњицу представљења. Доказ његове светости пројављен је 5. маја 2017. године, у храму Светог Саве у Либертивилу, када је из крипте извађен ковчег у који је сахрањен владика Мардарије, којом приликом је утврђено да су његове мошти нетрулежне, што је јасан знак светости овог нашег владике. Приликом канонизације, у календар светих, владика Мардарије уписан је као Свети Мардарије љешанско-либертивилски и свеамерикански[57].

Сви Љешњани славе Ђурђиц[58].

Мирановићи из Доњих Кокота у Љешкопољу, такође спадају у круг родова досељених из Љеша (славе Никољдан). Према њиховом предању, потичу са Косова, одакле је по паду Косова под турску власт породица дошла најпре у Љеш, а потом у Љешанску нахију. Старо презиме им је Тујковић. Њихов огранак су Тујковићи у Грбљу и Боки, а према братственом предању од њих су и Радовићи у Грацу. Међутим, видели смо да Радовићи из Граца имају другачије предање. Ова тврдња из предања Мирановића могла би се односити на Радовиће у Подгорици и Момишићима, при чему онда они не би били огранак градачких Радовића.

Братство "Кукавчевића" у Горњим Кокотима, које се дели на родове: Пејовићи, Новаковићи и Стојановићи у Горњим Кокотима (као и и Ботуну у Горњој Зети), и Лаковићи у суседним Лекићима, је од Озринића - Мићуновића са Велестова, одакле су им се преци доселили у Горње Кокоте у 18. столећу. Један од њих био је свештеник, па овај огранак добије презиме Поповић. У неком окршају с Турцима, изгине цео овај род, а преживи само један дечак, именом Милош Поповић, кога као сироче прозваше - кукавац, те отуд и презиме Кукавчевић. Занимљиво је да и ови родови славе Ђурђиц, што може указивати да је то била племенска слава целе Дражевине. С обзиром на племенско порекло од Озринића, могли бисмо закључити да су огранци братства Кукавчевића носиоци хаплогрупе I2а1b РН908[59].

Од Љешана потиче више братстава на Лијешњу у Ровцима, као и доњоморачким селима Ђуђевина и Рашко, и горњоморачком селу Старче. Према предању сва ова братства потичу од кнеза Богдана Војинића. О његовом пореклу постоји више верзија.

Према Јанковићу[60], Богдан је потомак Драшков или неког блиског сродника Драшковог, а старином потиче из Вучитрна на северу Косова. Богдан је живео у Лијешњу у Љешанској нахији, одакле се, због неке свађе или крви, одселио на Чево, у село Војинићи. Према неким верзијама, Богданово „презиме“ Војинић потиче управо из разлога што је боравио у овом насељу. Кнез Богдан се касније враћа у Лијешње, али због сукоба с Турцима, прелази у Доњу Морачу, где његово потомство заснива ново село Лијешње[61]. Време досељења кнеза Богдана у Доњу Морачу[62] тешко је данас утврдити. Према неким верзијама предања, оно се догодило пре досељења никшићких Гојаковића у Ровца, а имајући у виду да у Ровцима налазимо трећу генерацију Гојаковића у турском дефтеру за Херцеговачки санџак из 1477. године, досељење кнеза Богдана би највероватније могло бити негде у другој половини или на самом крају 14. столећа. Према Јанковићу, то је било око 1435. године. Овакве временске одреднице су мало вероватне, с обзиром да је тешко претпоставити да су Љешњани у то време (14. и прва половина 15. столећа) могли имати сукобе с Турцима у области Горње Зете, касније Љешанске нахије, а управо то се наводи као главни разлог њихове сеобе у Морачу.

Према Драгутину Вуковићу[63], кнез Богдан је од лозе његушких Пуношевића (као кнез Богдан Алексин Богдановић, син његушког кнеза и спахије Алексе Божидарова, и потомак његушког кнеза Богдана Пуношева[64]). Кнез Богдан се због некакве свађе са својим рођацима преселио у Лијешње у Љешанској нахији, где је, захваљујући племићком пореклу, изабран за кнеза. Због турског притиска, кнез Богдан се око 1535. године сели у Доњу Морачу. И Вуковић сматра да је назив селу Лијешње дао кнез Богдан. Повезивања кнеза Богдана с његушким Пуношевићима је мало вероватно, па тако и процена о времену досељења кнеза Богдана у Доњу Морачу. Наиме, из турског пописа Херцеговачког санџака 1477. године видимо да је назив села Лијешње постојао још тада, тако да, уколико је кнез Богдан дао назив селу, његово досељење морало је бити знатно раније у односу на време које Вуковић наводи, односно, у супротном, кнез Богдан није заснивач овог села и није му он дао назив.

Божо Ћетковић[65] је покушао да пронађе везу ровачких Војинића са средњевековном властеоском кућом Војиновића, а истовремено и родоначелника љешанских братства - Андрије, Болије, Милије и Драшка. Он наводи четири могуће верзије родословног стабла од војводе Војина, родоначелника Војиновића, до кнеза Богдана, које, међутим, нису поткрепљене историјским изворима.

Према Радуну Трипковићу[66] порекло ровачких Љешњана је из Херцеговине, из Невесиња. Њихова сеоба иде најпре на Чево, а затим преко Љешанске нахије, Марковине, Бјелопавлића, Пипера, до Лијешња у Ровцима. Из Невесиња се на Чево преселио спахија Војин, по коме је назив добило село Војинићи у Озринићима, као и братство од њега настало - Војинићи. Прелазак Војинов из Невесиња на Чево био је средином 14. столећа. Према овом предању, Богдан је на Чеву живео пре досељења Озрихне, родоначелника Озринића. Унук Војинов, Дамјан Ђурашев са браћом, напушта Чево и насељава се у село Лијешње у Љешанској Нахији. Један од Дамјанових синова је Андрија, од којег потичу Вукчевићи у Љешанској нахији. Најмлађи Андријин син Богдан касније се сели у Доњу Морачу, и заснива село Лијешње, названо по селу Лијешњу одакле је дошао. Од овог Богдана Војинића, који је био кнез новозаснованог села, потичу ровачки Љешњани, и њихови огранци исељени у доњоморачка села Ђуђевину и Рашко, као и у горњоморачко село Старче.

Кнез Богдан је славио Ћириловдан (Свети Кирил Словенски, 27/14. фебруара). Ово је некада била слава и Вукчевића у Љешанској нахији, а вероватно и осталих родова у Љешанској нахији и Љешкопољу чије је порекло из Љеша. Љешњани на Лијешњу у Ровцима данас славе Аранђеловдан (21/8. новембар), њихови родови из села Рашко у Доњој Морачи (Ћетковићи и један део Кљајића) славе свете Ћирила и Методија (24/11. мај), док Рашчани и Симовићи као и љешанска братства из горњоморачког села Старче и неки исељени родови и братства[67] славе стару славу - Ћириловдан. Љешњани насељени у доњеморачко село Ђуђевина славе Срђевдан (20/7. октобар), коју славу су прихватили током боравка у селу Јасенова од тамошњих срђевштака.

Детаљно о братствима ровачких Љешњана може се видети на:

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=876.0

Према већем броју досадашњних ДНК тестирања, за ровачке Љешњане - Војиниће утврђено је да су носиоци хаплогрупе I2a Z-17855[68]. Резултати тестираног припадника једног великог љешанског рода из Љешанске нахије указују на генетску блискост с тестираним ровачким Љешњанима[69], што вероватно потврђује предање о заједничком пореклу ровачко-морачких Љешњана и оних из Љешанске нахије.

Осим наведених родова, Ердељановић у Љешанској нахији наводи још неколико мањих родова (обично по једну кућу) који нису изворно из Љешанске нахије, већ су ту досељени у новије доба. Осим њих, наведен је и род Крлагана у Фармацима (три куће), о којима у расположивој литератури нисам нашао никакве податке.

Из наведеног, видимо да становништво Љешанске Нахије чине три слоја: старинци, Љешани и каснији досељеници (великом већином - Озринићи). Стариначка братства нису сасвим нестала као у неким другим крајевима Црне Горе, али, ипак, већину становништва чине касније усељени родови, нарочито Љешани из Дражевине, као најбројнији слој становништва.

Кретање броја становника у Љешанској нахији:

Број кућа, становника и војно способних мушкараца у Љешанској нахији 16. и 17. столећа видели смо у прегледу турских дефтера и Боличиног описа Скадарског санџака.

Ердељановић почетком 20. столећа у Љешанској нахији налази 780 кућa.

Према Радусиновићу[70], 1953. године у селима која традиционално припадају Љешанској нахији је живело око 4000 становника.

Подручје Љешанске нахије данас се налази у оквиру подручја Града Подгорице и један мањи део Горњег Комуна (Штитари) на подручју Цетиња. У 23 насељена места (Бегова Главица, Бери, Бигор, Брежине, Бриђе, Буроњи, Гољемади, Горњи Кокоти, Градац, Доњи Кокоти, Дражевина, Корнет, Крусе, Лекићи, Лијешње, Ораси, Парци, Прогоновићи, Релеза, Станиселићи, Ћепетићи, Фармаци, Штитари) 2003. године живело је 2812 становника. Треба напоменути да већина од наведеног броја становника (1827) живи у урбаним приградским подгоричким насељима (Бери, Доњи Кокоти, Лекићи, Фармаци), док мањи број (985) живи у руралној средини.

_______________________________________________________________________

Извори (азбучним редом):

Божић Иван - „Немирно Поморје 15. века“

Вукотић-Чевски Ђорђе - „Племе Чевљани или Озринићи“

Вукчевић Божидар - „Љешанска нахија II“

Вукчевић Божидар - „Срби Склавоније и Скадра 15. вијека и хиландарски посјед Каменица“

Вукчевић Никола - „Етничко поријекло Црногораца“

Драшковић Небојша - „Чевско Заљуће и Доњи Крај, села у племену Озринићи“

Ђурановић Јован - „Међувјерски суживот и толеранција у Црној Гори у 17. вијеку“

Ђурђев Бранислав - „Постанак и развитак брдских, црногорских и херцеговачких племена“

Ђурђев Бранислав и Хаџиосмановић Ламија - „Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића“

Ђуришић Миливоје - „Парци (Ђуришићи и Раичковићи)“

Ђуровић Милорад - „Село Ораси и родослов Ђуровића“

Ердељановић Јован - „Стара Црна Гора“

Јанковић Милета - „Хроника села Лијешња у Ровцима“

Јовићевић Андрија - „Зета и Љешкопоље“

Ковијанић Ристо - „Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“

Кулишић Шпиро - „О етногенези Црногораца“

Миљанићи Вукота и Аким - „Презимена у Црној Гори“

Накићеновић Сава - „Бока“

Остојић Жељко - „Братства Озринића из Чева и других крајева“

https://sites.google.com/site/plemeozrinici/ozrinici/bratstva-ozrinica-iz-ceva-i-drugih-krajeva

Пејовић Милован - „Племе Комани“

Пејовић Петар - „Озринићи - племе Старе Црне Горе“

Радусиновић Павле - „Насеља Старе Црне Горе“

Радусиновић Павле - „Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба“

Ротковић Радослав - „Саздање Цетиња“

Чукић Слободан - „Ишчезла насеља на рубу Подгорице“ (фељтон „Вијести“ 2013. године)

Шобајић Петар - „Бјелопавлићи и Пјешивци“

„Кратка историја Братства Вукчевића заснована на народном предању а записана у Дражевини 1. јануара 1910. године“

http://www.vukcevic.com/istorija.htm

„Опис Скадарског санџака Маријана Болице“

Посебно захваљујем сарадницима „Порекла“ Александру Радовановићу, на прегледу извора о братствима Љешњана у Ровцима, као и Ивану Вукићевићу на неким корисним подацима о Љешанској нахији.

Насловна фотографија Љешанске нахије (Поглед на Бери) са:

http://jadovno.com/arhiva/intervjui-reportaze/articles/nije-dao-da-mu-skrnave-glavu.html

Фотографија цркве Светог Илије на Вељој Гори са:

https://medium.com/vrhovi-crne-gore/velja-gora-ilijino-brdo-702-mnm-lje%C5%A1anska-nahija-b91a1d84d44d

____________________________________________________

Напомене:

[1] Може се видети и на адреси: http://www.montenegro.org.au/ljesanska_nahija.html

[2] Овим уговором, зетска племена су се ставила под заштиту Венеције пред надирућим Османским царством.

[3] Божидар Вукчевић, у раду наведеном у литератури, сматра да су преци Љешана дошли из области Љешанске Црне Горе, која је крајем средњег века такође била у саставу области Кастриота (Љеша у ширем смислу), а која се налазила у области између Дечана и Призрена. Међу овим досељеницима, Вукчевић налази црнојевићког кефалију Николу Стањевића, његовог сина монаха и штампара Макарија Хиландарца, владику Мардарија Корнећанина, и друге знамените личности с краја средњег и почетка новог века у Црној Гори. Један од доказа о пореклу из источних области србског говорног подручја, Вукчевић налази и у дијалекту који они користе у сачуваним документима, а који је близак говору јужне Србије.

[4] Из једног которског документа из 1661. године, налазимо да је главар Комана кнез Радун, родоначелник Радуновића из места Прогоновићи у Љешанској нахији и личност из „Горског вијенца“. Ово нам указује да су Прогоновићи тада припадали племену Комана, као и да је старије становништво Љешанске нахије и Комана вероватно било помешано и орођено.

[5] Симо Радуновић, Павле Радусиновић.

[6] Ове две поделе су сличне према територијалном опсегу комуна, односно племена. Подела на комуне је старија и пратила је природну потребу да се утврди које делове нахије користе поједина љешанска села и крајеви. У суштини, и по саставу и пореклу становништва, подела није сасвим без основа.

[7] Божидар Вукчевић сматра да љешански Големади немају везе са арбанашким катуном Гољемада из Малесије (крајем 15. столећа у Климентима). Ово објашњава и тиме што су се ово љешанско село до пред крај 19. столећа доследно изговарало и писало са гласом „л“, као - Големади, док млетачки запис презимена из 1416. јасно даје глас „љ“ у словној конструкцији „gl“.

[8] Вукчевић их назива и Летицама, које презиме и данас постоји у Боки, Далмацији, Лици, Босни, Срему.

[9] Од старијег насеља Десићи, временом ће се развити засебна села Доњи Кокоти и Лекићи.

[10] Није јасно да ли се ради о истој особи или је у питању више њих, због нечиткости изворног документа.

[11] Ковијанић (рад наведен у литератури) је мишљења да је у питању погрешан упис и да се ради о презимену Добрићевић.

[12] Уп. фуснота 7). Ово је вредан запис где видимо да се у једнини ово братствено име писало са слогом -до на крају речи. У нашој историјској науци прихваћено је мишљење да назив старог братства, средњевековног катуна и касније села Гољемада потиче од латинске конструкције „gulae magnae“ („велике њушке“) преузете из арбанашког у исквареном облику „гољемаде“. Без намере да оповргавам став званичне науке, ваљало би добро проучити и неке друге могућности, нарочито имајући у виду словенску реч „голем“, као и словенски наставак -до. У турским дефтерима са почетка 16. столећа село се зове Големат.

[13] Упис празних баштина на мртве или одсељене становнике и разрезивање пореза на исте била је једна од главних замерки становништва Црне Горе на дефтер из 1521. године. Основана је претпоставка наше историјске науке да је Скендер-бег Црнојевић на овај начин хтео да прибави себи што већу корист, а на штету сопственог народа. Међутим, жалба Црногораца турском цару је уродила плодом, те је 1523. године извршен правичан попис.

[14] Његов назив је нечитак. Могло би бити Лужница.

[15] Подаци из дефтера из 1523. године.

[16] Јовићевић (рад наведен у литератури) наводи и име муслиманског братства Филановића, од којих би могао да потиче назив овог села.

[17] Лукачевићи (слава: Ђурђиц) су огранак Мојановића из истоименог села. Од Лукачевића су Пејановићи и исламизирани Лукачевићи у Подгорици, а од Пејановића исламизирани Секнићи и Дервановићи. За једног тестираног Секнића ДНК тестирањем је утврђено да је носилац хаплогрупе R1a L-1280, типичне за Словене и веома честе међу Србима у Подрињу и Босни. Занимљиво је да је иста грана ове хаплогрупе утврђена и код једног Булатовића из Горње Горице: http://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=R1a

[18] Нпр. Чукић, у чланку наведеном у литератури.

[19] Можда Вишесалићи.

[20] Маријан Болица (Mariano Bolizza) био је которски племић словенског порекла (од рода Биволичића) у млетачкој служби, који је за потребе Млетачке републике обишао Скадарски санџак и сачинио тражени извештај.

[21] Необично име за почетак 17. столећа. Није искључено да се ради о имену Лале, а да је погрешно читано велико почетно слово имена, у латиничном рукопису сличних слова „S“ и „L“.

[22] Иако назив можда подсећа на цеклинске Рваше, не ради се о овом насељу, јер су Рваши код Болице пописани у оквиру насеља Ријечке нахије. И по месту навођења, све указује да се ради о љешанским Орасима у Горњем Комуну.

[23] Од ових Косића је позната римокатоличка подвижница Озана Которска, коју ова црква слави као блажену. Рођена је као Катарина Косић у Релези, од православних родитеља, 1493. године. Услед смутних времена успостављања турске власти, родитељи су је 1507. године дали у Котор, на службу код млетачког властелина Александра Буће, где је прешла у римокатоличку веру. Касније је постала редовница, позната по ревносној молитви и строгом начину живота. Умрла је 1565. године.

[24] Пратећи родослов Алигрудића, Родоначелник Грудо морао је живети знатно касније, половином 18. столећа.

[25] Видети фусноту 24). Иначе, о пореклу Алигрудића постоји још неколико теорија, тако да су они од племена Груда, или да су сродни љешанским Вукчевићима, итд. Детаљније о овом братству може се прочитати на: http://bratstvoaligrudic.cabanova.fr/page2.html

[26] Алигрудићи, Шикмановићи и Бојиновићи славе Никољдан.

[27] Видети род Никшића на:

http://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=I2%20DS

[28] Видети род Озринића на:

http://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=I2%20DS

[29] Видети род Бездановића Комана на:

http://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=I2%20DS

[30] Видети на: http://www.poreklo.rs/2017/02/20/poreklo-stanovnistva-plemena-cuca/

[31] Од љешанских Рогановића био је Илија Рогановић, владика Иларион II (1828-82), митрополит црногорско-брдски од 1860. године и први председник црногорског Црвеног крста.

[32] Највероватније је да су сви досељеници у Грацу узимали да славе Илиндан као местну славу, а која је у вези са старом црквом Светог Илије на Вељој Гори.

[33] Слављење Свете Петке може се повезати са изградњом нове племенске цркве у Грацу, посвећене овој светитељки, 1869. године. С друге стране, можда је црква подигнута у част Свете Петке управо због славе већине племеника. Према једној причи, коју наводи Миливоје Ђуришић (рад наведен у литератури), Грачани су од Светог владике Петра Цетињског добили дозволу да промене славу, Свету Петку уместо Илиндана, који пада у најтоплији део године, када је тешко одржати славске намирнице у употребљивом стању.

[34] Рад наведен у литертури. Исту верзију наводи и Андрија Јовићевићу у раду „Зета и Љешкопоље“.

[35] Ова прича има занимљиву сличност са причом о досељењу дробњачких родова из Босне у Рудине у исто историјско време (коју је описао Светозар Томић у свом раду „Дробњак“) и њиховом везом с његушким Богутовићима (Хераковићима и Раичевићима).

[36] Од ових Ђуришића је четнички војвода из Другог светског рата Павле Илијин Ђуришић (1907-45).

[37] Од ових Раичковића је наш познати песник Стеван Раичковић.

[38] Рад наведен у литератури.

[39] Радовићи у Момишићима славе Аранђеловдан, а прислужују Свету Петку. Истог порекла су потурчени Аџиахметовићи у Подгорици и Павнићи у Момишићима, који су изумрли.

[40] О Братоножићима видети на:

http://www.poreklo.rs/2013/06/13/pleme-bratono%c5%bei%c4%87i/

[41] Видети на:

http://www.poreklo.rs/2013/06/13/pleme-bratono%c5%bei%c4%87i/

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=874.0

[42] Видети у чланку наведеном у фусноти 40)

[43] Од љешанских Радусиновића је познати калуђер и духовник СПЦ, протосинђел отац Павле Радусиновић, дугогодишњи настојатељ Манастира Острог, сада старешина Манастира Ораховица на Папуку у Славонији.

[44] О њима на: http://www.poreklo.rs/2017/06/19/malonsici-zagarac-komani/

[45] Од ових Марковића-Јовашевића су Митровићи и Милошевићи у Мозгову код Алексинца, досељени из Буроња средином 19. столећа.

[46] Занимљиво је да се презимена Којичић и Бјелановић јављају и као огранци братства Радуловића у Команима, за које смо видели да су пореклом веома блиски љешанским Марковићима.

[47] Видети фусноту 30)

[48] Рад наведен у литератури.

[49] Према Накићеновићу (рад наведен у литератури), Бојанићи су старинци у Кривошијама. Славе Јовањдан. Има неких мишљења по којима кривошијски Бојанићи потичу од родова са граничног подручја Цуца и Озринића, из тога краја расељених у другој половини 17. столећа, а о којима је писано у чланку о племену Цуца, на наведеној адреси (видети фусноту 32).

[50] Ово предање наводи и Павле Ровински у свом раду „Црна гора у својој прошлости и садашњости“.

[51] Видети фусноту 28)

[52] Једна верзија предања говори о пореклу ових досељеника од средњевековне властеоске куће Војиновића. Четворица браће су синови или потомци Бошка Војиновића, који се после Косовског боја најпре склонио код Марка Мрњавчевића, а након његове погибије 1395. године, прешли су у Љеш.

[53] Рад наведен у литератури.

[54] Према предању Вукчевића. Драшково право име било је Дражоје (или Дражоја), те је по њему и село засновано од његовог потомства понело име – Дражовина, касније Дражевина. Друга верзија предања каже да се село по Драшку испрва звало Драшковина, те је временом име измењено. Према мишљењу Божидара Вукчевића („Љешанска нахија II“), ово је народно довијање да се објасни порекло топонима који је, несумњиво, старијег порекла.

[55] Презиме Глобар налазимо и у Његушима, као старинце у Дугом Долу. Они су се сасвим иселили из Његуша у 17. столећу. Није познато имају ли везе са љешанским Глобарима.

[56] Из завештања владике Мардарија.

[57] О житију и прослављењу Светог владике Мардарија детаљно на:

http://www.mitropolija.com/wp-content/uploads/2016/12/Sveti_Mardarije.pdf

http://spc.rs/sr/otkrivene_moshti_prvog_srpskog_episkopa_u_americi

[58] Браћа Андрија, Милија, Болија и Драшко славили су Ћириловдан, што је крсна слава њихових предака, а Ђурђиц су почели славити њихови потомци половином 16. столећа.

[59] Видети фусноту 28)

[60] Рад наведен у литератури.

[61] Село Лијешње налазимо у Нахији Доња Морача у турском дефтеру за Херцеговачки санџак из 1477. године. Уколико назив села повежемо са досељеницима из истоименог љешанског села у Горњој Зети, онда њихово досељење у Доњу Морачу мора бити пре успостављања турске власти. С друге стране, није немогуће да ово село носи свој назив невезано за досељенике из области касније Љешанске нахије. Ово тим пре јер се и село Лијешње у Љешанској нахији помиње знатно касније (Љешње 1526. године), док у турским дефтерима из прве четврти 15. столећа имамо села са предзнаком Лешњани, али не и топоним Лијешње.

[62] Село Лијешње припадало је нахији Доња Морача, а у састав племена Ровца ушло је тек почетком 19. столећа.

[63] „Племе Ровца у народном предању и памћењу”

[64] О његушким Пуношевићима детаљније на:

http://www.poreklo.rs/2015/12/24/pleme-njegusi/

[65] „Прилог традицији у Црногорским брдима”

[66] „Историјски подаци и предања о миграцијама и разрођу спахије Војина Невесињца”

[67] Марковићи из Берана, Божовићи и Глишићи у Брђанима код Горњег Милановца, Миловановићи из Великог Поља код Обреновца, итд.

[68] Род Љешњани – Војинићи у табели Српског ДНК пројекта, видети на:

http://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=I2%20DN

[69] Овај резултат је део једног истраживања које је у току, те се, на жалост, не може још увек јавно навести о којем братству којем тестирани припада је реч.

[70] „Насеља Старе Црне Горе“.

The post Љешанска нахија appeared first on Порекло.

Данас, на празник Сабора србских светитеља:

(извод из путописног ауторског текста „Богиња љепоте“, 2007. године)

...Пешачећи по Калуђерским Барама, на једној бандери стоји окачена ручно цртана мапа која намернику показује како стићи до Манастира србских светитеља. Тамо где је сад речени манастир, скит Манастира Рача, некада су биле испоснице рачанске – Манастирски станови, где су се рачански калуђери повлачили ради молитве. Манастир Рача није много удаљен од Станова, око шест километара, али их дели једна стрма страна Таре. Рача је доле, у удолини, на неких 300 метара надморске висине, а Станови су на висоравни, око 1000 метара високо. Зато тих шест километара значи око три сата тешког хода уз камениту четинарима обраслу страну Таре, па су Станови заиста представљали мирно и одвојено место за калуђерско подвизавање. Нарочито у она давна времена кад је у Рачи знало бити и по стотину и више калуђера, па је постојала потреба за повременим бегом из општежића у самоћу. Испосничке ћелије горе у тарској шуми биле су тада права пустиња за рачанске калуђере.

Данас Манастирски станови и нису тако пустињачко место као некада када су ту долазили у своје испоснице рачански калуђери. На последње куће Калуђерских бара надовезује се ергела коња, чија ограда се граничи са манастирском. А у Манастиру на први поглед нема никога. Да се ми поклонимо у цркви, ако је откључано, па после да тражимо људе. Црквена врата отворена. Али, кад крочисмо унутра, видимо да то уопште није црква, већ конак. Само ходници, степениште и неке собе у приземљу и на спрату. Какав је то манастир без храма Божјег!? У пространом дворишту, осим конака, стоји још и нова зградица у којој су мала капела са гориоником за свеће и продавница црквених шаствија, и мало даље једна трошна кућица, као неки дрвљаник или остава. Из те неугледне избе из димњака дими.

И не само што дими, него мирише свеж купус!

Чика Марко, висок мршав шездесетогодишњак, прави динарац продорног погледа и орловског носа као усађеног у дугуљасто кошчато лице, разрешава нам мистерију манастирског храма. Он и те како постоји, али је необичне архитектуре, па зато није тамо где би се могло очекивати. Као турски освајачи некада, тако и комунистички начелници у другој половини 20. века, нису Србима дозвољавали да подижу нове храмове. Могао се обновити храм тамо где је некада раније био, уз дозволу власти, али подићи нови - не. Код Турака се, додуше, све могло постићи ако се добро подмити неки њихов главешина, какав паша, бег или ага. Комунисти су били много тврђи, јер је ту било много оних идеолошки задојених и доследних. Но, у неко доба, и међу њима се запатила стара људска бољка - мито. Свашта се могло завршити ако се добро подмити прави човек. Ипак, са црквеним стварима било је мало теже, с обзиром да је религија одавно оглашена "опијумом" за неуку светину, као нешто конзервативно и антиреволуционарно. Комуниста који би био прокажен за шуровање са клиром лако би могао остати краћи за главу, да се изразим јакобински. Зато се није смело шалити с тим стварима. Узалуд је тадашњи игуман рачански Хаџи-Хрисостом Пајић убеђивао надлежне у Бајиној Башти да је и пре на Манастирским становима постојала капела, те да он сада само жели да је обнови. И док би се код турског паше све завршило са једним источњачки одмереним "јок", савремени баштански општинари су се, ради задовољења привида законитости, довијали у својим образложењима одбијајућих одлука: те не постоји друштвени интерес, те није у складу са урбанистичким планом, те нарушила би се природна целина околиша, и тако даље. Било је то средином 1970-их година. Замишљам мудрог оца Хрисостома, златоустог именом и смиреног у молитви, како се обраћа свом и нашем Творцу, молбом да му да добро расуђивање и светлост ума, да успе прескочити све бирократске препреке и да подигне храм на славу Господњу. И услиши га Владика, и доби смерни и смирени игуман повељу владарску - решење грађевинског секретаријата општинске управе, да може обновити манастирску зграду за потребе одмора и опоравка болесних калуђера, на оном месту где је некада био санаторијум за лечење плућних болести[1]. Комунистима је било битно да се не подиже црква, све остало је могло проћи. У главном пројекту, на који општина даје сагласност, на спрату зграде П+1, налази се нешто дужа просторија која је обележена као соба за заједничке делатности. На спољњем делу зграде, у продужетку ове просторије, предвиђен је полукружни балкон, који сасвим нарушава архитектонски изглед обичне правоугаоне грађевине без икаквих избочина осим те једне. Но, лепота архитектуре у овој причи није била од значаја ни за једну страну. Комунисти би прихватили и много рогобатнију грађевину, само да није у питању црква. А идеја игумана Хрисостома постала је јасна кад је изградња завршена, и зграда добила употребну дозволу: балкон је одмах зазидан, преградни зид и врата балкона скинути, па је тако од оне дугуљасте заједничке собе и балкона добијена јединствена просторија. У полукружну сада зазидану избочину на спрату, на источној страни фасаде, унети су Часна трпеза и литургијске утвари и сасуди, и тако је балкон претворен у олтар. Постављен је дрвени иконостас као преграда између олтара и брода новог храма. Отац Хрисостом је био чист пред властима. У главном пројекту она велика просторија била је предвиђена за заједничке делатности, а Света Литургија и остала богослужења, где се сабере цело браство, то свакако јесу. Рушење балконске преграде и постављање иконостаса рачуна се као унутрашњи рад, и за то није потребна никаква дозвола. Притом, претварањем заједничке просторије у цркву није одступљено од основне идеје подизања зграде, јер је у питању објекат за одмор и опоравак болесних калуђера. Сви смо ми болесни, и телом свако на свој начин, а нарочито духовно, - душе су нам запрљане свакаквим прљавштинама. Па, ни најревноснији калуђер није без неке мрље. Одмор и опоравак су потпуни само кад се лече и тело и душа. Ту на Манастирским становима, на тело благотворно делује чист планински ваздух и пешачење стрмим стазама кроз густу четинарску шуму. А душу лечи служба Господу. Једино што су надлежни могли замерити Хрисостому било је зазиђивање балкона. Како је то измена спољашњег видљивог дела објекта, за такве подухвате тражи се дозвола органа који је издао дозволу. Но, нека прво они доле реше све оне зазидане и застакљене балконе и терасе на стамбеним зградама по Бајиној Башти, па нек после брину за нарушену архитектуру усред тарске шуме! Тако је то разрешио игуман рачански, отац Хрисостом, нек му подари Господ вечни помен у Царству Своме. Црква Сабора Српских светитеља довршена је и освештана 1975. године, за време жичког владике Василија Костића.

Фотографија из конака Скита Сабора србских светитеља

Обиђосмо црквицу на спрату, поклонисмо се србским светитељима, приказаним скупно на лепој старој икони у чијем средишту је Свети Симеон Мироточиви, уз десну му руку Свети равноапостолни Сава, па около сви свети Немањићи, па архиепископи и епископи и средњевековни и каснији преподобни и богоносни оци наши, и свети изданци владарских лоза Лазареве и Бранковића и Петровића, па мученици србски из разних времена, свете мајке србске, и закључно са владикама и мученицима 20. века. Једна ниска духовних драгуља, "ђердан од мерџана", како написа Свети владика Николај Велимировић, која светли на Небесној Литургији.

Икона Сабора србских светитеља

Чика Марко нас поведе у ону своју кућицу, да попијемо по врућ чај. Унутра миришу дрва која горе у "смедеревцу", и купус који се горе крчка. Баш је приставио себи ручак и сео да чита "Молитве на језеру" владике Николаја, кад нас угледа кроз прозорчић. Марко је из Бајине Баште, старином Ерцеговац, по струци је машински инжењер, али је већи део свог вијека радио као грађанско лице при војсци. Сад је у пензији, и од игумана рачанског добио је благослов да продаје свеће, иконе, крстиће и манастирски мед и ракију посетиоцима скита. Уједно је и кустос, говори о прошлости Раче и овога краја уопште. У Манастир србских светитеља, иначе, понекад наврати неко од калуђера из Раче, али најчешће су они доле у главном манастиру по неком послушању.

Марко нема много лепих речи за војску. Односно за доскорашњи наш војни врх који памти док је још радио, а то није било тако давно. Тада је у војсци царевало безбожништво, па и није могло бити другачије, него зло. Памти Тита и његове генерале. Помиње њихова банчења у Титовој вили и "Оморици", колико се ту народног новца расипало. Сав се нарогушио чика Марко причајући о њима, па се онда прене, сети се где је, сети се да је Велики пост, сети се да су комунистички генерали и њихова звезда петокрака прошлост, а да је испред нас једина звезда водиља Она Која сија из Царства Небеског, и да не сме падати у гнев. Па поче да нам прича о историји Манастира Рача.

Манастир Рача

Манастир Христовог Вазнесења, познатији као Рача, налази се у долини истоимене реке, која секући Тару својим кањоном овде успорава ток како улази у низину, да би се улила у Дрину у Бајиној Башти, у крају који се зове Павуље. На пола километра од Манастира су последње куће села Рача, по коме је прозван и Манастир, а које је у Средњем веку било манастирски прњавор. Село је у та стара времена било удаљеније, а Манастир увученији у мир густе шуме, ушушкан испод стрмих северних обронака Таре. Од скита Сабора Српских светитеља на Манастирским становима до Раче има тек око шест километара низ планинску страну, али пешачење том кратком деоницом може да потраје сатима, јер је пут шумском стазом веома тежак. Ако би се са планинске стазе која се спушта ка Рачи, после првог километра скренуло лево, избило би се на Градину, где су пронађени остаци старовековног утврђења. Следећи километар води кроз густу шуму око врха Крстача (где има медведа), који је добио име по крсту који тамо вековима, па и данас стоји. На северној страни Крстаче, на Рачи, тамо где она излази из кањона у нешто мирнији ток, налази се скит Светога Ђорђа. Данас је то мала испосница усред шуме, на месту које се назива Бања, због врела Лађевац из којег вода жестоко куља и улива се у Рачу. Поред испоснице стоје темељи некадашње цркве посвећене Светом великомученику Ђорђу. Уз њу био је калуђерски конак, где су Рачани у 17. веку у планинском миру уз молитвену тишину и жубор воде преписивали старе књиге. Од цркве су остали темељи, од конака није остало ништа - однети у вихору злих времена...

Манастир је засновао србски краљ Драгутин, не зна се поуздано када, али око 1280. године, свакако док је још био краљ Срба. Повредивши ногу при паду са коња, Драгутин остаде сакат, те 1282, после само шест година владавине, препусти престо брату Милутину. Неке поседе Драгутин је у споразуму са братом задржао себи, и томе придодао још и доста земље коју је добио у мираз, као зет угарског краља, те је тако запосео добар посед (Срем, Мачву, делове источе Босне, Дендру, Београд, Колубару, Подриње, Стари Влах), који је назвао Сремска краљевина. У његовим границама остала су два лепа манастира, два мезимца Драгутинова и његове жене Катарине: његова задужбина Рача и њена Манастир Троноша, који су били у заједници (осим њих, краљ Драгутин је ктитор и Манастира Светога Ахилија у Ариљу, са предивном црквом зиданом у рашком стилу, у којој се налазе две чувене фреске: "плавог анђела" и самог краља - ктитора). Краљ Драгутин био је изузетно побожан, а још више је то постао после несрећног пада с коња који га је обогаљио за цео живот. Сам је говорио да се тада освестио, и да му је одмах било јасно да је то праведна казна за оно што је учинио 1276. године, кад је свргнуо свог оца Уроша са престола. Зато је хтео остатак овоземног живота што више окајати тај грех. Чинио је то на неки свој испоснички начин, сасвим необичан за оновремене владаре. Остало је забележено да је испод раскошне краљевске одежде, уз голо тело носио рите које је скинуо са тела неког умрлог просјака на кога је негде наишао (а овога је достојно сахранио, обукавши га у своју скупоцену одећу) и појас од уплетене сламе, који му се био до крви усекао у тело. У обући је увек имао по неколико оштрих каменчића који су га повређивали при ходу, толико да су му некад стопала била сва крвава. Понекад би се облачио у хаљину скрпљену од оштре кудељне вреће, и тако полуодевен и бос, сам излазио ван двора, проводећи по целу ноћ са бескућницима, губавцима, или каквом другом слаботињом, а некад би одлазио на гробље, и ноћ пробдио у некој свеже ископаној раци... Иначе би ноћи проводио у молитви, а најлепше би се осећао одлазећи у манастире и разговарајући са калуђерима. У слободно време у двору би сам израђивао разне богослужбене сасуде и поклањао их својим манастирима и црквама. А много је и проповедао, нарочито међу богумилима којих је тада било доста с оне стране Дрине, и у његовој краљевини. И дао му је Господ мудрости и смирења, остао је Драгутин упамћен као речити хришћанин, па је, милошћу Божјом и трудом својим, многе заблуделе повратио правој вери. Драгутин није желео да се све то рашчује, али такви детаљи се брзо сазнају. Већина је Драгутина сматрала лудим. Није се гневио то чувши. Напротив, био је радостан што га светина сматра таквим. Од Бога отпала светина од јуродивости види сумашедство, а јуродиви су они најчистије вере, они који одбацују добра овога света и углед у очима људи, зарад љубави Божје. Драгутин је најприје оставио србски краљевски престо, у златним данима Српске државе. Послије је оставио и своју Сремску краљевину. Повукао се у свој замак у Дебрцу, и коначно, већ болестан, примио монашки постриг, као монах Теоктист.

Свети краљ Драгутин

Док је још био србски краљ, Драгутин, последњи владар из лозе Немањића који је столовао у Расу, често је боравио у Ђурђевим Ступовима, манастиру у Расу, на самом изворишту државе Немањића, и био велики заљубљеник у овај манастир. У време његове владавине изведени су обимни радови на манастиру. Једну кулу у манастирским зидинама претворио је у капелу. У њој је и сахрањен 1316. године по представљењу Господу. Гробницу су у 18. веку опљачкали Турци. Али, део моштију је сачуван и налази се у Рачи.

Пре и после Драгутина, Тару су од свог доласка у ове крајеве држали србски жупани, па тако, као саставним делом своје државе овде су владали и сви Немањићи, почев од Стефана Немање, који је 1180. ове крајеве припојио својој држави наследивши их од свог брата жупана Страцимира. После смрти Душана Силног, почиње дробљење његове моћне државе, још за живота последњег Немањића, цара мученика Уроша Нејаког. Тарски крај улази у састав земаља Војислава Војиновића, па после њега узима их чувени одметник Никола Алтомановић, који је век провео у завади и рату са свим околним велможима. Непријатељи су му дошли главе 1373, и тада су победници - кнез Лазар и босански бан Твртко I Котроманић, међу собом поделили ратни плен. Тада је и Тара ушла у састав Лазареве државе. Током 15. века, после Лазаревића и Бранковића, успостављањем турске власти на Балкану, тарски крај ће бити једна од кнежина племићке куће Бакића. Док су Турци успешно ратовали по Средњој Европи, Срби су живели сасвим подношљиво, у неким стварима прост народ је био мање оптерећен него ли под сопственом средњевековном властелом. По пољима и котлинама која окружују Тару, ширила су се села, чији планинци су јâвили бројна стада по богатим тарским пашњацима.

Но, живот у Манастиру Рача замро је у оно време кад су Турци, након смрти деспота Стефана Лазаревића, у првом удару опустошили Србију, и није се опорављао све до 1557. године, када је обновљена србска Патриаршија у Пећи. Наредних стотину и више година, оживеће скит рачански у брду повише главног манастира, Свети Ђорђе у Бањи, и постати познато средиште калуђера преписивача старих црквених књига, коју су засновали монаси из запустелог Манастира Рујно код Ужица. Остаће забележени чувени изванредни калиграфи Христифор, Ћирјак, Симеон, Теодор, Силвестар, Прохор, Арсеније, Исак, Јосиф и други преписивачи. Сви су свом имену додавали и одредницу "Рачанин". Тај додатак имену наставиће да постоји и после 1690. године, кад је Рача опет запустела. Очекујући неминовну одмазду Турака због пристајања Срба уз аустријску војску у претходном великом рату, народ се масовно иселио на север. Избегли рачански калуђери, као и други, најпре су се настанили у Светом Андрији, селу у Мађарској у које се слило море српских избеглица, а касније су добили грамату бечког цара и србског патриарха да се спусте на Фрушку гору, која је по мировном споразуму у Карловцима остала Аустрији као неки гранични бедем. И као што су чувени Раваничани обновили Манастир Врдник, у њега унели мошти Светог мученика кнеза Лазара и свој нови дом назвали Новом Раваницом, тако су Рачани добили два запустела манастира - Беочин, који им је постао главно седиште и Реметицу на јужној страни Фрушке горе код Јазка, коју је још краљ Драгутин и подигао као метох Раче[2], па се може рећи да су Рачани "дошли на своје". У Беочину настављају свој рад. И иако су тамо пристизали нови калуђери, који Рачу никада нису ни видели, сви они који су изданци ове не само преписивачке, него у ово време већ и књижевне школе, усвојили су назив Рачанин и додавали га свом калуђерском имену. Из овог доба, чувени су били Кипријан Рачанин и његов ученик Јеротеј, који је написао први србски путопис са свог "путешествија к граду Јерусалиму" 1704/5. године.

Покољење правих Рачана је изумрло, прошло је читаво столеће. И док су у Беочину живели и стварали "Рачани" који никада нису крочили јужно од Саве и Дунава, 1795. године троношки јеромонах Мелентије Стефановић, у повратку са поклоњења у Јерусалиму, после којег је имену додао предложак "хаџи", пун благодати добијене на јеванђелским местима, отишао је право у Цариград, код васељенског патриарха. Убедио га је, према свом договору са игуманима обновљених манастира - Хаџи-Рувимом Нешковићем из Боговађе и архимандритом Стефаном Јовановићем из Троноше (који је Мелентија снабдео довољном количином новца) да од турског цара издејствује дозволу да се обнови Манастир Рача. Турске главаре је, најчешће, било могуће у штошта убедити и издејствовати свакакве дозволе, ако се добро потплате. Тако је било и сада. Хаџи-Мелентије је најбрже што је могао дојурио до Раче са ферманом, одмах је послао људе да пређу Дрину и доведу најбоље осаћанске мајсторе. За само годину дана, Рача је подигнута из пепела. Хаџи-Мелентије је добио чин архимандрита и постављен је за игумана обновљеног манастира подно Таре.

Но, то је трајало кратко, тек 17 година. Онда је и по трећи пут Рача опљачкана и запаљена. Када су србски устаници, издани од свих, кренули да се повлаче на север, а турске трупе докрајчивале већ урушену Србију Црног Ђорђија, Рача се, по свом положају одмах поред граничне Дрине, међу првима нашла на удару. Нарочито јер су муслимани страшно мрзели одважног Хаџи-Мелентија (остала је она чувена реченица из народне песме, кад дахија Мехмед-ага Фочић кроз зубе изговара где им нема мирног сна док, између осталих, "не погуби аџи-Мелентија" и "не запали Рачу украј Дрине"). Братство се на време склонило из Манастира, у сремски манастир Фенек, а једини који нису отишли, већ су сачекали Турке, прижељкујући мученичку смрт Христа ради, били су двојица калуђера, Исаија и Игњатије. Сребренички Турци су их затекли како служе Свету Литургију, и посекли их поред Часне трпезе. Манастир, и цркву и конаке, су по'арали и запалили. Колико је безбожничког гњева било у њима, говоре и записи онога времена, где се каже да су храм не само запалили, него су га рушили докле год је имало шта да се руши. Хтели су за свагда да затру траг овом гнезду вере православне. Али, ни њихово није потрајало. Што су Турци и њихови балкански истоверници већу мржњу показивали и што су бешње уништавали све србско, то је било све јасније да су та мржња и тај бес показатељи њихове немоћи да зауставе полагано распадање њиховог царства и страх за своју судбину кад се оно сасвим уруши. Тако је и било. Још и пре хатишерифа којим је Србији дата аутономија, књаз Милош је, вештом дипломатијом по којој је остао упамћен, успео добити за Србе разне повластице, па тако и обнову цркава које је турска војска у налету 1813. године срушила. У том рабошу била је и Рача.

Хаџи-Мелентије, у Карађорђевом устанку војвода тарског краја, уопште није узео учешћа у Милошевом устанку 1815. године, све то време провео је у аустријском Срему, сањајући о дану кад ће се вратити у Рачу. Доживеће га, али га околности у Милошевој Србији неће усрећити.

Милош није волео Мелентија, знајући да је овај био срдачан пријатељ Црног Ђорђија. Зазирао је и од популарности коју је архимандрит уживао у народу. Но, жеља да се врати у своју светињу превагнула је, и Хаџи-Мелентије се 1816. године појавио у Милошевом топчидерском конаку, са молбом да му књаз одобри да обнови Рачу. Претворно радостан што види Мелентија, Милош се одмах сагласи са хаџијиним предлогом и изда "Објавленије", које је било врхунац његовог цинизма. Објавленије о обнови Раче није донето са циљем да се угоди ни Богу ни архимандриту ни њиховом стаду, већ да Мелентија, десну Карађорђеву руку и омиљеног народног духовника и војсковођу, понизи и натера да просјачи по народу да би манастир обновио. Милош је дозволио обнову, али није за њу дао ни динара. Суштина Објавленија је да Милош обећава сваком Србину његовом поданику ослобођење од књажевског пореза уколико приложи, у раду или новцу, обнови Раче. Зато је обнова ишла споро...

Архимандрит Хаџи-Мелентије Стефановић упокојио се 1824. године, а подизање Раче преузима рујански господар, сердар Јован Мићић, вечити бунтовник из златиборског Мачката, који ће због побуне против Уставобранитеља свој живот окончати неславно, у тамници[3]. Мићић је ктитор и лепе цркве Светих апостола Петра и Павла у Сирогојну на Златибору. Иконостас у Рачи су најпре радили мајстори зоографи Лазовићи из црногорских Бјелопавлића (њихових иконостаса препознатљивог стила има и у другим храмовима Старог Влаха, Херцеговине и Црне Горе), но те иконе су раздељене околним црквама када је урађен нови иконостас, 1840. године, који је дело Георгија Бакаловића, а црква је коначно у целости довршена 1854. године, када је рад на осликавању фресака завршио најчувенији живописац свог времена, Димитрије Аврамовић. Богу хвала, храм отад више није рушен ни паљен, још двапут је опљачкан, од Немаца и Бугара у Другом рату, конаци су горели, али моћна црквена грађевина поносито стоји на узвишењу изнад реке Раче, ево већ 170 година. Храм је повелик, красе га сивкасто-жути и ружичасти зидови од сиге довожене из Перућца стрмим северним странама Таре. Једноставне је правоугаоне основе са проширеним певничким апсидама северно и јужно, а осмоугаоно високо и витко кубе, са купастим кровом који се оштро спушта, урађено је у влашком стилу, честом у Србији у оно време. Уз северни бок црквеног брода стоји масивна кула звоник, нешто нижа од врха кубета цркве. Све у свему, у целини са манастирским конаком и другим зградама, и високим зиданим бедемом који је опасује, Рача оставља моћан утисак на посматрача.

Посвета на Октоиху који је 1846. руски цар Николај поклонио Манастиру Рача

Манастир Рача је и у новија времена расадник дивних калуђера: ту су духовне поуке стицали и у своје вријеме боравили у подтарском миру, између осталих, и патриарх србски господин Павле Стојчевић, дугогодишњи игуман студенички архимандрит Јулијан Кнежевић, па архимандрит Јован Радосављевић[4], игуман рачански архимандрит Платон Милојевић, па поменути Хаџи-Хрисостом Пајић, данашњи игуман архимандрит Сава Ристић...

У Рачи је једно критично време чувано Мирослављево јеванђеље, јединствен црквени јеванђелистар с краја 12. века, прва србска ћирилична књига, писана у Манастиру Светог Петра на Лиму (данас Петрова црква у Бијелом Пољу, на северу Црне Горе) на захтев тадашњег хумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање, - право благо србског народа. То красописом исписано јеванђеље украшено дивним вињетама (које показују јак романички утицај, типичан за србске земље оног времена), стајало је 400 година у хиландарској ризници, и тамо би можда и данас стајало да га случајно није открио један руски владика. Јеванђеље је од Хиландара откупио краљ Александар Обреновић. Колико је брзо схваћена његова вредност говори и чињеница да је Мирослављево јеванђеље чувано заједно са најзначајнијим државним документима и благом. За Јеванђеље су знали и Хитлерови Немци, а они су били марљиви скупљачи туђих вредности. Много значајних старина тада је отето Србском народу, некима се ни данас не зна траг, нешто је враћено. Обавештајна служба Wermachta чак је имала посебну јединицу чији је задатак био проналажење Мирослављевог јеванђеља. Али, Божја Промисао била је другачија. Као мошти Светог Саве и Светог кнеза Лазара раније, сачувано је Србима Мирослављево јеванђеље да се око њега окупе у тешка времена. После априлског слома 1941. године, кнез Павле Карађорђевић је највредније примерке из свог музеја разделио на чување на све стране, на безбедна места где че сачекати боља времена. Мирослављево јеванђеље једне ноћи се обрело у Манастиру Рача. Донели су га непознати људи у црном аутомобилу, пробудили игумана, архимандрита Платона Милојевића, и предали му га на чување. Исте ноћи, уз помоћ једног калуђера, отац Платон је подигао камени под у олтару Вазнесенске цркве, ископао рупу и похранио Јеванђеље на најбезбеднијем месту које чува сам Господ. Но, како увек буде у овом народу, неки мештани села Рача видели су аутомобил и људе који из њега излазе и у Манастир уносе ковчежић. Одмах су се рашириле приче о државном злату склоњеном у Рачу. Долазили су да га траже и партизани и четници. Партизани су њушкали по Манастиру, па одустали. Четници су били конкретнији. Верујући у њихову добронамерност, игуман им је отворено рекао шта је у Манастиру сакривено. Али, и четнички главари нису размишљали само о борби за слободу, већ и о свом материјалном обезбеђењу за црне дане; били су добро обавјештени да се Мирослављево јеванђење може добро утопити. Убрзо је дошао исти четнички официр, овога пута са писаним наређењем команданта Сарајевског корпуса Отачбинске војске, да му се Јеванђеље преда. И надарен мудрошћу Духом Светим, као и тридесет година касније његов наследник отац Хрисостом, архимадрит Платон ћутке окрену онај налог четничког команданта и на полеђини исписа да он има налог од много више власти да Јеванђеље мора остати у Манастиру. Није слагао. Савест му је налагала да се Јеванђеље чува ту где је. Сваку своју одлуку он доноси по савести. А за чисту и разбориту савест пре свега другог, замоли Бога да му за то ниспошље благодат Светога Духа. Био је то налог Господњи. Четници се после тога нису више појављивали у Рачи. Али, појавили су се Немци, који су за одмазду према бунтовном народу овога краја, опљачкали Манастир, одневши из њега све вредно што су нашли. Али, нису нашли баш све. Нашли би Бугари, две године касније, кад су банули у неком свом пљачкашком походу. Тада су однели из Манастира што се каже "све до последње кашике". Прекопали су и храм и из њега покупили све што им је било занимљиво. Дизали су и подове и ровали по олтару. На крају, неки њихов официр хтео је и цркву запалити. Би, да се није ту затекла нека стара бака из рачанског села, која завапи да цркву не пале, па и они Бугари су православни! Јест, и они су православни, згледаше се Бугари, па одустадоше од паљења цркве. Али, тако су све опљачкали, да би нашли и Мирослављево јеванђеље, да оно није, Промишљу, однето буквално пар дана раније. Опет су дошли неки људи под окриљем ноћи, овај пут пешке, кроз тарску шуму, и однели ковчежић...

[1] Санаторијум је заснован од Манастира Рача 1920-их година, с благословом тадашњег игумана оца Захарије Милекића, и који се сматра зачетком тарског туризма. Лечилиште се састојало од три објекта са чак 60 лежајева. Убрзо су у објекте почели да прихватају и мирјане, јер калуђерима није било потребно толико места. Тако су, прије Другог светског рата, имућнији Ужичани и Београђани, који су имали каквих недаћа са плућима, возом стизали до железничке станице у Кремнима, где би их чекали људи из санаторијума са коњском запрегом. Остале су запамћене приче како су већ та два сата путовања запрегом од Кремана до Манастирских станова деловала благотворно на оболеле...

[2] Данас је то женски манастир Мала Ремета.

[3] Јован Мићић је родом из златиборског Рожанства, из куће досељених Пивљана. Био је Милошева десна рука од времена Другог устанка, и друга глава Србије, а и књажева ударна песница кад је затребало. Мићића се због тога народ углавном плашио. А плашили су га се и ужички Турци, за њих је био страх и трепет, гнев Божји... Уливао је страх у кости кад се појави са својим наоружаним момцима - бећарима, а никуд није мрдао без бар четрдесет њих. У свом конаку у Чејатини имао је сталну добро плаћену посаду којој је чување господара био једини посао. Био је прек, брз у одлучивању, понекад и брзоплет. Управљао је рујанском кнежином, што обухвата северни дио Златибора, Тару, Ужички крај и дијелове Соколске нахије. Своју област сматрао је за лични посед, бар се тако постављао. О његовом богатству распредале су се легенде... Сердар Јован и кремански пророк Милош Тарабић били су савременици. Војвода је пророка видео више пута и обично би га исмејавао и омаловажавао. Кад му је Милош у лице пророковао да ће од глади умрети, сердар се слатко исмејао. Он, силан и богат од глади да умре! И заиста, 1842. дошао је крај моћи сердара Јована. Неколико година пре, књаз Милош је отишао из Србије, а те године отеран је и књаз Михаило, а доведен од стране Уставобранитеља Карађорђев син Александар. Мићић је одмах, чувши ову вест, скупио велики одред својих бећара и добровољаца из рујанског краја, и из Ужица кренуо пут Крагујевца да брани Србију. После борбе, заробљен је и заточен у злогласној Гургусовачкој кули, затвору у данашњем Књажевцу. Био је заточен преко две године, у страшно лошим условима. Тамо је оболео и заиста умро од глади, у тамници, на Светог Стефана 1844. године. Кажу да је Милош, иначе познат по тврдоћи и каменом срцу, кад се вратио у Србију најпре отишао у Ариље, где је у порти цркве Светог Ахилија Мићић сахрањен, да обиће гроб свог пријатеља, и тамо заплакао као дете над мучном Мићићевом судбином.

[4] Архимадрит Јован, рођени Лелићанин, рођак епископа рашко-призренског владике Артемија, ученик је и духовно чедо Светог владике Николаја Велимировића, а пореклом су и далеки сродници. Аутор је мноштва духовних књига и учбеника за богословље, дугогодишњи професор Призренске богословије. Овај смирени калуђер и дивни човек, сада старина од осамдесет и нешто љета, остао је, такорећи, без дома када је Србија 1999. године изгубила Косово и Метохију, а народ предигао на север. Некако није могао да се уклопи ни у један манастир, међу нова млада покољења калуђера, сасвим другачија од оног узора којем га је учио Свети Николај. На крају, мир души и кутак за писање нових књига нашао је у Благовештењу, на брду изнад Овчар-бање, код игумана оца Георгија.

The post Манастир Рача и његов скит Сабора србских светитеља на Тари appeared first on Порекло.

Положај Луштице у Боки (google maps)

Луштица је полуострво у југозападном делу Боке. Копненом страном на истоку граничи се са Кртолима. Насеља некадашње Луштичке опћине данас територијално припадају Општини Херцег Нови, осим села Крашићи које припада Општини Тиват.

Податке о пореклу становништва Луштице и друге битне податке о овој области прикупио је почетком 20. столећа протојереј Сава Накићеновић и објавио их у свом раду „Бока“, 1913. године. У то време, Луштица је имала статус општине („опћине“) са седиштем у селу Радованићи. Остала насељена места на Луштици су: Клинци, Мркови, Забрђе, Бабунци, Бргули, Крашићи и варошица Порто Росе.

Луштица је још у старом веку била важно подручје због свог истуреног положаја према Јадранском мору и заштите улаза у Боку. Отуд, трагова насеља има још из римског времена. У раном средњем веку, у ову област населиће се Словени. Од краја 12. столећа, Луштица улази у састав државе Немањића, а током 15. столећа овде се устаљује млетачка власт. Када је почетком 13. столећа, краљ Стефан Првовенчани обновио манастир Светог арханђела Михаила на Превлаци, а његов брат епископ Сава тамо поставио епископску столицу (1219. године[1]), манастиру је додељен метох од околних крајева, који је назван Михољски збор[2]. Овај назив остаће и касније у употреби и након замирања Манастира 1441. године[3], као ознака збора бокељских општина, пре свих кртољске и луштичке. Светог арханђела Михаила прославља Луштица као свог заштитника (а тако и Кртоли).

Манастир Михољска Превлака (слика са: http://www.vijesti.me)

Луштица је кршевито и водом сиромашно полуострво, обрасло густом макијом. Од култура, највише се гаји маслина, винова лоза и медитеранско воће и поврће, а од домаћих животиња козе, овце и говеда. Рибарење је додатно занимање већине становништва. Луштица има дугу и разуђену обалу, са лепим плажама, ртовима и увалама, и отуд са великим могућностима за развој туризма. Знатан број Луштичана се бавио поморством кроз историју, па тако и до данас, те је Луштица дала неколико познатих поморских имена. На жалост, број становника је у сталном опадању, јер млади људи одлазе у градове (Херцег Нови, Тиват) ради школовања и запослења. Тако 2003. године, према попису у Републици Црној Гори, у свим насељима Луштице (сва села изузев Крашића) живело је укупно 338 становника, док је после Другог светског рата (1948) у луштичким насељима било 673 становника. Поређења ради Накићеновић је, обилазећи Луштицу почетком 20. столећа забележио око 1200 становника (односно, без Крашића који данас не припадају луштичком подручју - 1079 становника).

Порекло становништва Луштице:

Луштица је била насељена словенским становништвом сасвим сигурно у време када је обновљена епископија на Превлаци, почетком 13. столећа. Претпоставља се да је словенски живаљ био овде и раније. Круг најстаријих родова и данас је заступљен у знатном броју, али измешан са досељеницима од 16. столећа надаље. Досељенички таласи углавном долазе из три правца: најбројнији родови су потомци досељеника „из Албаније“[4], затим разни појединци из других крајева Црне Горе и Приморја (Стара Црна Гора, Кртоли, Грбаљ, итд), као и родови настали од добега из Херцег Новог (након пада града под турску власт) и Херцеговине крајем 17. столећа. Неколико родова води порекло од досељеника из Грчке, на шта указују и њихова необична презимена.

Насеља и преглед родова:

1. Радованићи:

Главно насеље Луштичке опћине са почетка 20. столећа. О старости села говоре пронађене гробнице вероватно из времена пре 4. столећа. Село има четири храма: стару цркву Светог Николе (подигнута је још 1117. године, и једна је од најстаријих у Боки), Светог Ђорђа, Пресвете Богородице и Светог Јована (она је подигнута на месту древне цркве, још из римског времена). Село је издељено по братственим засеоцима, где је свако братство у засебном одсеку груписаних кућа. Радованићима припада и један значајан део обале, укључујући острво и ували Жањице[5], увалу Мириште, полуострво Арза[6], Дебели рт, Оштри рт и острво Мамула[7].

Мали Жањиц и Манастир Пресвете Богородице (слика са: http://www.medias.rs)

Родови:

Староседелачки родови у Радованићима су: Мижевићи, Тићи[8] и Бабовићи. Овом кругу родова припадају и Урдешићи, раније Вурдешић (у Мрковима и Забрђу) и Трипчевићи (у Забрђу)[9], којих више нема у Радованићима. До краја 18. и почетка 19. столећа изумрли су стариначки родови: Лојановићи, Ђуришићи, Новакови, Беловићи, Петровићи и Павићи. Сви ови родови су припадали истом братству Радованића, те су се временом разродили. Крсна слава свих Радованића је Никољдан. У табели Српског ДНК пројекта имамо тестираног Бабовића, са резултатом I2a PH908 (редни број 798):

http://dnk.poreklo.rs/naslovna/

Ово је значајан резултат, јер можемо претпоставити да су и остали родови Радованића носиоци исте хаплогрупе, те је то потврда да је старо становништво Луштице словенског порекла.

Досељеници:

Ђурашевићи (Велика Госпођа - Успење Пресвете Богородице) су сродни Ђурашевићима из Клинаца, а и једни и други тврде да потичу од Ђураша Вранчића, велможа краља Стефана Дечанског. У Кртолима постоји село Ђурашевићи, које се, као и већи део Кртола, у 14. и 15. столећу налазило у поседу Ђураша Илића, унука Ђураша Вранчића и родоначелника Ђурашевића, од чије једне гране потичу Црнојевићи. Род Ђурашевића који данас живи у истоименом селу не потиче од Ђураша Вранчића, већ су у питању досељеници који су то презиме понели касније, по селу. Не зна се поуздано има ли потомака правих Ђурашевића до данас.

Маровићи (Велика Госпођа) су од досељеника из Црне Горе са почетка 16. столећа.

Замбелићи (Велика Госпођа) су од претка који се доселио из Грчке у 16. столећу, а презиме му је било Замбелис. Од овог рода је светски чувен чилеански поморац Петар Замбелић (1849-1903). Петар Замбелић је рођен у Замбелићима, засеоку Радованића, а са 23 године се отиснуо преко океана. Као врстан поморац, брзо је постао чилеански поморски официр и један од главних истраживача јужних обала Америке. Од њега данас постоји бројно потомство у Чилеу[10].

Спомен плоча на родној кући Петра Замбелића (слика са: www.montenegro.com)

Ераци[11], раније Ераковићи (Никољдан) су од претка досељеног из Херцеговине око 1625. године. Према неким изворима, луштички Ераци су од Ераковића из Бањана. Уколико је тачан податак о времену досељења претка Ерака на Луштицу, порекло од бањанских Ераковића било би тешко прихватљиво, с обзиром да се род Ераковића у Бањанима формирао знатно касније (после 1760. године).

Боснићи (Никољдан) су од претка досељеног из Босне око 1675. године.

2. Клинци:

Село се састоји из два засеока: Клинци и Љумотићи (где живи само једно братство - Кршанци). Има четири храма: црква Светог Арханђела Михаила (1670), Светог Саве, Светог Трифуна и Светог Пантелејмона.

Родови:

Староседелачки родови у Клинцима су Чворићи, раније - Чорић (Свети Трифун) и Беге[12] (Свети Харитон). Изумрли су стариначки родови: Љумотићи (Никољдан; помињу се у документу из 15. столећа, а изумрли су почетком 17. столећа), Гуше, Вицковићи, Милашиновићи и Радовићи (сви: Никољдан) изумрли су током 17. столећа. Ђурђиновићи (или Ђурђеновићи) су били старнци у Клинцима, где су изумрли, али се једна кућа одржала у Крашићима.

Досељеници:

Ђурашевићи или Ђураши (Свети Харитон[13]) као и Ђурашевићи у Радованићима тврде да су потомци Ђураша Вранчића.

Калуђеровићи (Свети Трифун) су према братственом предању од једног Калуђеровића из Ћеклића, досељеног почетком 16. столећа. Ово предање се временски не може уклопити у порекло од ћеклићких Калуђеровића, с обзиром да је ово велико ћеклићко братство засновано знатно касније, у 18. столећу. То не искључује могућност да је предак луштичких Калуђеровића дошао из Ћеклића, од неког старијег рода, те да је због истоветног презимена дошло до касније идентификације са великим братством ћеклићких Калуђеровића.

Кршанци, раније Кршанчевић (Света Тројица) су од досељеника из Албаније у 16. столећу. Према другој верзији, Кршанци су старином из Херцеговине, а раније презиме било им је Кршановић.

Поповићи (Свети Трифун) од досељника из Црне Горе почетком 18. столећа.

Бјелице (Свети Трифун) су новији досељеници, из Грбља крајем 19. столећа. У Грбљу постоје два рода са презименом Бјелица: једни су у Врановићу, славе Никољдан, а други у Пријевору, славе Јовањдан. И једни и други су у Грбаљ дошли из Бјелица у 18. столећу.

3. Мркови:

Село се састоји из три засеока: Мркови, Вечерићи и Тићи. Има два храма: Светог Лазара (1605) и Светог Петра (1600). У овом селу и о његовим мештанима и њиховим савременим невољама, снимљена је 2016. године филмска црна комедија „Игла испод прага“, у режији Ивана Мариновића:

https://www.youtube.com/watch?v=_QusnOSuKZs

Родови:

Староседелачки родови у Мрковима су изумрли, а то су били: Мркови (у документу из 15. столећа помиње се Богдан Мрков), Стојкови, Легетићи, Попови, Маличићи, Неверовићи (сви су славили Никољдан).

У Тићима и Вечерићима живе Тићи, који су огранак оних из Радованића, а у Мрковима Урдешићи, такође огранак оних из Радованића. Славе Никољдан.

Досељеници:

Вечерићи и Сетенчићи[14] су од добега из Херцег Новог, након пада града под турску власт 1482. године. Оба рода славе Свету Петку, али нису међусобно сродни.

Јановићи (Света Петка) од претка досељеног из Албаније средином 16. столећа.

Богетићи (Света Петка) од претка досељеног из Црне Горе почетком 17. столећа.

Јанковићи (Никољдан) од претка који се доселио из Херцеговине у таласу досељавања Херцеговаца у Боку (око 1690. године).

Мариновићи (Света Петка) од претка досељеног из Тивта почетком 19. столећа; предак је био католик, па се на Луштици покрстио.

Крашићи (Никољдан) из Крашића, према предању потичу од истоименог старог братства које је тамо изумрло. Један Крашић је прешао у Мркове око 1820. године. Упитно је да ли ови Крашићи заиста потичу од старог братства Краошића, с обзиром да је оно изумрло пре њиховог досељења у Мркове. Могуће је да су презиме понели по месту из којег су досељени.

Мрковчевићи (Света Петка) од досељеника из Тивта неколико година након Крашића. Према предању, а које можда потврђује и њихово презиме, они потичу од старих Мркова, од којих се један, незнано када, одселио послом у Тиват, где му презиме измене у Мрковчевић. Знајући своје порекло, један од тиватских Мрковчевића се вратио у завичај.

Радованићи (слика са: wikipedia)

4. Забрђе:

У сеоском подручју пронађене су древне гробнице, вероватно из старог века. Село има три храма: Свете Госпође (Рођења Пресвете Богородице; саграђена је средином 18. столећа на месту древне црквице), Све те Недеље и Светог Андреја.

Родови:

Староседелачки род у Забрђу су Владнићи, раније Владовић (Свети Андреј).

У Забрђу живе и старинци Урдешићи и Трипчевићи, који су огранак оних из Радованића, с тим што су овде узели да славе Малу Госпођу (Рођење Пресвете Богородице).

Досељеници:

Изумрли су Минићи, досељени из Старе Србије, вероватно након пада Косова под турску власт; изумрли су око 1725. године.

Тројановићи (Мала Госпођа) су од претка који се доселио из Грчке у 15. столећу, именом Тројан.

Мендегаљи, а чује се и Мендегањ (Свети Андреј) су од претка који се доселио из Грчке у 16. столећу.

Стојковићи (Мала Госпођа) су од добега из Херцег Новог, након пада града под турску власт 1482. године.

Митровићи и Иванковићи су из Херцеговине, средином 17. столећа. Оба рода славе Светог Андреја, али нису међусобно сродни.

Радовићи (Свети Андреј) од претка који се доселио из Црне Горе крајем 17. столећа.

Медини (Мала Госпођа) су од паштровских Медина, који имају занимљиво предање о шпанском пореклу. Више о томе може се прочитати у чланку о Паштровићима:

http://www.poreklo.rs/2015/10/27/bratstva-plemena-pastrovica/

5. Бабунци:

Мало село без храма.

Родови:

Староседелачки род у Забрђу били су Бабунчићи, који су се истражили почетком 17. столећа. Славили су Никољдан. У документу из 15. столећа помиње се Деса Бабунчић.

Досељеници:

Русовићи (Срђевдан) су од кртољских Русовића, од великог братства Дабчевића (или Дапчевића) потомака Дабка, досељеног из Албаније почетком 16. столећа. У табели Српског ДНК пројекта имамо тестираног Бринића, који такође припада разгранатом стаблу Дабкових потомака, са резултатом I2a PH908 (редни број 805):

http://dnk.poreklo.rs/naslovna/

На основу резултата тестираног Бринића, можемо закључити да су носиоци хаплогрупе I2a PH908 не само бабунски Русовићи, већ и већи број родова из Кртола. С обзиром да је Дабко у Кртоле досељен из Албаније, овај резултат нам показује да је у Албанији (вероватно - Скадарском крају) у време Дабковог досељења још увек било присутно словенско становништво.

Паландачићи (Никољдан) су од претка досељеног из Албаније почетком 17. столећа.

Рашковићи (Никољдан) су од претка досељеног из Херцеговине средином 17. столећа.

6. Бргули:

Село се дели на засеоке Бргуле, Мардаре и Љешковиће. Има два храма: Светог Петра (14. столеће) и Светог Вартоломеја.

Родови:

Староседелачки родови су: Љешковићи (помињу се млетачком документу из 1446. године) и Мардари. Славе Светог Вартоломеја. Љешковићи имају неко магловито предање да потичу од грбаљских Љешевића. Истражили су се до средине 18. столећа бргуљски старинци: Јеличићи, Ђурини, Пијешеви и Вулови. Сви су славили Никољдан.

Досељеници у Бргулима су Сетенчићи, који су огранак оних из Мркова, али овде славе Никољдан.

Крајолик у Бргулима (са: http://www.montenegroprospects.com)

7. Крашићи:

Ранији назив овог села био је Краошићи, по истоименом братству[15]. Село има цркву Светог Николе.

Родови:

Стариначко братство Краошића је изумрло у 18. столећу. Крашићи у Мрковима наводно потичу од ови старих Кра(о)шића, мада веза није сасвим поуздана.

Досељеници:

Млечани су у 18. столећу у Крашиће населили католике из Мула код Котора, и то: Слаовиће, Петровиће и Францесковиће.

Једини православни род у Крашићима су Ђурђиновићи (Никољдан) досељени из Мркова око 1860. године, а иначе су огранак Ђурђиновића из Клинаца који су тамо изумрли.

Крашићи (са: https://letsgotomontenegro.com)

8. Порто Росе, данас само - Росе:

Варошица која се налази на северозападном делу Луштице. Због положаја, овде је увек била тврђава која је чувала улаз у Боку. Визатијску тврђаву су уништили Сарацени у 9. столећу, а сасвим је обновљена почетком 14. столећа. Помиње се у једном документу из 1351. године, који се приписује цару Стефану Душану. Касније су се ту налазили млетачко, па аустријско утврђење. Варошица је заснована током аустријске власти (19. и почетак 20. столећа) од разнородних досељеника из луштичких и кртољских села.

Росе (са: http://www.montenegro-visit.com)

О становништву варошице Росе видети на:

http://www.poreklo.rs/2013/01/08/poreklo-prezimena-selo-rose-herceg-novi/

Извори (азбучним редом):

Ковијанић Ристо - „Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“ (1963)

Миљанићи Вукота и Аким - „Презимена у Црној Гори“ (2002)

Накићеновић Сава - „Бока“ (1913)

Црногорчевић Младен - „Михољски Збор у Боци Которској“ (1893)

Насловна слика са: https://waytomonte.com

Напомене:

[1] 1346. године, цар Стефан Душан ће Михољску епископију уздићи на ранг митрополије.

[2] У Збор су улазила села у Солиоцком Пољу, Кртолима, Тиватском Пољу, на Превлаци, Луштици, затим Љешевићи, јужни део Врмца, укључујући и Тиват, све до Плавде (Лепетане).

[3] О разарању Манастира на Превлаци од стране Млечана, треба прочитати чланак „Мученичка смрт 70 монаха“ протојереја Јована Пламенца: http://www.mitropolija.me/stari/ustrojstvo/manastiri/prevlaka/duhovnost/jplamenac.html

[4] „Из Албаније“ може значити разне ствари. Најизвесније је да се ради о добезима из скадарског краја. О њиховом етничком пореклу не може се поуздано рећи, с обзиром да подаци из скадарских пописа у 15. и 16. столећу говоре да је у млетачком Скадарском дистрикту, односно потоњем турском Скадарском санџаку (његовом централном делу, око самог града) живело измешано словенско, влашко и арбанашко становништво.

[5] Данас плажа Жањиц и острвце Мали Жањиц (зову га и Мала Госпа) са Манастиром Ваведења Пресвете Богородице. Према архитектури црквице, сматра се да манастир на острвцету постоји још од 11. столећа, а поуздан документ о његовом постојању је из средине 15. столећа, када је манастир био метох Манастира Савина. Острвски манастир је запустео у 18. столећу, да би монашки живот био обновљен тек крајем 20. столећа.

[6] Прави назив овог полустрва је Арца, односно италијански - Punta d’Arza.

[7] Прави назив овог острва је Ластавица, међутим од средине 19. столећа усталио се назив Мамула, по аустријској тврђави, чијом је изградњом командовао аустријски генерал србског порекла барон Лазар Мамула.

[8] Једнина: Тић

[9] Да су Урдешићи и Трипчевићи изворно из Радованића говоре и њихова презимена на гробним мраморима испред радованићке цркве Светог Николе. Трипчевићи се помињу у листинама још у 15. столећу.

[10] Занимљиво је да Петра Замбелића својакају Хрвати. Чак су му, уз браћу Паравић, подигли споменик у граду Магаљанес на југу Чилеа, „поводом стоте обљетнице доласка првих Хрвата у Магаљанес“. За овако нешто нема никаквог основа. Замбелићи су даљег грчког порекла, православне вере, и увек су се изјашњавали као Срби. Све и да је Петар током свог живота у Чилеу прешао у католичку веру (што није немогуће, јер је то била једина црква у Чилеу), то га, опет, не чини Хрватом.

[11] Једнина: Ерак

[12] Једнина: Бего

[13] Очито су узели славу старинаца Бега.

[14] Сетенчићи су презиме добили по „сетенци“, некој млетачкој одлуци, вероватно о поседу над земљиштем, која је издата њиховом претку.

[15] Могао би се извести закључак да је родоначелнику овог братства име било Кралша, од чега следи гласовна промена у Краоша, затим патронимско презиме Краошић, и коначно сведено на Крашић. Аналогију налазимо одмах преко залива, село Баошићи: Балша - Баоша - Баошић. Презиме Кралшич постоји код Словенаца.

The post Луштица, насеља и порекло становништва appeared first on Порекло.

Кртоли се налазе на исток од Луштичке општине, а на истом полуострву Луштица у југозападном делу Боке. Североисточном страном граниче се са тиваттским подручјем, а југоисточним са Грбљем. Насеља некадашње Кртољске опћине данас територијално припадају Општини Тиват. Подручју Луштице припадају и полуострво Превлака, са Манастиром Светог арханђела Михаила, као и Страдиоти - острво Светог арханђела Гаврила у Тиватском заливу. Страдиоти (данас острво Светог Марка), мало острвце Госпа од милосрђа и Превлака се називају заједничким именом Кртољски архипелаг.

Сам назив Кртоли не долази од биљке (кртола, кромпир), с обзиром да кртола није била позната у Европи у време када се Кртоли први пут помињу (14. столеће). Према неким мишљењима, назив потиче од италијанске речи сartolle, у значењу брежуљци или утврде. И, заиста, на Кртолима је терен брежуљкаст, а постоје остаци више мањих средњевековних утврђења.

Податке о пореклу становништва Кртола и друге битне податке о овој области прикупио је почетком 20. столећа протојереј Сава Накићеновић и објавио их у свом раду „Бока“, 1913. године. У то време, Кртоли су имали статус општине („опћине“) са седиштем у варошици Радовићи. Остала насељена места у Кртолима су: Гошићи, Никовићи, Миловићи, Богишићи и Ђурашевићи. У новије време, на обали су заснована нова насеља: Калуђеровина, Бјелила и Какрц. До 1825. године, Кртоли и Луштица су чинили једну општину, а до 1865. године у саставу Кртола били су и Љешевићи, када су припојени Грбљу (Љешевићи данас, као и највећи део Грбља, припадају Општини Котор)[1].

У Кртолима, као и у осталом делу Луштице, има трагова још из старог века. Нарочито су важна места била Превлака и Страдиоти. У раном средњем веку, у ову област населиће се Словени. Од краја 12. столећа, Кртоли, као и цела Луштица, Грбаљ и околина улазе у састав државе Немањића, а током 15. столећа овде се устаљује млетачка власт.

Почетком 13. столећа, краљ Стефан Првовенчани обновио је манастир Светог арханђела Михаила на Превлаци, а његов брат епископ Сава тамо поставио епископску столицу (1219. године[2]). Манастиру је додељен метох од околних крајева, који је назван Михољски збор[3]. Овај назив остаће и касније у употреби и након замирања Манастира 1441. године[4], као ознака збора бокељских општина, пре свих кртољске и луштичке.

Обнова Манастира на Превлаци почела је 1883. године, подизањем нове цркве посвећене Светој Тројици, а обнову је финансирала контеса Екатерина Властелиновић. Обнова, мало по мало, траје и до данас. У раздобљу од 1994. до 1996. године, на простору где се некада налазио средњевековни манастирски конак, током археолошких ископавања пронађене су миомирисне мошти седамдесеторице мученички пострдалих монаха. Њихов празник се прославља 10. маја по грегоријанском, односно 27. априла по јулианском календару.

Светог арханђела Михаила прослављају Кртоли као свог заштитника (а тако и цела Луштица), а племенска слава је Спасовдан или Свети Спас (Вазнесење Господа Исуса Христа). Иначе, у Кртолима сви родови славе две славе: родови који славе Срђевдан прислужују Спасовдан, а родови који славе Ивањдан прислужују Лучиндан.

Превлака

слика са: https://waytomonte.com

Део моштију Светих мученика превлачких

слика са: https://radiosvetigora.wordpress.com

За разлику од Луштичке општине, Кртоли имају много више обрадивог земљишта, те се, поред маслина и винова лоза, гаје и житарице и разно воће и поврће, а од домаћих животиња козе, овце и говеда. Рељеф и клима су у сваком погледу угоднији. Рибарење је додатно занимање већине становништва, а више Кртољана се прославило и у поморству. Велики привредни значај за Кртоле имала је и солана у Солиоцком пољу, између Тивта и Кртола. Ипак, најважније занимање Кртољана данас је - туризам. Занимљиво је да је кроз повест већи број Кртољана (нарочито жена) изабрао монашки пут, у неким од манастира у Боки и Приморју, о чему сведоче породичне читуље, где се пописани калуђери и калуђерице из односних породица.

Накићеновић је, обилазећи Кртоле почетком 20. столећа, забележио 1028 становника (без Крашића). Данас у подручју Кртола (укључујући и Крашиће, који су данас, као и Кртоли, у саставу Општине Тиват) живи око 2000 становника.

Порекло становништва Кртола:

Кртоли су без сумње били насељени словенским становништвом од првих времена досељења Словена у тадашњи византијски Илирик, а сасвим сигурно у време када је обновљена епископија на Превлаци, почетком 13. столећа. Међутим, старинаца у Кртолима има незнатно, чему су узрок напади гусара злогласног турског Хајрудин-паше Барбаросе (тзв. „барбарези“) у првој половини 16. столећа, у којима је староседелачко становништво пострадало или се због сталне опасности раселило. Остала су предања како су „барбарези“ затрли читава села. Велику већину кртољског становништва чине дошљаци из 16. столећа, који су овде добегли „из Албаније“[5], превасходно братство Дапчића, а затим и разни појединци из других крајева Црне Горе, Приморја и Херцеговине од 15. столећа надаље.

„Дапчићи“[6] су потомци Дабца досељеног у 16. столећу „из Албаније“, односно његова четири сина. Ово братство се разродило на већи број родова и презимена и насељава сва места Кртола. Деле се на:

„Радовиће“, потомке Рада Дабчева, и то су: Антоновићи, Бринићи, Вуловићи, Јокићи, Ми(ј)очевићи (раније: Михочевић), Радиновићи, Русовићи, Старчевићи и Стегићи. Изумрли огранци овог братства су: Кучавићи и Терзићи. Вуловићи су вероватно потомци документовано забележеног Вулете Радовића (которски документ из 1543. године[7]).

„Никовиће“, потомке Ника Дабчева, и то су: Барбићи, Бујеновићи, Вукошићи и Клакори.

„Миловиће“, потомке Мила Дабчева, и то су: Ивошевићи, Миловићи, Миљешковићи, Перовићи и Шћепанчићи (раније: Шћепанац). Изумрли огранци овог братства су Микијељевићи и Радусини.

Од четвртог Дабчевог сина, коме се не памти име, су Раути (или: Раутовић – у једном которском документу из 1533. године помиње се Иванац Николичин Раутовић из Кртола[8]).

Дапчићи славе Срђевдан. Неки су узели да славе Ивањда: Миљешковићи, један део Раута, као и сви родови Дапчића у Богишићима (Бујеновићи, Ђуришићи, Јокићи, Миловићи и Шотковићи).

У табели Српског ДНК пројекта имамо тестираног Бринића, рода који припада разгранатом стаблу Дабчевих потомака, са резултатом I2a PH908 (редни број 805):

http://dnk.poreklo.rs/naslovna/

На основу резултата тестираног Бринића, можемо закључити да су Дапчићи носиоци хаплогрупе I2a PH908. С обзиром да је Дабац у Кртоле досељен из Албаније, овај резултат нам показује да је у Албанији (вероватно - Скадарском крају) у време његовог досељења још увек било присутно словенско становништво.

Осим потомства Дабчевог, у Кртолима још неки родови вуку корене из Албаније и из истог времена досељења (16. столеће). Неки од њих наводе да су се доселили из места са називом – Дабци (Дапци)[9]. Није искључено да су они заправо сви из истог братства из којега потиче Дабац. Ово су родови: Ђиновићи, Ђурићи, Кикановићи (раније: Дабчић / Дапчић) и Милошевићи у Гошићима, и Перичићи у Ђурашевићима.

Насеља и преглед родова:

1. Радовићи:

Главно насеље Кртољске опћине са почетка 20. столећа, када већ има сва обележја варошице. Раније село засновано је од братства Радовића - Дапчића, који су и главни становници, у 16. столећу, на месту запустелог старијег села. Има два храма: Света Госпођа (помиње се 1594. године) и Свети Спас.

Радовићи

слика са: http://www.bokanews.me

Родови:

Осим Радовића, у селу живе:

староседеоци Бани[10], раније презиме Лошин (славе Срђевдан),

и три досељеничка рода из новијег времена:

Беновићи (Митровдан), од досељеника из Грбља са почетка 19. столећа. У Главатичићима у Доњем Грбљу живе Беновићи, досељени ту у 16. столећу из Херцег Новог (славе Митровдан).

Мршићи (Свети Јевстатије), од досељеника из Мељина, са почетка 20. столећа. Мршићи су из Рисна, где су се доселили око 1670. године из Чичева код Коњица.

Поповићи (Усековање главе Светога Јована), од досељеника из Спича са почетка 20. столећа. Ови Поповићи су најдаљом старином са Косова, одакле су после Косовског боја добегли најпре у Зету, а у 15. столећу у Спич (Ђурмани).

2. Гошићи:

У Гошићима је храм Светог Луке (према предању потиче из 12. столећа, а најранији забележени помен је из 15. столећа).

Родови:

Од Дапчића у Гошићима живе Раути и Ивошевићи из Миловића.

Памте се староседеоци Тутормићи, потомци кртољског бана Туторме (у једном документу из 1431. године помињу се браћа Радич, Дабижив и Николица Тутормић) и Рутковићи. И једни и други су давно изумрли.

Досељеници су:

Трипиновићи су старином из Конавала; по предању, предак се доселио крајем 14. столећа и оженио кћер бана Туторме.

Лакићевићи (у једној пресуди из 1762. године стоји – Лакичевић) су од родоначелника Лака, досељеног након 1482. године када је Херцеговина пала под турску власт, дошли су два брата из билећког краја, а даљом старином, по предању, су из Вучитрна; сродни су им Дубравчевићи у Ђурашевићима.

Костићи су од Косте Пламенца досељеног из Црмнице у 15. столећу. Црмничко презиме Пламенац датира из знатно каснијег времена (17. столеће), но то не искључује могуће сродство Костића с потоњим Пламенцима, који потичу од црмничких Бољевића[11].

Ђиновићи, Ђурићи, Кикановићи и Милошевићи, у 16. столећу из Албаније.

Љесари су од његушких Љесара (Жањев-до) почетком 18. столећа.

Крајем 18. столећа досељени су:

Петровићи, из Грбља,

Радоњићи, из Његуша и

Стањевићи, из Конавала.

Изумрли су староседеоци Вучиновићи, од ранијег већег братства Павловића (они су славили Аранђеловдан). Могућег родоначелника ових Павловића налазимо у которском документу кз 1598. године, где се помиње Кртољанин Вуко, син Стјепца Павлова.

Сви родови у Гошићима славе Срђевдан, осим једног дела Раута и Милошевића који славе Ивањдан.

3. Никовићи:

Село је засновано од Никовића - Дапчића у 16. столећу, који су и једини становници. Село има храм Свете Госпође.

У Никовићима постоји локалитет Никшина Главица, по двору војводе Никше који се одатле иселио у Оногош. Према овом предању, Никша би могао бити Кртољанин, иако га општеприхваћено предање везује за Грбаљ.

4. Миловићи:

Село је засновано од Миловића - Дапчића у 16. столећу, који и живе у селу. Село има храм Светог Спаса (подигнут 1767. године).

Осим Миловића, у селу живе и Перовићи (славе Ивањдан), од досељеника из Црне Горе крајем 18. столећа.

5. Богишићи:

Село је назив добило према старом братству Богишића, потомака Богише који се ту доселио у 15. столећу „из Албаније“. У Богишићима има и католичких родова. И једни и други имају цркве посвећене Светом Јовану.

Родови:

Изумрла је група братстава досељених из Албаније у 15. и 16. столећу, који су вероватно били међусобно сродни: Богишићи, Брајковићи, Дабулиновићи, Лучићи, Никетићи и Поповићи.

Од Дапчића, у Богишићима живе: Бујеновићи, Ђуришићи, Јокићи, Миловићи и Шотковићи.

Осим њих и Костићи (од гошићких).

Сви православни родови у Богишићима славе Ивањдан.

Римокатолици у Богишићима су потомци појединачних досељеника из Црне Горе, који се нису успели одупрети притиску католичке жупаније. То су Андрићи, Андровићи, Окиљевићи, Перковићи и Франовићи. Сви су, по досељењу прихватали за славу сеоску - Ивањдан, коју су наставили да славе и након преласка у католичанство. Пошто није могао да их спречи у томе, католички жупник их је убедио да макар уместо крсног имена Ивањдан узму за главну славу - прислужбу[12]. Тако су ови католички родови почели слави Лучиндан.

Десантоло је италијански род, од једног досељеника око 1875. године.

6. Ђурашевићи:

У подручју Ђурашевића су и Превлака са Манастиром, Брда, Страдиоти и део Солиоцког Поља. Село има четири храма: Светог Јована (1776), Свете Тројице, Свете Марије и Светог Срђа (на Брдима). Раније је било још храмова у подручју Ђурашевића. Само на Страдиотима је у средњем веку било око десет мањих цркава, али су их Млечани по преузимању власти у Боки у 15. столећу, претворили у коњушнице.

Страдиоти (Свети Марко)

слика са: http://anexmontenegro.blogspot.rs

Село је добило назив по потомцима Ђураша Илића, витеза у време цара Стефана Душана, који су ту имали дворе. Данас њиховог потомства овде нема, ако изузмемо Ђурашевиће из Луштичке општине, који тврде да су од овог рода – видети на: http://www.poreklo.rs/2017/10/19/lustica-naselja-i-poreklo-stanovnistva/

Родови:

Дубравчевићи или Ђурашевићи су потомци досељеника Дуброте из Херцеговине, брата Лакова од кога су Лакићевићи у Гошићима, досељеника након 1482. године када је Херцеговина пала под турску власт; дошли су из билећког краја, а даљом старином, по предању, су из Вучитрна.

Од Дапчића у Ђурашевићима живе Клакори и Бринићи.

Остали досељеници:

У Ђурашевићима:

Мештровићи, из Црне Горе у 15. столећу.

Радовићи, раније: Раичковић, из Црне Горе у 15. столећу.

Перичићи, из Албаније у 16. столећу.

Радичевићи, из Црне Горе, почетком 17. столећа.

Сви родови у Ђурашевићима славе Ивањдан.

На Превлаци:

Русовићи - Дапчићи.

Чолановићи (Никољдан), досељени из Кавча крајем 19. столећа. Кавачки Чолановићи су у Боку дошли почетком 16. столећа из цуцког Трешњева.

Подпара[13] (Никољдан), досељени из Црне Горе крајем 19. столећа.

На Брдима су некад живели изумрли стариначки родови: Данчуловићи (Алекса Данчулов се помиње у више которских документа у раздобљу између 1590. и 1603. године)[14], Миладиновићи, Никетићи, као и Каштелани, који су огранак Дапчића.

Стара кућа у Ђурашевићима

са: http://montenegroreal.estate

Извори (азбучним редом):

Ковијанић Ристо - „Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“ (1963)

Миљанићи Вукота и Аким - „Презимена у Црној Гори“ (2002)

Накићеновић Сава - „Бока“ (1913)

Плећевић Невен – „Свети превлачки мученици“ (2007)

Црногорчевић Младен - „Михољски Збор у Боци Которској“ (1893)

Насловна слика: Кртољски архипелаг, са: https://waytomonte.com

Напомене:

[1] О пореклу становништва Љешевића писано је у чланку о Грбљу: http://www.poreklo.rs/2016/01/20/grbljani/#comment-115892

[2] 1346. године, цар Стефан Душан ће Михољску епископију уздићи на ранг митрополије.

[3] У Збор су улазила села у Солиоцком Пољу, Кртолима, Тиватском Пољу, на Превлаци, Луштици, затим Љешевићи, јужни део Врмца, укључујући и Тиват, све до Плавде (Лепетане).

[4] О разарању Манастира на Превлаци од стране Млечана, треба прочитати чланак „Мученичка смрт 70 монаха“ протојереја Јована Пламенца: http://www.mitropolija.me/stari/ustrojstvo/manastiri/prevlaka/duhovnost/jplamenac.html

[5] „Из Албаније“ може значити разне ствари. Најизвесније је да се ради о добезима из скадарског краја. О њиховом етничком пореклу не може се поуздано рећи, с обзиром да подаци из скадарских пописа у 15. и 16. столећу говоре да је у млетачком Скадарском дистрикту, односно потоњем турском Скадарском санџаку (његовом централном делу, око самог града) живело измешано словенско, влашко и арбанашко становништво.

[6] За родоначелника „Дапчића“ Накићеновић наводи човека именом Дабац или Дабко / Дапко. Према правилима наше патронимије, од имена Дабац би требало да буде братствено име Дабчевић (Дапчевић), односно од имена Дабко – Дабковић (Дапковић). Дабчић (Дапчић) би могло бити презиме изведено од имена или надимка – Дабча (Дапча). Како год било, јасно је да се ради о разним варијантама истог имена. И поред става да се не слажем са гласовним променама у етнонимима, личним именима, патронимима, презименима и топонимима, којима се мења основа назива (попут: Срби – српски, па тако и Дабац - Дапчић), знајући какви би били поједини коментари, уважићу у овом чланку Накићеновићево и од већине прихваћено братствено име овог братства – Дапчићи.

[7] Чињеница да је Вулета, син Рада Дабчева, одрастао човек те 1543. године, указује да је досељење Дабца било у самом почетку 16. столећа.

[8] Овај рани помен једног одраслог Раутовића можда доводи у сумњу припадност Раута Дабчевом потомству. Ако је Иванац био одрастао човек 1533. године, то значи да је његов отац рођен око последње четврти 15. столећа. Дабац би евентуално могао бити отац Николичин, што значи да је могао бити рођен у првој половини 15. столећа, што се донекле и уклапа у родослов Дапчића. Уколико, пак, узмемо да је Николица тај четврти син коме није упамћено име, буни то што Дабац има два сина практично истог имена – Нико и Николица. Последња могућност је да су Нико Дабчев и Николица, забележени отац Иванца Раутовића, иста особа. У том случају, Раути би били заборављени огранак братства Никовића.

[9] Овде ваља навести и једног Кртољанина Микца Дапчикова, забележеног у которском документу из 1396. године! Можда је у питању само случајна подударност, а можда су и неки Дапци, Дапчики или Дапчићи ипак у Кртолима из веће старине?

[10] Једнина: Бан

[11] Детаљније о Пламенцима-Бољевићима на: http://www.poreklo.rs/2015/11/06/plemena-i-poreklo-bratstava-crmnice/

[12] Да се макар по нечем разликују од осталих, православних Кртољана.

[13] Накићеновић у свом раду о Боки наводи презиме - Подпара. Данас у Боки постоји род Потпара, што је свакако исти род. Иначе, у Црној Гори постоји братство Потпара у Затарју (пљеваљски крај) и Дробњаку.

[14] Ови Данчуловићи би могли имати везе с његушким Данчуловићима-Гачовићима, староседеоцима из Вељег Залаза у Његушима.

The post Кртоли, насеља и порекло становништва appeared first on Порекло.

[divide]Спич је област уз обалу јужног Јадрана, од Чања на северозападу до полуострва Ратац[1] на југоистоку. Насеља се размештена у брдима надомак обале. У залеђини Спича је Созина, као и насеља Зубци и Туђемили, приобална граница Спича код Чања (Куфин) је са подручјем Паштровића, а на североистоку се планином граничи са Црмницом. Спичанска општина постојала је до 1956. године, када је извршено укрупњавање подручја јединица локалне самоуправе, те је од тада област Спича до данас у саставу Општине Бар.

Положај Спича (са Google maps)

На подручју Спича од давнине постоје насеља: Мишићи, Ђурмани, Ђенђиновићи, Зграде, Заграђе, Брца, Занковићи, Папани, Миљевци и Шушањ. Сутоморе[2] је варошица заснована 1882. године (прва кућа у Спичанском пољу, где се касније развило Сутоморе, подигнута је 1851. године), а Чањ[3] је модерно туристичко насеље засновано у 20. столећу, на месту некадашње луке, која је коришћена за пристан бродова још почетком 17. столећа[4] (у 18. столећу је отворена и званична трговачка лука са складиштима, уз дозволу турских власти).

Cутоморе, сa: http://jasninaputovanja.me

Назив Спич: Накићеновић у свом раду „Бока“ наводи да назив Спич (Spizza) долази због облика шпице којег је подручје Спича. Ово тумачење не звучи баш уверљиво. Борислав Стојовић[5] назив Спич изводи из латинске речи hospitum / hospicium - гостопримство, у смислу свратишта, крај тако назван по Манастиру Богородице Ратачке, који је служио управо као прибежиште разних путника, невољника, сиротиње, али и становништва околних села у случају неког непријатељског напада, с обзиром да је манастир имао зидине попут неког мањег утврђења. Има мишљења да Спич носи име по млетачкој племићкој кући Марковић - Спица (Conti Marcovich di Spizza)[6].

Најранији помен Спичана у млетачким документима[7] је из 1327. године, када се помиње Обрад син Очинин из Шушња (Obrado filius Ocigne de Susiano). 1334. године, исти човек је записан као Обрад Очинић Шушњанин (Obrat Ocinich Isusciannich), а помиње се и његов брат Ђуроје. Није познато имају ли ови спичански Очинићи везе с цетињским који се први пут помињу средином 15. столећа као већ формирано братство и презиме. У млетачком документу из 1547. године помиње се извесни Ђорђе Илијин Путујевић из Спича, морнар на млетачкој ратној галији.

Стариначко становништво Спича било је блиско Паштровићима, и са суседном Црмницом, која је у залеђу Паштровића и Спича, чинили су једну етничку целину, што се види и по пореклу старих родова и њиховом бивствовању по целом наведеном подручју. Догађаји од почетка 15. столећа, услед турског освајачког напредовања, као и присуства Млетачке Републике у овим крајевима и сталног ратовања током 15. и 16. столећа, ову ће слику изменити утолико што се старо становништво помера према северу (као и преко Јадрана у Италију), док се на његово место досељавају родови из средњевековне Зете и других крајева. Досељавање из Зете почиње после 1479. године, када су Турци заузели Скадар, а млетачке власти почеле да деле запустелу земљу у Приморју горштацима који су били вољни да се доселе. Напоредо с тим иде и процес покатоличавања и исламизације становништва, те успостављања млетачко - турске границе у сред овог подручја, а касније и црногорске на трећој страни. Све ово узроковаће међусобно удаљавање живља на овом невеликом географском подручју.

Подручје Спича у претурско време, досезало је до Ластве (Петровац на мору), што се може утврдити на основу поседа који је краљ Милутин повељом из 1306/7. године даровао ратачком манастиру. До одвајања Спича од Паштровића дошло је 1426. године, када су Млечани ово подручје предали на управу властима у Бару. Буљарица је постала гранично подручје (у документу из 1442. године овај крај се назива Spiz Pastrovichorum), али су током наредних око двесто година, Паштровићи померали границу, тако да се она усталила на Куфину изнад Чањске увале[8]. Спичани нису имали среће ни са суседним Црмничанима, који су им преотели највећи део планине на Созини. Због оваквих ствари, односи иначе три блиска племена су били готово непрекидно затегнути, а долазило је и до граничних чарки, пленидби и отимачина, насиља, па и до озбиљних крвопролића. Спич је под турску власт пао 1571. године, када су Млечани без борбе предали Турцима спичанску тврђаву, познатију као Нехај. Кнежина Спич је тада признала власт турског Бара. Иако су задржали известан степен самоуправе[9], нешто налик бокељским општинама под Млецима, Спичанима је Бар био зла маћеха. Разлог овоме је што једино у овом делу барског подручја није дошло до исламизације (за разлику од Крајине, Зубаца, Туђемила, па коначно и Мркојевића, који су дуго оделевали исламизацији), у чему су се Спичани показали најтврђи у овој области. Међутим, овде је дошло до другог процеса - покатоличавања православног становништва од стране мисионара римске цркве. Оно је нарочито било јако у време млетачке власти у 15. и 16. столећу[10]. Односи православних и римокатолика у Спичу су, у зависности од околности, били променљиви. Уколико би Спичани морали бранити своју планину од насртаја Црмничана, онда би у томе били сложни. Међутим, дешавало се да услед политичких околности у окружењу, превагне припадност вери и везе са православном Црном Гором, односно католичком Млетачком Републиком. Тако, 11. августа 1769. године, дошло је до правог малог „грађанског рата“ у Спичу, који је узроковало искрцавање руске војне мисије кнеза Долорукова у Чањској ували. Црногорци који су се ту спустили да дочекају Долгорукова и преузму војни материјал, сукобили су се са спичанским католицима подбуњеним од Млетака. Онда су православни Спичани притекли у помоћ Црногорцима и борили се против својих суседа (па и рођака), којима је, опет, у помоћ притекла јединица барских Турака. У овом окршају, који се завршио успешно по Црногорце, највише су страдали Спичани, јер је већина кућа тада изгорела од подметнутих пожара... Када је нестало спољног узрока (Турака, Млечана), односи између Спичана обе вероисповести су се нормализовали.

У време млетачке власти, Спич, Шушањ и Созина чинили су три засебне кнежине. Турци их обједињују у један барјак – Спич, што је можда било ближе стварном стању, с обзиром на везе становништва ове три области.

Маријано Болица у свом опису Скадарског санџака 1614. године бележи 60 кућа у Спичу, из којих се може регрутовати 150 војника (са старешином Ђуром Марковим). Затим су наведена и два насеља која се традиционално сматрају спичанским: Созина (Sosin) са 40 кућа и 80 војника, под комадом Дума Ликија (? Dumo Lichi)[11], и Шушањ (Suissa) са 40 кућа и 87 војника под командом Пера Витића.

Спич је ослобођен од турске власти 1877. године, када га је ослободила црногорска војска. Међутим, одредбама Берлинског мировног уговора, Спич је припојен Аустро-угарској, у чијем саставу је остао до краја Првог светског рата, као и већи део црногорског Приморја. У то време Црногорци су се масовно досељавали у новоослобођена подручја у Приморју, поглавито у Бар, али се један број њих доселио и у новозасновану варошицу Сутоморе. У прегледу родова Спича нећу наводити ове модерне досељенике, већ родове који се традиционално сматрају Спичанима - староседеоце и братства досељавана од 15. до 18. столећа.

У време када је Накићеновић писао своју књигу о Боки (објављена 1913. године), у области Спича живело је 1515 становника. Према попису из 2003. године, у насељима која традиционално припадају Спичу живело је око 6000 становника[12].

На подручју Спича постоји неколико знаменитих грађевина. Можда најстарија од њих је Манастир Богородице Ратачке (Santa Maria de Rotezo), на полуострву Ратац, заснован највероватније у 9. столећу. Први писани помен манастира је из 1247. године. У манастиру (самостану) су живели римокатолички редовници бенедиктанског реда. Повељу овом манастиру издао је и србски краљ Милутин 1306/7. године, којом је потврдио и проширио поседе које је манастиру даровала његова мајка краљица Јелена. С обзиром да је био опасан чврстим зидинама и на згодном месту за одбрану, служио је и као прибежиште околног становништва у случају неког напада. Постојао је до 1532. године, када су га последња двојица редовника напустили због немаштине и турске опасности, а 1571. године Турци су га опустошили и разорили, и тако у рушевинама ратачки манастир стоји до данас.

Остаци ратачког манастира, сa: http://mne-mpa.org

Црква Свете Текле (у народу: Ћекла) у Папанима потиче с краја 13. или почетка 14. столећа. Као и још неколико старих спичанских цркава (Свети Димитрије у Нехају, Света Петка у Спичанском пољу, Света Петка у Горњем Шушању) везује се за време владавине краља Милутина. Била је саборна црква свих Спичана. Око цркве је главно спичанско гробље за обе вероисповести. Од 17. столећа, у ову изворно православну цркву, додат је и олтар за римокатоличке службе, и тако ова црква и до данас служи за потребе богослужења обе вероисповести.

Црква Свете Текле, сa: http://barinfo.me

Тврђава Спич, познатија као Нехај[13] (или Хај-Нехај), налази се на стени између Созине и мора, изграђена на веома неприступачном терену због потреба одбране. Претпоставља се да је изграђена крајем 15. столећа, а најстарији помен тврђаве је из 1542. године. У самом граду било је више објеката укључујући и куће за становање, као и црква посвећена Светом Димитрију (црква је на овом месту стајала пре изградње утврђења, од почетка 14. столећа, те се претпоставља да је тврђава заправо настала подизањем зидина око већ постојећег насеља са црквом)[14]. Град је био добро утврђен и простран, те је у случају неког напада могао да прими практично све становништво околних села. Град је од средине 16. столећа почео да остаје како без становништва, тако и са све мањом војном посадом, те су га Млечани без борбе предали Турцима 1571. године.

Постоји још неколико мањих утврђења у Спичу: Табија на Голом брду - према неким верзијама, ова кула је Хај, а главно утврђење Спич - Нехај, затим Бошковића кула код Црног рта, и још неколико мањих фортификација. Ово указује на саобраћајни значај који је Спич имао у повести, те је и називан „Врата Котора“.

Порекло становништва:

Мишићи:

Село је постојало пре 15. столећа. Има цркву Светог Стефана Дечанског. Назив потиче од староседелачког братства Мишића, које се иселило крајем средњег века. На њихово место долазе три брата, избегли испред Турака, по предању - из Ниша, крајем 15. столећа. Од њих је све данашње становништво Мишића: од Новака - Новаковићи, од Станише - Станишићи и од Ђура - Ђурашевићи. Огранак Станишића су Зеци[15] у Црмници (Созина). Славе Светог Стефана Дечанског (односно: Мратиндан). Од њих је род Бетан у Паштровићима (Кањоши), a Новаковића има исељених у Враку код Скадра.

Ђурмани:

Село је постојало у 15. столећу. У селу је пет цркава: Светог Јована, Светог Ђорђа, Свете Тројице, Светог Илије и Нерукотвореног Образа Господа Исуса Христа. Назив потиче од староседелачког братства Ђурмана (или Ђурмановића) које се иселило крајем средњег века. У списку жумберачких ускока из 1551. године, налазимо једног Дуку Ђурмановића[16]. Староседелачки родови у Ђурманима су: Мирковићи и Перочи[17]. Могуће је да су они потомци Ђурмана.

У 15. столећу у село долазе Поповићи. Њихов предак је, после Косовске битке из Старе Србије добегао у Зету, а касније у 15. столећу, он или његови потомци, прелазе у Спич. Били су свештенички род, па отуд и презиме. Њихов огранак су Радани. Поповића има исељених у Боку – Мојдеж[18] и Кртоле (село Радовићи), као и римокатоличке вероисповести у Задру и околини[19].

Никлани су такође досељени у 15. столећу из Зете. Ваља рећи да у паштровском племену Љубиша постоји братство Никлановића. Могућу везу спичких Никлана и паштровских Никлановића, осим самог имена, можемо наћи у податку да у првој половини 15. столећа налазимо у Зети род Близикућа, што је старије име племена Љубиша.

Ђуришићи су досељени из Старе Црне Горе, не знају кад.

Башићи су потомци једног домазета код Поповића, досељеног из Старе Црне Горе у 17. столећу.

Укмановићи су потомци једног домазета из Црмнице, код Никлана. Домазет је дошао у Ђурмане из Глухог Дола у Црмници, од тамошњих Укмановића, који су огранак Вукмировића Горњака из Цеклина. С обзиром на порекло, могло би се претпоставити да су како спичански тако и црмнички Укмановићи носиоци хаплогрупе I2a CTS 10228 Z 17855, која је утврђена код два горњачка братства[20].

Сви родови у Ђурамнима славе Усековање главе Светог Јована, осим Пероча који славе Митровдан.

Ђенђиновићи:

Назив овог насеља указује на албанско порекло рода по којем је названо. Вероватно је старији назив био Ђинђиновићи, односно потомци родоначелника коме је име било Ђин Ђинов.

Староседеци у селу су Ђенђиновићи и Зградићи (премда има мишљења да су Зградићи старином из Црмнице).

Од досељеника из Црне Горе из 16. столећа су: Шкопеље, Јелићи, Маровићи и Какари[21].

Сви славе Митровдан, чак и онај део ових родова који је покатоличен.

Од Маровића наводно потичу грбаљски (у Љешевићима) и тиватски Маровићи.

Заграђе:

У Заграђу нема стариначког становништва. Раније су ту живели Перочи, истог рода с онима у Ђурманима. Из Црне Горе су у 16. столећу досељени преци данашњних родова Бабића, Куртовића и Илића. Католици су, али славе Митровдан.

Брца:

Назив села није сасвим разјашњен. Или потиче од брвана по дрвеном мосту над врелом испод села (Брвца) или по положају села на брдашцу (Брдца). С обзиром да се мештани називају Брвчанима, Стојовић[22] предност даје варијанти – Брвца. У селу има остатака средњевековне фортификације, а према неким мишљењима, ту је био властелински двор.

Брвчани имају цркву Светог Андрије.

У Брци од стариначког становништва живе Витићи из Шушања. Раније су ту живели родови Маџари и Талићи. Од спичанских Талића су Талићи у Дубровнику.

Из Црмнице су у 16. столећу досељени Лукшићи, Иличковићи и Вуксановићи. Католици су, али славе Никољдан.

У Горњем Брчелу у Црмници има братство Иличковића (и њихов огранак Суботићи), који потичу од претка који се доселио из северне Албаније у 16. столећу, а по предању старином су из Хвосна (истог порекла су и Роловићи и Никаљевићи). Према другој верзији, Иличковићи су од паштровског племена Давидовића. Славе Илиндан. С обзиром на време досељења у Спич, прихватљивије звучи друга верзија предања.

Лукшића данас више нема у Црмници (последњи се иселили 1934. године у Бар). Живели су у Бољевићима и сродни су тамошњим Јовалекићима[23]. Према предању, они су у Црмницу досељени управо из Спича око 1760. године, а старином су из Будве и, по предању, потичу од которске властелинске куће Кувелица[24]. Славе Ивањдан. Тешко је разјаснити из ових опречних предања о пореклу Лукшића која је истинита верзија о њиховом пореклу. Могуће је да су Лукшићи дуже у Спичу, досељени из Будве или Паштровића (рецимо, у 16. столећу, како њихово предање говори), те се део Лукшића (са Јовалекићима) половином 18. столећа иселио у Црмницу. У прилог овоме иде и податак да се у близини кућа Лукшића у Бољевићима налази локалитет Нај-град, који су они тако назвали у успомену на Нехај-град. Могуће је да су се Лукшићи из Спича испред Турака иселили у Созину, а касније спустили назад у Спич. 1717. године, као један од спичанских првака помиње се Нико Лукшић.

У Црмници постоје два рода Вуксановића: једни (у Трнову, племе Дупило) су старином од Куча, а раније презиме (све до 20. столећа) било им је Кучине, а други су род ширег братства Вулетића у Глухом Долу, који су пореклом од Васојевића. И једни и други славе Аранђеловдан. С обзиром да је презиме дупиоских Вуксановића из новијег доба, могло би се пре закључити да спичански Вуксановићи потичу од глуходољских. Међутим, далеко извеснија верзија је да су Вуксановићи у Брци спичански староседеоци. Наиме, постоје индиције да су Вуксановићи избегли из Спича након пада њихове кнежине под турску власт 1571. године, на Созину, одакле су се вратили у Брцу негде у 17. столећу[25]. Већ 1717/18. године, Лука Вуксановић је барјактар спичански.

Занковићи:

У селу Занковићи живи истоимено стариначко братство, као и Обрадовићи. Занковићи се рачунају у старе Паштровиће. Њихов огранак су Бркани, који су раније живели на Созини. У Мркојевићима (село Грдовићи, Бар) постоји братство Бркана или Бркановића за које се каже да потиче од старог братства Лабуна из Спича, којих данас више нема (барем не под тим именом).

Досељеници у Занковићима су Обрадовићи, ту досељени из Далмације. 1764. године помиње се Марко Обрадовић (Marco Vbradovich), поморац.

Занковићи, Бркани и Обрадовићи су католици, али славе Никољдан, а неки и Митровдан.

Папани:

Село је засновано крајем 15. столећа. У Папанима је позната стара црква Свете Текле, на заједничком гробљу свих Спичана обе вероисповести, као и црква посвећена Светом Јовану.

Стариначких родова у Папанима нема.

Досељеници су:

Папани (Никољдан), по којима је село понело назив, досељени крајем 15. столећа из Црмнице.

Шкутићи (Никољдан), досељени крајем 15. столећа из Зете.

Вуказићи и Ковачи, заједничким именом „Брежани“ (Усековање главе Светог Јована), досељени из места Брежан у Зети у 16. столећу. Неки огранци се зову и Каваженде и Ђуровићи. Од њих су исељени Брежани у Будви, од Вуказића су Спичановићи у Црмници (Глухи До) и од њих даље исељени у Зети (Балабани), а од Ковача - Шољаге у Паштровићима (Буљарица, Калудрац; славе Ђурђевдан).

Брњаде (Никољдан) су досељени у 19. столећу из Далмације (Сплит).

Миљевци:

Назив села указује да је ту некада живело братство са презименом Миљевци. Старинци у Миљевцима су Цари[26] (католици). Данас у Миљевцима живе и Хрватини[27]. Према Накићеновићу, они потичу од једног досељеника из Трста око 1880. године. Међутим, Хрватини (раније Хрватићи) се помињу у Спичу још у 17. столећу. И они су, као и неки други спичански родови, након 1571. године избегли од Турака на Созину, где су дуже време боравили (у селу Мукодо, где их је било око 30 кућа), а касније се спуштају назад у приморје. 1680. године, забележен је Никола Хрватић (Nicolo Harvatich da Spizza), католички ђакон у Барској надбискупији.

Шушањ:

Стари назив Сушањ. У гентиву, према народном изговору у Спичу, назив овог села гласи - Шушања (а не - Шушња, како би се очекивало), исто тако и у локативу - у Шушању.

Шушањ се дели на Горњи и Доњи Шушањ. У горњем Шушању је стара црква Свете Петке.

Староседеоци Шушања су: У Шушању Горњем - Перановићи[28], Паладини[29], Павовићи, Витићи[30], Главановићи, Перићи, Матковићи, Шалтићи, а у Шушању Доњем - Перајковићи, Бауковићи, Царевићи[31], Громанићи[32], као и Талићи истог рода с онима из Брца. Неки од припадника ових родова су се међу првима населили у новозасновано Сутоморе од 1850-их на даље, а неки у Бар после 1878. године. Ових родова има и православних и католика, а неки (у Бару) и исламске вероисповести (нпр. Перићи).

Осим до сада поменутих исељених родова, Спичана има исељених у друге околне крајеве, који не памте од којег су рода. Најчешћи случај је да су то потомци исељених спичанских староседелаца. Тако у Крајини (село Ширине, Улцињ) има род са презименом Спич, који су сасвим албанизовани. У Бару постоји род Шпичанин, од досељеног Спичанина. У Бару и Котору постоји род Спѝча од досељеника из Спича.

У Паштровићима, у племену Дабковићи, има род Балића, који себе сматрају сроднима са осталим братствима, међутим, постоји претпоставка да они нису Дабковићи, већ прибраћени потомци досељеника из Спича, од братства Ђенаша, или Ђонаша[33].

У паштровском Кањошу, засеоку Буљарице, живе три рода пореклом из Спича: поменути Бетани (Мратиндан), Папани (Никољдан) и Оџићи (Мала Госпођа, који по предању потичу из Херцеговине, одакле су се доселили у Спич).

Такође, вероватно је паштровско племе Митровића у своју данашњу област дошло из Спича у 15. столећу, што можда потврђује и њихова слава Митровдан, која је најзаступљенија међу Спичанима.

У Спичу су једно време боравили Суте, велико братство досељено из Зете након турског освојења. Суте су се населили на Созини (по томе су имали и надимак - Созине) која је тада припадала Паштровићима, а у 16. столећу су се спустили у Спич, да би се након пада Спича под турску власт иселили у јужну Италију[34]. На Созини данас постоји врх Врсуте, што указује на присуство Сута - Врх Сута, повише Сута.

[divide]

Извори (азбучним редом):

Божић Иван - „Немирно Поморје 15. века“ (1979)

Вукмановић Јован - „Паштровићи“ (1960)

Вукмановић Јован - „Црмница“ (1988)

Ковијанић Ристо – „Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“ (1963)

Марковић Саво - „Созина до почетка 18. вијека“ (2010)

Марковић Саво - „Становништво средњевјековног Бара“ (2011)

Миљанићи Аћим и Вукота - „Презимена у Црној Гори“ (2002)

Накићеновић Сава - „Бока“ (1913)

Стојовић Борислав - „Топоними у барској општини“ (2011)

Насловна слика: Хај-Нехај, сa: http://jasninaputovanja.me

[divide]

Напомене:

[1] Чује се још и Ртац и Ротац.

[2] Назив овог насеља долази од изобличеног Santa Maria - Suta Maria - Suta Mare - Сутоморе. Наравно, због Богородичиног манастира на Ратцу.

[3] Према Стојовићу, назив Чањ потиче од „старог племена Чани“.

[4] О могућностима пристајања ратних бродова у Чањску увалу писао је и Маријано Болица у свом „Опису Скадарског санџака“, 1614. године.

[5] Рад наведен у литератури.

[6] Биће пре да Марковићи овај додатак di Spizza (од Спича), носе по крају одакле су, а не обрнуто. Марковићи потичу са будванско-барског подручја. Поморски официр Стјепан Марковић добио је племићку титулу због његових ратних заслуга у поморској бици против турске флоте Хајрудин-паше Барбаросе код Мајорке и Алжира 1541. године. Између осталог, Стјепан је добио и посед у Спичу, као и тврђаву Спич (castello di Spizza). Тврђавом нису дуго владали с обзиром да је она пала у руке Турака свега 30 година касније. А овај племићки род се сасвим иселио из Спича у Истру 1612. године.

[7] Которски архив

[8] Куфин је узвишење између изнад Чањске увале. Назив потиче од италијанске речи confino, што значи - граница.

[9] Спич је имао и свој „барјак“, беле боје, на којем су били симболи крста (у горњем десном углу), полумесеца (у горњем левом углу) и руке са сабљом (по средини), а по ивицама исписана имена села која чине спичанску кнежину. Спичани су овај барјак поклонили аустријском намеснику Далмације 1904. године и барјак се данас вероватно налази у неком бечком музеју или ризници. Спич је имао народну војску, а зборно место Спичана било је место Старац.

[10] Број католика је почео опадати са успостављањем турске власти, међутим, у 17. столећу почиње јака акција римске цркве на поновном ширењу своје вере. Тако, Донат Јелић (Donato Jelich), Спичанин, по рођењу је крштен од православног свештеника, јер католичког тада (почетак 17. столећа) у Спичу није било. Касније се покатоличио и постао фрањевац. Према његовим подацима, у време пада Спича под турску власт, ту је било 120 католичких кућа, а 60 година касније (1631. године), свега 40. Разлог овоме је како исељавање становништва због турске власти, тако и одсуство римокатоличког свештенства, због чега је становништво почело да се враћа у своју изворну православну веру. Барски надбискуп Giorgio Bianchi, који је 1637. године обилазио спичанско подручје, у Созини (тада још увек спичанској) налази 20 католичких и свега две православне куће.

[11] Можда Лукшић?

[12] Занимљив је начин изјашњавања Спичана о етничкој припадности на попису из 2003. године: Око 46% се изјаснило као Црногорци, а нешто мало мање, 43% као Срби, уз 11% осталих.

[13] Занимљиво је да постоји тврђава Нехај (или Нехај-град) и у Далмацији, код Сења, подигнута 1588. године под заповедништвом крајишког капетана Ивана Ленковића, а служила је сењским ускоцима.

[14] Црква је запустела када и тврђава. Средином 19. столећа, Турци су је претворили у барутану, а касније су је у исте сврхе користили и Аустријанци. Након једне експлозије барута, црква је скоро сасвим разрушена.

[15] Једнина: Зец

[16] Владислав Скарић у раду „Срби Беле Крајине“ наводи да ово презиме није могао повезати ни са једним другим топонимом, осим са спичанским Ђурманима. Занимљиво је да у том списку ускока из 1551. године постоји низ презимена која су могу наћи у Боки и Приморју и ширем подручју данашње Црне Горе, попут: Богдашић, Вигњевић, Врањеш, Вуксановић, Ђурашевић, Лалатовић, Микулић, Оливеровић, Тудор, Херак / Хераковић. Томе треба додати и жумберачке топониме који имају своје парњаке у Црној Гори: Балабани, Данчуловићи, Кокоти, Пилатовци, Секулићи.

[17] У Мркојевићима, код Бара, постоји велико братство Перочовића, као и мањи род Перочи. И једни и други су исламизирани у 18. столећу. Можда имају неке везе с ђурманским Перочима. С обзиром на бројност Перочовића, није искључена могућност да је неки од мркојевићких Пероча прешао у Спич, можда управо да би избегао исламизацију.

[18] За њих досељници из Херцеговине сматрају да су старинци, јер су били у Мојдежу пре млетачког заузећа Херцег Новог 1687. године.

[19] Из једног млетачког документа из 1733. године видимо опис тог времена и разлога сеобе три куће Спичана. По једна породица Поповића, Шкопеља и Занковића је пребегла из Спича на млетачку територију због насиља барског главара Сулејман-аге Омербашића и Скадранина Сулејмана Чаушевића, „утеривача пореза“. Из записа видимо једну битну појединост, а то је да су све три куће биле римокатоличке вере, чак и Поповићи, што је стање у Спичу и до данас, да у оквиру истог братства има припадника обе хришћенске цркве. На крају су ова тројица са својим женама и 10-оро деце добили дозволу да се населе у Арбанасима код Задра са једном групом избеглих Арбанаса из скадарског краја.

[20] Тестирани су Ражнатовић и Јовићевић, видети на: https://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=I2%20DN

[21] Ово занимљиво презиме подсећа на старо племе Какарића у Горњој Зети, које се помиње током 15. столећа.

[22] Рад наведен у литератури.

[23] Потичу од браће Лук(ш)е и Леке, а по Јови Лекином долази презиме Јовалекић.

[24] Или Кувеличић. Которски властелин Марин Кувелица помиње се 1482. године. Пре ће бити да су они Будвани или Паштровићи који су били запослени на Кувеличином имању. Или је подударност презимена случајна: „Кувелица ж покр. презрела смоква. — Смокава је било за сваким столом [на пијаци]... Биле су тамо свјеже, скоро убране „кувелице“, које при дну пусте по једну капљицу меда, а боје су жутозелене.“ („Речник српскохрватског књижевног језика“)

[25] Саво Марковић, у раду „Созина до почетка 18. вијека“.

[26] Једнина: Цар.

[27] Једнина: Хрватин

[28] Перановића више нема у Спичу. Временом су се сви иселили из Шушања. 1611. године помиње се Лука Перановић који се из Шушања иселио у Истру са женом и три сина (Luca de Puran de Susani). 1746. године неки спичански Перановићи су се доселили у Далмацију и насељни су у Арбанасе код Задра, па их зато део литературе сматра Албанцима. 1749. године, у млетачком документу се спомиње Никола Перановић из „Сушња“.

[29] Јавља се и Паладинић и Паладиновић. Презиме вероватно потиче од титуле палатина, лат. Palatinus, што може означавати високог дворског службеника (у случају спичанских Паладина, вероватно – високог млетачког чиновника) или чиновника при католичкој цркви. Паладин може значити и – витез.

[30] Витићи су од Старих Паштровића, са Куфина (Бијела Смоква), властеоског рода.

[31] Вероватно истог рода с Царима из Миљеваца.

[32] Ово презиме се јавља и у облицима Громања и Громањић.

[33] Према једној верзији, по овом братству долази и назив села Ђенаши у Паштровској планини више Светог Стефана. Међутим, према другој верзији, назив Ђенаши је старији, док су Балићи каснији досељеници.

[34] У једном млетачком документу из 1579. године, помињу се Спичани и Шестани који су се иселили у град Барлета у Апулији.

The post Спич – повест, насеља и порекло становништва appeared first on Порекло.

Маини (или Маине)[1] су бокешко племе у брдима више Будве. На западу се граниче са Горњим Грбљем (Ластва, Горовић), на северу подручјем Побора, на истоку Брајића, на југ је подручје Будве, а Маини Кратњи се граниче и са Паштровићима (Бечићи, Чучуци). Сеоски атар Борета једним малим делом излази и на море, и то западном половином бечићке плаже, као и источном уздужном половином полуострва Завала.

Маини се деле на три целине: Подострог, Маине Средње (или Горње) и Маине Кратње (или Доње). Подострог је главно насеље[2], док су Маини Средњи и Маини Кратњи предеоне целине састављене од више мањих села. Маини Средњи се састоје од: Лапчића, Црнчана, Лаза и Врбице (Дулетића), а Маини Кратњи од Борета, Кошљуна, Ивановића, Станишића и Мажића.

На подручју Побора налази се Манастир Пресвете Богородице - Подострог[3], који је познат још и под називом Подмаине[4], а раније је постојао и Манастир Подмаине[5].

[caption id="attachment_63607" align="alignnone" width="575"] Храм Велике Госпође у Манастиру Подострог[/caption]

Маини су до 1422. године[6] били у саставу средњевековних србских држава (Србије, Босне, Зете), а од тада, па наредних готово пет столећа под туђинском влашћу: млетачком, затим под турском у 16. и 17. столећу, па поново под Млетачком Републиком од 1647. године до њене пропасти 1797. године, затим на кратко, почетком 19. столећа, Наполеонове Француске, и од 1814. године Аустрије / Аустроугарске, све до ослобођења 1918. године. Маини су се често одметали од власти и учествовали у заједничким акцијама с Црногорцима, нарочито у 16. и 17. столећу. Учесници су бокељских устанака, најпре против француске окупације 1813. године, као и 1869. године, када су тешко пострадали од аустријске казнене војске.

Најранији помен Маина је у которском документу из 1334. године, и то у облику презимена Махинић (Elgigna[7] Machinich). 1431. године, Маини се наводе и као насеље (Радоња из Маина - Radogna de Machina). Следећи помен је из 1434. године (Радич Ђурђевић - Radich Jurgievich), па 1442. Новак Дабојевић (de Machine). Помен Новака Дабојевића је значајан због могућности да се ради о родоначелнику (Новаку Црнцу или неком његовом претку имењаку) паштровских Дабковића, који су родовски повезани са неким поборским братствима[8].

У првом турском дефтеру за област Црне Горе, из 1521. године, Maини су уписани као село „Махине“ у Нахији Пјешивци, са махалама: Стреновићи (главна махала), Руцовићи, Перичевићи, Медовићи, Миладиновићи[9], Вукшићи, Драгашићи, Калапчићи, Борете, Вукоте, Витомир, Мажићи, Кошљун. Занимљиво је да су у овом дефтеру Доњи Брајићи уписани као заселак Маина. Махале су углавном братствене, са малим бројем кућа (нпр. Борети и Перичевићи свега по три куће). Укупно у Маинама има 116 кућа и баштина. Осим Борета, Руцовића и Мажића, који и данас постоје, Вукота који су данашњи Вукотићи и исељеног братства Витомира, презимена осталих братстава по којима су назване махале, данас нису позната. Калапчићи су свакако касније братство Лапчића.

Из дефтера можемо видети како је настало маинско братство Вукотића. Према предању, они су од досељеника Вукоте из Црне Горе. Предање досељење смешта у 16. столеће, међутим, оно се, изгледа догодило нешто раније (средином или у другој половини 15. столећа). Ако посматрамо податке из дефтера, и то:

„Mahalle-i Vukote: Stjepan (Istepan) Lazar, Bozidar Lazar, Ivan Danko, Bozidar Ratko (Radko), Vucin Ratko (Radko), Milasinic Radosav, Radic Danko, Radic Lazar, Djuro Lazar“,

можемо закључити да је Вукота рођен око прве четврти 15. столећа, да је имао четири сина (Лазара, Данка, Радка и Радосава) и деветорицу унука, који су пописани као главе својих кућа 1521. године.

Према дефтеру из 1523. године, Маини су у Нахији Цетиње, а махале су исте као и две године раније[10]. Уписана је једна нова махала, чији назив није растумачен. У њој су две куће, и то извесног Радинича и попа Милоша. С обзиром да су уз ово село пописани и селиште (Бахац, Бахач?) и виноград и млин Црнојевића на Бечићком потоку, сада у поседу Скендер-бега Црнојевића, могло би се закључити да је Радинич био надзорник овог имања, а присуство попа Милоша није баш лако објаснити. Укупно је кућа у Маинама 94 и преко 30 празних баштина, што говори о масовном исељавању у претходне две године. Као кнез уписан је Радисав Грубачев из Доњих Брајића. 

У родослову Вукотића, видимо неке промене у односу на 1521. годину: најпре, Ђуро Лазарев је сада уписан као Ђуро Радисавов, што би могла бити грешка писара. Вучин(а) Радков је уписан као Вук, али је јасно да се ради о истој особи. У међувремену, двојица Вукотиних унука су се или упокојили или одселили, тако да су сада уписани Алексије Ђуров (уместо свог оца Ђура Лазарева) и Радоња Милашинов (уместо Милашина Радосавовог).

У свом опису Скадарског санџака 1614. године за потребе Млетачке Републике, которски племић Маријан Болица у Маинима налази 120 кућа, са 300 војника под командом Ђура Гиговића. 

1874. године у Маинима је живело 847 становника. Прота Саво Накићеновић је, прикупљајући податке за свој рад „Бока“, почетком 20. столећа у Маинима нашао 172 куће (са укупно 975 становника), и то 52 (349) у Подострогу, 68 (322) у Маинима Средњим, и 52 (304) у Маинима Кратњим. 1912. године, у Маинима је живело 1.078 становника. Данас су Маини насеље у Општини Будва, које је срасло са градским подручјем.

Братства у Маинима[11]:

Стара маинска братства:

Маини (Маине, Махине, Махинићи) су били средњевековно братство по којем је названо главно насеље, а касније и кнежина и племе које се развило од досељеника из различитих раздобља. Од овог братства потиче средњевековни писац, научник и дипломата, римокатолички бискуп Никола Махињанин (Nicolaus Machinensis, 1425 - 1480), познат и као Никола Которанин, велики поборник глагољице.

Могући потомци братства Маина су родови за које се у Маинама сматра да су старинци, а то су: Лучићи, Радонићи, Франете и Борети у истоименом селу. Накићеновић за Дулетиће из Врбица наводи да су староседеоци, међутим, само братство Дулетића има другачије предање.

Лучићи (слава: Зачеће Светог Јована), у Подострогу и Мажићима су старо братство од којег потиче и стари србски и млетачки племићки род Бубићи[12]. Бубићи су у време власти Деспотовине србске постали племићи у Будви[13]. Након што је успостављена млетачка власт у Будви, 1442. године, Бубићи су прихватили да промене веру, како би задржали своје племство и поседе. Овај род је изумро 1813. године.

Радоњићи (или Радонићи) и Франете[14] (Јовањдан) у Лапчићима су огранак старог братства Лапчића (или Лавчића), по којем је и село добило назив.

Борети или Борете[15] (Јовањдан) у истоименом селу више Бечића.

Дулетићи (Аранђеловдан) у Врбици[16] су, према Накићеновићу, староседеоци у Маинима. Међутим, Дулетићи имају сасвим јасно предање и родослов, о свом пореклу из Озринића. Према том предању, Дулета Радојев Драгојевић - Озринић је средином 17. столећа морао са својим братом или синовцем Марком бежати из племена због крви. Марко се тада настанио у Буроњама у Љешанској нахији (од њега су тамошњи Марковићи), а Дулета је отишао у Љуботињ, у село Дубова, код Вујовића. Од једног Дулетиног унука су Дулетићи у Дубови. Дулета са три сина пређе у Поборе, где су пописани као млетачки војници на почетку Морејског рата 1684. године[17]. Касније су се раселили из Побора, и то Вуко у Маине, а остала двојица у Грбаљ у Ластву. Од три сина Вука Дулетића, Вучете, Која и Пера, су три огранка маинских Дулетића - „Вучетићи“, „Којовићи“ и „Перовићи“[18].

Руцовићи (Свети Јован Богослов) у Подострогу, и њихов огранак Краповићи (Јовањдан) у Мажићима, су према предању у Маине дошли из Старе Србије после Косовске битке. Краповићима је старије презиме било Мажићи или Машићи, а зову их и Маинићи, што би могло указивати да су потомци изворних Маина (Махинића). У том случају, вероватно би отпало и предање о доласку из Старе Србије крајем 14. столећа, с обзиром да се презиме Махинићи помиње у будванском крају још 1334. године. Руцовићи су чувени свештенички род. Од Краповића знаменит је изданак капетан Лука Краповић - Лука Маина, ратник и црквени ктитор и добротвор, као и млетачки генерал Раде Краповић (18. столеће). 

Витомири су некада живели у Маинама, што се види и из турских дефтера са почетка 16. столећа, када је постојала махала Витомир. Временом су се раселили. Део је отишао у Будву, где је добио племство од Млетака, уз услов да пређу у римокатоличку веру[19]. Ови будвански Витомири су се одселили у Дубровник у 17. столећу. 

Лазовићи (Свети Климент) у Лазима су од претка досељеног из Пипера почетком 15. столећа. Ово досељење би се могло повезати са доласком црначких Лужана у Боку у 15. столећу, и Новаком Црнцем (можда поменутим Новаком Дабојевићем)[20].

Из Пипера су, у 16. столећу, дошли и преци Берена[21], у Подострог (Света Петка).

Стари род Мрковића се истражио. Према ономе што се памти, они су били од барских Мрковића (Мркојевића), од досељеника из 15. столећа. Од ових Мрковића био је познати игуман Манастира Подострог, архимандрит Теодосије. Такође, изумро је и стари род Ферона (или Верона).

Каснији досељеници:

Вероватно из Херцеговине, крајем 15. столећа доселили су се Вуковићи, од којих је био иконописац Тудор Вуковић (16. столеће), који је насликао чувену икону Пресвете Богородице Сарајевске, по наручбини босанског властелина Ивана Вуковића Десисалића. Не зна се шта је било касније са овим родом.

Лијешевићи или Љешевићи су се у Подострог доселили крајем 15. столећа из Кастел Ластве[22]. Из Подострога се овај род касније спустио у поље између Маина и Будве (данас је ово део Будве познат као Бабилонија).

Радуловићи (Свети Климент) у Црнчанима су ту досељени из јужне Херцеговине почетком 16. столећа.

Тановићи (Свети Јован Богослов) у Подострогу су се доселили у 16. столећу из Подгорице, и наводно су били „Турци“ (односно, исламизорани Зећани), па су се у Маинима вратили у православну веру. Тановиће зову и Тончевићи.

Прибиловићи (Јовањдан) у Подострогу су се доселили из Побора око 1650. године. Овај род има надимак Учикало.

Из Црне Горе су у Маине досељени:

У 15. столећу: Гиговићи у Лазима (Свети Климент).

У 16. столећу: Вукићевићи у Подострогу (Свети Јован Богослов), Марковићи у Црнчанима (Свети Климент), Ивановићи у истоименом селу (Митровдан), Станишићи (раније: Буђен) у истоименом селу (Јовањдан), Вукотићи[23] у Мажићима (Јовањдан) и Кнежевићи у Мажићима (Света Петка).

У 17. столећу: Алексићи[24] у Подострогу (Свети Јован Богослов), Божовићи[25], Пињатовићи (или Пињатићи) и Кнежевићи у Подострогу (Света Петка), Рацановићи у Подострогу (Никољдан), Бјелице у Лапчићима (Јовањдан).

Литература (азбучним редом):

Вукмановић Јован - „Паштровићи“

Дулетић Владо - „Будванска племићка породица Бубић“

Дулетић Владо - „Трагом прошлости Дулетића“

Ђурђев Бранислав и Хаџиосмановић Ламија - „Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића“

Ковијанић Ристо - „Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“

Миљанићи Вукота и Аким - „Презимена у Црној Гори“

Накићеновић Сава - „Бока“

Црногорчевић Младен - „Цркве и манастири у Опћини будванској“

„Опис Скадарског санџака Маријана Болице“

интернет странице:

Митрополија црногорско-приморска

Википедија

Напомене:

[1] Чешће се може чути облик Маине, али сами племеници за себе кажу Маини, а такви су и називи Маини Горњи и Маини Кратњи, те ћу у овом чланку користити облик Маини.

[2] Село је добиле име по положају испод брда Острог.

[3] Сматра се да је овде постојао манастир још у време Немањића. Данашњу цркву Велике Госпође (Успење Пресвете Богородице) и конаке градили су у раздобљу од 1747. до 1756. године владике Сава и Василије Петровић. Мања црква је постојала и раније, као и капела коју је подигао владика Данило Петровић, који се ту и упокојио 1735. године. Приликом разграничења Црне Горе и Аустрије, 1838-41. године, владика Петар II Петровић је, заједно са Манастиром Стањевићи, уступио Подострог Аустријанцима за новчану накнаду. Неколико година касније, Маињанин Филип Тановић је откупио од Аустријанаца Манастир за троструко нижу цену и предао Манастир својим племеницима на коришћење. Подострог је, након разорења старог манастира Подмаине, постао ново зборно место Маина. 1953. године, комунистичка Југославија је национализовала Подострог, а Српској православној цркви је предат 1995. године.

[4] Данас се чешће за овај манастир користи назив Подмаине, а званично и „Подострог - Подмаине“. Манастир се изворно зове Подострог, док се Манастир Подмаине налазио нешто ниже према Будви, што му и сам назив говори: „испод Маина“. Старе Подмаине су данашња црква Свете Петке на гробљу у Лазима, у ширем подручју Будве. Формално гледано, прави назив манастира је „Успеније - Православна епарија маинска“, како стоји и на манастирском печату још од краја 19. столећа.

[5] Видети претходну фусноту. Манастир Подмаине био је зборно место Маина. Манастир су спалили Аустријанци током Бокељског устанка 1869. године.

[6] Маини, Побори и Брајићи су током целог средњег века сматрани делом Црне Горе. Након 1422. године и приласка Котора Млетачкој Републици, ове три кнежине су фактички биле под контролом Млетака, да би 1442. године ушле у састав Будванске општине, а самим тим и у бокељско подручје које се ставило под заштиту Млетачке Републике. Кључну улогу у овоме одиграо је Петар Бубић, Маињанин и будвански племић, који је имао велики посед у области Маина и Побора, те је, штитећи сопствени интерес, увукао ове кнежине под млетачку власт.

[7] Ковијанић у раду наведеном у литертури ово име наводи као „Елгиња“, које име не постоји у србском језику. Према правилима италијанског правописа, а имајући у виду и често лошу транскрипцију словенских имена од стране млетачких писара, требало би дати неко другачије тумачење овог имена.

[8] Више о Дабковићима и Поборима на:

http://www.poreklo.rs/2015/10/27/bratstva-plemena-pastrovica/

http://www.poreklo.rs/2017/03/28/pleme-pobori/

[9] Или Милатовићи, Милановићи.

[10] Миладиновићи из претходног дефтера сада су уписани као Милатовићи или Милановићи, а Драгашићи као - Драгошићи.

[11] Презимена братства и родова који су се истражили или сасвим иселили из Маина, дата су у италику.

[12] Од маинских Лучића наводно потичу и паштровски Бечићи. Међутим, Бечићи имају предање о пореклу из Зете (Скадарски крај) одакле се најпре насељавају у Црмницу, а потом у Паштровиће (почетком 15. столећа). За један мањи род у оквиру племена Бечића - Клапавице, сматра се да су старинци који су се прибратили Бечићима. Можда би они могли имати везе с Маинама, који су непосредни суседи управо племену Бечића.

[13] Повељом деспота Ђурђа Бранковића издатом у Будви 1412. године.

[14] За Франете се каже и да су старином из Француске, од једног Наполеоновог војника који је овде остао почетком 19. столећа, те да му је презиме било - Вранет.

[15] Једнина: Борета

[16] Врбица је стари назив који се још користио у време када је Накићеновић пописивао податке за свој рад о Боки. Касније је превладао братствени назив Дулетићи. У земљотресу 1979. године, старо село је сасвим уништено. Касније су Дулетићи подигли нове куће нешто северније од старог села, те се оно назива Нови Дулетићи, а на Врбици више не живи нико.

[17] Дулета Радојев, Вукота Дулетић, Вуко Дулетић и Радоје Дулетић.

[18] Накићеновић за грбаљске Дулетиће наводи да су Дулетићи у Ластви из Озринића (славе Аранђеловдан), а као време досељења наводи почетак 16. столећа, а за Дулетиће у Пријерадима (славе Ђурђевдан) да су од маинских Дулетића.

[19] Један од будванских племића Витомира је у 15. столећу држао велики посед управо на подручју Маина.

[20] Још један детаљ који, можда, указује на црначко порекло како Лазовића, тако и неких паштровских и поборских родова је назив села Црнчани, такође у Маинима Средњим.

[21] Једнина: Берен. Постоји и верзија Берек. Раније презиме било им је Ђуровић. Овај род се почетком 20. столећа сасвим иселио за Америку.

[22] Петровац на мору

[23] Са Његуша. О њима је писан осврт на податке из турски дефтера.

[24] У време када је Накићеновић сакупљао податке у Маинама, Алексића је још увек било у Подострогу, а касније се овај род угасио. Од маинских Алексића је аустријски фелдмаршал Јован Николин Алексић (око 1780-1861). Алексићи су пореклом из Црмнице (Брчели), одакле се предак доселио у Маине 1621. године. Брчелски Алексићи су из круга родова (Поповићи, Бошковићи, Алексићи и Томашевићи, са славом Томиндан) који потичу од два брата досељена из Скадра у 15. столећу. Овом кругу припадало је и барјактарско братство Кнежевића које се истражило. Један огранак маинских Алексића имао је традицију војне службе (код Млетака, Француза, Аустријанаца, затим и у служби Црне Горе и Србије). Они су, између осталог, орођени са србском владарском кућом Обреновића.

У документу из 1836. године, потписаном од владике Петра Петровића, стоји:

„Ми, Петар, Божију Милостју Православнаго Источнаго Исповеданија Смирени Архиепископ и Владика Црногорски и Брдски: Извесно да буде свакој врховној и нижној Власти, и вообшће свакоме Сану, Чину и Достојанству коме отоме видати надлежит, како Високоблагородниј Господин Генерал Јоан Николајев син Алексића, происходи од древне високоблагородне Црногорске Фамилие из Нахие Црничке, и ова Фамилиа била је кнежевска у једну част исте Нахие, то јест у племену Брчели; Но по ваздашној ненависти Турецој к народу Црногорскоме, и имајући непрестану рат с ними, и немогајући се удержати противу силе непријатељске Фамилиа Алексић, преселила се из своега Отачества у провинцију Которску у место зовомо Маине 1621. године и тамо пребивание своје основала...”

[25] Божовићи за себе кажу да су од Божа Мартиновића са Цетиња (Бајице).

The post Племе Маини appeared first on Порекло.

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић

[caption id="attachment_56685" align="aligncenter" width="1024"] Поглед са Диља на Славонију[/caption]

Славонија је назив добила по Склавинима, једне групе племена од којих су, заједно са Вендима и Антима, касније настали словенски народи. Склавини су племена у основи староевропског поријекла која су одувјек насељавала област Подунавља. Jедно од већих склавинских племена били су Срби. Током 7. и 8. вијека један дио Словена се из Горњег Подунавља шири на област данашње средње Славоније. Ондашње хронике називају их Sclavoni, a њихову област између ријека Саве и Драве – Slavonia, Sclavoniа, Sklavonie. Дакле, Срби у Славонији имају своју историју још од тих времена. Током вијекова туђинске власти, дио њих изгубиће идентитет захваљујући мађаризацији и германизацији и утицају римокатоличке цркве која је вијековима на разне начине преводила Србе на своју страну и прибројавала их иначе малобројном хрватском народу.
Од почетка 16. вијека турска експанзија погађа и ове области. Турци ће покорити Славонију 1552. године, а затим и Угарску и стићи све до Беча. Највећи дио српског становништва Славоније иселио се на сјевер и запад, мноштво је изгинуло у ратном вихору, неки су остали и прихватили нову власт и њихову вјеру. Турско господарње Славонијом трајало је до 1698, када су Турци коначно протјерани на југ и успостављена тврда граница на Сави. У запустјела славонска села враћа се један број старосједилаца, али далеко више становништва чине они који су досељени из крајева јужно од Саве, поглавито из Босне. Један дио њих населили су у опустјеле крајеве сами Турци, а дио је дошао сам, користећи ратне прилике сукоба између Турске и Аустрије крајем 17. вијека. Они су основа становништва Славоније наредних тристо година. О њима ћу говорити у овом раду, јер за оне претходне је тешко утврдити много поузданих података. Заједничко им је да су у питању Срби.
На мапама из 17. вијека, управо овај средњи дио Славоније означен је као Rascia, Rasci, Ratzen, наравно, по становништву које је ову област населило.

Повијест Набрђа, поријекло и особине становништва

Село Велико Набрђе налазило се на око 15 километара западно од Ђакова, на обронцима горе Диљ. Село је било на брежуљкастом терену са три стране окружено густом шумом.
На подручју Набрђа, насеље је постојало још у бронзано доба. Најстарији трагови људске насеобине датирани су на око двије хиљаде година прије Христа. Становници овог времена вјероватно су били представници будуће латенске културе, народа од којег су касније настали Келти и Илири, а у једном дијелу и Словени.
Касније, на овом подручју, због географске отворености не тако згодном за неко трајније живљење у доба ратова и сеоба народа, били су Келти, Илири, Римљани, а у раном средњем вијеку Авари и Словени. Угарска држава је ово подручје припојила почетком 11. вијека.
Први пут у писаним изворима, Набрђе се помиње 1422. године, и још неколико пута током 15. вијека, под називима Naburgia, Naborgya, Nebergye.
1432. године, Набрђе је било сједиште котара који је обухватао и села Брежница, Блажевци, Каменица, Пауљ, Божеврце, Ракош, Велики и Мали Роговац. Већина ових села касније су запустјела и данас не постоје.
Јасно је да је назив словенски, настао због брдовитог терена на којем се село простирало. Мјештане су увијек звали, не Набрђани по самом називу села, већ – Брђани, по изгледу краја у ком живе.
Словенско (српско) становништво Набрђа, као и другдје по Славонији, током средњег вијека је, утицајем угарске државе, покатоличено, али се оно само, нити су то други чинили, није сматрало хрватским све до пред крај 19. вијека. Себе су називали Славонцима. Тек крајем 19. вијека, утицајем пропаганде Ватикана и аустроугарске круне, међу католичким Словенима овога краја и цијелог Балкана раширена је хрватска идеја.
Почетком 16. вијека, ове крајеве задесила је турска најезда. Избјегло српско становништво из централне Србије угарске власти су радо прихватиле да буду граничари њихове државе. Предвођени рудничким војводом Павлем Бакићем, Србијанци су храбро бранили своје положаје и онда када су престрашени њемачки и угарски витезови бјежали са бојишта. Све је то, наравно, имало скупу цијену. У борби пред далеко надмоћнијим непријатељем ипак су поклекли. Турцима је успјело да освоје Осијек 1526, и Брод (Славонски) 1536. године, а сљедеће године и Бакић је погинуо у чувеној бици код Горјана (средњевјековна тврђава близу Набрђа). Коначно, цијела Славонија је пала 1552. године.
У Набрђу су, прије турске експанзије, по свој прилици, живјели покатоличени Срби. То није необично, имајући у виду да су овим крајевима четири вијека владали католички владари Угарске. Након турског освајања Славоније половином 16. вијека, турски попис Санџака Пожега из 1579. године у Набрђу биљежи само 11 кућа. Осим двојице старјешина са мађарским именима, тешко је закључити да ли се ради о православним или католичким Словенима. Три куће су означене као дошљачке. Других података током наредних стотину и више година нема.
Турци су у Славонију населили Србе из јужних крајева, Босне, Далмације, Херцеговине и Подриња, као граничаре са Аустријом и Угарском. Насељен је нарочито појас сјеверне стране славонских планина, од Ђакова до Вировитице, као и Подравина од Виљева до Михољца. Ово се може видјети по српским именима из турског пописа у реченим подручјима. Набрђе је остало ван тога појаса, будући на јужној страни поменутог планинског појаса.
"Срби су двојако прелазили у Хрватску. Или заједно са турском војском, натерани од ове да се за њу боре, или бежећи испред турске војске, готови да се против ње боре чим се сместе... Први су прелазници звани најчешће мартолози, други ускоци" (цит. Лазо Костић, из рада "Појава Срба у Хрватској").
Током Бечког рата, 1688-91, ова цијела област, будући на путу објема војскама, скоро сасвим је запустјела. Оно становништва које је ту живјело током турске власти, разбјежало се по горама или се сасвим иселило на сјевер преко Драве. Након седам бурних ратних година, када је успостављена граница на Сави, хабсбуршка држава почиње са насељавањем ових крајева. Дио ранијег становништва се вратио у своја села, али је већи број становништва досељен од добровољаца из Босне, који су, пуни повјерења према хришћанској аустријској царевини, напустили крајеве који су остали под турском влашћу и ставили се Аустрији на располагање. Готово цијела Славонија је наредних неколико година била дио Војне крајине. Међутим, већ 1702. године, подјељена је на Крајину и Провинцијал. Само становништву оних дијелова Славоније уз Саву остављен је повлашћени статус крајишника, док је унутрашњост на сјеверу постала „Провинцијал“, коју су аустријски и угарски господари хтјели да укмете. Но, то није могло ићи лако, с обзиром да су те крајеве настанили динарски Срби ненавикли да икоме буду слуге. Они који су ту били још у вријеме турске власти, стољеће и по су уживали повластице крајишника, јер су обезбјеђивали Турцима границу са Аустријом. Они који су ту дошли са аустријском војском, дошли су са оружјем у рукама, за обећане привилегије су ратовали и отјерали Турке. Сада им те повластице нису могле бити тек тако одузете. Због тога, већи дио Славоније, иако у саставу Провинцијала, није потпао под поновну феудализацију, већ је био под директном управом бечког двора (Коморе), а становништво није било везано за земљу, били су само земљишни корисници и обвезници пореза који су плаћали непосриједно Дворској комори. Овим су Срби у Славонији били задовољни: нису били кметови, а опет нису имали строг режим какав је владао у области Војне крајине. Овај статус уживала су окружја: Вуковар, Иванково, Осијек, Ђаково, Валпово, Михољац, Нашице, Ораховица, Слатина, Вировитица, Воћин, Пожега, Церник, Пакрац, Подборје, Сирач, Субоцка и Кутина.
По аустријском попису 1702. године у Набрђу има 19 кућа, од чега 15 православних и четири католичке. У документу пише да су становници већином „Rasciani greci rittus fidei“. И другдје по Ђаковачком котару велику већину (осим у самој ђаковачкој вароши) чинили су православни Срби. Као најстарије породице у Набрђу истичу се Живковићи, Митровићи, Тривуновићи, Гвозденовићи.
1736. године, у Набрђу има већ 28 кућа, од којих три католичке, а остало православне. Очито је било и раздјељивања кућа првих насељника, али и доласка нових досељеника. Између осталих, наводи се и Вукосав Сокол, од кога ће се развити бројно братство Соколовића. У попису ни за кога није наведено да је сеоски старјешина. По бројности се истичу Живковићи којих има три куће. Према попису из 1758. године, Набрђе има 58 кућа са 312 становника. Становништво се усталило, уз спорадично досељавање појединаца, најчешће из околних села ђаковачког краја. Осим неколико кућа, огромну већину чинио је српски православни живаљ, тако да је Набрђе било најјаче српско село у околини Ђакова. И, као такво, трн у оку католичкој цркви и хрватској државној идеји од краја 19. вијека.
У другој половини 19. вијека, плански ће ту бити насељене неке католичке породице из разних области Аустро-угарске. Занимљиво је да су се четири словачке породице насељене у овом периоду у Набрђе, временом, орођавајући се са набрдским Србима, полако и саме посрбиле и прешле у православну вјеру. Насељени на ободу села, католици ће се брзо издвојити као посебна заједница – Мало Набрђе. Тада ће и стари дио села понијети придјев „велико“. И поред тога, Набрђе је остало тврди српски бедем у побрђу средње Славоније.
Крајем 19. вијека, Набрђе је нарасло на 87 кућа, углавном српских.

Главно мјесто у селу било је раскршће гдје се сеоски пут који се из правца Совриног брда и Малог Набрђа спушта преко Горњег поља у Велико Набрђе и ту рачва на двије стране. У углу који праве два нова пута је велики стољетни стари храст. По навици из својих ранијих завичаја, Брђани су ту одржавали сеоске скупове на којима су доношене важне одлуке, саопштаване значајне вијести, ту се окупљало и ради весеља и ради туговања. Брђанска црква са високим звоником подигнута је 1776. године, посвећена Успењу Пресвете Богородице, што је и сеоска слава (Велика Госпојина). Црква, звоник и предивни иконостас, коме су се дивили подједнако и православни и католици, били су израђени у барокном стилу који је у то вријеме преовладавао у архитектури и сликарству. И прије ове цркве у селу је била брвнара, подигнута још за првог насељавања села крајем 17. вијека. И сеоска школа, која је заснована 1854. године (до тад су се дјеца описмењавала у цркви, а за даље школовање се ишло у Левањску Варош или Ђаково), испрва је била нешто већа брвнара, а 1903. подигнута је зидана школска зграда, са потребном опремом. Набрђе је имало и свој дом културе са симболичним називом "Стража", који довољно, у једној ријечи, описује вијековну судбину Срба – граничара и крајишника.
Набрђе је имало своју циглану, у Роговцу, и парни млин од 1910. године, који је држао Васо Радосављевић. Сви мјештани су имали окућнице и мање или веће њиве и винограде, као и забране у приватном власништву. Али, као остатак племенског начина живота, село је имало и заједничку својину – комун, и то велику храстову и букову шуму Урбарију и пашњаке на Матијевцу.
Српство Брђана показало се у Првом свјетском рату. Присилно мобилисани у аустроугарску војску, они су, као и остали славонски Срби, послати на руски фронт. Тамо су одбијали да се боре против православне браће и користили прву прилику да се предају руској војсци. Од њих и других православних балканских Словена који су прешли на руску страну, формирана је посебна југословенска јединица у саставу руске војске.
Попис становништва у Краљевини Југославији из 1931. године, утврдио је да у Великом Набрђу живи 923 становника, од чега 870 Срба, а остало су били Њемци и Мађари. У Великом Набрђу уочи Другог свјетског рата није живио нити један једини Хрват. Хрвата је било у Малом Набрђу. А у годинама које су услиједиле, српско Набрђе ће платити претешку цијену свога досљедног Српства. Почетком 1942. године у селу је живјело 1140 становника. Према попису из 1948, било их је само 379! Ако одбијемо новорођене (ако их је тада уопште и било), излази да је током ратних година око осам стотина Брђана (више од двије трећине становништва) страдало у ратним дјешавањима. Већином од усташког злочина над ненаоружаним живљем, а дијелом и у борби.
Говор Брђана је типично славонски – ијекавски штокавски, са примјетним присуством икавштине. Види се јак утицај босанског говора, што је јасна посљедица поријекла становништва. Има доста старих српских ријечи које су у многим другим крајевима ишчезле. Далеко је мање турцизама и германизама него што је то присутно другдје у Славонији.
Презимена Брђана су типично српска, већином патронимска, по неком знатнијем претку (Петровић, Савић, Соколовић, Митровић, Живковић, Гвозденовић, Јовановић, Радосављевић, итд). Али, као и другдје по српским селима, свака фамилија има и свој надимак, по којем их други чешће знају него по породичном презимену. У Набрђу тако налазимо породичне надимке: Брљак, Жгањац, Зораћ, Јеж, Каплар, Курјак, Пупчар, Мачак, Сврачак, Чварак, итд.
Становништво Набрђа по насељавању било је ратничко и сточарско. Тек кад су се војно-политичке прилике средиле, током 18. вијека, почиње да се бави земљорадњом. Од стоке, највише су гајене овце, затим козе и говеда, нешто мање и свиње. На њивама су сијана сва жита и кукуруз, али је воћарство и виноградарство нарочито обиљежје овог краја. Због брдовитог терена, винова лоза је увијек добро успјевала, а вина у овом крају прављена била су на добром гласу.

Други свјетски рат

Мржњу Хрвата према Србима створили су, прије свих, католички клир инструиран од Ватикана, и разни хрватски теоретичари чији је постулат био да су Срби у Хрватској уљези, ту дошли силом и преотјели хрватску земљу. Као што је речено, Срби су се у Славонији, Далмацији, Лици и другим "хрватским" областима већином населили у 16. и 17. вијеку, нарочито током аустро-турских ратова 17. вијека. Како и гдје су се населили, и на чију земљу, Лазо Костић ("Појава Срба у Хрватској") правилно закључује да у вријеме турске најезде у првој половини 16. вијека "Хрвата већ није било на турској граници. Они су се разбегли чим су се Турци појавили. Настала је пустиња, њихове насеобине су биле de relictee nullius. А старо је правило да овакве напуштене, ничије ствари припадну primo occupanti, тј. ономе ко их први заузме". А зашто се Хрвати (односно славонски католици) нису уопште борили да сачувају своју земљу? Кључни разлог томе је што је властела у Хрватској (хрватска, угарска, њемачка) према својим кметовима вијековима поступала крајње нечовјечно, те су кметови једва дочекали прилику да од својих господара и са феуда побјегну. А Срби? Они су били ти који су храбро бранили хришћанску Европу од Азијата. И на свом и на туђем огњишту. Они нису у "хрватске" земље дошли као разбојници и отимачи, већ по позиву владара тих земаља, са оружјем у руци. "Оружјем су помогли одбранити ове земље од Турака, па су их по царском обећању и добили за своју нову домовину, јер су је купили крвљу својом" (цит. протојереј отац Манојло Грбић, из књиге о Карловачком владичанству). Са овим се слажу сви објективни историчари.
Али, 1941. године, нестало је сваке објективности. Нестало је људскости. Најгори олош хрватског народа испливао је на површину и кренуо, камом и маљем, да чисти хрватску земљу од Срба.
Брђани су много страдали у Другом свјетском рату. Након формирања такозване „Независне државе Хрватске“, уз Хитлерову Њемачку најстрашнију државну творевину у људској повијести, Брђани су, сигурно, били у врху листе Срба које је требало истријебити. У почетку су усташе неколико пута упадали у Набрђе и малтретирали мјештане, тражећи сараднике комуниста. Осим неколико инцидената, прва ратна година протекла је мирно.
Онда, 11. Августа 1942, већ у 5 часова ујутро, сеоски добошар Крста Савић истјеран је на сокак од стране усташа, који су претходне ноћи опколили село, да пробуди мјештане наредбом да сви напусте своје куће и дођу пред школу. Речено је и да понесу личне ствари и храну за недјељу дана и потјерају сву стоку и запреге. Збуњени мјештани су урадили како је речено. Тобож, село је требало испразнити због безбједности мјештана, јер су усташе имале намјеру да очисте околину од партизана. Само четворица стараца одбило је да изиђу из својих домова, и усташе су их на лицу мјеста убили.
Након што је колона кренула и оставила село за собом, једна група усташа је сеоске куће темељито похарала, а неке и запалила.
Колона је кренула незнано куд. Усташе су добро знали гдје их спроводе. Кроз Мало Набрђе, Левањску Варош, Мајар, Кондрић, Селце, Ђаково. Већином хрватска мјеста. У колону су се успут улиле на исти начин формиране колоне Срба из села Паучје, Боровик и Ченково. Колона је била дугачка 4-5 километара. Успут су наилазили на групице острашћених католика који су им се ругали, вријеђали их, псовали. Пут је неким дијеловима пролазио кроз густе славонске шуме. Усташе су тим дионицама били видно узнемирени, јер је у шумама било партизана. Група младих Набрђана то је схватила и почео је епски бјег.
Једанаесторица млађих људи је, у неколико група, кренула да бјежи у шуму. Усташе су били затечени, али и уплашени. Просто, нису реаговали. Само је један усташа викнуо за једним од храбрих младића – куда ћеш ти!? А младић му је, трчећи, одговорио – дођи да видиш!
За бјегунцима један усташа је припуцао. Међутим, из шуме се зачуо узвратни рафал. Били су то партизани. Нису се усудили упустити се у борбу са усташама којих је било далеко више. А и усташе су се уплашили, не знајући колико партизана крије густа шума. Партизани су кратком паљбом само покрили бјегунце и краткотрајни окршај је завршен, а колона наставила даље.
Александар Јовановић у својој књизи „Ишчупани корени Великог Набрђа“ поставља питање: „Како објаснити зашто није више младих људи побегло из колоне, која је до Левањске Вароши чувана релативно слабим снагама?“ Аутор одмах даје и одговор, који се може сажети у сљедеће: једноставно, Срби нису ни помишљали што их чека, нису се никоме замјерили, били су лојални Аустрији, били и Југославији, па и тих мало више од годину дана у НДХ. Зашто би им ико учинио какво зло? Били су сасвим необавјештени шта се у Павелићевој држави догађа. Једноставно, повјеровали су у оно што им је тог јутра саопштено, да ће бити одсутни на недјељу дана и потом враћени кућама.
Мушкарци су спроведени у Јасеновац. Од свих њих, само деветорица Брђана је преживјело. 22. априла 1945. године, преживјели логораши, њих око шест стотина, извршило је пробој из Јасеновца. Нису имали више шта да изгубе. Било им је јасно да је рат пред крајем и да ће их усташе све побити да не буде свједока ужаса који су се тамо догађали.
Старије жене су одвојене на зачеље колоне и побијене успут, приликом спровођења у љето 1942, а њихова тијела бачена у Саву. Радно способне жене послате су на принудни рад, већином у Њемачку. Тако се већина њих спасила. Дјеца су одведена у логор у Старој Градишки. Дио њих тамо је умро због лоших услова живота и разних болести. Дио је покатоличен и, након преваспитања, послат у католичке породице на рад или на усвојење. Срећом, само мали број њих након рата није пронађен и враћен својим породицама.

Повратак

У углавном пусто Велико Набрђе, славонски партизани ушли су 27. децембра 1944. године. Намјерно не кажем да је Набрђе тада ослобођено, јер усташа ту током рата углавном није ни било, нису имали над ким да успоставе власт. У сваком случају, оном малом броју људи који су се ту са разних страна вратили и у Набрђу полутајно живјели, лакнуло је кад су видјели момке са црвеним звијездама на капама. Партизани су се ту улогорили и сљедећег јутра уочи свитања продужили према јаком усташком упоришту у Левањској Вароши.
Свега нешто мало више од трећине становника Набрђа вратило се током прољећа и љета 1945. у своје домове. Остале је однио вихор рата и ужасне усташке државе. Село је било потпуно разрушено, већина кућа запаљене, имања у парлогу. Некада узорна домаћинска имања претворена су у пустош.
Међутим, похара је настављена и у новој држави. Нова комунистичка власт је, као и другдје, богатим посједницима одузела оно што су сматрали да је вишак.
Кренули су Брђани који су се вратили, испочетка. Много људи, нарочито мушкараца, није се вратило. Куће су обнављали сами мјештани, а и њемачки ратни заробљеници под надзором народне војске. Земља није обрађивана годинама, стоку су одвели усташе још 1942. Народ се вратио из логора изгладнио, многи нарушеног здравља. Најбоље су прошле млађе жене које су биле на принудном раду у Њемачкој, оне су тамо имале и редовну исхрану и љекарску помоћ. У село се доселило неколико српских породица из Лике, чије су куће уништене током рата. Они су усељени у куће неких брђанских Њемаца и Хрвата из Малог Набрђа и заселака по околини који се нису вратили из рата. Војска је давала народу храну током обнове села. Село је брзо живнуло. Осакаћено, без већине мушких глава. Ратна дјеца су расла, постајали су момци и дјевојке, кренуо је нови низ вјенчања, славља, рађала су се нова дјеца, прва генерација у новој социјалистичкој Југославији. И, иако у тој новој Југославији није било пожељно неко велико србовање, у Набрђу Српства и србовања никад није мањкало.

Расељавање

Вјероватно због тог тврдог Српства које је гајено међу славонским Србима, а нарочито у ђаковачким српским селима, Велико Набрђе је било трн у оку хрватским властима. И док су двадесет година раније дошли у црним униформама, са камама, за 1960-те смишљен је много перфиднији начин да се расрби Славонија.
Брозови високи официри осмислили су изградњу војног полигона баш у подручју села Велико Набрђе. Није било никаквог оправдања, ни техничких разлога, да се баш ту гради полигон, док је чак и у ближој околини било много погоднијих мјеста. Али, Велико Набрђе је било кључно српско мјесто овог дијела Славоније, и био је то ударац директно у главу. Не треба бити много мудар, нарочито из перспективе данашњег времена, да се разуме која је била намјера тадашње хрватске власти.
Становништво које се тек коначно скућило, обавјештено је 1962. године, да ће морати да се сели. За своја имања добили су некакво обештећење, од којег су могли да се скуће негдје друго. Током 1963. године село је расељено. Посљедњи пут мјештани су се окупили и сликали код старог храста, а затим пошли на разне стране.

[caption id="attachment_56702" align="alignright" width="214"] Разрушена црква Успења Пресвете Богородице (1983)[/caption]

Полигон укупне површине 30 квадратних километара је отворен крајем те године. Дали су му упечатљив назив "Сутјеска". На полигону "Сутјеска" војска је одржала неколико војних вјежби. Осим постављених, као мете су им служиле и куће Брђана. Оно кућа што је било квалитетније изграђено је разграђено, а материјал однијет за друге потребе. Велико Набрђе је полако нестајало. Остала је црква. Нису је смјели разградити, јер је, тобож, званично била под заштитом државе. Али се зато догодило, више пута, да су лоши стријелци артиљерије ЈНА, "случајно" погађали црквени звоник. Од једног поготка у унутрашњости цркве избио је пожар и тада је изгорио барокни иконостас непроцјењиве вриједности. На крају, у тако демолирану грађевину чобани из околних села почели су утјеривати овце на испаши у случају невремена.

Брђани су у своје село у нестајању док је црква још била употребљива долазили на празник Успења Пресвете Богородице и о задушницама како би обишли гробове предака. А и за то су најприје морали добити дозволу од ЈНА. Сваки пут би одлазили тужни видјевши разорено село.
Чак се десило једне године да је војни врх наредио војну вјежбу на полигону у Набрђу баш на празник Успења Пресвете Богородице, како би осујетили окупљање мјештана у цркви посвећеној управо овом Богородичином празнику. Наравно, због заказане војне вјежбе, Брђанима, а тако ни црквеним представницима, нису дате дозволе да тог дана обиђу село. Јасна је намјера војног врха да се спријечи православни вјерски скуп.
1983. године, од прилога расељених Брђана подигнут је у Набрђу споменик, велика грађевина са плочом од шумадијског гранита на којој су урезана имена свих Брђана пострадалих у Другом свјетском рату. Сваке године на дан 11. августа, око споменика су се окупљали рођени Брђани и њихови потомци и сродници, да одају пошту својим пострадалим ближњима. Истовремено, био је то дан да се окупе расијане фамилије и некадашњи сусједи. Затим би одлазили да обиђу разрушену цркву и остатке села. Посљедњи скуп био је 1990. године. Онда је почео нови рат, током којег је све српско у Набрђу докрајчено. Савремени усташе минирали су и уништили и спомен обиљежје. Данас је Набрђе полигон хрватске војске, под називом "Гашинци".
Брђани су се 1963. године раселили свуда по Славонији. Неки су већ тад отишли за Србију. Неки су то морали три деценије касније, 1990-их, током грађанског рата. Усташки терор је постигао свој циљ: у Славонији данас готово да нема никог од Брђана и њиховог потомства. Они већином данас живе по Србији –у Војводини, Београду и Шумадији.
Сваке године, удружење Брђана обиљежава 11. август окупљањем мјештана, њихових потомака, сродника, пријатеља. С обзиром да велики број људи старином из Набрђа живи у Срему, посљедњих година скуп се одржава у Инђији.

Литература:
- Ивић Алекса – „Досељавање Срба у Славонију током 16, 17. и 18. столећа“
- Јовановић Александар – „Ишчупани корени Великог Набрђа“
- Кашић Душан – „Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији“
- Костић М. Лазо – „Појава Срба у Хрватској“
- Крестић Василије – „Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848 – 1914“
- Мажуран Иве – „Попис западне и средње Славоније 1698. и 1702. године“
- Мажуран Иве – „Становништво и властелинства у Славонији 1736. године и њихова економска подлога“
- Петровић Живојин – „Велико Набрђе 1941 – 1945“
- Попис Cанџака Пожега 1579. године (уредник: Стјепан Сршан)
- казивања Данице (Митровић) Петровић:
https://www.youtube.com/watch?v=uEkGMMkBW9o
- мапе преузете са сајта:
https://www.bergbook.com/cgi-bin/demo10.cgi/U=admin&P=p6aNadPa4i/Search?search=%2Bsubject%3A%22Map%3AEurope%3ASlavonia%22%20%2Btype%3A%22Map%22

Прилог:

Popis Sandžaka Požega, 1579. godine
Defter-i Mufassal•i Liva-l Pojega 987.

Nabrdje

Balaž Balindov
Djula, pridošlica
Grgur Antolov
Mika Tomašev
Ivoš Mikulić
Djuradj, pridošlica
Mika, pridošlica
Tomaš Grgurov
Martin Tiporić (Biburić)
Ivak Matijinšev
Šimun lv(e)čić

Popis Kotara Djakovo 1702. godine
Conscriptio districtus Diakovensis anno 1702.

Pagus Naberdie

Milenko Millovanovich
Radoitza
Prodan Sivkovich
Sztoiak Mihailovich
Sivko Dmitrovich
Vukman Maximovich
Prodan Marich
Vuicza Savich
Todor Tripunovich
Boso Vukadin
Radoszav Radivoiovich
Pavo Matteiovich
Joseph Stephanovich
Jakub Matteiovich
Vinko Gvosdenovich
Stepan Lalich
Perasz Szimich
Janko Nicolich
Vukasin Nicolich

Vlastelinstvo Djakovo 1736. godine

Nabrdje

Radovan Csichin
Mihat Stoiakovich
Theodor Trivunovich
Petko Burich
Sivko Vinkovich
Ranisav Vukasinovich
Gliso Blagoevich
Dragich Milissevich
Stanko Thomich
Maxim Thartarinovich
Radossav Mitrovich
Vuk Kovaczevich
Petar Panich
Vukossav Szokoll
Antun Josipovich
Radovan Czitrich
Stanissav Davidovich
Beras Simich
Prodan Marich
Ninko Sivkovich
Sztevan Sivkovich
Risto Millinovich
Szavo Milisavlevich
Laso Sivkovich
Petar Gvosdinovich
Vukassin Radoilovich
Mathia Stevanovich
Sztoiak Milinkovich

The post Велико Набрђе, некадашње српско село у Славонији appeared first on Порекло.

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић

Паштровићи су племе чије подручје захвата део јадранске обале од границе Будве и Бечића на северозападу до Спича на југоистоку, док је у унутрашњости оивичена ланцем Паштровске горе (ова унутрашња копнена граница била је променљива током прошлости).

[caption id="attachment_58086" align="aligncenter" width="1024"] Pastrovicchi (CORONELLI, Vincenzo. Repubblica di Venezia p. IV. Citta, Fortezze, ed altri Luoghi principali dell' Albania, Epiro e Livadia, e particolarmente i posseduti da Veneti descritti e delineati dal p. Coronelli, Venice, 1688.)[/caption]

Иако су као целина племе, Паштровићи се даље деле на 12 мањих „племена“. Она по величини и структури више одговарају црногорским и брђанским братствима, па ћу надаље о њима говорити у том смислу.
Паштровићи су племе хетерогеног састава по пореклу.

Према предању, најстарији паштровски етнички слој били су Срби и други Словени, досељени у ове крајеве у периоду између 6. и 10. столећа. Од овог слоја становништва до данас није остало потомства, јер су изумрли или се из матичне области иселили. Од њих су трагови остали углавном у топонимији. Данашња паштровска братства потичу од досељеника из 14. и 15. столећа и каснијих.
Стара нестала братства су у време кад је овај простор јадранског приморја био у саставу државе Немањића, већином припадала ситнијем племству и витешком слоју.

Значајнија изумрла и исељена братства из Паштровића

Паштровићи, по којима је име добило и племе и цела област. Под овим именом први пут се помињу 1355. године као властела у служби цара Стефана Душана. Постоје различита тумачења назива братства Паштровића: по једнима, он потиче од влашке речи pastro, изведене од латинске pastor – пастир, што указује на сточарску традицију. Други, реч пастро тумаче као старословенску, у значењу – шарен.

Били су јако братство у 14. и 15. столећу. Средиште им је била Стара Ластава (Петровац). Током немирног 15. столећа, због сукоба Примораца (највише Грбљана, а и других) са Млецима, као и турских упада, много становништва се из ових области иселило на север, у Далмацију и Италију. Паштровић се као братствено име од 16. столећа више не помиње у црногорском приморју, али се среће у Далмацији и Венецији, а касније и у Јужној Угарској код бачких Буњеваца (није јасно да ли ови Буњевци имају везе са црногорским Паштровићима или је истовентност патронима код ове две популације случајна).

Буљаревићи, по којима је названо место Буљарица, где им је било седиште. Изумрли су током 17. столећа.

Кањоши, знаменит стариначки војводски род у Буљарици. Од њих је чувени Кањош Мацедоновић из 15. столећа. Средином 17. столећа, војводство су им преотели Јунковићи (Суђићи), а од краја истог столећа, Кањоши се више не помињу у паштровској области, јер су се до тада иселили. Од њих потичу Пејаковићи у Ријечкој нахији, а по предању једини њихов преостали огранак су Калоштри из Режевића (премда, о Калоштрима постоји и друга верзија, што ће бити наведено касније).

Паштровска племена

1. Бечићи

Родови: Бечићи, Чучуци (једн: Чучук), Грацуни, Клапавице. Сви славе Никољдан.
Седишта братства су у Бечићима и Челобрду.

Први пут се помињу почетком 15. столећа. Потичу из Зете (Скадарски крај) одакле се најпре насељавају у Црмницу, а потом у Паштровиће. Изумрли бечићки род су Мушуни. За Клапавице се говори да су старинци (можда изворни Паштровићи?) који су се прибратили Бечићима. Међу Бечићима су живели и Штиљановићи, о којима ће бити речи касније.

2. Калађурђевићи

(раније се наводе и као: Калођурђевићи)
Цело братство носи исто презиме. Претка су звали Калођурђе – „лепи Ђурђе“ (грч. калос – леп). Славе Никољдан. Седиште братства је у месту Подбабац. Потичу из Зете (Скадарски крај) одакле су се доселили у Паштровиће вероватно још у 14. столећу, с обзиром да су још почетком 15. столећа били јако и бројно братство у Паштровићима.

3. Дабковићи

Родови: Кажанегре, Куљаче, Кентере, Балићи. Изворна слава им је Никољдан, који и данас славе Кажанегре и Куљаче. Кенетере и Балићи су узели да славе Митровдан, с обзиром да живе у Митровићима, те су узели и њихово крсно име. Седишта братства су у местима Дабковићи и Куљаче. Део је живео и на Светом Стефану.

Родоначелник свих Дабковића је Новак Црнац који се доселио из Пипера, најпре у Цетиње, а потом његов потомак Дабко у Паштровиће. О Новаку Црнцу биће речи касније.

За Балиће постоји претпоставка и да они нису Дабковићи, већ прибраћени потомци старијег братства Ђенаша (или Ђонаша).

Огранак братства који носи презиме Дабковић, иселио се из Паштровића до почетка 20. столећа (већином у Америку), као и Франовићи, док су Маројевићи изумрли у 18. столећу.
Међу Дабковићима су живели и родови Тарнути (вероватно старо паштровско братство) и Павловићи који су носили и име Беришани. Непознато је да ли имају везе са албанским фисом Бериша (али веома могуће да имају).

4. Митровићи

Родови: Митровићи, Грломани, Анђуси, Ђурашевићи, Санковићи, Јовановићи, Рађеновићи, Лукетићи, Војнићи, Рафаиловићи, Маркићевићи, Голиши. Слава им је Митровдан. Седишта братства су: Пржно, Подличак, Врба, Тудоровићи, Дивановићи, Вријесно, Славоњина, Андричићи, Рафаиловићи, Ђенаши, а било их је и на Светом Стефану (Митровићи).

Исељени родови Митровића су: Бући (једн: Бућа), Донковићи и Бјељаци (у 18. столећу), Лашковићи (у 19. столећу) и Радовићи – Нобили (последњи мушки изданак се иселио у Банат 1937. године).

Сви родови Митровића су сродни и, према предању, потичу од заједничког претка Дмитра који се доселио однекуд из Старе Србије. У Паштровићима се први пут помињу почетком 15. столећа.

Међу Митровићима живе и несродни Дивановићи, који су старинци у Паштровићима. Славе Мратиндан, односно Светог Стефана Дечанског. Њихово старије презиме је Буран / Бурановић.

5. [caption id="attachment_58089" align="alignright" width="150"] Стјепан Митров Љубиша[/caption]

   Љубише

Родови: Љубише и Никлановићи. Славе Митровдан. Седиште братства је у Близикућама, а Љубише су живели и на Светом Стефану.

Први пут се помињу у 14. столећу, као Близикуће. По предању, потичу из Херцеговине, одакле су дошли око 1300. године.

Са Љубишама живе и Крути (једн: Крута) који нису истог порекла, већ су дошљаци из Скадарског краја у 16. столећу. Крута има и у Грбљу, истог порекла.

6. Барочи

Барочи су мало братство, паштровско „племе“ које је изумрло у 19. столећу. У братству су била два презимена: Барочи и Николићи. Средиште им је било у Поздочу у паштровској планини коју су 1830-их Црмничани отели од Паштровића, те су се Барочи преселили у Врбу. Последњи се спомиње Јован Бароч 1846. године.

7. Режевићи
Режевићи су хетерогеног састава. Постојало је старо братство Режевића (вероватно право паштровско) које је изумрло, али су каснији досељеници преузимали њихово име. По братству Режевића назив је понео и манастир Светог Стефана, као и једина паштровска река – Ријека Режевића.

Режевићи живе у местима: Дробнићи, Крстац и Катун.

Родови:

[caption id="attachment_58085" align="alignright" width="199"] Манастир Режевићи[/caption]

У Дробнићима живе Ђедовићи, Склендери и Радовићи, који су сродни, потичу од досељеника из Пипера из 15. столећа. Славе Велику Госпођу (Успење Пресвете Богородице).
У Крсцу: Вуковићи и Павловићи су досељени из Старе Црне Горе у 14. столећу; Калоштри (једн: Калоштро) по једној верзији потичу од паштровских Кањоша из Буљарице, а по другој су старином из Старе Србије или Македоније (што можда потврђује име Кањош Мацедоновић, а можда и указује на македонску старину свих Паштровића?); Зеновићи по предању потичу из Старе Србије или Македоније, а досељени су веома давно, у 13. или 14. столећу; Ђаконовићи су из Побора, досељени због крви у 17. столећу. Сви крстачки родови славе Светог Стефана.

У Катуну: Перазићи, потичу из Климената, одакле је предак дошао у Приморје у 16. столећу. Ова сеоба се подудара са доласком Климената у Цеклин, па може бити део исте сеобе. Ових Перазића има и у Крајини и Мркојевићима, који су највећим делом исламизирани. Боговићи, Боснићи и Франовићи су сродни, потичу од досељеника из Старе Србије из 15. столећа. Франићевићи су огранак братства Медина (о њима касније) од претка који се ту доселио у 18. столећу. Сва катунски родови славе Светог Стефана.
Манастир у Режевићима засновао је краљ Стефан Првовенчани 1226. године, на месту развалине најпре паганског, а затим хришћанског храма још из времена Римљана. Цар Стефан Душан је, 1354. године, ту подигао храм Светог Стефана. Данашњи храм Свете Тројице и манастир, данас познатији као Режевићи, заснован је у 18. столећу. Братство Режевићи дало је велики број игумана овог манастира, од којих је најпознатији архимандрит Димитрије Перазић, половином 19. столећа.

8. Срзентићи

Цело братство носи исто презиме. Славе Никољдан. Седиште братства је у планинском селу Брда. Ово братство се испрва звало Булгаровићи, па је крајем 14. столећа прозвано Ћуда. Име Срзентић добили су по једном братственику који је био sergente у млетачкој војсци, крајем 17. столећа. По једној верзији, Ћуде / Срзентићи су од племена Никшића, које је у једном периоду катуновало у овој области (што се може повезати са никшићким предањем о старини у Грбљу). Изумрли род Ћуда су Никошићи, а Зановићи су се одселили у Будву, покатоличили и касније иселили у Далмацију. Перо Радованов Ћуда се потурчио и напредовао у турској војној служби, тако да је почетком 16. столећа постао паша у Каиру, именом Мустафа-паша.

9. Давидовићи

Родови: Миковићи, Давидовићи, Греговићи, Андровићи, Медиговићи (презиме су узели потомци Стевана Миковића који је био лекар - medigo). Славе Светог Илију. Живе у Челобрду, Новосељу, Калудерцу и Жуковици.

По предању су из Старе Србије одакле су се у 13. столећу доселили најпре у Црмницу, где су им преци били нека нижа властела. Живели су у месту које се и данас зове Миковићи. Од почетка 15. столећа, под притиском нових досељеника, постепено се селе преко планине у Приморје, да би се до краја 17. столећа готово сви иселили из Црмнице (од нешто мало преосталих потиче данашње црмничко братство Ђалци у племену Подгор, који славе Никољдан). Братство се звало Миковићи до средине 18. столећа, а онда су прозвани Давидовићи по најјачем и најбројнијем роду.

Изумрли и исељени давидовићки родови: Маркићевићи (изумрли у 18. столећу), Пашићи (последњи мушки се иселио 1911. године) и Џамоње (последњи умро 1953. године).
Прибраћени Давидовићима у братству су: Радановићи (досељени из Старе Црне Горе у 16. столећу), славе Светог Илију; Шољаге (досељени из Спича у 16. столећу због крви, а потичу од цеклинских Шољага), славе Ђурђевдан; Вукотићи (предак од Бјелоша из Катунске нахије се доселио почетком 18. столећа), славе Светог Илију.

Међу тестиранима на Србском ДНК пројекту уписан је и један Греговић као носилац хаплогрупе I2 M223.

Презиме Греговић може се повезати са надимком Грего, изведеног од имена Грегор, Гргур, Григорије. Али, занимљиво тумачење даје црногорски историчар Радослав Ротковић који у књизи „Саздање Цетиња“ каже: повезује ово са талијанским Greco - Греко, локално - Грего, Грк. "У овом запису из 1468. помиње се препоштени и премудри Божидар Грк, логотет, а то значи шеф канцеларије. Претпостављало се да би то могао бити млади Божидар Вуковић, доцнији војвода и штампар у Млецима… То што се Божидар назива Грком не треба да збуњује јер тако на једном мјесту стоји и за Николу "логотета господина Ивана". Грк је синоним за православног. Пошто је Никола носио монашку одјећу, он је за котoрског нотара био greco или grego (одатле презиме Греговић), то јест православни, припадник грчко-источне цркве (chiesa greco-orientale)."

10. Суђићи

Цело братство носи исто презиме. Живе у Петровцу. Један њихов огранак, Андрићи, живи у Буљарици. Славе Петровдан.

По предању, потичу из Старе Србије, одакле су се доселили у 14. столећу. Испрва су се звали Главочи (15-16. ст.), па затим Јунковићи (16-18. ст.), а од преласка у Кастел-Ластву (Петровац) око 1800. године, прозвани су Суђићи по братственику Марку Јунковићу – Суђи, који је био судија („суђа“) и врло угледан грађанин.

Међу тестиранима на Србском ДНК пројекту уписан је и један Суђић као носилац хаплогрупе G2a L497.

11. Миџори

Родови: Миџори и Тодорице. Славе Свете Враче, а раније су славили Нокољдан. Седиште братства је у Буљарицама – Миџоров крш.

[caption id="attachment_58084" align="alignleft" width="300"] Манастир Градиште[/caption]

Предања о пореклу Миџора су различита. По једној верзији, они су из Дукађина и сродни Бјелопавлићима, а у Паштровиће су се доселили око 1400. године. По другој, они су огранак братства Арменко (видети касније). До 18. столећа звали су се Бутаци (једн: Бутак), затим Николићевићи, и коначно Миџори. Према Јовану Вукмановићу, име Миџор је из друге половине 18. столећа. Међутим, у Манастиру Градиште изнад Буљарице, постоји њихова породична гробница са мрамором на којем стоји натпис „гробница Миџорах 1721“. Дакле, презиме Миџор постоји још у првој четврти 18. столећа. Постоји могућност везе презимена Миџор са истоименом планином на србско-бугарској граници.

12. Арменко

Цело братство носи исто презиме. Славе Никољдан. Живе у Буљарици.

По предању, доселили су се из Старе Србије средином 14. столећа. Све до 19. столећа, братствени назив био је – Томићи, док назив Арменко, који је био нешто као њихов породични надимак, почиње да се користи као братствено име. Према предању, име Арменко добили су по једном претку Томићу који је (х)рамао, док по неким мишљењима оно потиче од латинског armentarius – говедар, сточар, по занимању „влаха“ – арментара. Можда се ово име може довести и у вези са Јерменима / Арменима. Или са грчким родом Арменис са Крфа (тестирани као R1b) о којeм је дискутовано на форуму Порекла:

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=56.msg9830#msg9830

Остала братства у Паштровићима

Штиљановићи су у Паштровиће дошли из Црмнице где су имали посед у месту Забес, у данашњем племену Бољевићи. Штиљановићи су у Црмницу досељени у 13. столећу у време Немањића и били су властела. Били су орођени са Црнојевићима. Могуће је да су сродни властеоским родовима Бечића, Калођурђевића, Миковића, Главоча, Кањоша и др, али њихово порекло је непознато. Само презиме је изведено од патронима Стилијан – Штиљан, грчке етимологије (занимљиво и можда битно за порекло овог рода је да лично име Стилијан и данас постоји међу Македонцима и Бугарима). Главни део Штиљановића је у 15. столећу напустио Црмницу и населио се у Паштровићима. Они који су остали у Забесу били су врло угледни и имућни, и носили су старешинска звања. Последњи који се истакао по чувењу био је кнез Станко Штиљановић почетком 19. столећа. Од 1830-их, братство почиње да опада, да би последњи мушки изданак у Црмници, Стево Штиљановић умро 1941. године. Након пресељења у Паштровиће, Штиљановићи су се населили у Бечићима где су, због племенитог порекла, прихваћени као главари. Последњи паштровски кнез био је Стефан Штиљановић, који се крајем 15. столећа иселио за Срем и тамо постао деспот србски. Собом је повео и један број својих сродника, као и Паштровића.

[caption id="attachment_58087" align="alignright" width="288"] Петровац[/caption]

Медини не припадају ни једном паштровском племену. Њихова посебност се огледа у пореклу, по томе што су одувек живели у Ластви, која је имала посебан статус у односу на Паштровску општину, као и због тога што су једно време сви били католичке вероисповести, те су се држали одвојено од својих паштровских суседа (који су на њих, пре свега због вере, нерадо гледали). По предању, Медини су потомци једног шпанског витеза поморца, презименом Medina, који је почетком 14. столећа био плаћеник у војсци краља Милутина. Његов потомак, вероватно син, можда и унук, који је већ био православне вере, добио је од цара Душана поседе у Бару, Црмници и Ластви. У 17. столећу, у време јаке унијатске пропаганде, цело братство Медина прешло је у римокатоличку веру и подигло себи цркву западног обреда у Кастел Ластви. Зато је Паштровски збор донео одлуку да се са њима ни један паштровски род не жени. Због ове мере, већи део братства Медина вратио се у православну веру, а они који хтедоше да остану католици, иселише се за Будву. Данас има у Будви и Боки католичких Медина који славе Светог Луку, док православни Медини живе у Мединском кршу (део Петровца) и славе своје старо крсно име Светог Тому.

„Фурешти“ (исквар. талиј. – шумари, горштаци) по пореклу не припадају паштровском племену, већ су потомци разнородних досељеника у Паштровиће из Старе Црне Горе и Херцеговине, већином у 18. и 19. столећу. Досељни су због разних разлога – немаштине, крви, или женидбом као домазети. Они су већином досељени у Буљарицу и околна места. Већи родови су: Милутиновићи, Драшковићи, Вулићевићи, Радаче, Вучићевићи, Баровићи, Маинићи, Бјелице, Радуловићи, итд.

Приметно је да код већине паштровских племена постоји предање о пореклу из Старе Србије и Македоније (у различитим периодима, углавном 13. и 14. столеће), а ту су и упечатљиви братствени називи Мацедоновић и Булгаровић, затим презимена Штиљановић, Миџор и Арменко. Осим тога, међу старијим паштровским племенима, као најчешћа, примећује се крсна слава Никољдан, што указује на могуће блиско порекло тих никољштачких родова. Можда све ово указује на талас досељених „влашких“ катуна током 13. и 14. столећа, чији помен налазимо у многим документима Котора и Дубровника, којем би, евентуално, могли припадати и Паштровићи.

*

Анализом предања и историјских чињеница долази се до следећих слојева становништва у Паштровићима:

1. Најстарији слој (вероватно од словенски досељеника 6-10. столећа), ту спадају најстарија, углавном изумрла или исељена братства: Паштровићи, Буљаревићи, Барочи, Стари Режевићи, Тарнути, итд.
2. Досељеници из Старе Србије / Македоније (13-14. ст): Кањоши, Митровићи, Зеновићи, Булгаровићи (Ћуде – Срзентићи), Миковићи – Давидовићи, Главочи (Јунковићи – Суђићи), Миџори, Арменци – Томићи, Близикуће, режевићки Боговићи, Боснићи и Франовићи.
3. Близикуће имају предање о пореклу из Херцеговине, а Срзентићи (Булгаровићи, Ћуде) да су од племена Никшића. Упечатљиво је и презиме Боснић. Могућ је правац сеобе: Стара Србија / Македонија – источна Херцеговина – Приморје.
4. Досељеници из Пипера са почеткa 15. столећа: Дабковићи и режевићки Ђедовићи, Склендери и Радовићи.
5. Досељеници из Зете, Скадарског краја и Малесије с краја средњег века, вероватно под утицајем турске најезде: Бечићи, Калађурђевићи, Ђенаши (?), Беришани (?), Перазићи.
6. Медини, западног порекла (?).

Свети Стефан Штиљановић

[caption id="attachment_58092" align="alignleft" width="236"] Свети Стефан Штиљановић и жена му Јелена[/caption]

Један од најпознатијих Паштровића је кнез Стефан Штиљановић.

Након пропасти Српског царства и деспотовинe, 1459. године, Срби у Србији су потпали под турску, а Срби преко Саве и Дунава под аустро-угарску власт. Када је изумрла деспотска лоза Бранковића, србско деспотско достојанство у Срему и Славонији преузима паштровски кнез Стефан Штиљановић, на позив своје рођаке деспотице Јелене Бранковић. Стефан је био одгојен у племићкој породици утемељеној на хришћанским вредностима, био је образован и врло добро обучен у војничким вештинама. Народна традиција приказује кнеза Стефана као једног од наших најузорнијих владара, познатог по племенитим делима, изразитој правдољубивости, хришћанским врлинама и јуначкој борби против Турака.
У Срему је од Угара добио на управу посед са седиштем у Моровићу. Истакавши се у борбама против Турака и одржавајући добре односе са угарском властелом, добио је и друге области на управу. Турци су тада били на врхунцу војне моћи, заузели су Будим и опколили Беч. Током ових тешких година Стефан је мудро водио свој народ и храбро се борио против Турака. Владала је глад, па је деспот Стефан Штиљановић сопственим средствима прехрањивао народ, помагао је Србску цркву, и зато је био вољен и поштован владар.
Не зна се тачна година његовог упокојења, верује се да је то било око 1543. године. Супруга Јелена и његов верни народ сахранили су га на брду Ђунтир у Срему. Склањајући се од турске најезде, Јелена се повукла у Немачку.
Једне ноћи, Турци на месту Стефановог гроба угледаше светлост, па појурише на то место, мислећи да је ту закопано благо. Пронађоше његове мошти нетрулеже како блистају, а из њих се ширио диван мирис. Они однесоше мошти свом старешини Амиру (или Амурат-бегу), пореклом хришћанину, јаничару. На молбу сремских монаха, Амир им преда мошти кнеза Стефана, па их ови пренесоше у манастир Шишатовац на Фрушкој Гори. На ову вест, супруга Јелена врати се у земљу, поклони се светим моштима и замонаши се као Јелисавета. Након три године, и она се упокојила, а њене мошти похрањене су, такође, у манастиру Шишатовац. Мноштво верних долазило је на поклоњење Светом Стефану, а Патријарх српски Пајсије саставио је његово житије. У Паштровићима подигнута је црква Светог Стефана Штиљановића и освећена 1875. године.
Током Другог светског рата, 1942. године, усташка НДХ је пљачкала сремске манастире и скрнавила мошти светитеља. Када је за то сазнао др Радослав Грујић, историчар, теолог и управник Музеја СПЦ, одмах се за помоћ обратио немачком барону Рајсвицу за помоћ. Барон је изишао у сусрет угледном професору Грујићу. Лично је с њим кренуо у Срем да спасе свете мошти, уз пратњу немачке војне јединице. Из манастира Јазак су узели мошти Светог цара Уроша, из Шишатовца мошти Светог кнеза Стефана Штиљановића, а из Раванице фрушкогорске мошти Светог кнеза Лазара. Мошти су пребачене за Београд, где их је дочекао бројни народ. У литији кроз град пренете су у Саборну цркву у Београду, 14. априла 1942. године.
Мошти Светог кнеза Стефана Штиљановића и данас почивају у Саборној цркви у Београду. Молитвена помоћ њему се упућује нарочито током ратова, тешких времена, напада непријатеља. Спомен на овог великог светитеља прославља се 17. октобра.

Паштровско порекло патриарха србског Арсенија Чарнојевића

[caption id="attachment_58082" align="alignright" width="168"] Арсеније Чарнојевић[/caption]

Према неким мишљењима, патриарх србски из 17. века, вођa велике сеобе Срба на север, Арсенијe III Чарнојевић (1633-1706) пореклом је из племена Паштровића.

Видели смо да међу Паштровићима један број братстава потиче из племена Пипера, и то „племе“ Дабковићи и три братства из Режевића (Ђедовићи, Склендери и Радовићи). Њихово порекло је од лужанског братства Црнaцa. У више средњевековних текстова речју „црнац“ обележева се калуђер – црноризац. Могуће је да је предак братства био неки разкалуђер или је био важна личност, главар или сл, оставио је потомство а затим закалуђерио, те су потомство назвали Црнцима (паралела са презименом Калуђеровић). Није искључено ни неко другачије порекло овог братственог имена.

Од Новака Црнца, који се из матичног братства иселио крајем 15. века (што се поклапа са јачањем Пипера, али и немирних времена успостављања турске власти), тачније од његовог потомка Дабка потиче паштровско „племе“ Дабковићи, чији су родови: Кажанегре, Куљаче, Кентере и Балићи - они и данас живе у Паштровићима; Дабковићи и Франовићи су се сасвим иселили (поглавито у Америку), док су Маројевићи изумрли (Јован Вукмановић - „Паштровићи“). Даље, у „племену“ Режевићи, село Дробнићи, родови Ђедовићи, Склендери и Радовићи су такође из Пипера, чији предак се доселио у исто време кад и Новак Црнац, што упућује на могуће исто порекло (исти извор). Према паштровском предању, сродни Дабковићима су и Стањевићи и Савовићи у Будви, који потичу од Станка Андрије Црнца. Стањевићи су у Будву сишли из племена Побора. По овом братству је име добио и чувени манастир. У Поборима презиме Стањевић није се одржало, јер се род поделио на два огранка са новим презименима: Каписоде, који су остали у Доњим Поборима, и Шканате који су предигли за Горње Поборе.
Eво шта кажу извори о пореклу патриарха Арсенија Чарнокевића:

Католички бискуп Андрија Змајевић, који је лично познавао Арсенија, у свом раду „Држава света“ наводи да је патриархово место рођења Цетиње.
Сима Милутиновић Сарајлија („Историја“) такође пише да је патриарх са Цетиња, из племена Бајица.

Иларион Руварац, опет, наводи да је патриарх био родом из Приморја из племена Паштровићa.
Јован Ердељановић наводи бајичко предање по којем је патриарх рођен у Бајицама и често је долазио у Бајице као у своје родно место.

Саво Накићеновић наводи да је патриарх из Дуљевa у Паштровићима.
Укратко, Накићеновић сматра да су преци Арсенијеви из пиперских Црнаца (Черни, Црни, Црнокући). Делу фамилије у Паштровићима Млечани су превели презиме y Кажaнегрa (Casanegra), које презиме и данас постоји. Црнци од којих потичу Дабковићи (Кажанегре и остали), као и патриарх Арсеније, сродници су црначких Милашевића, о чему знају и једни и други. Чињеница да је Арсеније био рођен у Бајицама, можда указује на правац досељења из Пипера најпре у Бајице, а затим у Приморје, или се ради о неким родбинским везама између паштровских Црнаца и Бајица. Према Накићеновићу, порекло од братства Црнаца је можда инспирисало патриарха да узме себи презиме Чарнојевић, премда постоје и мишљења да је тим презименом хтео да доведе своје порекло у везу с Црнојевићима, чиме би стекао већи углед (а тиме и корист за свој народ) међу европском властелом оног времена.
Видимо да извори међусобно нису опречни, а мишљење Накићеновића као и народно предање их употпуњују у најцеловитију слику.

Закључак је да се не може са сигурношћу рећи да патриарх Арсеније потиче из Паштровића. Могао би бити од братства Кажанегра, али оно што се поузданије може рећи је да је он изданак братства Црнаца, и то оног његовог дела исељеног у Стару Црну Гору и Приоморје, које има своје огранке и у племену Паштровића, и на тај начин постоји одређена веза између Паштровића и Арсенија Чарнојевића.

Један детаљ о србству Паштровића

Кад је проглашена Краљевина Црно Гора, 1910. године, група паштровски исељеника у Америку, из државе Аризоне, који су се потписали као „Срби Паштровићи“, послали су на дар краљу Николи позлаћену сабљу са угравираним стиховима:

„Честита ти круна била,
Дјелима ти окићена!
Паштровићи то ти желе
Преко бурног океана!
Прими ову сабљу бритку
Америчког новог кова.
Бог ти с њоме маха дао,
Право тамо пут Косова!
А кад згодни часак куцне,
На миг твој смо, краљу, први
Све за Србство жртвовати,
И потоњу капљу крви.“

[caption id="attachment_58083" align="aligncenter" width="655"] Бокељска делегација у Бечу 1869. године[/caption]

О Паштровићима, њиховом пореклу и резултатима генетских испитивања, дискутовано је на форуму Порекла, на следећим темама:

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=1061.0

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.0

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=771.msg11379;topicseen#msg11379

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.msg7473;topicseen#msg7473

ИЗВОРИ:

Јован Вукмановић „Паштровићи“ (1960)

Јован Ердељановић „Стара Црна Гора“ (1910)

Саво Накићеновић „Бока“ (1913)

Радослав Ротковић „Саздање Цетиња“ (1984)

Ђорђе Греговић „О Паштровићима“

Житије Светог праведног кнеза Стефана Штиљановића

The post Братства племена Паштровића appeared first on Порекло.

[caption id="attachment_58306" align="aligncenter" width="800"] Село Годиње[/caption]

Црмница је једна од четири нахије Старе Црне Горе. На северу се граничи са Ријечком нахијом, западном и југозападном страном, која чини природну планинску границу, са приморским племенима Брајићима и Паштровићима, и на југозападу делом са Спичом, на југу са Крајином (Зупци, Шестани и Сеоце), а својом источном страном Црмница се спушта према Скадарском језеру.

У Црмници постоји седам племена. Становништво у њима је веома разнородног порекла.

Црмница је насељена од давне прошлости. Словени су населили ниже, источне делове Црмнице окренуте према Скадарском језеру, још у прва времена досељења у Илирик. Могуће је да су међу њима били и остаци старијег балканског становништва. До пред крај 14. столећа, ту су се територијализовали и неки влашки и арбанашки катуни. Сви они су временом претворени у сталне насељенике на поседима подељеним средњевековној зетској властели, као и на црквеним поседима. Обимније досељавање становништва повезано је са турским освајањима почев од 15. столећа, када почињу пристизати досељеници са разних страна (Стара Србија, Албанија, Зета). Временом су досељеници почели притискати затечено старије становништво, јер су били ратоборнији и чврсто братственички устројени за разлику од старинаца који су те особине изгубили током живљења у феудалном поретку. Старинци су се током 15. и 16. столећа исељавали према млетачким поседима у Приморју, нарочито Спичу и Паштровићима, где њихови потомци данас чине значајан део становништва. Многа стара братства су се током неколико столећа истражила. До средине 17. столећа, досељеници су сасвим превладали, и тада је настало и седам црмничких племена, наместо дотадашње братствене и сеоске груписаности. Међутим, племенска свест овде никад није било тако јака као у другим деловима Црне Горе, а нарочито Брда, из разлога што се племена нису оформила према заједничком пореклу (или барем идеји о њему), већ више под притиском одбрамбене и привредне нужности, као територијалне заједнице (изузетак су Глуходољани код којих је заједничко порекло онај кохезивни елемент). Отуд, није необично што су, често, црмничка племена, или чак и братства из истог племена, ратовала међусобно, као и што, неретко, нису једни другима помагали у случају сукоба с Турцима или неким суседним племеном. Само већи турски напад могао је ујединити сву Црмницу.

Племенско уређење у Црмници укинуо је књаз Данило половином 19. столећа, али је у народу остала да постоји традиционална подела на седам племена.

Према пореклу, око четвртине црмничких братстава потиче од досељеника из Катунске и Ријечке нахије, четвртина из Старе Србије, Дукађина и северних делова Албаније, четвртина од племена Васојевића, и последња четвртина од досељеника са разних страна Приморја, Црне Горе и Херцеговине. Један мали број Црмничана потиче у мушкој линији од староседелаца који су ту живели пре 15. столећа.

Црмничани су се, због скучености своје области, много и исељавали. Најпре стариначки родови под притиском дошљака у 15. и 16. столећу према Приморју, а затим због сталних сукоба са турском влашћу, подстакнути од Млетачке републике, многи су били принуђени да се, спасавајући голи живот, селе на њену територију. Црмнички пребези су, 1656. године, засновали село Перој у Истри, које је и данас црногорска оаза. Од краја 19. столећа, па до Првог светског рата, много Црмничана иселило се у Америку, а после 1918. године на Косово и Метохију, од 1945. године у Бачку, Београд, Подгорицу, итд.

Племена у Црмници су: Подгор, Брчели и Дупило у Горњој Црмници, и Сотонићи, Глуходољани, Лимљани и Бољевићи у Доњој Црмници.

1. ПОДГОР

Племе Подгор оформљено је средином 17. столећа, уједињењем Миковића, Подгорана и Ораховљана ради заједничког ратовања против Ријечана око планина.

Племе обухвата следећа села и братства која у њима живе:

Утрг

(ранији називи села била су: Ђурђева Младика, Трзина, Отрзина)

Утрг се помиње у попису Маријана Болице из 1614. године.

У Утргу су братства:

Страхиње, Јоветићи и Хајдуковићи (славе Митров-дан) који потичу од претка који се доселио из Хотског Хума у 15. столећу.

Вукмановићи (Ђурђев-дан) су досељени из Цеклина од Доњака (пиперског порекла) крајем 15. столећа. Њихов родоначелник Вукман био је у служби код Ивана Црнојевића.

Мијачи (Митров-дан) су досељени из Бјелица од тамошњих Абрамовића крајем 18. столећа.

Опточићи (или Овточићи)

Опточићи се први пут помињу 1482. године.

Братства:

Грабовице су старинци.

Вујачићи, Стјепчевићи и Јањевићи потичу од претка који се доселио из Хотског Хума у 15. столећу.

(Можда би родоначелник Стејпчевића могао бити Стјепан Николин, сеоски старешина из Дефтера 1521. године).

Томовићи су од племена Васојевића.

Петановићи и Вукановићи су од претка који се доселио из Пипера почетком 16. столећа.

Сва братства из Опточића славе Никољ-дан,што је, вероватно, повезано са чињеницом да је сеоска црква посвећена Светом Николи.

Орахово

Орахово се први пут помиње 1296. године у Повељи краља Милутина.

У Орахову живе Барјамовићи (Ивањ-дан) досељени ту из Ријечке нахије, са даља старина им је из Куча. Барјамовићи су били војводско братство у Подгору у 17. и 18. столећу.

Осим Барјамовића живи и по неколико кућа родова из других села подгорских.

Миковићи

Село се први пут помиње 1296. године у Повељи краља Милутина, као део Орахова.

У Миковићима живе Ђалци (Никољ-дан) који су потомци стариначког братства Миковића. Миковићи су се, већином, иселили у Паштровиће у 17. столећу. Још у 13. столећу Миковићи су били властела у Црмници. До 17. столећа били су и војводе подгорски. Током сукоба са Ријечанима око територије, дошло је до уједињења Подгора, Орахова и Миковића. Након тога, значај братства Миковића опада.

Осим Ђалаца, у Миковићима живе и Улићевићи (Ђурђев-дан), који су огранак Вулићевића из Бријега у Брчeлима (видети касније), ту досељени средином 18. столећа.

Браћени

У Браћенима живе Радомани (Аранђелов-дан) ту досељени из Љуботиња крајем 17. столећа.

Крушевица (или Дабовићи)

Најстарији помен села је из 1242. године, у Повељи краља Владислава Немањића.

У селу живи братство Дабовића (Ђурђев-дан) који су старинци у Црмници.

2. БРЧЕЛИ

Племе Брчели оформљено је крајем 16. столећа, уједињењем Брчељана и Томића.

Племе обухвата следећа села и братства која у њима живе:

Горње Брчело

Брчели (као једно насеље) се помињу 1326. године у Повељи краља Стефана Дечанског Манастиру Врањина. У Брчелу су Балшићи имали свој летњиковац.

У селу су следећа братства:

Поповићи, Бошковићи, Алексићи и Томашевићи (Томин-дан) који потичу од два брата досељена из Скадра у 15. столећу. Овом кругу припадало је и барјактарско братство Кнежевића које се истражило (последњи мушки потомак умро је уочи Другог светског рата).

Роловићи и њихов огранак Никаљевићи, и Иличковићи (Илин-дан) потичу од претка који се доселио из северне Албаније у 16. столећу, а по предању старином су из Хвосна. По другој верзији, Иличковићи су од паштровског племена Давидовића, што их доводи у везу са црмничким Миковићима.

Суботићи (Илин-дан) су старином из Орлине, Гацко, у Херцеговини, одакле је предак добегао због крвне освете. Сродни су Суботићима са Леденица код Рисна, који су ту дошли са Чева. Уколико је ова сродничка веза црмничких и бокељских Суботића тачна, могло би се закључити да Суботићи у Брчелу носе хаплогрупу I2a PH908, с обзиром на резултате тројице тестираних рисанских Суботића:

https://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=I2%20DS

Шпадијери (Ђурђев-дан) су од цетињских Шпадијера.

Раније су у Брчелу живела стариначка братства Франовића и Радичевића који су се иселили у Приморје.

(У Дефтеру за Црну Гору из 1521. године, у попису Брчела, налазимо тројицу свештеника, од којих би неки могао бити родоначелник Поповића, затим и имена која би могла имати везе са наведеним брчеоским родовима: Божидар (Бошковићи), Никола (Никаљевићи), Илија (Иличковићи), Радич (Радичевићи).

Доње Брчело

У селу су следећа братства:

Гојнићи и Леверде (Ђурђев-дан) су старинци. За Леверде се још каже и да су у Црмницу дошли из Приморја.

Јовановићи (Аранђелов-дан) су досељени из северне Албаније у 14. столећу.

Копитовићи (Петров-дан) су досељени из Његуша.

Томићи

Томићи се први пут помињу у Повељи краља Стефана Дечанског из 1326. године.

У селу су следећа братства:

Љешевићи су досељени из Зете у 14. столећу. Њихов огранак су Ћетковићи.

Ђоновићи и Ра(т)книћи су старином из северне Албаније, најпре су се доселили у Зету, а у Томиће у 16. столећу. Раније презиме Ракнића било је Фуга.

Маровићи, досељени из Грбља у 18. столећу.

Раније је у селу живело велико братство Томића, сродних Љешевићима, по којима је село и добило име, и који су једно време били засебно племе. Они су изумрли. О њиховој старини говори и чињеница да се у Повељи Ивана Црнојевића из 1482. године наводи низ топонима у Црмници који је везан за ово презиме.

Сва братства у Томићима славе Томин-дан.

Бријеге

У селу су следећа братства:

Вулићевићи су по предању из Србије где су били нека властела (у Смедереву). Почетком 15. столећа, долазе у Крушевице у северној Боки, а одатле у Црмницу у 16. столећу, где су се добро умножили. Има их у три црмничка племена: Брчелима, Подгору и Дупилу.

Марковићи су се доселили из Маина почетком 18. столећа, а даљом старином (15. ст.) су из Пипера.

Оба братства у Бријегама славе Ђурђев-дан.

3. ДУПИЛО

Племе Дупило помиње се крајем 15. столећа, што се тада односило само на село Дупило. Почетком 17. столећа, Дупиљанима су пришла и села Комарно и Трново која су се отцепила од Љуботиња у Ријечкој нахији (отцепио их је тадашњи спахија трновски Вуко Марков Вујовић). У оружаном сукобу између Љуботиња са једне и Комарна и Трнова са друге стране, Дупиљани су помогли отцепљена села и надјачали Љуботињане, након чега је оформљено племе Дупило.

Племе обухвата следећа села и братства која у њима живе:

Дупило

Најранији помен Дупила је у Повељи краља Владислава Немањића из 1234. године.

У селу су следећа братства:

Вучинићи, Ремековићи и Никотићи су старинци у Дупилу. Вучинићи су били велико и јако војводско братство у Дупилу (тада су носили презиме Вучине), касније су спали на само неколико кућа.

Петровићи су досељени из Врања у Зети у 15. столећу, и они су давали војводе дупиоске пре Вучина, али су се и они осули и спали на једну кућу.

Ђуровићи и Црнчевићи су потомци двојице браће досељених од Васојевића крајем 15. столећа. Ђуровићи су дого били војводе дупиоски (последњи Машо Ђуровић до смрти 1917. године). Сродни овим родовима били су Радаџини, који су се истражили средином 19. столећа.

Дајковићи су од цеклинских Дајковића, од претка ту досељеног око 1700. године.

Пурлије су досељени из Сотонића.

До 15. столећа у Дупилу је живело јако братство Калађурђевића које се иселило у Паштровиће.

Његушевићи су са Његуша дошли у Црмницу, били су јако и угледно братство које је потпуно ископано у сукобима против Турака.

Сва братства у Дупилу славе Аранђелов-дан.

Папратница

У селу су следећа братства:

Милетићи су старо црмничко братство које је у састав дупиоског племена ушло у 16. столећу. Дуго су давали племенске војводе у 18. столећу.

Вукославчевићи и Машановићи потичу од заједничког претка Вучића који се у Папратницу населио на тазбину крајем 16. столећа.

Сва братства у Папратници славе Аранђелов-дан.

Трново

(ранији назив села, пре 1230-те, било је Звјеретина)

Најранији помен Трнова је у Повељи краља Владислава Немањића из 1234. године.

У селу су следећа братства:

Печурице су старо братство у Трнову, а по предању потичу од Скадра.

Вујовићи су досељени од љуботинских Вујовића.

Вуксановићи су старином од Куча, а раније презиме (све до 20. столећа) било им је Кучине.

Богдановићи су огранак изумрлих Његушевића из Дупила.

(можда је њихов родоначелник Богдан, отац Стјепанов, који се спомиње у Дефтеру из 1521.)

Планинићи и Зечеви (једнина: Зец) су сродна братства, раније заједничко презиме било им је Планине. Потичу од претка који се у 16. столећу доселио од племена Никшића.

Перовићи су од цуцких Перовића, од претка који је због крви предигао средином 17. столећа.

Сва братства у Папратници славе Аранђелов-дан.

Комарно

(село се раније називало Доње Трново)

Најстарији помен Комарна је у Повељи краља Владислава Немањића из 1242. године.

У Комарну живе сродни Вујовићи и Лекићи (Аранђелов-дан) који су од два брата Вујовића који су ту дошли из Трнова.

4. СОТОНИЋИ

Племе је формирано почетком 16. столећа, а само племенско име је старије, несловенског порекла и вероватно потиче од ранијег (влашког) становништва. Сотонићи се помињу 1371. године под називом Љубичани, а као Сотонићи 1468. године.

Племе обухвата следећа села и братства која у њима живе:

Сотонићи

У селу су следећа братства:

„Дукађинци“ су сви сродни и потичу од Михаила Дукађинца, „сина дукађинског бана“ који је у другој половини 15. столећа побегао од Турака Ивану Црнојевићу, коме је постао дворјан, а касније је, према предању, оженио девојку из куће Црнојевића. Њихови родови су:

„Николићи“: деле се на Николиће и Игумновиће.

„Митровићи“: деле се на Вукосавовиће и Стојановиће. Од њих су и одсељени Никићи.

„Расалићи“: деле се на Којичиће, Станковиће, Поповиће, Савићевиће, Дамјановиће и Марковиће.

„Миросаљићи“ су се сви иселили из Црмнице, а родови су Влаховићи (или Лаовићи), Матовићи и Бошковићи.

(У Дефтеру за Црну Гору из 1521. године, у попису села Сотонићи, наилазимо на нека имена која би могла имати везе са наведеним дукађинским родовима: тако има већ број пописаних домаћина са именом Никола, затим Вукосав, Стоја. Иначе, ономастика Сотонића у првој половини 16. столећа је мешана албанско-словенска, што је можда потврда дукађинског порекла ове групе родова; тако, поред словенских и хришћанских имена, наилазимо на имане апопут Љеш, Лека, Калина, Ђураш, итд).

Уламе су старином од Куча, досељени у Сотониће у 16. столећу.

Радовићи „Кудини“ су досељени из Његуша у 18. столећу, а старином су из Херцеговине.

Бајковићи су досељени из Ријечке нахије у 18. столећу. За њих остали у племену кажу да потичу од пиперских Шпања.

Митровићи су досељени из Бјелопавлића у 18. столећу.

Гажевићи су досељени из Васојевића у 18. столећу.

У Сотонићима су живела велика стариначка братства Петровића и Белановића, која су се истражила (Петровићи услед сталних обрачуна са досељеним Дукађинцима), као и Краљи који су се иселили после Првог светског рата. Истражили су се и Ђурнићи, који су у Сотониће доселили крајем 15. столећа од племена Васојевића.

Сва сотонићка братства славе Аранђелов-дан.

Мачуге

У селу су следећа братства:

Милићи су од бјеличких Милића чији је предак доселио од бјеличких Милића због крви почетком 17. столећа.

Добрковићи су потомци дошљака из Шестана у Крајини средином 17. столећа.

Ђукановићи су потомци дошљака који је доселио из Полице у Будимљи због крви средином 18. столећа.

Сва братства у селу славе Илин-дан. 

5. ГЛУХИ ДО

Племе је формирано средином 16. столећа, од досељеника из Дупила који сви потичу од племена Васојевића, у Црмницу насељени средином 15. столећа. Ови досељеници су временом сасвим потиснули старинце, а истовремено су од Паштровића преотели целу Созину.

Племе обухвата следећа села и братства која у њима живе:

Глухи До

Најстарији помен села је из 1371. године, и то као Добри До.

Осим неколико њих, сва братства у Глухом Долу потичу од васојевићких досељеника из друге половине 15. столећа, која се деле на следеће братственичке групе:

„Ивчевићи“ (од претка Ивца) се деле на Вукчевиће, Маротиће и Михаљевиће, а њима су прибраћени и Остојићи (који су од цетињских Шпадијера) и Ђурановићи (из Бјелопавлића. Изумрли родови „Ивчевића“ су Мишљени и Јанковићи.

„Јововићи“ (од претка Јова) се деле на Јововиће, Антовиће и Шаиновиће. Изумрли су Ђурићи и Главичићи.

„Вулетићи“ (од претка Вулете) се деле на Ђурашиће, Бошковиће, Кнежевиће, Вуксановиће и Раичевиће, а прибраћени су им Спичановићи, који су од добега из Спича због крви, од братстава Вуказића.

„Нишолићи“ или „Кумпреси“ (од претка Нишоле, брата Ивчевог, који се, по предању, окумио с Иваном Црнојевићем), деле се на Војводиће (дуго су били наследни војводе и сердари глуходолски), Вучићевиће, Буиће. Кумпрешки род Маровићи се иселио из Црмнице.

„Крстићевићи“ или „Масоничићи“ (од претка Крста) се деле на Масоничиће, Ђуковиће, Савиће, Шарчевиће и Јоветиће. Прибраћено им је братство Зец које потиче од претка досељеног из Спича крајем 19. столећа.

„Гвозденовићи“ (од претка попа Николе Бадњића званог Гвозден), деле се на Гвозденовиће, Киковиће, Драговиће, Станишиће и Петрановиће. Прибраћено им је братство Ћеклића чији је предак добегао из истоименог племена због крви, а потиче од ћеклићких Радојевића.

„Бранковићи“ или „Чарапићи“ (по предању потичу од Бранка који је такође био Васојевић и сродник Ивчев, но према постојећој документацији, извесније је да су у Црмницу дошли из Корјенића 1588. године), деле се на Бранковиће и Ђуричиће. Прибраћено им је братство Ковачевића који су старинци у Глухом Долу (за њих у племену кажу да су Лужани).

Невасојевићка братства:

„Шуштери“ (потичу од досељеника из Враке презименом Добриловић, који је у непознато времедобегао у Црмницу из Враке), који се деле на Шуштере и Ћетковиће, док су остали шуштерски родови изумрли (Поповићи, Миловићи, Станковићи, Перићи, Лукићи - ови последњи су били проклети од Светог Петра Цетињског због свог насилништва, након чега су се убрзо истражили). Шуштерима је прибраћено братство Дрешићи, који су старинци у Глухом Долу.

Посебно братство неприбраћено већим братствима су Николићи, у Глухи До досељени са Чева у 18. столећу због крви.

Сва братства у Глухом Долу славе Аранђелов-дан.

Буковик 

Буковик се помиње у попису Маријана Болице 1614. године.

Братства у Буковику су сродна глуходолским и већином потичу од Васојевића, то су: Бокани, Раичевићи, Лекићи, Рајковићи, Радаче, Калетићи, Лукићи и Ђурићи.

Вукмановићи су од цеклинских (В)Укмановића који су у Буковик дошли из Утрга у племену Подгор почетком 16. столећа.

(У Дефтеру за Црну Гору из 1521. године, налазимо нека имена која можемо повезати са овим братствима, нарочито имајући у виду време њиховог доласка уочи пописа. Тако имамо тројицу синова Вука - Ивана, Николу и Ђура, који би могли бити преци Вукмановића. Затим, Калину Дабиживљевог који би могао бити Калета од кога потичу Калетићи.)

Исељена су стара братства Орловићи и Перовићи (у Зету у 18. и 19. столећу, због сукоба са васојевићким братствима), као и Томашевићи (васојевићког порекла), а изумрло је старо знаменито братство Ђуровића (у Буковик досељени из Брајића).

Сва братства у Буковику славе Аранђелов-дан.

6. ЛИМЉАНИ

Племе је форимрано током 16. и 17. столећа од више разнородних братстава из два одвојена насеља - Лимљани и Каруч, која су се касније стопила у Лимљане, у којем је насељено цело племе.

Најстарији помен Лимљана је из Повеље краља Милутина 1296. године.

У племену живе следећа братства:

Цаковићи су најстарије братство у Лимљанима, некада су били бројни а данас су спали на једну кућу.

Дарчевићи су досељени почетком 15. столећа из северне Албаније. У време Црнојевића били су властела и веома јако братство, али су се касније много иселило, па су у Лимљанима спали на пар кућа.

Клисићи (у 16. столећу помиње се и верзија Клиса или Клиска) су досељени у 15. столећу из северне Албаније.

Божовићи (Зачеће Светог Јована) и Вукосавовићи (Никољ-дан) су сродна братства досељена из Пипера крајем 16. столећа.

Боковци су досељени почетком 17. столећа из Бокова у Ријечкој нахији због крви.

„Чешљари“ су заједнички назив за братства Вучетиће, Никиће, Вулићевиће и Ђурановиће који су досељени из Чешљара у Ријечкој нахији у 17. столећу, због крви, а огранак су стариначког ријечанског братства Соколовића.

Пејановићи су досељени из Ријечке нахије у 17. столећу, због крви, а даљом стариином су из Херцеговине.

Крекуни су добегли из Цеклина због крви око 1700. године.

Милићи су од бјеличких Милића, добеглих због крви у 18. столећу.

Шоровићи и Капе (Митров-дан) су од оних са Цетиња, које је владика Данило протерао са Цетиња због неког злочина.

Вулетићи (Зачеће Светог Јована) су досељени из Катунске нахије у 18. столећу.

Ивановићи (Ђурђев-дан) су у Лимљане добегли због крви у 18. столећу из Бара, а у Бар су дошли из Ријечке нахије. Даљом старином су из Куча.

Бошковићи (Никољ-дан) су добегли из Бјелопавлића због крви у 18. столећу.

Косовићи (Никољ-дан) су од претка који је из Цуца добегао због крви у 18. столећу.

Драгишићи су од претка који је из Цуца добегао због крви у 18. столећу.

Сјеклоће су досељени из Добрског Села у Ријечкој нахији у 18. столећу.

Велико братство Вучајковића (или Ујчаковића) истражило се смрћу последњег мушког изданка 1860. године. Они су досељени почетком 15. столећа из северне Албаније, заједно са Дарчевићима. Цуцко братство Стојановића, давно досељених у Лимљане, сасвим се иселило у ослобођени Улцињ 1880. године.

Сва лимљанска братства (осим оних где је наведена друга слава) славе Светог Јована јесењег - Зачеће.

7. БОЉЕВИЋИ

Племе се оформило у 17. столећу уједињењем три засебна села са разнородним братствима, из економских и одбрамбених разлога.

Племе обухвата следећа села и братства која у њима живе:

Бољевићи

(ранији називи села били су и: Полуждребица Штитари до 15. столећа, у 15. и 16. столећу Боловићи и Болојевићи, а од 17. столећа Бољевићи)

Први помен села (као Подждребица Штитари) је из 1296. године у Повељи краља Милутина, којом он село дарује Манастиру Врањина.

У селу су следећа братства:

Пламенци, најзнаменитије братство у Црмници. Старином су из Херцеговине од тамошње властеле Богостиновића - Болојевића. У попису племства средњевековне Босне из самостана у Фојници, који се датира на 16. или 17. столеће, наводе се и Богостиновићи, кнезови благајски (постоји стари град Благај на Буни у Херцеговини). Црмнички Бољевићи потичу од кнеза Јована (или Ивана) Богостиновића који се доселио у Зету код Стевана Црнојевића (око 1450-те). Учесник је збора зетских племена на Врањини 1455. године. Потомци кнеза Јована су прозвани Болојевићи, касније Бољевићи, а по њима цео крај и племе. Презиме Пламенац датира из 1630-их, они су огранак од кнеза Стевана Бољевића, потомка кнеза Јована. Други огранак Бољевића су Вулековићи, потомци кнеза Богдана Бољевића, брата кнеза Стевана.

Живановићи су дошли из Старе Рашке почетком 16. столећа.

Јовалекићи су досељени из Спича око 1760-те, а старином су из Будве, по предању потичу од которске властелинске куће Кувелица (помињу се 1482. године). Њима сродни Лукшићи су се иселили у Бар 1934. године.

Укшановићи су досељени из Бјелица због крви почетком 18. столећа, огранак су братства Боројевића.

Маровићи су од претка који је због крви побегао из Хота у Зети, а затим у Црмницу у 18. столећу.

Изумро је стари бољевићки род Андрушковића (последњи умро 1942. године), који су у Црмницу дошли почетком 16. столећа, кад и Живановићи, а старином су из Дечана (због чега су једно време имали презиме Дечанић).

Сва братства у Бољевићима славе Ивањ-дан.

Забес

Село Забес се помиње 1469. године.

У Забесу живе три сродна братства - Ђуришићи, Семедери-Поповићи и Петрановићи (Никољ-дан). Старином су са Косова, насељени почетком 16. столећа на имање властелина Штиљановића у Забесу.

Забес је био посед властелинског рода Штиљановића насељеног у Црмницу у доба Немањића (13. или 14. столеће). Не зна се тачно одакле потичу. Били су орођени са Црнојевићима. Као и много других племићких родова, и Штиљановићи су у 15. столећу напустили Црмницу и отишли у Приморје где чине братства племена Паштровића. Онај део Штиљановића који је остао у Црмници био је веома имућан и давао је старешине свог племена и Црмнице. од 1830-их, братство почиње да опада, а смрћу последњег братственика Стева Штиљановића 1941. године, и замире.

Годиње

Најстарији помен села је из 1242. године, у Повељи краља Владислава Немањића којом он село дарује Манастиру Врањина. У Годињу су Балшићи имали свој летњиковац.

У селу су следећа братства:

Никачи потичу од претка досељеног из Климената (Никчи) у 16. столећу због крви.

Перазићи су од климентских Перазића, у Црмницу дошли у 16. столећу кад је неколико фамилија овог братства напустило завичај због турског насиља.

Лековићи и Веловићи су сродна братства, потичу од претка Леке досељеног из Груда (Диноша) почетком 18. столећа због крви.

Сви ови родови су били католички, па су у Црмници временом прешли у православну веру. Сви славе Никољ-дан.

Током 16. столећа, у которским документима често се помиње род Дабишиновића из Годиња. Они су се или иселили или изумрли у завичају.

*                            *                           *

Из наведеног описа порекла братстава у Црмници, види се да је ова област можда и најхетерогенијег састава становништва у целој Црној Гори.

До турске најезде, Црмница је била подељена на поседе зетске властеле и цркве, на којима су живели њихови кметови. Од 16. столећа, Црмница постаје збег досељеницима са свих страна из разних разлога - због турског насиља, крвне освете, немаштине, итд.

Стариначка братства су раштркана по свим племенима, и, изузев Пламенаца - Бољевића, малобројна су. Старије становништво се већином иселило према Приморју, док су њихово место заузела експанзивна дошљачка братства. Преостали старинци су, у склопу тих околности, били принуђени да се „прибију“ уз дошљаке.

У племену Подгор, међу досељеницима са разних страна, из брдских племена и околних нахија Црне Горе, издвајају се две групе братстава пореклом из Хотског Хума.

У Брчелима доминирају родови досељени из Горње и Доње Зете. Занимљиво је братство Вулићевића из Бријега због предања о властеоском пореклу из средњевековног Смедерева.

Племе Дупило је јако хетерогеног састава становништва, из разних крајева Црне Горе, Брда и Херцеговине.

У Сотонићима доминирају „Дукађинци“, док је најхомогеније племе Глухи До, са изразитом васојевићком већином. Средином 15. столећа, Васојевићи још увек нису сасвим територијализовани у Брдима. Према расположивим подацима, може се закључити да у ово време они иду у заједници са Пиперима, са стаништима напоредо и у Доњој и у Горњој Зети. Од друге половине 15. столећа, Васојевићи се померају више на исток. Досељеници у Црмницу би могли бити из тог прелазног периода, кад су неки Пипери и Васојевићи из Зете дошли у област коју држе Црнојевићи. Ивац и Нишола од кога потичу глуходолски Ивчевићи и Нишолићи били су у служби код Ивана Црнојевића, а с њима и Вукман Пипер, родоначелник утршких Вукмановића.

Према васојевићком предању, предак дупиоских Ђуровића, Ђуро, је син легендарног Васа Васојевића, односно четрврти брат родоначелника три огранка Васојевића - Раја, Новака и Мија.

Напомена:

Описано стање црмничких братстава је из средине 20. столећа.

У овом попису нисам навео нека мања братства насељена у Црмницу из суседних крајева, већ она која су заснована у самој Црмници.

Извори:

„Црмница“ - Јован Вукмановић

„Најстарији помени црмничких насеља“ – Саво Лекић

„Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића“ – Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић

„Стара Црна Гора“ - Јован Ердељановић

„Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“ - Ристо Ковијанић

„Помени Влаха на подручју општине Бар“ - Цветко Павловић

„Ријечка нахија“ - Андрија Јовићевић

„Племе Васојевићи“ - Радослав Вешовић

The post Племена и порекло братстава Црмнице appeared first on Порекло.

Као племе, Цетиње се први пут помиње код Марјана Болице 1614. године, у његовом попису црногорских, брдских и малесорских племена, рађеним у форми извештаја млетачкој влади за потребе ратовања притив Турске.

Цетиње као насеље и Цетињско Поље на којем се насеље развило, добили су назив по ранијој речици Цетињи која је некад текла кроз поље (временом је нестала у карству). Порекло и значење назива нису сасвим расветљени, али с обзиром да се топоними Цетиња, Цетина и сл, јављају у свим српским крајевима, али и код других словенских народа (Словенија, Пољска), могло би се основано претпоставити да је корен ових назива словенски[1]. Цетињско Поље дели се на два дела: горњи су Бајице, а доњи - Доњи Крај. И становништво се према месту где живи назива: Горњаци и Доњокрајци.

Данашње насеље засновано је на заравни коју је народ звао Ловћенски Долац (или само Долац), где је 1482. године Иван Црнојевић, након што је престоницу преместио са Обода на Цетиње, подигао себи двор. Две године касније, уз двор је подигнута и црква на месту Ћипур, посвећена Рождеству Пресвете Богородица (Мала Госпођа), испред које је касније сахрањен Иван Црнојевић. Црква је убрзо претворена у манастир у који је, 1485. године, пренето са Обода седиште Зетске епископије. У прво време око двора и манастира није постојало никакво насеље, као ни у време кад је владика Данило Петровић засновао нови манастир на месту развалина двора Црнојевићевог[2]. Цетињско насеље почиње да настаје тек од 1847. године, кад је владика Петар II сазидао конак уз манастир. Од тада су становници Цетињског Поља почели себи зидати куће на исток од манастира.

Цетињско Поље је служило као катуниште влашких номадских сточара, да би од 13. столећа у њему почела да се заснивају стална насеља. До краја времена владавине Црнојевића, настала су сва насеља која и данас постоје у области Цетињског племена, осим самог Цетиња где је био манастирски посед. Села у Цетињском племену су: Доњи Крај, Бајице, Јабука и Дубовик у северном делу племенске области, Бјелоши у средишњем делу, и Очинићи, Угне и Врела на југу (ова три села се називају и заједничким именом Конак или Конаџије).

У турском пореском дефтеру из 1521. године наводе се ова села за засеоцима (махалама): село Угна са заселком Врела, села Очинићи и Бјелоши и село Цетиње са засеоцима Боровине, Остојићи, Ивановићи и Хумци.

Сви старији родови славили су исту славу (Светог Јована), што може да укаже и на сродно порекло. Утицај старијих братстава почео је да опада почев од периода када Иван Црнојевић преноси престоницу у Цетињско Поље, а с њим долазе нови досељеници, многи племићког порекла. Стари Бајице су били утицајни још у 16. и 17. столећу, снажно братство били су Бјелошевићи, а примат у племену од 18. столећа преузимају Мартиновићи - Орловићи.

После досељења Орловића, није било неког обимнијег досељавања у Цетињско племе. Међутим, и поред чињенице дуготрајног бивствовања, између цетињских братстава никада није сасвим дошло до потпуног уобличавања племенске свести. Разлог овоме је што је државна власт у Црној Гори потекла управо са Цетиња, а племенско устројство је опречно државној организацији. Из тог разлога, Цетиње је остало једно недовршено племе, више територијална заједница села и братстава Цетињског Поља и околине.

Порекло становништва Цетињског племена

Старији родови и раније становништво у Цетињском племену[3]

1. Околина Цетињског манастира (Ловћенски Долац)

Пре знатнијег досељења Срба у Цетињско Поље (15. столеће), на Пољу су катуновали влашки сточари, који су одатле истерани до краја 15. столећа, након што су дошљаци убили њиховог војводу Радула. Након подизања манастира, као кметови на манастирској земљи помињу се Радојевићи (који су изумрли) и Медојевићи. Један Цетињанин Медојевић, ковач, се помиње у которској документацији још 1398. године (и надаље). У дефтеру из 1521. године код Маина се наводе Медовићи, који вероватно имају везе са цетињским Медојевићима. Медојевићи су се у 16. столећу делом потурчили, па притисли манастирску земљу. Након „Истраге потурица“, почетком 18. столећа, вратили су се у православну веру, али се и овај род истражио до краја 18. столећа.

У 16. столећу у Цетињском Пољу су живели и Алексићи и Остојићи (њихови вероватни преци се више пута помињу у которским документима у другој половини 15. столећа - Алекса Радмановић и Остоја Радовановић).

Остојићи се наводе и у дефтеру из 1521. године, као заселак Цетиња. Да је врло извесно да имају везе са Остојом Радовановићем види се и по братственом имену, као и по имену Радован које се више пута среће у братству. Да ли су се ови Остојићи иселили, изумрли или потурчили, па предигли у области под јачом турском влашћу, није познато.

2. Хумци

Од старијих родова који су живели у Хумцима, али су се одавно некуд иселили, били су Радаљевићи и Петковићи.

3. Доњи Крај

Старинци у Доњем Крају су Јабучани (једнина: Јабучанин), од којих се део зове и Поповићи[4]. У 17. столећу су се били потурчили, па опет покрстили у време владике Данила. Славе Светог Јована (20/7. јануара).

У Доњем Крају су раније живели стариначки Маруновићи, који су се иселили у Бјелопавлиће, где их и данас има.

4. Бајице

Братство Бајице (или Бајичићи[5]) су староседеоци у Цетињском пољу у односу на касније досељене Мартиновиће, али су и они овде дошли, знатно пре већине других Цетињана, у 14. столећу.

Данашњи родови Старих Бајица су: Бориловићи, Ивановићи и Милошевићи. Ивановићи и Милошевићи су једно време, у 16. столећу, били мухамеданци, па су се покрстили у време владике Данила. Ивановићима је из тог периода остало и старије презиме Мусулимовићи[6]. Сви Бајице славе Светог Јована.

Изумрли старобајички родови су Брајановићи и Шабаке.

Много бајичких родова се иселило у Боку и Приморје, углавном због притиска новодосељених Мартиновића: Радоњићи (огранак Бориловића), Санковићи, Ђуровићи, Чалије, Орловићи[7], Пиме.

Братство Зоговића у Горњем Полимљу има предање о пореклу из племена Бајице, с тим што они своје корене везују за братство Орловића. Извесније је, међутим, да су они потомци неке породице која се из Бајица иселила управо под притиском дошљака. За огранке братства Зоговића - Пејковиће и Петровиће, ДНК тестирањем утврђено да су носиоци хаплогрупе G2a:

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.msg7950#msg7950

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.msg7957;topicseen#msg7957

Неколико старобајичких родова се потурчило у 16. и 17. столећу, да би се након „Истраге потурица“ иселили: Вранићи у Подгорицу, Мустафићи и Алићи у Крајину.

У Бајицама су једно време живели потомци Новака Црнца, досељеног из Пипера, да би се затим иселили у Боку и Паштровиће, о чему је детаљно писано овде:

http://www.poreklo.rs/2015/10/27/bratstva-plemena-pastrovica/

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=771.0

Мноштво Бајица се, 1690. године, са Чарнојевићем иселило на север. Неки су стигли чак до Словачке, где данас постоји фамилија са презименом Baica и предањем о пореклу са Цетиња.

У дефтеру из 1521. године као засеоци Цетиња наведени су Боровине и Ивановићи. Да ли би Боровине можда могли бити Бориловићи (или Боројевићи?), или неко посебно братство, као и да ли заселак Ивановићи има везе са бајичким Ивановићима. Веома је могуће да су Боровине и Ивановићи заправо Бајице, јер чуди да тако велико и бројно цетињско братство није пописано (бар не под својим именом) 1521. године.

5. Бјелоши

Главно братство у селу су Бјелоши или Бјелошевићи. Потичу од претка Бјелоша који се у Цетињско Поље доселио око 1400. године из Грла (Греља) у Зети.

Потомство Бјелошево се веома брзо умножило и постало јако братство, тако да у 17. столећу фигурирају као засебно племе у односу на остале Цетињане[8]. Због тога су били трн у оку другим цетињским братствима, нарочито Бајицама и Очинићима, много су се крвили с њима и услед тога исељавали, у Боку и Приморје, затим са Чарнојевићем у Срем, и другде.

Деле се на два огранка: Јовановиће и Грљевиће.

„Јовановићи“ су: Вулетићи, Дамњановићи и Секулићи. Од њих су и исељена братства: Дапчевићи и Камбани у Љуботињу (Вигњевићи).

„Грљевићи“ су: Липовине, Перовићи, Кокоти, Бошковићи и Ђајке (једн: Ђајко).

Од Бјелоша потичу и следећи родови: Раднићи у Његушима, Дракуловићи у Боки, Вукотићи у Паштровићима.

Сви Бјелошевићи славе Зачеће Светог Јована (6. октобра / 23. септембра). Међутим, њихова стара слава била је Ивањ-дан (Рођење Светог Јована) и исељени Дапчевићи и Камбани су сачували ову крсну славу.

У Бјелошима је, пре доласка Бјелоша, живело и стариначко братство Милетићи, које се под притиском дошљака иселило у Црмницу у 17. столећу.

Један Дапчевић из Вигњевића тестиран је као носилац хаплогрупе I2а динарик јужни:

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=251.msg6465#msg6465

6. Очинићи

У селу живи истоимено старо братство. Име су добили по родоначелнику Очихни који је био једини преостали мушки изданак веома старог братства Козјевића.

С обзиром да се у време Ивана Црнојевића Очинићи помињу као бројно братство, може се закључити да је њихов предак Очихна живео најкасније у 14. столећу, а како је он изданак некада јаког братства Козјевића, јасно је да је старина Очинића у овом крају велика.

Очинићи се помињу у више которских докумената током 15. столећа, а у 16. столећу неки и као становници Боке.

Очинићи се називају још и „Средњаци“, зато што насељавају средњи део између Цетињског Поља и најудаљенијих села у племенској области - Угна и Врела.

Данашњи родови Очинића су: Батрићевићи, Паовићи и Гленџе и њихов огранак Петровићи.

Сви Очинићи славе Светог Јована.

Очинићи су се много исељавали у Боку и Приморје, и један део са Чарнојевићем за Срем. Од исељених родова, памте се Удовичићи, који су предигли за Врањину на Скадарском језеру. Очинићки род Соколовића се потурчио па је изгнан у време „Истраге потурица“.

Боришићи у Очинићима су веома старо братство из Бјелоша. У Очиниће су предигли крајем 15. столећа под притиском Бјелошевића.

Данашњи родови Боришића су: Калуђеровићи, Рудови (једн: Рудов) и Поповићи који делом носе и презиме Ћук.

Сви Боришићи славе Светог Јована.

У Очинићима су раније живели и Руцовићи, старином из Старе Србије, који су се делом иселили у Маине, а део се потурчио па је прогнан током „Истраге потурица“.

7. Угне и Врела

На Врелима је у давнини живела племићка фамилија Властелиновића, која је још крајем 15. столећа због заваде са Иваном Црнојевићем предигла у Будву и тамо се покатоличила и полатинила.

На Угнима су били стариначки родови Радовићи[9] и Грломани, који су се истражили.

Данашња врељанска и угњанска братства стариначког порекла су: Капе (или Капичићи[10]) и Беладе, који су истог порекла и носе заједничко братствено име Шоровићи (Шоровића има исељених по Црној Гори и Русији, као и потурчених у Крајини), Лагатори[11] (раније презиме им је било Бојковићи) и Зубери.

Сви славе Митров-дан.

У Лимљанима у Црмници постоје братства Капе и Шоровићи који су од угњанских Шоровића / Капа, које је владика Данило протерао са Цетиња због неког злочина.

С обзиром на презимена, није немогуће да су стариначки угњански родови влашког порекла, или да је бар било значајног удела влашког елемента у њиховој прошлости.

У дефтеру из 1521. године заселак Врела био је насељен, међутим, већ 1523. године у дефтеру се Врела наводе као запустела махала, вероватно касније насељена од Угњана.

Родови досељени у Цетињско племе од половине 15. столећа[12]

1. Доњокрајци

Доњокрајцима се називају и сви становници Доњег Краја, али превасходно братство које потиче од Ивана Боројевића, а то су родови: Иванишевићи, Ивановићи (који се називају и Лаиславићима[13]) и Мариновићи.

Њихов предак Иван „Старовлах“ Боројевић у време српске деспотовине био је заповедник града Ниша, а по паду града под турску власт, избегао је са породицом најпре у свој завичај (златиборски крај), а затим око 1450-те у Зету, и коначно, заједно са Иваном Црнојевићем, на Цетиње. Од двојице синова Ивана Боројевића потичу наведени доњокрајски родови, као и Дапчевићи, којих више нема на Цетињу (последњи је умро 1841. године), а има исељених у Никшићу, Ријечкој нахији, у Боки покатоличених а у Мркојевићима исламизираних.

Од друге двојице синова Иванових потичу родови Вушуровићи и Ивановићи у Бјелицама и Шабани (или Драгославићи) у Љуботињу.

Сви потомци Ивана Боројевића славе Ђурђев-дан, осим бјеличких родова који су преузели да славе Свету Петку.

У дефтеру из 1521. године, цетињски заселак Боровине би могао припадати братству Боројевића. Оно што највише указује на то је баштина Иванишева која је ту наведена. Иваниш је унук Ивана Боројевића, син Бороја Иванова, који је рођен почетком друге половине 15. столећа и у време писања дефтера могао је имати око 65 година.

Међу цетињском властелом, у документу Ивана Црнојевића из 1489. године, уписан је и Ратко Боровина. У дефтеру из 1521. године помиње се Ратко Борина у заселку Боровине.

У том случају, уколико Боровине поистоветимо са Боројевићима, заселак Ивановићи би требало да буду Бајице.

Један припадник братства Иванишевића - Боројевића ДНК анализом тестиран је као припадник хаплогрупе R1а:

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.msg14875#msg14875

2. Хумци (Умци) - Милошевићи

Братство настањује село Хумци, које је по њима и добило назив. Потомци су Бјеладина Хумца досељеног на земљу Цетињског манастира у време Ивана Црнојевића. Бјеладин је био из Врања у Зети, испод Хума (Хотског), отуд и надимак Хумац. Био је католик, а његово потомство је прешло у православну веру. По предању, њихови сродници су Ђоновићи у селу Томићи у Црмници (од Јована - Ђона, рођеног Бјеладиновог брата).

Сви данашњи Хумци потичу од Бјеладиновог потомка Милоша Вука Раичева, по коме носе презиме Милошевић.

Славе Ђурђев-дан.

3. Деље

Братство Деље (једн: Деља) живи у Доњем Крају. Потомци су Дељана који је са Косова добегао Ивану Црнојевићи у Ријеку, и био његов перјаник. Кад је двор Иванов пресељен на Цетиње, Дељан се населио у Доњем Крају на земљи коју му је дао син Ивана Боројевића, Владислав.

Славе Никољ-дан.

4. Шпадијери

Шпадијери у Доњем Крају потичу од неког ковача (шпадијера) који се доселио на Цетиње у време Ивана Црнојевића из доње Херцеговине.

Славе Ђурђев-дан.

5. Мартиновићи и Вуксановићи - Орловићи

Живе у Бајицама, Дубовику и Јабуци. Огранак су велике и разгранате лозе племићког порекла - Орловића. Родоначелник војвода Вук Орловић, према предању, био је заповедних града Сокола код Ужица у 14. столећу.

Према једној верзији (Ердељановић) Вукови синови се исељавају у Херцеговину - Гацко, одакле ће, након пада Херцеговине под турску власт, велики број становника прећи на подручје под влашћу Црнојевића. Чукунунук војводе Вука, Никола, доселио се у Цуце крајем 15. столећа, а његов унук Бајо Шћепанов прешао је у Бајице у другој половини 16. столећа.

Међутим, према другој верзији (Ковијанић), Орловићи су у Цетињу знатно раније: у которској документацији помиње се Тодор Ненојев Ивановић са Цетиња (Thudor Nenoe Ivanovich de Cetine) 1440. године кога Ковијанић препознаје као сина Неноја Орловића који је и по предању родоначелник бајичког огранка Орловића (с тим што се смешта у познији период).

Није искључена ни могућност да је Неноје привремено боравио на Цетињу, а затим прешао у Цуце, да би се његов потомак поново доселио на Цетиње[14].

Бајов праунук, војвода Вуксан Николин, родоначелник је Вуксановића, а Вуксанов братанац, кнез Мартин Влатков, великог и разгранатог братства Мартиновића, који се деле на родове (у Бајицама): Мартиновићи, Томашевићи, Стијеповићи, Николићи, Драговићи, Андрићи, Војиновићи, Вукосавовићи, Ђуровићи, Латковићи, Батрићевићи, Марковићи, Ивановићи и Милошевићи.

Почев од кнеза Мартина и његових синова, Мартиновићи су цетињски главари - кроз цело 18. и 19. столеће давали су војводе и сердаре.

Орловићи славе Светог Јована.

До сада је на Српском ДНК пројекту евидентирано неколико резултата братстава који су огранци Орловића, са резултатом хаплогрупе E1b V13, а о томе је писано и на форуму Порекла:

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=960.0

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=285.0

6. Остали родови

Мариновићи у Очинићима су пореклом из Херцеговине, из Гацка. Њихови преци, највероватније један дом или задруга, доселили су се најпре у Пипере, а у 16. столећу су дошли на Цетиње. Њима сродни су Аладини. У дефтеру из 1521. године помиње се махала Аладиновићи, као заселак Цуца[15].

Славе Светог Јована.

Мировићи на Угнима и Врелима су од претка Мира који је из Његуша (Мирац) добегао у 17. столећу због крви.

Славе Митров-дан.

Почеци (једн: Почек) у Доњем Крају су старином из Старе Србије (Бањска), одакле су им преци на прелазу 14. у 15. столеће дошли најпре у Пјешивце, а један део њих је због крви у 17. столећу добегао на Цетиње. Од њих су Почеци у Врањини на Скадарском језеру.

Славе Светог Јована.

Према једној верзији, Почеци су огранак пјешивачких Мијушковића. Уколико ово узмемо као тачно, као и да су Мијушковићи истог порекла са пјешивачким Перуновићима (од кнеза Богдана Потолића), могли бисмо посредно закључити да су Почеци носиоци хаплогрупе Ј2а, која је утврђена код једног тестираног припадника пјешивачког братства Перуновића:

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=52.20

Зечеви (једн: Зец) у Доњем Крају су потомци једног Зеца из Побора који се доселио на Цетиње крајем 17. столећа.

Славе Ђурђев-дан.

Ћеранићи у Доњем Крају су потомци једног Ћеранића из Мокрина више Новог, који се доселио крајем 18. столећа на Цетиње, а потичу од херцеговачких Ћеранића из Поповог Поља који су сишли у Боку у сеоби 1692. године.

Славе Светог Василија Великог.

Кажије у Очинићима су од Кажија из Љешанске нахије, одакле је око 1860-те неколико кућа овог братства кренуло за Србију. Међутим, због лоших односа две државе у то време, враћени су са границе и онда су се доселили на Цетиње.

Славе Светог Илију.

Напомена: у овом прегледу нисам навео све родове који живе у насељима Цетињског племена (разнородне досељенике из других делова Катунске нахије и другде из Црне Горе), већ само братства заснована на Цетињу.

Извори:

Стара Црна Гора - Јован Ердељановић

Насеља Старе Црне Горе - Саво Радусиновић

„Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића“ – Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић

„Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“ - Ристо Ковијанић

Паштровићи - Јован Вукмановић

Братство Зоговића кроз прошлост - Богдан Зоговић

_______________________________________

[1] Претпоставка Јована Ердељановића је да је старији назив био Цветиње.

[2] И двор и стари манастир разорили су Турци 1692. године.

[3] Родове ћу наводити према местима у којима живе, или су раније живели. Изумрли и исељени родови исписани су у италику, а родови који су и у 20. столећу живели у Цетињу у словима у болду.

[4] Од ових Поповића потиче Свети Симеон Дајбабски. Рођен је 1854. године на Цетињу као Саво Васов Поповић. Након замонашења у Русији био је јеромонах у острошком манастиру. Након једног чудесног виђења, засновао је пећински манастир Дајбабе код истоименог села у Зети, 1897. године, чији је игуман био до упокојења 1941. године. Због чуда која су се дешавала над његовим нетрулежним моштима, канонизован је као светитељ.

[5] Назив Бајичићи указује на могуће истородно порекло Бајица.

[6] Мусулим или муселим је турски чиновник.

[7] Ово су посебни Орловићи и немају везе са Орловићима - Мартиновићима.

[8] У Боличином извештају из 1614. године наводе се као посебно племе.

[9] Радовићи у Лимљанима у Црмници потичу са Угна, наводно од братства Капа. Можда су у питању ови истражени угњански Радовићи.

[10] У которској документацији од 15. столећа на даље помињу се и као Капице и Капичићи - Capizza, Capicich.

[11] Презиме лагатор је, највероватније изведено од грчког алагатор - старешина гласоноша.

[12] Наведени према братствима.

[13] Искварено од Владиславић.

[14] Што се тиче племићког порекла, не постоји историјски доказ о пореклу Орловића, нити се то презиме јавља у документима времена када су живели родоначелници Орловића. Према једној верзији, Орловићи потичу од Немањића: краљ Радослав, унук Стефана Немање, имао је сина жупана Драгоша, а овај Станислава - Стања (протовестијара на двору краља Милутина), који је родоначелник Стањевића (од којих порекло вуче један број братстава у Црног Гори, као на пример велико братство Вукчевића у Љешанској нахији). Стањ је имао сина Гргура (велики челник), а Гргур Вукшу - великог војводу Вука Црногорца (по Скопској Црној Гори, где су имали поседе). Вук Црногорац је отац војводе Павла „Орловића“, чији је син Неноје, а унук Тодор који се помиње у которском документу.

[15] И поред необичног имена које би се могло повезати са турском влашћу, сви Аладиновићи пописани у дефтеру носе словенска имена.

АУТОР: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић

The post Племе Цетиње – порекло становништва appeared first on Порекло.

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић

Племе Ћеклићи налази се у средишњем западном делу Катунске нахије, на широком подручју које се на југу и југозападу граничи са облашћу Његуша и Цетиња, на крајњем југоисточном делу са ријечким племеном Косијери, а целом североисточном страном са племенима Бјелице и Цуце, и коначно једним малим делом на северозападу и са подручјем Боке.

У модерно време, подручје Ћеклића важи за једно од рељефно и климатских најсуровијих крајева Црне Горе. Међутим, то је последица неумереног сечења шуме у последњих неколико столећа, што је узроковало спирања тла. У средњем веку, у Ћеклићима је било великих површина под густом храстовом шумом, а посојало је и језеро (од којег је остао само топоним, назив села Језер), из којег је отицала речица Љута, која се данас јављa код Ораховца у Боки, и Ћеклићи су тада, несумњиво, били много пријатније место за живот.

У области Ћеклића су следећа насеља:

[caption id="attachment_58650" align="alignleft" width="225"] Црква Светог Илије[/caption]

У средишњем, најпитомијем делу племенске области су Кућишта (која су одувек била племенско средиште), Вучи До, Крајњи До и Војковићи. На југ су села Милијевићи и Петров До, а у северном делу Убао, Драгоми До и Језер које је најсеверније и веома пространо насеље (састоји се од пет заселака). У Вучјем Долу је саборна црква Ћеклића, посвећена Светом Илији, која потиче још из 14-ог, а по неким мишљењима чак из 12. столећа. Данас је на месту ове цркве новосаграђена црква из 19. столећа.

Ћеклићи су веома старо племе, које се помиње још у првој половини 14. столећа. Ранији аутори[1] су као први помен племена Ћеклића истицали један млетачки извор из 1431. године. Међутим, један дубровачки документ бележи извесног Бојка Ивановића Ћеклића[2] тачно пола столећа раније[3]. У околини Скадра је почетком 15. столећа постојало село, уписано у млетачки Скадарски земљишник из 1416. године као Teclani, и у њему Jon Tecla (Јован Ћеклић?). Није искључено да ови Теклани Доње Зете имају везе са нешто севернијим зетским Ћеклићима, али то није сасвим поуздано. Ипак, најстарији помен братства је из једног которског документа из 1326. године, где се помиње Мароје од Ћеклића (Maroye dе Tecla).

[caption id="attachment_58651" align="alignright" width="217"] Света Текла[/caption]

Према бјелопавлићком предању, Ћеклићи су ранији становници долине Зете, где су имали своју цркву Свете Текле[4], на месту где је у другој половини 19. столећа заснован Даниловград, по којој су и добили племенско име. Наводно су их из тог краја протерали управо дукађински досељеници Бјелопавлићи, те су се Ћеклићи померили на запад у своје планинске области, где су имали своја летња станишта.

Ово предање се може чути и у самим Ћеклићима, али за њега нема никакве документарне потврде. Видимо да се Ћеклићи помињу у документима приморских градова током целог 14. столећа (када Бјелопавлићи вероватно још нису ни постојали, или је ово племе било на самом свом зачетку), и то најчешће као становници своје племенске области у којој и касније живе, али и неких крајева у Боки (Кавач, Тиват, Котор). Дакле, уколико их је и било у Бјелопавлићима, они су тамо касније заузели себи неке поседе дошавши из Боке или Катунске нахије, да би се касније вратили у матичну област.

Племенска слава Ћеклића је Свети Илија, а не Света Текла, али то не мора да буде аргумент против порекла Ћеклића из Зете, јер је слава могла бити и мењана. С друге стране, бјелопавлићко предање би могло доћи и као последица једне друге сеобе, великог братства Калуђеровића, које је живело управо на месту каснијег Даниловграда и одатле у 17. столећу предигло у данашње Ћеклиће. Калуђеровићи јесу велико и угледно братства, али ни у ком смислу не представљају главнину Ћеклића, а, осим тога, у време свог преласка у Катунску нахију, Калуђеровићи су славили Свету Петку.

Према народној верзији, назив племена потиче управо по цркви посвећеној Светој Текли (у локалном говору - Ћекла), док има мишљења (нпр. Ердељановић) и да је он изведен од родоначелника Ћекле. Наиме, у средњевековним споменицима, може се наићи на име Ћекла или Текла, и то не само као женско, него и као мушко име.

О старини Ћеклића у овом подручју говори и старина цркве Светог Илије, племенске славе, која потиче из давнине, из раздобња између 12. и 14. столећа. С обзиром на ову чињеницу, као и сродство старих родова који чине изворну окосницу племена, Ћеклићи су остали компактна заједница током целог средњег века. На подручју Војковића и Вучјег Дола постоји градина, остатак мањег средњевековног утврђења које је вероватно подигнуто за одбрану. Према племенском предању, ту су седели ћеклићки кнезови. Подручје у којем се јављају Стари Ћеклићи је прилично широко: њихови поседи се у изворима јављају у подручју повише Будве, затим у својој каснијој племенској територији у Катунској нахији, у области Чева, долине реке Зете, па можда чак и у Доњој Зети. Оволика раширеност огранака Ћеклића указује на њихову старину.

По доласку Ивана Црнојевића и његове дворске свите и свих пратилаца – војске, чиновника, занатлија, и др, у област Цетињског Поља, стање у овој и суседним областима почиње да се мења. Старији родови, па тако и Ћеклићи, полако се изолују по својим насељима, делом се утапају међу нове досељенике или исте утапају у свој корпус, а део се временом исељава.

Турско освјојење Црне Горе ће значајно утицати и на Ћеклиће, најпре на исељавање дела племеника на подручје под влашћу Млетачке Републике, а затим и на нејединство у племену узроковано преласком једног дела племеника у ислам. Они ће, почетком 18. столећа, у време „Истраге потурица“, великим делом бити исељени, док ће део прихватити да се врати у хришћанску веру. Све ово је утицало на слабљење старијег племенског слоја, док на другој страни расте утицај потомства свега тројице дошљака из 16/17. столећа, које ће током 18. столећа преузети првенство у племену. Да ли се радило о појединачним дошљацима, или о групама сродника досељеним у Ћеклиће у том периоду, непознато је, али с обзиром на кратко време у којем су успели да се наметну старинцима као главарски слој, рекло би се да их је морало бити више. Јачање дошљачких братстава, као што је често био случај и у другим крајевима Црне Горе, појачава се исељавање старијих родова и опадање значаја оних њихових братственика који су у матичном племену остали.

Ћеклићи су пописани у турским дефтерима 1521. и 1523. године, као Теклићи, и то 1521. у Нахији Пјешивци, а 1523. у Нахији Цетиње. У овим дефтерима, осим наведених ћеклићких села, пописане су и махале Црни Врх, Јабуков До и И(в)ковићи, која су касније запустела. Иковићи би могли бити огранак староћеклићког братства Маројевића. У овим дефтерима налазимо и махалу Остојићи у Поборима, као и цетињску махалу записану највероватније као Остојшићи. Једно од старих братстава Цетињског Поља били су и Остојићи, који би могли имати везе са ћеклићким Остојићима. О њима је писано у овом тексту:

http://www.poreklo.rs/2015/11/20/pleme-cetinje-poreklo-stanovnistva/

Такође, као махала у Маинама пописани су Медовићи, који би веома извесно могли бити део ћеклићких Медојевића.

Ердељановић почетком 20. столећа констатује да потомака стариначких родова правих Ћеклића у племену има тек око четвртине, док остали део, велику већину, чине родови који потичу од досељеника из Брда и Херецеговине из 16/17. столећа. Међутим, овде се мора имати у виду неспорна чињеница да су се ти дошљачки родови зачели и у прво време развијали у окриљу стариначких, те да њихово порекло од досељеника може да се односи само на праву мушку линију, док су се материнским пореклом сасвим уједначили по крви са Старим Ћеклићима.

Порекло становништва

Старији родови у Ћеклићима[5]

Судећи по разним изворима, стариначки родови Ћеклића су они који су и дали име племену, и међусобно су углавном повезани сродством. Пре свега, ту су Остојићи, Медојевићи и Војковићи. Рекло би се да они изворно потичу из крајева изнад Боке, који касније припадају бокешким племенима Побора, Брајића и Маина – област изнад Будве. Одатле су они поседали планинске области, касније племенско подручје Ћеклића, затим Цетињско Поље, део племенске области Цуца, даље на југ делове потоње Ријечке нахије, на исток јужни део племена Озринића, и најдаље до долине Зете у поменуту област где је у модерно доба заснован Даниловград. Очито је да се радило о великом и јаком братству које је успело да поседне и насели оволико подручје.

У средишњем делу Ћеклића живело је велико братство Остојића. У которском документу из 1443. године, помиње се Брајко Остојић из Ћеклића (Braichus, Ostoie de Tieclitis[6]). Остојићи се помињу и у оснивачкој повељи Цетињског манастира Ивана Црнојевића из 1485. године, и то Раткo Остојић[7], a затим и у повељама из 1489. године - властелини Радич Остојић[8] у Угнима и Љепоје Остојић у Ћеклићима. У турским дефтерима из 1521. и 1523. године, у Поборима изнад Будве уписана је махалa Остојићи, а у Маинама у махали Медојевићи појављује се Вуксан Остојин или Остојић. Осим тога, у оквиру Цетиња, као једна од махала уписани су и Остојшићи, који би могли бити Остојићи, којих је било и у Цетињском Пољу крајем средњег века.

Ово братство се делом потурчило у 16. столећу, чак су у свом заселку Остојићи подигли дрвену џамију. Један огранак потурчених Остојића звао се Кршевићи. Сви потурчени Остојићи су се у време „Истраге потурица“ иселили у Никшић.

Могуће је да братству Остојића припадају и стари становници Језера, од Петровића досељених у 16. столећу названи Језерани. Убрзо по доласку Петровића, Језерани су се иселили. Остала су упамћена нека презимена: Остојићи, Обради, Чалићи, Хоћевићи. Мало дуже су у Језеру опстали старинци Лопатине, који су се средином 16. столећа иселили у Херцеговину, где њихових потомака има и данас (под презименом Дрињак).

Део Остојића се временом иселио према Озринићима и, касније, ка Потарју.

Медојевићи су насељавали Кућишта и остала села у средишњем делу Ћеклића. У Цетињском Пољу, у 15. столећу, након подизања манастира, као кметови на манастирској земљи помињу се и Медојевићи. Један Цетињанин Медојевић, ковач, се помиње у которској документацији још од 1398. године надаље. У дефтеру из 1521. године као део Маина се наводи махала Медовићи, који вероватно имају везе са ћеклићким и цетињским Медојевићима. Медојевићи су се у 16. столећу делом потурчили, а након „Истраге потурица“, почетком 18. столећа, део се иселио за Никшић, док су се неки вратили у православну веру, али се овај род истражио до краја 18. столећа. Један део православних Медојевића се иселио за Озриниће, а касније на север у Потарје, где и данас има Медојевића, као и Остојића и још неких других њима сродних родова.

Огранак потурчених ћеклићких Медојевића су Мемовићи - Црновршани. После „Истраге потурица“, иселили су се из Катунске нахије у Никшић. Мемовићи су касније прешли у Будимљу, одакле су их истерали Васојевићи, па су на крају завршили негде у Малој Азији.

Војковићи су треће велико старо ћеклићко братство. Помињу се још 1436. у једном которском документу као братство – Voichovich de Tieclitis.

Деле се на два огранка, оне у матичном селу Војковићи и Маројевиће у Крајњем Долу и Милијевиће у истоименом селу.

У Војковићима су два братства - Адровићи и Радојевићи.

Адровићи су од једног потурчењака, и разродили су се на Синановиће и Џаковиће. У време „Истраге потурица“, део се иселио из Ћеклића, а део се покрстио и остао у племену, али су им остала муслиманска презимена.

Радојевићи су огранак Војковића који се није турчио. Разгранали су се на следеће родове: Вуксановићи, Јоветићи, Ивановићи, Мијушковићи и Митровићи.

Други огранак Војковића су Маројевићи.

Према предању које је забележио Ердељановић у Ћеклићима, Маројевићи су потомци властелина Мароја Војковића из 15. столећа. Међутим, вероватнији родоначелник Маројевића је већ наведени Мароје Ћеклић који се помиње у которском документу још 1326. године.

Властелим Мароје би могао бити потомак и имењак родоначелника Мароја. Маројев унук Марко се потурчио у првом столећу турске власти[9]. Његови потомци су се разродили на Рамадановиће и Мухадиновиће. У време „Истраге потурица“, део је побегао за Никшић, а део је остао, покрстио се, али су им остала муслиманска презимена[10] Рамадановић и Мухадиновић. Живе у Крајњем Долу.

Други огранак Маројевића су Милијевићи у истоименом селу. Према ономе што је записао Ердељановић, они потичу од родоначелника Милије (16. столеће), сина Марка Војковића, који се није потурчио. Милијино потомство се разгранало на три рода: Станковићи, Марковићи и Јововићи. Међутим, столеће раније, 1431. године у которском документу помиње се Павле Милијевић (Paulus Milievich de catuno Tieclitis). Можда је у питању само патроним, по оцу Милији, а уколико би се ћеклићки Милијевићи довели у везу са наведеним катунаром Павлем, онда би старина овог братства била померена читаво столеће или нешто више уназад. У Повељи Ивана Црнојевића из 1489. године помиње се и Ђурђе Милојевић „от Теклић“, као један од 24 властелина Црне Горе. Да ли је у питању патроним од оца Милоја, или овог Милојевића можемо повезати са Милијевићима, тешко је рећи.

О Медојевићима и Остојићима је за прилоге за Порекло написао Бранко Медојевић:

http://www.poreklo.rs/2012/02/24/poreklo-prezimena-medojevic/

http://www.poreklo.rs/2012/02/03/poreklo-prezimena-ostojic/

Осим наведених родова, у области Ћеклића живела су и друга стариначка братства, за која се не може поуздано рећи да ли припадају братству Ћеклића:

У Кућиштима су запамћена три рода, која су у племенском предању остала упамћена као влашка: Фрадели, Шораји и Топаљи, који су ово место населили у 16. столећу, вероватно са Цетиња, када су Кућишта запустела. Ова братства су затекли Калуђеровићи кад су се доселили у Кућишта у 17. столећу. Фрадели су се недуго потом истражили, а Топаљи су изгинули у крвној освети са Шорајима, док су се Шораји у 18. столећу иселили у Боку, где ово братство касније замире.

Илићи су у Ћеклићима, у Вучјем Долу, живели до средине 16. столећа, кад су се иселили у Површ у Херцеговину, где су се разгранали на 6 или 7 родова.

Илијашевићи и Петровићи из Вучјег Дола су се у 16. и 17. столећу иселили у Боку и тамо покатоличили.

У Петровом Долу су крајем средњег века живела два рода за која постоји предање да су посрбљени Власи - Камате и Бацуљи. Бацуљи су били јако братство и давали ћеклићке кнезове, све до почетка 18. столећа[11]. Камате су се иселили под притиском досељеника у 16. столећу, док су се Бацуљи одржали све до почетка 18. столећа када су дошли у сукоб са досељеним Калуђеровићима, који су им тада преотели и кнештво, а Бацуљи су се затим иселили. Могућег родоначелника Бацуља, Ристо Ковијанић налази у личности Бацела Боановића или Во(ј)ановића (Bacel Voanovich) који се помиње у которским документима крајем 14. столећа.

Уљаревићи су стариначко братство у Ћеклићима које се иселило у Боку у 17. столећу, где их и данас има.

Ђуровићи су, такође, били старинци у Петровом Долу, потурчили су се, па су исељени у време „Истраге потурица“.

У Ублима је живео стариначки род Сладковићи, који су нестали пре 17. столећа, пре него су се доселили садашњи становници Убла. Досељеници су у селу затекли Чалаке и Јовиће, који су се истражили током 17. столећа. Сладковићи (Слатковићи) су махала у оквиру Бјелица у турском дефетеру из 1521. године. Веома је извесно, нарочито с обзиром на близину два племена, да се ради о ћеклићким Сладковићима.

Сви стари родови у Ћеклићима славе Светог Илију.

Братства у Ћеклићима досељена у 16. и 17. столећу

Петровићи

Петровићи су велико и разгранато братство које насељава северни део Ћеклића.

Деле се на родове: Јовановиће, Пајовиће, Радуловиће, Никчевиће (сви у Језеру), Павићевиће (Драгоми До), Драгутиновиће, Вујовиће, Вујошевиће (Убао), Мирковиће и Павлићевиће (Петров До).

Сви ови родови потичу од заједничког претка Петра, по коме и цело братство носи презиме, који је средином 16. столећа добегао у Ћеклиће из Бјелопавлића, где је, према предању, побио неке турске порезнике. Он се населио у Језеру, а братство се касније умножило и раширило и у околна села.

Петар је био од братства Буроњића. У Бјелопавлићима не постоји братство са овим презименом, али зато постоје Буроњи у Љешанској нахији, у непосредној близини Бјелопавлића[12]. Није искључено да Петар потиче од Буроња[13].

Постоје мишљења да ћеклићки Петровићи потичу од Куча Мрњавчића, и то према предању братства Демировић из села Велишевци код Љига о пореклу од Петровића - Драгутиновића. Генетским тестирањем утврђено је да овај род носи хаплогрупу Е1b. О томе је писано на форуму Порекла: http://www.poreklo.rs/forum/?topic=58.0

Петровићи славе Светог Илију, што је родоначелник Петар Буроњић преузео од Ћеклића код којих се настанио, а ранија слава била му је Свети Стефан.

Калуђеровићи

Калуђеровићи се деле на следеће родове: Калуђеровиће, Матановиће (у Крајњем Долу), Томашевиће, Николиће, Радниће, Латковиће (Кућишта) и Домазетовиће (Петров До).

Слично као и предак Петровића, предак Калуђеровића, Стеван, добегао је из Бјелопавлића, према предању - због убиства неког спушког Турчина, у другој половини 17. столећа. Под старост се замонашио - закалуђерио, па су његово потомство Ћеклићи прозвали Калуђеровићима.

Син Стеванов, Павле, преотео је кнештво Бацуљима, али су га они убили[14], па је кнез постао његов брат Раде. Од половине 19. столећа, главарство у Ћеклићима опет је прешло на Калуђеровиће. Од њих је био чувени војвода Ђуро Матановић (слика десно).

Од ћеклићких Калуђеровића су Калуђеровићи у Озринићима, Цетињу, Никшићу и Боки, а један од њих се вратио у Бјелопавлиће и од њега потичу тамошњи Калуђеровићи у Доњој Главици.

Калуђеровићи славе Светог Илију, што је родоначелник Стеван преузео од Ћеклића код којих се настанио, а ранија слава била му је бјелопавлићка - Света Петка.

Вучедољани

Братство је назив добило по Вучјем Долу у који се доселио заједнички предак.

Дели се на три огранка:

„Гвозденовићи“, чији су родови Гвозденовићи и Раичковићи,

„Пророчице“, чији су родови Пророчице, Вукосавовићи и Марковићи, и

„Вицковићи“, чији су родови Вицковићи, Радуловићи и Војиновићи.

[caption id="attachment_58652" align="alignleft" width="217"] Анто Гвозденовић[/caption]

Сви потичу од претка Перише Мишевића који је добегао у Ћеклиће крајем 17. столећа из Гацка - Чарађе. Постоје најмање три верзије о ранијем пореклу овог братства: по једном, они су огранак великог братства Орловића (с којим их везује легендарно Чарађе), по другом, они су сродници његушких Хераковића и Раичевича (што би потврдила и иста крсна слава – Ђурђев-дан[15]), по трећем, они су посебно херцеговачко братство.

Вицковићи - Вучедољани су били кнезови ћеклићки крајем 18. и до средине 19. столећа.

Од вучедолских Гвозденовића је чувени генерал Анто Гвозденовић (1854-1935), војни хирург, „генерал у три војске“ – црногорској, руској и француској, дипломата и политичар.

Вучедољани славе Светог Илију, што је родоначелник Периша Мишевић преузео од Ћеклића код којих се настанио, а ранија слава била му је Ђурђев-дан.

ИЗВОРИ:

Јован Ердељановић - Стара Црна Гора

Ристо Ковијанић - Помени црногорских племена у которским споменицима

Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић - Два дефтера Црне Горе из времена Скендербега Црнојевића

Саво Радусиновић - Насеља Старе Црне Горе

Божидар Вукчевић - Срби Склавоније и Скадра XV вијека и хиландарски посјед Каменица

Ђуро Батрићевић - Црногорско племе Ћеклићи, братство Гвозденовићи

Бранко Медојевић - Историја Медојевића

и други извори

[1] Ердељановић и др.

[2] Бојко је или из Леденица (више Рисна, што није далеко од подручја племена Ћеклића) или, према мишљењу Риста Ковијанића, из Лединца више Котора, што је стари назив за Његуше.

[3] Овај помен Ћеклића из 1381. забележио је и Јиречек.

[4] Култ Свете Текле, ученице Светог апостола Павла и првомученице из раног времена хришћанства, је веома раширен у приморским деловима србских земаља. У западним деловима Црне горе постоји 6 или 7 храмова посвећених овој светој мученици, док, с друге стране, у осталим србским крајевима, није поштована у толикој мери.

[5] У болду су родови који ту живе и у 20. столећу, а у италику они који су изумрли или се иселили из племена.

[6] Начин на који је записано његово име јасно указује да Брајко није син неког Остоје, већ припадник рода који носи назив по неком родоначелнику Остоји.

[7] Цетињски манастир је делом заснован на имању Ратка и других Остојића. Занимљиво је да се у Повељи уз Ратка помиње и црква Свете Текле у Цетињском Пољу.

[8] Могуће је да су Ратко из 1485. и Радич из 1489. године иста особа.

[9] Махмут, син Марков, помиње се 1549. године у Подгорици.

[10] Има и другачијих мишљења о турчењу неких ћеклићких родова (Ненад Стевовић), да нека од ових муслиманским презимена вуку корен од турских имена која су хришћани давали деци из разних разлога, што није усамљен случај у Црној Гори.

[11] У млетачким документима се у 17. столећу помињу Бацуљи: Радивоје Радоњин, Шћепан, Ђукан Вујошев, Вуксан Вујошев и Мијушко, последњи кнез бацуљски (1712). Судећи по именима, Бацуљи су у 17. столећу били сасвим посрбљени, или можда и нису влашког порекла.

[12] У Буроњима данас већину становништва чине досељеници из Озринића, али постоји и једно старо братство, вероватно изворних Буроња, које се зове заједничким именом Кунице, а чине га родови: Ћетковићи, Вучковићи и Ненадовићи.

[13] У которском документу помиње се убиство Павла, сина Петра Буроњића, 1566. године, кога је убио Никола Бараковић из Ћеклића.

[14] Убиство Павла Стеванова Калуђеровића се веома подудара са документованим убиством другог Павла, сина Петра Буроњића, па се поставља питање – није ли предање досељеника у Ћеклиће од једне личности направило два истоимена легендарна лика, којима покушава да повеже два велика дошљачка братства.

[15] Утолико, Вучедољани би могли да буду огранак племена Дробњака. Неки Гвозденовићи су се касније иселили из Ћеклића управо у Дробњак, где их и данас има. Можда би ово могло указати на могућу везу између Гвозденовића и других Вучедољана са Дробњацима.

The post Племе Ћеклићи appeared first on Порекло.

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић

Област

Племе Његуши налази се у западном делу Катунске нахије, у планинској области изнад Боке Которске. Целом северном, источном и јужном страном граничи се са подручјима Ћеклића и Цетињског племена, као и бокешким племеном Побори, а на западу са Горњим Грбљем и подручјем Котора.

Племе је засновано у Његушком Пољу северно од Ловћена. Сами Његуши ову плодну зараван зову просто - Поље. Поље је веома погодно за живот и има добру друмску везу са Котором, отуд је насеље у њему давно засновано. Ловћен је средишњи део племенског подручја. Подручје јужно и западно од Ловћена је касније ушло у племенску област.

Средином 14. столећа, област Његуша била је у поседу Котора. Средишњи део области где се развило прво насеље раније је називан Лединац. Помен Лединца у которској документацији током 14. столећа је чест. Касније сасвим преовладава назив Његуши, који се први пут јавља 1420. године у которским документима. Увећањем броја житеља, издвајају се заосеци главног насеља у Пољу, који временом почињу да се сматрају посебним селима.

Стара његушка села су у Пољу, са истока на запад: Дуги До, Вељи Крај (касније су ту настала три посебна села: Вељи Крај, Хераковићи[1] и Раичевићи[2]), Копито, Врба и Жањев До. Северно од Поља у мањим карстним заравнима су Вељи и Мали Залаз (некада је ово било једно село - Залаз).

У турским пореским дефтерима из 1521. и 1523. године, село Његуши је пописано у својих осам махала, од којих су познате: Вељи и Мали Залаз, Врба и Жањев До. Преостала четири села су: Радичевићи, Миочићи, Лицомилићи и Поља. Очито, а то се може закључити и по реду навођења у дефтеру, прве три махале су стари називи заселака у оквиру Вељег Краја. Радичевићи су стариначко братство, по којем је заселак носио име[3]. Поља су Његушко Поље, средишњи део племена.

Касније су у састав племена ушла и села Мирац[4] изнад Шкаљара (отето од Котора) и Мајстори[5] изнад Побора (добијено од владике Петра II у замену за део његушке земље око Манастира Стањевића).

Село Чавори, нешто западније од Мајстора, настало је почетком 19. столећа, од досељених раичевићких Чавора, који су се склонили из свог села због крви.

Последње насељено његушко село (данас заупустело) су Пода на јужној страни Ловћена, изнад Грбља, која су настала тако што је крајем 19. столећа катун села Раичевића стално насељен.

И данас постоје сва ова села (већином слабо насељена, нека запустела), а под Његушима се сматра варошица настала у подручју старог села Врба, уз друм Цетиње - Котор, у 19. и 20. столећу. Подручје Његуша данас је већим делом у саставу Општине Цетиње, док села Велики и Мали Залаз на северу и Мирац на западу припадају Општини Котор.

[caption id="attachment_58940" align="aligncenter" width="1024"] Његуши крајем 19. столећа[/caption]

Назив

Назив Његуши је изазивао доста полемике у прошлости. Пре свега, етимологија назива је била спорна, да би на крају углавном био заузет став да је порекло назива словенско. У србском језику постоје имена (и презимена) са истом основом Њег- (Његослав, Његован, Његомир, Његота, Њего, итд), док у пољском постоји лично име управо Његуш (Niegusz). Ковијанић је мишљења да Његуши назив дугују потоку Нелгошу који је некада текао Пољем[6].

Такође, спорно је било и по ком племенском слоју је дошао назив. Дуго је владала фама да је племенско име дошло по планини Његош у старој Херцеговини испод које су једно време седели преци Хераковића и Раичевића. Ова варијанта била је подржавана и од династије Петровића - Његоша[7] која потиче од овог слоја становништва. Међутим, назив Његуши, као братствено или племенско име, потиче из знатно ранијег периода у односу на време када је дошло до досељења Херака и Раича испод Његош планине (уколико је тог досељења уопште и било, о чему ће бити речи касније). Најизвесније је да је племенско име изведено од братственог / родовског, а ово од личног имена родоначелника.

Најранији помен

Као најранији помен племена Његуша узима се 1435. година, када се они, у једном млетачком документу наводе као проблематични поданици Ђурашевића, премда, према мишљењу Илариона Руварца, ово племе, односно његов родоначелник, помиње се још у 11. столећу у једној латинској листини, и то као Његуш Поткупица (Negusius Podkupica). Становници са подручја Његуша су забележени и знатно раније у млетачкој и которској документацији, али не под именом Његуша.

У попису црногорских и брдских племена Которанина Марјана Болице из 1614. године, рађеном у форми извештаја млетачкој влади за потребе ратовања против Турске, Његуши се наводе као прво и највеће племе у Катунима.

Порекло становништва[8]

1. Стари његушки родови[9]

Вељокрајани

Најстарији записани именом становници Његуша су Бан, Радоста и Раден и њихови синови Милоје, Богоје и Радич (забележени у которском документу из 1334, као житељи Лединца, што је средишњи део Његуша - каснији Вељи Крај и околна села). Дакле, још почетком 14. столећа на Његушима је било сталних становника, а, како Ковијанић закључује, „сваки од њих носи класично име српско“. Припадници неких старих родова, као Пиме, Биволичићи, Змајевићи, Шестани, Ћеклићи, Пророковићи[10], како се може видети из оновремених докумената помињу се у документима и као становници Котора и Његуша (Лединца), из чега се може извести двојак закључак: или су Његуши у подловћенски крај насељени из Боке, или су ти бокешки родови сишли са Његуша. У сваком случају, видимо измешаност живља на подручју Боке и Катуна.

Вељокрајани су Стари Његуши који су живели у средишњем делу племена - Вељем Крају (на чијем подручју су данас села Хераковићи и Раичевићи). Од некада великог и јаког братства (у време Ивана Црнојевића било их је 70 кућа) до 20. столећа су остала само два мања рода Николићи и Батрићевићи.

Велики део Старих Његуша иселио се током 18. столећа под притиском ојачалих дошљака, нарочито Хераковића и Раичевића. До доласка Пуношевића у Његуше, Вељокрајани су били племенски главари, а у 17. столећу дали су тројицу црногорских митрополита - Руфима I, Руфима II и Василија.

Радичевићи су потомци Радича Милојевића који је живео у другој половини 14. столећа. Често се помињу током 15. столећа у которским документима, а у првој четврти 16. столећа, у турским дефтерима су махала са 31 (1521.), односно 39 (1523. године) кућа. Били су главно братство Старих Његуша.

Бркачићи Вељокрајани су били кнежеви његушки. На основу расположивих докумената, не може се са сигурношћу рећи да ли су Бркачићи кнежевски огранак Радичевића, или је Бркачић старије презиме у оквиру којег се развило бројно братство Радичевића. Од овог рода је и његушки кнез Алекса Божидарев(ић) који се помиње у повељи Ивана Црнојевића из 1489. године, а 1503. године у млетачком документу је назван „кнез Алекса војвода његушки“. Он је и старешина Радичевића по турском дефтеру из 1521. године, док га две године касније нема, а његова баштина је у поседу његовог брата од стрица Вукосава Радославовог. Овај род је изумро крајем 16. столећа, а кнештво су од њих наследили дошљаци Богдановићи, и то по тазбинској линији. Бркачићи се помињу и касније у 17. столећу у Боки.

Вељокрајани су били и братства Шестокрили[11] и Пиме[12], који су се иселили у Боку. Последња кућа Пима иселила се из Његуша средином 19. столећа.

Део Вељокрајана се у 18. столећу, под притиском Хераковића, преселио Пољем на запад у мало село Жањев До. Била су то четири рода: Гавриловићи, Јовечки[13] (који су се касније иселили из Његуша), и Љесари и Вуловићи којих је у Његушима било и у 20. столећу.

Када су Његуши преотели Мирац од Млетака, једна кућа Вељокрајана се тамо населила и њихови потомци се данас носе презиме Пераш.

На подручју Дугог Дола од староњегушких братстава живели су Савовићи (последњи је убијен од стране дошљачких Марићевића око 1780. године), Лачићи и Глобари, који су се раније иселили из Његуша.

У Врби су живела староњегушка братства Лакови - Лаковићи, Курдови (ова два рода су се истражила у 17. столећу) и Змајевићи[14] (који су се иселили у Боку у 17. столећу). Једини врбљански род који је остао у Његушима и у 20. столећу су Лучићи.

Залажани

Залажани су група братстава заједничког порекла. Није сасвим поуздано да су и они Стари Његуши. Залази су изнад Доброте, па је могуће да је родоначелник Залажана дошао у планину из Боке. Постоје три братства Залажана који потичу од три рођена брата Хрса, Друга и Гача, који су из рода Дупончевића. Време кад су они живели смешта се у 14. столеће. И, заиста, у которским документима 1420. године налазимо једног Гачевића[15], 1435. Другшића (Друговића[16]), а 1437. двојицу браће Хрсовића, сви из Његуша.

О Хрса су „Хрсовићи“ од који су до данас у Његушима остали родови Вукчевићи и Братићевићи (чује се и Братичевић). Изумрли и исељени Хрсовићи за које се зна су: Миљевићи, Милетићи, Дабовићи, Ивановићи.

Од Друга су „Друговићи“ од којих су у Вељем Залазу Николићи и Ђуровићи.

Од Гача су „Гачовићи“ који су се разродили на више родова са презименима: Данчуловић[17], Лукреција, Капетановић, Пророковић и Падалица.

Залажани су се много исељавали, неки стари родови су изумрли. Један од њих који је остао запамћен по угледу и бројности су Борати, изумрли у 18. столећу.

У Пјешивцима постоји род Милетића, који су ту доселили из Залаза, и то од Гачовића - Лукреција. Занимљиво је да у Пјешивцима ове Милетиће зову Матаругама.

Свој траг у Његушима оставили су и Горевуци[18]. Према предању Горевука, они су пореклом из Херцеговине, из старог града Клобука западно од Грахова, и били су властела у средњевековној држави Херцеговини. По пропасти државе, склонили су се код Ивана Црнојевића, 1482. године, а предводио их је Валац Горевук. Ковијанић сматра да су се Горевуци у Његуше населили око пола столећа раније[19]. Део се, затим, населио у Добрско Село, а део је остао у његушком Залазу. У 16. столећу, дошло је до неког окршаја између Залажана и Горевука, услед чега се сви Горевуци иселе код својих сродника у Добрско Село[20]. По братственом предању, цеклински Газиводе воде порекло од Горевука, од Валчевог брата. Међутим, у Залазу се тврди да су Газиводе њихов огранак, од једног исељеног Друговића. Било би занимљиво разрешити ову нејасну везу између Залажана, Горевука и Газивода.

У Жањеву Долу је у средњем веку живело староњегушко братство Грубшића (или Групшић), потомака Грубеше, чији се син Павле помиње у једном которском документу из 1326. године.

Крсна слава Старих Његуша била је Велика Госпођа - Успење Пресвете Богородице (15/28. августа). Овом празнику посвећена је и саборна племенска црква у Вељем Крају (данашњи Раичевићи). Међутим, временом су поједини родови почели да узимају друге славе. Тако су Вељокрајани, под утицајем Хераковића и Раичевића, узели да славе Ђурђев-дан, врбљански Лучићи Свету Петку, а братства из Жањевог Дола Светог Јеремију. Залажани се и по слави разликују од осталих староњегушких родова, што можда указује да они нису изворно Стари Његуши. Њихова ранија слава била је Спасов-дан (Вазнесење Господње), а касније су узели данашњу славу, Свете Враче (1/14. новембра).

1. Досељени родови (од средине 15. столећа)

Пуношевићи

Ердељановић је у Његушима записао да Пуношевићи у Дугом Долу и Копиту потичу од Пуноша, унука властелина Богдана Војиновића из Босне. По братственом предању, Пунош одлази из Босне и једно време борави у Херцеговини („испод планине Његош“[21]), а 1456. године долази у Његуше. Захваљујући свом властеоском пореклу, Пунош код Ивана Црнојевића ужива све велмошке почасти и повластице. Пунош је имао четири сина, од којих потичу дугодолски Пуношевићи.

Родови братства „Пуношевића“ у Дугом Долу су: Милошевићи, Пејовићи, Оташевићи, Пајовићи, Параче, Одаловићи[22], Боратовићи (или Боретовићи[23]) и Ђурановићи. Један огранак Одаловића је вратио старо презиме Пуношевић.

До пред крај 18. столећа, у Дугом Долу живео је и пуношевићки род Марићевићи, који је, по наређењу владике Петра протеран из Његуша. Ово се догодило око 1780, након једне крвне освете, када су Марићевићи убили последњег мушког припадника братства Савовића из Дугог Дола, те се ово братство тиме угасило. За одмазду, владика је одлучио да и Марићевићи морају нестати из Његуша, те су протерани[24]. Ипак, потомака Марићевића и даље има у Његушима, а то су Вулаши (неки се пишу и као Вулашевић) у Мирцу, који су се тамо населили пре описаног догађаја.

Према предању, Пуношев син је био Богдан, који је преузео кнештво од Бркачића. Међутим, оновремена документација указује да је Богдан Радованов био Пуношев унук. Он је био ожењен одивом кнежевског рода Бркачића. Након што је његов таст, његушки кнез, умро без мушког потомства, Богдан је узео кнештво. Од тада (нејасно је кад је ово било, али у сваком случају негде удругој половини 16. столећа), па све до 1850-их, кад је књаз Данило укинио ово звање, Богдановићи су били његушки кнезови[25]. Потомци кнеза Богдана су данашње братство Богдановића у Копиту. Богдановићи насељени у Мирац данас се презивају Ћоровић.

Сви Пуношевићи славе Светог Николу. Првобитно је слављен зимски празник посвећен овом светитељу (6/19. децембра), али су Дугодољани у неко доба почели да славе „летњи“ празник (9/22. маја), док су Богдановићи задржали зимски. Једино Ћоровићи из Мирца су узели другу славу - Аћимов-дан (Свети Јоаким и Ана).

Хераковићи и Раичевићи

Ово су два велика братства (почетком 20. века заједно чине више од четвртине становништва у Његушима) у истоименим селима, а има их и у Копиту и Мирцу.

Према њиховом предању, потичу од два рођена брата - Херака и Раича, који су у Његуше дошли из Босне у време Ивана Црнојевића, што пада у последње две деценије 15. столећа. Претходно су, слично предању Пуношевића, једно време боравили испод планине Његош. Постоји могућност да су Херак и Раич били сродни Пуношу или неком његовом претку.

Према дробњачком предању, Херак и Раич су били Дробњаци, сродни дробњачким новљанским братствима, пре свих Церовићима. И заиста, у которском документу из 1399. године, помиње се Ђурaђ Богутовић из Дробњака са синовима Вукцем, Радином, Хераком, Прибилом и Остојом. Богутин унук a Хераков син, именом такође Херак, одселио се из Дробњака на Његуше. Он се помиње у једном которском документу из 1441. године. Једини Раич о којем из истог периода постоје документовани подаци (1445.) је Раич син Прибилов, који је Хераку Хераковићу брат од стрица. Дакле, најстарији предак Хераковића и Раичевића за кога се зна је њихов прадед Богут(а) који је рођен отприлике почетком 14. столећа.

Видимо да овај которски документ помера време доласка ове двојице родоначелника у Његуше најмање пола столећа уназад[26].

У турским дефтерима за Црну Гору из 1521. и 1523. године, постоји село Радичевићи, које се обично повезује са Раичевићима. 1521. године оно има 31, а две године касније 39 кућа. Уколико је Раич ту дошао само 40-ак година раније, немогуће је да Раичевића буде толико. Чак и ако време његовог досељења померимо пола столећа у прошлост, опет је број кућа превелик. Намеће се закључак да је село Радичевићи заправо село староседелачког братства истог имена о коме је писано у одељку о Вељокрајанима.

Хераковићи се деле на Петровиће и Поповиће. Живе у Хераковићима, а Поповића има и у Мирцу, и тамо се презивају Кашћелан[27]. Петровићи су једно од најутицајнијих братстава свог времена (18, 19. и почетак 20. столећа) не само у оквирима Црне Горе, већ у Србству уопште. О Петровићима је доста писано у литератури, тако да њима нећу детаљније да се бавим у овом тексту. Писано је и на страници Порекла:

http://www.poreklo.rs/2013/05/28/poreklo-prezimena-petrovi%C4%87-njego%C5%A1/

[caption id="attachment_58938" align="aligncenter" width="540"] Његошева родна кућа[/caption]

Раичевићи се деле на следеће огранке:

„Радоњићи“, са презименима: Радоњић[28], Жутковић, Станишић, Чавор и Паламида, који живе у Раичевићима, и њихови огранци Мароши у Мирцу и Чавори у истоименом селу.

„Подубличани“ су: Бећири (пишу се и као Бећировић), Шеваљевићи, Марковићи, Раути, Маштрапи[29] и Ћутке[30], у Раичевићима, и њихов огранак Милаши у Мирцу.

„Пенде“ који се деле на Пенде[31] у Раичевићима и Радовиће (пишу се још и као Башовићи) у Копиту.

Раичевићи су населили и Пода, где живе Радоњићи и Пенде.

Остала братства

Поповићи у Раичевићима су потомци свештеника из Очинића кога су Херак и Раич довели да им буде парох. Неки се пишу и као Џелетовић. Славе Ђурђев-дан.

„Пјешивци“ у Малом Залазу су потомци четири брата које је мајка - удова довела из Пјешиваца у 16. столећу. Одрастали су уз Горевуке, а кад су Горевуци напустили Његуше, запосели су цело село. Деле се на родове: Перићи (од којих се неки пишу и као Дудић), Пејановиће, Матковиће и Ивановиће. Славе Светог Јована „пјешивачког“ (Зачеће 6. окт / 23. септ).

Кустудије су братство у Мајсторима. И они су из Пјешиваца, потомци чувеног војводе Марка Петрова Бритвића (17. столеће). Војводин унук, Вукац Страхињин је, због сукоба између Бритвића и Бјелопавлића („Разура Бритвића“), добегао у Његуше. У 18. столећу овај род се свео на само једну мушку главу - Вучића Кустудију. Од његовог сина Сава су Кустудије у Мајсторима, а од другог сина Божа, који се одселио у Хераковиће, тамошњи Божовићи. Славе Ђурђев-дан.

Гатачка братства у Његушима:

Вујковићи „Дејани“ у Врби су од Вујка, који је од гатачког братства Дејани, који се у Његуше доселио у првој половини 17. столећа. Једна кућа Вујковића се иселила у Пјешивце и тамо добила презиме Матковић. Занимљиво је да ове Матковиће Пјешивци зову Матаругама. Сами Вујковићи, пак, тврде да ови Матковићи нису од њих већ од пјешивачких Матковића из Малог Залаза.

Вучковићи у Врби потичу из Врбице код Гацка. Постоје предања да је Вучко Вујку био брат или неки даљи сродник. Један део Вучковића узео је себи презиме Врбица[32], по херцеговачком завичају.

Сва његушка братства пореклом из Гацка славе Свету Петку.

Бјелопавлићка братства у Његушима:

“Шкеровићи“ у Дугом Долу потичу од Јова Шкеровића који је у Његуше дошао из Бјелопавлића у другој половини 17. столећа. Деле се на родове Јововиће и Стијеповиће. Славе Светог Николу.

Андрићи у Хераковићима потичу од Андрије Станкова који се доселио из Слатине у Бјелопавлићима почетком 18. столећа. Славе Ђурђев-дан.

Кадије у Хераковићима потичу од једног бјелопавлићког Кадића који се доселио крајем 18. столећа. Славе Ђурђев-дан.

Раднићи у Раичевићима су од бјелошких Јовановића са Цетиња, у Његуше дошли у 17. столећу. Славе Ђурђев-дан.

[caption id="attachment_58934" align="aligncenter" width="1024"] Ловћен[/caption]

ИЗВОРИ:

„Стара Црна Гора“ - Јован Ердељановић

„Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“ - Ристо Ковијанић

„Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића“ – Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић

„Етничко поријекло Црногораца“ - Никола Вукчевић

„Насеља Старе Црне Горе“ - Саво Радусиновић

„Пјешивци“ - Петар Шобајић

„Ријечка нахија у Црној Гори“ - Андрија Јовићевић

„Дробњак - племе у Херцеговини“ - Андрија Лубурић

„Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло“ - Стојан Караџић, Вук Шибалић

_____________________________________________

[1] Село касније названо по дошљачком братству Хераковића, раније се звало Вељи Крај, и било је средиште племена Његуша. Сада се Вељим Крајем назива само један мали заселак Хераковића. Званично, село се данас зове Ераковићи.

[2] Постоје још и варијанте Рајичевић и Рајићевић. Исто као и Хераковићи и село Раичевићи је новијег порекла.

[3] Постоје и мишљења да је у питању грешка и да је у питању село Раичевићи, међутим видеће се касније из текста да, највероватније, није тако.

[4] Мирац су још Немањићи даровали Котору, а цар Душан потврдио 1351. године, истовремено кад и Грбаљ изнад којег се село налази. Но, почетком 17. столећа, Његуши су преотели Мирац и населили га. У Мирцу су Његуши затекли братства ту досељена из Грбља и Ријеке, и то: Сараори, Радмановићи, Голубовићи, Мировићи и Зорани. Временом су успели све да их отерају из Мирца. Прва четири рода су отишла у Боку и тамо прешла у католичку веру, док су Зорани сишли у Грбаљ где их и данас има.

[5] Мајстори су у 15. столећу били посед Цетињског манастира, а село је у 16. столећу запустело и дуго било ненасељено селиште. Не зна се које становништво је ту живело у 15. столећу, ни куда је отишло, али је назив села и у та времена био исти, што указује да су у њему живели становници који су се бавили неким занатима, вероватно за потребе Будвана и Которана. Крај где се налазило селиште, 1736. године постао је посед Манастира Стањевић. У време владике Петра II, разменом земљишта са Аустријом, која је тада држала Боку, Црна Гора је дала део његушке земље око Манастира, а у замену је добијена манастирска земља око старог села Мајстори. Будући веома забачено село у беспућу, Мајстори су поново насељени тек 1840. године, од стране његушких Кустудија, по којима се село некад зове још и Кустудије.

[6] Као што је и Цетиње добило назив по речици Цетињи.

[7] Последња четири владара из ове династије, владике Петар I и Петар II, књаз Данило и краљ Никола, уз своје име су писали и додатак Његош. Зачетник ове праксе је још владика Данило у 18. столећу, који је у преписци са европским дворовима, поглавито руским, ради отмености уз своје име додавао и своје место порекла. При том, ово се односило на планину Његош, а не на племе Његуше.

[8] Дат је преглед староњегушких братстава и дошљачких братстава која су заснована у самом племену Његуша. Поред њих, у Његушима има и мањи број других родова обично по једна или неколико кућа досељеника из околних племена, који имају матично братство у матичном племену. Нпр. цуцки Перовићи, итд.

[9] Родови који постоје у 20. столећу исписани су у болду, а исељени или истражени родови у италику. Братствена имена која се не користе као презимена исписана су „под наводницима“.

[10] С тим што, под млетачким утицајем, они родови у Котору преводе родовско име на италијански, тако Биволичић - Болица, Змајевић - Драго, Пророковић - Профета, итд.

[11] Од Шестокрила се у Боки развило познато братство Шестокриловића. Временом, део њих се иселио према Херцеговини и Далмацији, док су бокешки Шестокриловићи изумрли.

[12] Пиме су се насели у Грбљу, где их и данас има у знатном броју. Веома је могуће да су његушки Пиме огранак Пима од цетињских Бајица.

[13] Једнина: Јовечко

[14] О некадашњем братству Змајевића у Његушима говори и топоним Змајевића Крши. Змајевићи одсељени у Боку су се покатоличили. Били су чувено поморско братство у Перасту. Од ових Змајевића био је чувени адмирал у руској морнарици Матија Змајевић (1680-1735). Његов брат Вицко и стриц Андрија, такође чувени, били су надбискупи барски и примаси. Према породичном предању, њихови преци су из Његуша дошли у Пераст по одласку Стевана Црнојевића из Црне Горе, што пада у 1499. годину.

[15] Јављају се још и варијанте Гаучевић и Гаочевић. Презиме би изворно могло бити Галчевић, од родоначелника са именом Галац.

[16] Ковијанић у свом раду доказује да је у питању исто презиме.

[17] Данчуловића има у Кртолима, православних, и у Прчњу покатоличених.

[18] У Добрском Селу се за њих каже и Горњевуци.

[19] И извори потврђују његово мишљење. Досељење неких племићких родова и појединаца у Катуне (Војиновићи, Орловићи, Хераковићи, Горевуци, Херак и Раич, итд) у предањима везује се за пропаст средњевековних држава Србије, Босне, Херцеговине, али архивска документа показују да су се она догодила раније, у првој половини 15. столећа.

[20] Од Горевука потичу данашњи добрљански родови: Јаблани, Моштроколи, Раслапчевићи, Сјеклоће, Ђикановићи, Вукосавовићи и Крцетићи.

[21] Вероватно је ова прича о планини Његош, како код Пуношевића, тако и код Хераковића и Раичевића, имала за циљ да на неки начин повеже дошљачка братства са именом племена у које су дошли.

[22] Одаловићи данас овако пишу своје презиме, а ранија варијанта била је: Водаловићи или Водалије.

[23] Претка Боретовића, Ковијанић налази у имену Борете из Његуша чији се син Раичко помиње у которском документу из 1593. године.

[24] Ових Марићевића има у Боки и Грбљу, а неки њихови огранци су се одселили чак у Истру (црногорско село Перој) и Трст.

[25] Кнештво Богдановића није било наследно, са оца на сина, већ изборно, према угледу и јунаштву. У време када су Богдановићи преузели кнештво у Његушима, то је било звање у рангу војводског, какво је било другде по Црној Гори и Брдима. До 16. столећа није било војвода у Његушима, а тада су ову титулу себи узели Раичевићи, а она је почетком 18. столећа замењена сердарском. Истовремено, све то време постоје и његушки кнезови, чији су моћ и значај били велики. Последњи његушки кнез био је Јоко Савов Богдановић.

[26] Досељење из Босне са Дробњацима овим није искључено, јер је та сеоба могла бити повезана с неким другим, ранијим догађајем. Ковијанић, рецимо, наводи смрт босанског краља Твртка, 1391. године, након чега је у Босни избио метеж - грађански рат и верски прогони, који су узроковали бројна исељавања становништва.

[27] Презиме је дошло по претку Вукцу Поповићу „Кашћелану“, који је тај надимак добио јер неко време био у војној служби у Кастел-Ластви (данашњи Петровац на мору) који Црногорци зову Каштио Паштровски.

[28] Радоњићи су били наследни војводски и сердарски род у Његушима, почев од војводе Радоње Николина Раичевића (16-17. столеће). Касније су, од средине 18. столећа, Радоњићи носили наследно звање гувернадура. Због сукоба око власти, постојала је нетрпељивост између Петровића и Радоњића. Сукоб је свој врхунац достигао 1817. године на збору црногорских главара на Цетињу, када је гувернадур Јоко Станков Радоњић пуцао на владику Петра I. Атентат није успео, а трпељиви владика није желео да се народ даље завађа, па није предузео никакве мере. Међутим, то је учинио, одмах по преузимању владичанског престола, Петар II, 1832. године, када је протерао из Црне Горе цео гувернадурски огранак Радоњића, такозване Гувернадуровиће. Они су се испрва населили у Боки, а Перо, син гувернадура Јока Станкова, одселио се у Босну 1878. године, када је Босна окупирана од Аустро-угарске. Његових потомака данас има у Босни, Далмацији и Русији.

[29] Једнина: Маштрапа

[30] Једнина: Ћутка

[31] Једнина: Пенда

[32] Од његушких Врбица био је и чувени војвода и министар Машо Врбица. Због заваде са књазом, одлучио је са се исели из Црне Горе, 1892. године. Но, како му није било дозвољено да оде за Србију, отишао је у Аустрију. Од аустријских власти добио је посед у Босни, где и данас живе потомци његовог сина Лабуда.

The post Племе Његуши appeared first on Порекло.

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић

„Становници Грбља су били одвајкада ратоборно, неустрашиво племе, љубоморно на своју слободу и сасвим неукротиво, које је захтевало за себе привилегије и умело да их одржи“ (бечки лист „Wanderer“, 1869. године, поводом устанка у Грбљу)

Грбаљ је жупни крај који се пружа између Котора на северозападу и Будве на југоистоку, на површини од око стотину квадратних километара. Ка унутрашњости, оивичен је од Старе Црне Горе Ловћеном, а од мора ниским гребеном који се пружа динарским правцем. Дели се на Доњи Грбаљ – поље окренуто према мору, и Горњи Грбаљ – издигнуту површ између брдског гребена по средини Грбља и Ловћена. Историјски, Грбаљска жупа се дели на четири кнежине: доњогрбаљске Лазаревиће и Бојковиће, и горњогрбаљска Љубановиће и Тујковиће[1].

Назив Грбља потиче од исквареном латинског назива насеља Agruvium, код данашњег Бигова у Доњем Грбљу. Према Александру Ломи, од латинског Agruvium, преко романског Grubiu, Словени га изговарају као Гръбль. Од старог романског назива потиче и средњевековни назив жупе (12. столеће) и утврђења у области данашњег Бигова, Грипули (Gripuli, Gripoli, Grispoli, Grispuli). Село око некадашње тврђаве постојало је и 16. столећу: у турском попису из 1523. забележено је као Грбил у нахији Доњи Грбаљ. Касније је село замрло, па поново насељено од становника Главатичића (Бигово).

[caption id="attachment_59468" align="aligncenter" width="600"] Грбаљ 1848.[/caption]

Кратка историја Грбља

Словенско становништво се населило у овој области још у 6-ом, а масовније у 8. и 9. столећу. Потомака ових насељеника у Грбљу данас вероватно нема, због столећа ратовања која су уследила. Грбаљ је био под влашћу Византије до 1185. године, са прекидима у којима су своју власт овде успостављали Војислављевићи (Михаило, Бодин). Током овог раздобља, у Грбаљ се стално досељава ново словенско становништво. Грбаљ затим постаје саставни део државе Немањића.

У 14. столећу, феудалну власт овде успоставља которска властела, под окриљем србске, а затим и угарске државе. Једно време (1396-1420), Грбаљ држе Црнојевићи и босански краљ Твртко, а 1420. године, Котор се добровољно ставља под млетачку власт, а с њим и Грбаљ. Међутим, Грбљани одбијају да постану млетачки кметови, те почиње низ побуна против Млетака у 15. столећу, и то:

1421-28, када су Грбљане испрва подржали Црнојевићи, а затим се нагодили с Млечанима, те су и Грбљани на крају морали прихватити млетачке услове;

1432-43, уз подршку босанске војске војводе Сандаља Хранића, но тада се и Сандаљ нагодио с Млечанима, а Грбљани су на крају морали положити оружје и потписати заклетву Млетачкој републици;

1448-52, када војвода деспота Ђурђа Бранковића, Алтоман, долази са војском пред Котор и захтева од Млечана сву земљу која је припадала деспоту Стефану Лазаревићу, укључујући и Грбаљ; тада су се и Грбљани подигли на оружје, но, како се Алтоман морао вратити у Србију због опасности од Турака, Грбљани остану усамљени, а Млечанима је у гушењу устанка помогао Стефан Црнојевић[2];

1462-69, грбљанским устаницима је испрва помоћ дао Иван Црнојевић, но, како се и он нагодио с Млечанима, Грбљани су морали положити оружје.

То 15. столеће било је најтеже у повести Грбља, због сталног ратовања и уништавања, а тако и због издаје србских великаша који су остављали Грбљане усамљене у борби против моћне Млетачке републике. Из овог периода (1427) потиче Грбаљски законик, кодификација народних правних обичаја.

Када су 1496. године Турци запосели Зету и дошли до млетачке границе, Грбљани, не могавши више трпети млетачку власт, добровољно су се приклонили Турцима, изабравши „мање зло“. И, заиста, у наредних столеће и по, до 1646, у Грбљу се живело мирно: Турцима је плаћан порез – филурија и порез на со, а Грбљанима Турци нису дирали у веру и обичаје, нити су поставили управну власт. Грбљани су имали своје кнежеве и судство по свом закону.

Раздобље 1646 – 1718. поново је донело немир у Грбаљ, услед ратова између Турске и Млетачке републике. Грбљани су се тада ставили на страну Млетака и Црногораца који су се заједно борили. Грбаљ је често био место окршаја и поара, а Грбљани су се истакли као ратници у многим бојевима: у Кандијском рату 1645-69, на Вртијељци 1685, у бици за Бар 1689, на Цареву лазу 1712, итд.

[caption id="attachment_59471" align="aligncenter" width="724"] Грбаљски кнез 1804.[/caption]

Пожаревачким миром из 1718. године, Грбаљ је припао Млетачкој републици, с тим што је млетачки дужд прихватио све услове Грбљана, тако да су они у миру остали млетачки грађани до пропасти Републике 1797. године.

Када је Наполеон укинуо Млетачку Републику, Грбаљ, као и цела Бока, ујединио се са Црном Гором владике Петра I, који је, затим, предао на управу ове области Аустрији која се борила против Наполеонове Француске. Међутим, Аустрија је одбила да поштује привилегије које су Грбљани уживали под млетачком влашћу, те се Грбаљ подигао на оружје 1804. године. Побуна је окончана мирно, преговорима, током којих су Аустријанци обећали да ће поштовати стечене грбаљске привилегије. Међутим, недуго за тим, аустријске власти су похапсиле неке вође побуне. Током даљих ратних дејстава, Наполеонова војска поново заузима ове територије. Француска власт у Грбљу, 1807-13, веома је тешко пала Грбљанима: остала је упамћена по насилном новачењу (мобилисању) грбљанских младића у француску морнарицу и по принудном раду, као и по томе што Французи нису поштовали никаква раније стечена права Грбљанима. Услед свега тога, у Боки је, 1813. године, избио устанак Грбљана, Паштровића, Луштичана, Побора, Маина, Браића, Кривошија и других Бокеза против француске власти. Уз помоћ Црногораца и руске војске, као и подршку британске морнарице, силовито су нападнуте француске трупе из свих праваца и протеране са црногорског Приморја. Након овог догађаја, становништво Боке и Приморја затражило је уједињење са Црном Гором под окриљем руског цара. Међутим, вољом великих сила, ове области су предате Аустрији. Аустријска власт је, тако, и у Грбљу потрајала читаво наредно столеће.

Одмах по успостављању своје власти, Аустријанци су подигли низ утврђења на граници са Црном Гором, да спрече сваку везу Примораца са Црном Гором. Укинуте су све привилегије Грбљанима и забрањено суђење по обичајном праву, укинуто кнештво, а за званични језик уведен италијански, за шта се изборила католичка црква у Боки.

1848. године, као један у низу устанака у Аустријској царевини, избио је и Грбаљски устанак. Повод је био неравноправан положај Грбљана у изборном и пореском систему наметнутом од аустријске власти. Аустрија је послала већу војну јединицу да умири Грбљане, међутим, Грбљани, уз подршку пристиглих Црногораца, након неколико краћих окршаја, натерали су окупациону силу на повлачење. Мало бунтовно племе одбило је напад светске силе и натерало је да прихвати све своје услове, као и амнестију за вође устанка. 1869. године, Грбаљ се још једном подигао на побуну због закона о општој војној обавези за све становнике Царевине. Поново је ово био општебокешки устанак, у којем су учешће поред Грбљана узели и Побори, Браићи, Маине, Паштровићи, Кривошије и други Бокези. Почетком 1870. године закључен је мир у Кнезлазу, где су се аустроугарски представници обавезали да ће бокешки младићи бити изузети од обавезе новачења, као и да ће бити амнестирани сви побуњеници и накнађена становништву сва штета од ратних разарања. Као последица ове нагодбе, 1872. године, престала је и употреба италијанског језика у црногорском Приморју, а уведен је, у управи и школству, србски језик и ћирилично писмо.

[caption id="attachment_59467" align="aligncenter" width="655"] Делегација Бокеља у Бечу 1869. године[/caption]

Међутим, није прошло много времена до новог аустроугарског закона о општој војној обавези, 1881. године. У пролеће следеће године, Грбаљ се поново дигао на устанак. Међутим, овога пута, бечки цар је очекивао побуну и био одлучан да употреби сву силу како би за свагда умирио Грбљане и остале Приморце. Након жестоких окршаја у Грбљу и Кривошијама, где је наступала изузетно јака војна сила Царевине, устанак је угушен.

У Првом балканском рату, много грбаљских добровољаца се борило у црногорској војсци, нарочито у борбама за освојење Скадра. Тако и у Првом светском рату. Нарочито је велики одјек за учешће у црногорској војсци био међу грбаљским исељеницима у Америци. Добровољци су допловили до Напуља где су се укрцали у брод „Brindisi“ и пошли пут Балкана. Међутим, на Бадње вече (24. децембра 1915 / 6. јануара 1916. године), брод је код Светог Јована Медовског, надомак албанске обале, налетео на подводну мину, те је у бродолому погинуо велики део добровољаца (њих 328 од 492). Много Грбљана је страдало почетком 1916. године, током борби црногорске и аустроугарске војске на подручје Грбља.

У Другом светском рату, вођени патриотизмом и оданошћу србској монархији, већина Грбљана је подржала четнички покрет. Познат је чувени напад грбаљских четника на немачку фабрику муниције у Котору, у јесен 1943. године. Много их је, због учешћа у четничким јединицама, страдало од партизана у Словенији у пролеће 1945. године.

Грбаљ је данас област већим делом у саставу Општине Тиват, а мањим Општине Будва. Постоје тежње међу Грбљанима да добију своју засебну општину, или заједничку грбљанско-паштровску општину.

[caption id="attachment_59469" align="aligncenter" width="620"] са facebookreporter.org[/caption]

Према народном предању, Грбаљ је родна земља двојице великих имена наше повести: Светог косовског мученика кнеза Лазара и војводе Никше Илијановог, родоначелника великог племена Никшића. На жалост, уверљивих доказа о њиховом пореклу немамо. Грбљани својакају и Бранка Радичевића, премда још неколико племена у Црној Гори претендује на овог великог песника. Али, Грбаљ је, несумњиво, колевка још неких славних имена која ће бити поменута касније у тексту.

Грбаљ има чак 62 живе цркве и Манастир Подластва, који је подигао, као своју задужбину, цар Душан Силни 1350. године.

[caption id="attachment_59473" align="aligncenter" width="800"] Манастир Подластва[/caption]

Становништво је већином србског порекла и већи део Грбљана се и данас тако осећа. Мањи број родова је староседелачког порекла и вероватно делом припада слоју стариначког (влахо-романског) и већином досељеног словенског живља. Већина грбаљских братстава настала је од досељеника из више таласа: из околних крајева Старе Црне Горе било је досељавања још крајем средњег века, и оно се наставља током 16, 17, 18. столећа. Значајан талас досељеника добегао је из Црне Горе током казнене експедиције Нуман-паше Ћуприлића 1714. године. Један број братстава у Грбљу потиче од досељеника из северне Албаније из 15. и 16. столећа, чија миграција је покренута турским освајањима. Било је и локалних досељења, из Боке, Кртола, Луштице и Паштровића. Коначно, један значајан талас досељеника долази из Херцеговине и припада оном кругу Херцеговаца досељених у Боку након протеривања Турака из Херцег-Новог (крај 17. и 18. столеће).

Кретање броја становништва у Грбљу према историјским изворима

- 1523. године, турски дефтер за Црну Гору и Грбаљ: Грбаљ има 27 села са 557 кућа,

- 1614. године, извештај млетачкој влади Маријана Болице: 25 села, 742 куће, 1650 војно способних мушкараца,

- 1683. године, турски дефтер за Скадарски санџак: 27 села, 572 куће,

- 1758. године, млетачки попис: 408 кућа, 2714 становника, 779 војниика,

- 1850. године, аустријски попис: 20 села, 4826 становника,

- 1913. године, према проти Саву Накићеновићу:1085 кућа, 3790 становника,

- 1921. године, попис у Краљевини СХС: 3690 становника,

- крајем 20. столећа (процена): око 4000 становника.

Села у Грбљу су:

Доњи Грбаљ: правцем север југ, у близини иначе стрме и камените морске обале су Бигово, Главатичић[3], Загора и на самом јужном делу Грбља Кримовица и Вишњево. У унутрашњем делу Грбља, са југа на север су: Главати, Ковачи, Кубаси, Трешњица, Укропци, Побрђе и Врановић. Својим северним делом Доњи Грбаљ се граничи с подручјем Тиватске општине и Кртола.

Горњи Грбаљ: најјужније место је Пријевор, изнад Вишњева, а северније од њега Ластва. Подручје ових насеља граничи се са Будванском општином, Маинама и Поборима. Даље, у Горњем Грбљу, са југа на север су Горовић, Братешић, Пријеради, Шишић, Пелиново, Наљежић, Сутвара и Дуб. Ова села се источном страном граниче са Његушима. Раније је Грбљу припадао и Мирац, док га Његуши нису преотели у 17. столећу. С друге стране, Љешевић, на северу Грбља на граници са Кртолима, раније је било кртољско село, а од 1865. године припада Грбљу.

У средишњем делу Грбља, између Пелинова и Побрђа, у савремено доба од некадашњег пелиновског засеока Радановићи, развила се главна грбаљска варошица која носи назив по овом братству и данас је средиште Грбља. Налази се на главном путу који повезује Будву и Тиват.

У турском дефтеру из 1523. године налазимо следећа села:

Нахија Грбљани (Горњи Грбаљ): Наљежић, Пелиново, Шишић, Пријеради, Братешић, Богосав[4] (према географском редоследу навођења села у дефтеру, ово село би могло бити каснији Горовић), Ластва, Свињиште (данас локалитет на југоисток од Ластве, на путу за Будву) и Пријевор.

Нахија Доњи Грбаљ: Бјелаш, Врановић, Миоковић (данас постоји локалитет Миоковићи недалеко од Побрђа), Грбил (данас је ту Бигово), Укропци[5], Главатичићи, Косорани[6], Ковач, Главати, Стуци[7] (сада непостојеће село између Главата и Вишњева), Вишњево, Кримовица, Турија (данас заселак Кримовице), Пуховић[8], Синодар[9], Гостовићи (данас Загора), Дуб и Сутвара.

Нејасно је зашто су турски порезници Сутвару и Дуб пописали у Доњи Грбаљ, кад се ова села географски налазе у најсевернијем брдском делу Горњег Грбља, сасвим испод Црне Горе.

Грбљански родови, по насељима у којима живе[10]

Доњи Грбаљ

Главатичић

(село је постојало у 14. столећу, а назив је добило по которској племићкој породици Главати чији је посед село било у средњем веку[11])

Староседеоци:

Парапиди (слава: Свети Теодор) су старинци у Грбљу, за њих се сматра да су Грци чији су преци још у пресловенско време живели у граду Грипулију[12].

Лазаревићи (Никољ-дан) су староседеоци Грбља, живели су у граду Грипулију, након чије пропасти прешли у Главатичић. Властеоског су порекла. Војвода Остоја Лазаревић је у 14. столећу био заповедник града Грипулија. У време млетачке власти, Лазаревићи су давали гувернадуре грбаљске. По њима се зове заселак у Главатичићу.

Микијељи (Зачеће Светога Јована) су у Главатичиће дошли исто кад и Лазаревићи из Грипулија. Њихов изданак протопоп Раич Микијељ био је црквени старешина града у време војводе Остоје Лазаревића. Микије

Зекљевићи (Свети Харитон) су староседеоци у Грбљу.

Истражили су се Петричевићи, такође стари род из Грипулија.

Досељеници:

Дабушки[13] (Свети Харитон) су дошли из Албаније у 15. столећу.

Баштрице (Свети Харитон) су дошли из Цеклина у 15. столећу због крви, потичу од цеклинских Јанковића.

Беновићи (Митров-дан) дошли су у 16. столећу из Херцег-Новог.

Бигово (чује се и Бигова)

(село је засновано у 16. столећу од Лазаревића из Главатичића, који су се у време Ивана Црнојевића поново населили у близини свог разореног града Грипулија).

У селу живе Лазаревићи (Никољ-дан) који су огранак Лазаревића из Главатичића.

Кубаси

(најранији помен села је из 17. столећа)

Староседеоци:

Андровићи (Никољ-дан) и њихов огранак Мачци[14] (Мратин-дан), Бућини[15] (Свети Стефан) и Билали (Аранђелов-дан).

Досељеници из Црне Горе из 17-18. столећа, нису међусобно сродни:

Масловари (Михољ-дан), Страхинићи, Ћосе, Маровићи, Симуни (сви Аранђелов-дан).

Трешњица

(село је постојало у 15. столећу, ранији назив је Црешња / Трешња)

У селу живе братства Бећири и Добрише (оба Јовањ-дан) која потичу од досељеника из Црне Горе из 15-16. столећа, али нису међусобно сродни.

Укропци

(село је настало крајем 17. столећа од досељеника из Херцеговине из тамошњих Укропаца, по којима је дат назив селу)

Староседеоци:

Кунићи су дошли из Главатичића (где се овај род истражио), а потичу од оне групе житеља Грипулија који су се по разорењу града иселили.

Досељеници:

Беговићи су херцеговачки досељеници с краја 17. столећа који су засновали село.

Клопани су дошли из Старе Црне Горе средином 18. столећа.

Сви укропачки родови славе Аранђелов-дан.

Главати

(село је добило име по которској властеоској породици Главати, чији је посед село било у средњем веку, што указује да је постојало пре 14. столећа)

Староседеоци:

Тичићи (Свети Стефан) су дошли из Главатичића (где се овај род истражио), а потичу од оне групе житеља Грипулија који су се по разорењу града иселили.

Крути[16] (Свети Стефан) су, према Накићеновићу, староседеоци у Главатима; према другој верзији, они су дошљаци из Скадарског краја у 16. столећу. Има их и у Паштровићима, истог порекла. О Крутима је писано овде: http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=1061.40

Досељеници:

Бани[17] и њихов огранак Бајковићи (Свети Стефан) дошли су у Грбаљ у 16. столећу из Грађана у Ријечкој нахији. Од ових Бана био је митрополит Митрофан Бан[18].

[caption id="attachment_59472" align="aligncenter" width="268"] Митрофан Бан[/caption]

Пејовићи (Свети апостол Вартоломеј) су дошли у 16. столећу из Његуша.

Суботићи (Ђурђев-дан) су дошли у 17. столећу из Никшића.

Вујачићи (Никољ-дан) су од граховских Вујачића, дошли у 17. столећу.

Дамјановићи и Ђуровићи (оба Ђурђев-дан) су дошли у 18. столећу из Црне Горе, нису сродни.

Ковачи

(село је постојало пре 15. столећа, а назив је добило по мајсторима – ковачима који су ту у раније време живели)

У Ковачима постоји братство Буздован, које Накићеновић у свом раду не наводи.

Остало су досељенички родови:

Бајковићи су од Бајковића из Главата.

Дољанице су од Дољаница из Кримовице.

Бјелоши су дошли из Бјелоша (Цетиње) крајем 17. столећа. О цетињским Бјелошима се више може видети на: http://www.poreklo.rs/2015/11/20/pleme-cetinje-poreklo-stanovnistva/

Ђурићи су дошли почетком 18. столећа из Мојдежа у Боки.

Сви ковачки родови славе Аранђелов-дан.

Вишњево

(веома старо село, по неким предањима из 10. столећа)

Староседеоци:

Бојковићи[19] и Тупчевићи (чује се и Тучевићи).

Досељеници:

Пиме (дошли крајем 15-ог) и Петровићи (крајем 16. столећа су у Грбаљ дошли из Његуша. О старом братству Пима, које вероватно потиче од цетињских Бајица, може се видети на: http://www.poreklo.rs/2015/12/24/pleme-njegusi/ као и на наведеној адреси за Цетињско племе.

Радановићи су од Радановића из Пелинова.

Сви вишњевски родови славе Велику Госпођу[20].

Загора

(раније се за село говорило и: Загором; ранији назив села био је Гостовићи)

Староседеоци:

Костовићи (раније Гостовићи) и Поповићи[21], вероватно истог порекла.

Накићеновић је у свом раду о Боки записао да су у 19. столећу измурли стариначки Бошковићи и Страхиње. Није јасно шта је разлог ове констатације, могуће је да су ове фамилије у том тренутку живеле ван матичног села, али, у сваком случају, њих и данас има.

Досељеници:

Барбе су дошли почетком 17. столећа из Албаније.

Марићи су дошли из Црне Горе почетком 17. столећа.

Лазовићи, Илићи и њихов огранак Мидоровићи су дошли почетком 18. столећа из Леденица више Боке.

Вучићевићи су дошли почетком 18. столећа из Црне Горе.

Сви загорски родови славе Илин-дан, осим Марића који славе Светог Јована Богослова.

Кримовица

(с обзиром на грбаљско предање да су кримовичке цркве најстарије у Грбљу, село постоји од велике старине)

Староседеоци:

Масловари (Свети апостол Вартоломеј).

Микијељи (Свети апостол Вартоломеј) су од Микијеља из Бигова.

Досељеници:

Дољанице (Аранђелов-дан) су дошли из Црне Горе почетком 15. столећа. Живе у засеоку Турија на север од Кримовице.

Маровићи (Свети Стефан) су дошли из Црне Горе крајем 16. столећа

Антоновићи (Срђев-дан) су дошли из Кртола у Боки крајем 17. столећа.

Пићани (Свети Стефан) су дошли из Љуботиња почетком 18. столећа.

Царевићи (Свети апостол Вартоломеј) су дошли из Црне Горе почетком 18. столећа

Врановић:

Сва братства у Врановићу су досељеничка:

Бућини (Свети Стефан) према братственом предању потичу од претка који је још почетком 14. столећа дошао у Грбаљ из Призрена.

Ерцеговићи (Никољ-дан) су дошли из Херцег Новог почетком 15. столећа[22].

Јовановићи (Никољ-дан) су дошли из Црне Горе у 17. столећу

Вукасовићи (Свети Стефан) су дошли из Ораховца више Боке у 18. столећу.

Божовићи (Јовањ-дан) су дошли из Маина у 18. столећу.

Међусобно несродна братства чији су преци дошли из Црне Горе у 18. столећу: Бубање (Света Петка), Петовићи (Никољ-дан), Дракуловићи (Никољ-дан), Бјелице (Никољ-дан), Батути[23] (Ђурђев-дан) и Кустудије (Никољ-дан). О Кустудијама је писано у тексту о Његушима, који се може наћи на раније наведеној адреси.

Бани (Свети Стефан) су огранак Бана из Главата.

Побрђе

(према предању, село је засновано у 14. столећу)

Не памти се који стариначки родови су живели у Побрђу, али у једном которском документу из 1596. године помињу се побрдски Дабовићи.

Сва жива братства у Врановићу су досељеничка:

Кнежевићи су дошли из Маина почетком 17. столећа.

Вуловићи, Пантовићи, Милојко и Пештере су дошли из Црне Горе почетком 17. столећа.

Батути су сродни онима у Врановићу.

Сви побрдски родови славе Ђурђев-дан.

Љешевић

(село се помиње у једном млетачком документу из 1455. године, у време напада Млечана на православни Манастир на Михољској превлаци; Љешевић је до 1865. године припадао Кртољској општини, а тада је припао Грбљу)

Староседеоци су само Верставчевићи.

У 16. столећу у которским документима помињу се у Љешевићу фамилије, вероватно староседелачке, Дабовићи и Медовчевићи.

Досељеници:

Штилети[24], Гиљаче, Маровићи и Гобовићи су дошли из Албаније у 16. столећу.

Каштелани по предању долазе у 16. столећу из Мирца; очито је да постоји нека веза између љешевићких Каштелана и мирачких Кашћелана; међутим, његушки Кашћелани, огранак Хераковића (Поповића) у Мирцу, су млађе братство, према Ердељановићу, засновано у 17. столећу, о чему је писано у тексту о Његушима (видети на раније наведеној адреси). У једном которском документу из 16. столећа, помињу се Хераковићи у Љешевићу. По свој прилици су ови Каштелани њихови потомци.

Јовичићи су дошли из Маина почетком 17. столећа.

Марошевићи (раније су се звали Мароши[25]) су старинци у Кртолима, а у Љешевиће се насељавају у 17. столећу.

Сви љешевићки родови славе Светог Харитона.

[caption id="attachment_59464" align="aligncenter" width="640"] Црква Светог Ђорђа код Љешевића[/caption]

Горњи Грбаљ

Ластва

(село је веома старо, постојало је у време настанка Манастира Подластва средином 14. столећа; у околини постоје развалине средњевековних утврђења, а и према предању ту су били властелински градови, попут Милин-града и Шебе-града)

[caption id="attachment_59470" align="aligncenter" width="1024"] Ластва (са http://www.panoramio.com/photo/57246711)[/caption]

Староседеоци су само Миховићи (Илин-дан). У Либру од Грбља из 1750. године уписани су као Миовићи.

Досељеници:

Бауци[26] (Јовањ-дан) су дошли у 15. столећу из Цуца.

Вукадиновићи (Јовањ-дан) су дошли у 15. столећу из Загарча, сродни Вукотићима и Вујадиновићима у Братешићима.

Миши[27] (раније презиме Станишић, Јовањ-дан) су дошли почетком 16. столећа из Црне Горе.

Дулетићи (Аранђелов-дан) су дошли из Озринића почетком 16. столећа.

Очинићи (Мратин-дан) су од цетињских Очинића, дошли почетком 16. столећа.О Очинићима је писано у тексту о Цетињу (на раније наведеној адреси).

Бекуни (Велика Госпођа) су дошли из Његуша средином 16. столећа.

Орловићи (Мратин-дан) су дошли почетком 17. столећа са Цетиња. Могуће је да ови Орловићи имају везе са цетињским Орловићима, а због времена досељења сачували су и изворно братствено презиме. О Орловићима се може прочитати детаљно на следећим страницама:

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=960.0

http://porekloorlovica.blogspot.rs/

https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9E%D1%80%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

Вучетићи (раније се у изворима помињу и као Вукотићи, слава Велика Госпођа) су дошли из Његуша почетком 17. столећа.

Никовићи (Срђев-дан) су дошли из Кртола средином 17. столећа, а даљим пореклом су из северне Албаније[28].

Одали[29] (Никољ-дан) су од Одаловића из Кривошија, од претка дошлог крајем 17. столећа, а даљим пореклом су од Одаловића - Пуношевића из Његуша.

Горовић

(село је засновано у 14. столећу)

Староседеоци:

Краљи (Никољ-дан) су дошли из Милин-града код данашње Ластве у 14. столећу. Изгледа да су у средњем веку били нека властела, јер су их остали Грбљани прозвали „краљима“.

Мезалини[30] (Зачеће Светога Јована).

Истражили су се следећи староседелачки горовићки родови: Деспоти, Бездани, Ћенани, Дабовићи. У Либру од Грбља 1750. године, записани су и Лечићи.

Досељеници:

Богетићи (Никољ-дан) су дошли из Богетића у Пјешивцима у 15. столећу.

Побори (Никољ-дан) су дошли из Побора почетком 16. столећа.

Мазараци[31] (Свети апостол Вартоломеј) су дошли из Црне Горе у 16. столећу.

Дајичићи (Никољ-дан) су дошли из Цуца у 16. столећу.

Мргудовићи (Никољ-дан) су дошли из Цуца у 16. столећу.

Калуђеровићи (Никољ-дан) су дошли из Љуботиња у 17. столећу.

Цуце (Света Петка) су дошли из Цуца у 17. столећу.

Куњерице (Јовањ-дан) су дошли из Ораховца у Боки у 17. столећу.

Ћетковићи (Никољ-дан) су дошли из Ораховца у Боки у 18. столећу.

Јовановићи (Никољ-дан) су дошли из Ковача у Доњем Грбљу у 18. столећу.

Пријевор

(село је постојало пре 16. столећа)

Староседеоци су Јановићи и Васовићи (оба Јовањ-дан).

Досељеници:

Радошевићи, Лаловићи и Братовићи (сви Јовањ-дан) су дошли из Црне Горе у 16. столећу, вероватно истог порекла.

Ковачевићи[32] (Јовањ-дан) су од граховских Ковачевића, дошли у Грбаљ крајем 16. столећа.

Рађеновићи (Митров-дан) су дошли из Паштровића почетком 17. столећа. Рађеновићи су братство паштровског племена Митровића, о којима је писано у тексту о Пештровићима: http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=1061.0

Вукотићи (Митров-дан) су старином из Озринића (Чево), према братственом предању од тамошњих Вукотића, одакле се један иселио почетком 17. столећа, а у Грбаљ су дошли преко Његуша[33].

Прентовићи (Митровдан) су дошли из Браића у 17. столећу.

Мартиновићи (Јовањ-дан) су дошли из Браића у 18. столећу; могуће је да су огранак бајичких Мартиновића.

Бјелице (Јовањ-дан) су дошли из Бјелица почетком 18. столећа.

Братешић

(село је засновано у 15. столећу, назив је вероватно братствени, по презимену браће заснивача села)

У Братешићу су све досељенички родови:

Вукотићи и Вујадиновићи су потомци два брата, Вукоте и Вујадина (вероватно Братешића), који су се доселили из Горњег Загарча у 15. столећу. Трећи брат Вукадин се населио у Ластви и од њега су Вукадиновићи.

Од ових Вукотића је Стеван Вукотић, први од Јужних Словена који је, на руском броду, опловио око света (1823- 1826), 30 година пре славног морепловца Ива Визина из Прчња.

Вуксановићи потичу од Вуксана Мароша, који је дошао из његушког Мирца у 16. столећу. У његушком Мирцу заиста постоје Мароши (огранак Раичевића), једино се време досељења Вуксановог не подура са другим подацима, с обзиром да су Његуши Мирац преотели Млечанима у 17. столећу, те да је братство Марош могло бити засновано тек касније током тог столећа. О Мирцу је писано у тексту о Његушима (на раније наведеној адреси).

Ћетковићи су дошли из Ораховца у Боки у 18. столећу.

Сви родови у Братешићу славе Зачеће Светога Јована.

Пријеради

(село је засновано најкасније у 15. столећу)

Староседелаца у Пријерадима више нема. Најстарије братство које је засновало село и било вероватно племићког порекла су Ћеклићи, који су изумрли. С обзиром на презиме Ћеклић, није искључена веза са истоименим црногорским племеном, које је јако старо и има своје огранке у многим крајевима Боке и Приморја. О Ћеклићима је писано на: http://www.poreklo.rs/2015/12/05/pleme-ceklici/

Досељеници:

Најстарији досељеници су Љубановићи и њима сродни Мирковићи[34] и Радоњићи (који су измурли). Чувени су били кнезови Вуле, Никола[35], Марко и Ђуро Љубановићи (17/18. столеће). Братство Љубановића, према породичном предању, потиче из Херцеговине, одакле су дошли у Грбаљ у 15. столећу.

Иветићи и Кнежевићи су дошли из Озринића (Чево) у 16. столећу.

Радовићи и Брдари су дошли из Црне Горе у 16. столећу.

Никодимовићи су дошли из Цуца у 17. столећу.

Вучковићи су дошли из Озринића (Марковина) у 17. столећу.

Кадије су дошли из Бјелопавлића (од тамошњих Кадића) у 17. столећу.

Дулетићи су од маинских Дулетића, у Грбаљ дошли у 18. столећу.

Михаиловићи и Раковићи су дошли из Црне Горе у 18. столећу.

Радоњићи – Гувернадуровићи су од његушких Радоњића, гувернадурског огранка, од којих се једна кућа населила овде након протеривања из Његуша од стране владике Петра II Петровића, 1831. године, о томе видети овде:

https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D1%83%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B0%D0%B4%D1%83%D1%80

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%98_%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%9A%D0%B8%D1%9B

Сва братства у Пријерадима славе Ђурђев-дан.

Пелиново

(село је постојало пре 14. столећа, а назив је добило по Пелинској рудини на којој се налази; у сеоској области налазе се развалине утврђења које народ зове Крстин-град, који је разорен од турских гусара, вероватно у 16. столећу):

Староседеоци:

Љепавићи, они су давали сеоске главаре; чувени је био Раде Љепавић (17/18. столеће) који је био велики јунак, имао је своју несавладиву кулу, био је учесник битке на Цареву Лазу 1712. године (где је и погинуо) и многих других бојева.

Павлеже и Марчинко.

Најстарији родови у Пелинову били су Кољеновићи, Брајeвићи[36], Рашковићи и Иванчевићи, који су сви изумрли.

Досељеници:

Ђукићи и њихов огранак Баћи[37] су од неког Ђуке који је од Васојевића, по братственом предању још у 14. столећу.

Радановићи су од претка Радана који је дошао из Херцеговине, по братственом предању још у 14. столећу

Вујовићи су дошли из Љешанске нахије, по братственом предању још у 14. столећу.

Зеци[38] су од поборских Зеца.

Сви родови у Пелинову славе Јовањ-дан, осим Вујовића који славе Светог Симеона.

Шишић

(село је веома старо; сеоска црква Светог Мине је, највероватније, из 14. столећа, иако народ тврди да је много старија, из 9. столећа; старину потврђују и развалине утврђења које народ зове Крстин-град):

Староседеоци:

Шофрани или Шоврани (Мратин-дан), Сладовићи (Свети Симеон), Ђурановићи (Свети Василије), Влатковићи (чује се још и Латковић, славе Светог Симеона),

Милинићи (раније су се звали Милин, славе Мратин-дан), Рашковићи (Свети Симеон), Антовићи (Свети Симеон), Донковићи (Мратин-дан), Гривићи (Свети Симеон Столпник). Не зна се да ли су сродни, али би се могао донети закључак о заједничком пореклу родова који славе исту славу.

Милошевићи (Мратин-дан) су грбаљски староседеоци из Наљежића.

У Шишићу је некада вероватно живело братство истог имена, али о њима нису сачувани никакви подаци. У Шишићу су живели и старинци Мршуље[39] који су се иселили у Котор.

Досељеници:

Кадије (Свети Симеон) су дошли из Црне Горе, незнано када.

Кордићи (Ђурђев-дан) су дошли из Херцеговине у 15. столећу.

Оџи[40] (Мратин-дан) су дошли из Албаније у 16. столећу.

Никољевићи (Мратин-дан) су дошли из Црне Горе средином 16. столећа.

Красићи или Крашићи (Свети Василије) су од једног Луштичана Крашића, који је дошао у Шишиће почетком 17. столећа.

Вујашковићи (чује се и Ујашковићи, славе Мратин-дан) су дошли из Црне Горе почетком 17. столећа.

Вучићевићи (чује се и Учићевићи, славе Мратин-дан) су дошли из Херцеговине средином 17. столећа.

Зеци су потомци домазета који је дошао из Црне Горе почетком 18. столећа. Један део братства слави Лучин-дан, а други Светога Василија.

Митровићи (Мратин-дан) су дошли из Зубаца у Херцеговини почетком 18. столећа.

О Шишићу је написао књигу мештанин Марко Шовран, у оквиру едиције „Хронике села“, чија се дигитализација на Пореклу очекује.

Сутвара и Дуб

(ранији назив села био је Тител, а назив Сутвара потиче од народног изговора Свете Варваре[41] којој је посвећена сеоска црква из 16. столећа, што је најстарија црква у селу; ово указује да је село старије од 16. столећа; Дуб је био запустело село, касније настањено братствима из Сутваре)

Староседеоци:

Тујковићи[42] (Ђурђев-дан) су били кнежевско братство, Вукшићи (Свети Варвара), Мачићи (Јовањ-дан).

Досељеници:

Перићи, Магуди, Вуловићи, Маровићи (сви Јовањ-дан) су досељеници из Црне Горе из 16. столећа.

Ковачевићи (Јовањ-дан) су од граховских Ковачевића, досељени почетком 17. столећа.

Букилице (Никољ-дан) су дошли из Црне Горе средином 17. столећа.

Вукотићи (Ђурђев-дан) су од чевљанских Вукотића дошлих у првој половини 18. столећа.

Наљежић:

Између Наљежића и Сутваре је братствени заселак Тујковића, у којем живе Тујковићи, Јанковићи и Букилице.

Староседеоци:

Вукшићи (Ђурђев-дан) и Тујковићи (Ђурђев-дан) су сродни онима у Сутвари.

Досељеници:

Мариновићи (Ђурђев-дан) су дошли из Црне Горе у 16. столећу, а предак Марин по коме носе презиме живео је у 17. столећу.

Јанковићи (Ђурђев-дан) су дошли из Црне Горе у првој половини 17. столећа.

Марићи, Вучковићи и Мршуље (сви Митров-дан) су дошли из Црне Горе почетком 18. столећа.

[caption id="attachment_59465" align="aligncenter" width="235"] Грб ОФК Грбаљ[/caption]

Извори:

„Бока“ – прота Саво Накићеновић

„Грбаљ – Шишићи“ – Марко Шовран

„Стара Црна Гора“ - Јован Ердељановић

„Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“ - Ристо Ковијанић

„Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића“ – Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић

„Либро от Гербља, на 1750. године мјесец јунија описаније читуљах от мјеста Гербља“ – прир. Горан Комар

http://www.grbalj.org/2.html

____________________________________________

[1] Села су имала своје главаре, а цео Грбаљ четири кнеза.

[2] Издајство Стефана Црнојевића међу Грбљанима памти се као „највећа србска срамота“. Након Алтомановог одласка, Стефан се сам понудио Млечанима да угуши побуну Грбљана за одређене противуслуге. На превару, војска Црнојевићева тада је заробила око 80 највиђенијих Грбљана и прадала их Млечанима. Тридесеторицу њих Млечани су обесили у Котору, а остали су протерани ван Боке. Након тога, млетачка и Црнојевићева војска упале су у Грбаљ и попалиле села. Тада је запаљен и Манастир Подластва. Истовремено, тобож због куге, са мора је артиљеријом бомбардован и Манастир Светог Арханђела Михаила на Превлаци код Тивта. Очито је да је циљ Млечана добрим делом био и уништавање православља у овом делу Приморја.

[3] Сви називи грбаљских села у презименском (родовском / братственом) облику постоје и у једнини и у множини. Тако напоредо постоје називи Шишић и Шишићи, Главатичић и Главатичићи, итд.

[4] Код Болице 1614: Bogoslalichi.

[5] У дефтеру пише: Укропци, друго име Црешња. Касније су се од овог насеља развила два села - Укропци и Трешњица.

[6] Према распореду тадашњих села Бјелаш, Миоковић и Косорани, по свој прилици се ради о братственим заосеоцима каснијих села Побрђе, Главатичић, Укропци и Кубаси. Народно предање помиње старо грбаљско братство Бјелаше.

[7] Код Болице 1614. године наведено је као Succi.

[8] Село се помиње и касније, као Puxovich (Болица 1614) и Peklovic (попис 1683). У которским документима помиње се грбаљска породица Puchoevich.

[9] Према распореду у дефтеру, Пуховић и Синодар би требало да су некадашња села између Кримовице и Загоре.

[10] Основа овог пописа грбаљских родова је рад Сава Накићеновића, који је податке скупљао у првој деценији 20. столећа, те је ово стање из тог времена (уз извесна одступања која су посебно наведена). Сви ти родови постоје и данас, с тим што су многе грбаљске породице послом иселиле у околне градове - Будву, Тиват, итд. Презимена родова који у том тренутку и даље постоје у Грбљу, исписани су болдом, а исељени и изумрли родови италиком.

[11] 1316. године, краљ Милутин је которској властели повељом даровао Грбаљ. Тада су племићке породице из Котора жребом разделиле Грбаљ на поседе, те су стари Грбљани, као и досељеници постали закупци над имањима на којима су живели и плаћали ренту которској господи. Има мишљења да су Которани ову повељу, као и неке друге (од повеље краља Радослава 1230, па до Душанове из 1351. године), фалсификовали како би доказали своје право над Грбљем, тзв. “которски фалсификати”.

[12] Грипули је разорен од Турака крајем 14. столећа, а становништво се иселило, од чега је део остао у Грбљу.

[13] Једнина: Дабушко

[14] Једнина: Мачак

[15] Бућини су презиме добили по томе што су у 14. столећу били закупци на поседу которске племићке фамилије Бућа.

[16] Једнина: Крута

[17] Једнина: Бан

[18] Митрофан Бан се замонашио у манастиру Савина 1865. године, као 24-годишњи младић. Био је настојатељ манастира Подластва, затим игуман манастира Морача, а руколожен је за архимандрита 1877. године. Иако монах, истакао се у Вељем рату против Турака. За митрополита Црне Горе, Брда и Приморја изабран је 1884. године. Био је посланик у скупштини Књажевине и Краљевине Црне Горе. Умро је 1920. на Цетињу и сахрањен је у порти Цетињског манастира.

[19] 1750. у Либру од Грбља, Бојковићи се наводе као житељи села: Доли, Вишњево, Главати и Бјелошевићи. Ови Бјелошевићи су вероватно заселак у којем су живели главатски Бјелоши / Бјелошевићи. У Либру се као житељи Бјелошевића помињу и Славчевићи.

[20] Празник Успења Пресвете Богородице, 28/15. августа.

[21] Накићеновић је у свом раду о Боки записао да су Поповићи староседеоци. Међутим, овај род има породично предање о пореклу од претка који је средином 17. столећа дошао из Загарча.

[22] У Накићеновићевом раду „Бока“, писаном почетком 20. столећа, каже се да су дошли „има 500 год. из Херцегновога“. Братствено предање и историја се овде, очито, не подударају. Почетком 15. столећа, Нови није постојао ни као „Нови“, а још мање као „Херцег“, с обзиром да овај град свој назив дугује херцегу Стјепану Вукчићу који је град (подигнут 1382. године у оквиру Босанског краљевства под називом Свети Стефан) обновио и утврдио после 1450. године. Или је братство своје презиме неосновано повезало са називом града у Боки или време досељења не одговара стварности. С друге стране, требало би размотрити могућност везе овог братства с херцегом Стејпаном, или барем са Херцеговином као земљом порекла.

[23] У једнини се јављају облици Батут и Батута

[24] У једнини се јављају облици Штилет и Штилета

[25] Тако су уписани 1750. године у Либру од Грбља.

[26] Једнина: Баук

[27] Једнина: Миш

[28] Предак свих никовићких братстава у селу Никовићи у Кртолима је Нико Дабчић, који је ту дошао из северне Албаније почетком 16. столећа.

[29] Једнина: Одале

[30] Мезалини су се раније другачије презивали, а Мезалини су прозвани од млетачких власти, јер су им куће биле на средини између Горовића и Братешића. Њихов заселак се зове братственим именом.

[31] Једнина: Мазарак

[32] У Грбљу има неколико родова са презименом Ковачевић. Код свих постоји прича о пореклу од граховских Ковачевића. Да ли је то тачно, или су ти родови хтели своје презиме повезати са славним граховским братством, тешко је утврдити. Нарочито треба имати у виду да ковачки занат није баш био на добром гласу у овим крајевима, тако да би евентуално повезивање са граховским Ковачевићима свакако дало на значају родовима који носе то презиме. ДНК тестирања би разрешила недоумице. О граховским Ковачевићима може се прочитати на: http://www.poreklo.rs/2012/02/19/poreklo-prezimena-kovacevic/

[33] И овде је братствено предање у опреци са повесним чињеницама. Чевљанско братство Вукотића засновано је у 18. столећу, тако да није могуће да пријеворски Вукотићи потичу од чевљанских, уколико се предак са Чева иселио „почетком 17. столећа“. Или је у питању грешка при казивању времена када су се преци ових Вукотића доселили у Грбаљ. По свој прилици, постојала је жеља да се, због истог презимена, порекло повеже са тада веома јаким и угледним братством Вукотића са Чева.

[34] Од њих је у 17. столећу био чувени кнез Вуко Мирковић, побратим Баја Пивљанина.

[35] Кнез Никола Вулев, са своја два сина, Марком и Ђуром, први је истакао млетачки заставу при освојењу Херцег-Новог од Турака 1687. године.

[36] Брајевићи су записани у Либру од Грбља из 1750. године.

[37] Једнина: Баћа

[38] Једнина: Зец

[39] У которском документу из 1437. године, помиње се презиме Мршулић у Грбљу.

[40] Једнина: Оџа

[41] По аналогији: Свети Шћепан – Сушћепан, Свети Иван – Сутиван, итд.

[42] Грбаљски Тујковићи су највероватније исти род са његушким Тујковићима који се помињу у 16. столећу. Према породичном предању, Тујковићи су се у средњем веку доселили из Зете у Његуше, а затим се спустили у Грбаљ. Истог порекла (из Зете, а по предању ту дошли са Косова) су Мирановићи из Доњих Кокота у Зети.

The post Грбљани appeared first on Порекло.

ПРИРЕДИО: Сарадник портала порекло Небојша Бабић

Иако постоји један добар списак братстава Зете и Љешкопоља на мрежи (има га, нпр, на овој адреси: http://www.montenegro.org.au/stanovnistvo_zete.html), са стањем у последњој деценији 19. столећа, основни недостатак му је што не даје преглед братстава по селима. Зато сам се дохватио књиге „Зета и Љешкопоље“ Андрије Јовићевића (1926) и направио овај попис, ради лакшег сналажења онима које интересује да нађу своје или нечије порекло.

Редослед братстава у прегледу по местима није дат по величини братства, већ по азбучном реду. Стање по селима је из 1920-их година, према наведеном раду Андрије Јовићевића. Приказани су само православни родови.

[caption id="attachment_59589" align="aligncenter" width="604"] Црква Светог Ђорђа у Доњој Горици[/caption]

Доња Зета

1. Голубовци

Стари Голубовци

Анђушићи - од братства Црногорчевића из Толоша.

Башановићи – од Башановића из Ботуна.

Бечићи - од Бечића из Балабана.

Бољевићи - досељени после 1879. из Братоножића.

Бошковићи (Света Петка) су од бјелопавлићких Бошковића.

Вујачићи и њихов огранак Крстовићи (Никољ-дан) су старином од Хота, од Вуксанлекића.

Вулетићи (Никољ-дан) су од претка Вулете који је дошао из Груда почетком 18. столећа; према породичном предању, Вулета је у Груде добегао из Озринића (Перков До, Велестово) због крви.

Вучковићи (Ђурђиц) су од претка који је дошао из Мрка у Пиперима.

Грујићи - досељени после 1879. из Братоножића.

„Калуђеровићи“: Мирковићи, Мијатовићи, Лешперовићи и Балијаши - огранак Калуђеровића из Матагужа.

Ковачевићи (Ђурђиц) су дошли из Пипера.

Ко(ј)ичићи (Аранђелов-дан) су потомци Којице Радусиновића, досељеног из Љешанске нахије (Буроње) од братства Радусиновића.

Кукуличићи (Никољ-дан) су од претка који се доселио почетком 18. столећа из Шаме у Албанији.

„Метиљевићи“: Ивановићи (Свети Врачи) и Поповићи у Понарима старином су из Љешанске нахије (Станисељићи).

Пајовићи - од Пајовића из Врања.

Пејовићи и њихов огранак Вучинићи (Никољ-дан) су од претка који је због убиства добегао из Ријечке нахије (Цеклин) од братства Пејовића.

Пеличићи – од Пеличића из Балабана.

Поповићи (Св. Врачи) - потичу од попа који је на позив Голубовчана ту доселио из Купелника (Коплик у скадарском крају данашњој Албанији) негде почетком 17. столећа; ужа презимена су им: Поповићи, Вукељићи, Маровићи, Марићи, Ћепићи.

Раичевићи - од Раичевића из Горње Горице.

Терзићи - Грујићи – од Терзића из Српске.

Трипуновићи - од Трипуновића из Матагужа.

Филиповићи (Крстов-дан) су пореклом из Бјелопавлића.

Цамнићи - од Цамнића из Балабана (променили су славу у Аранђелов-дан).

Нови Голубовци

Болевићи - од Болевића из Горње Горице.

Божовићи - досељени после 1879. из Пипера.

Вукчевићи (Ђурђиц) досељени из Љешанске нахије, од братства Вукчевића, после 1879. 

Ивановићи - досељени после 1879. из Куча.

Марковићи – од Марковића из Гостиља.

Матићи - досељени после 1879. из Пипера.

Мијовићи - досељени после 1879. из Куча.

Пауновићи - досељени после 1879. из Пипера.

Радоњићи - досељени после 1879. из Куча.

Филиповићи - Драгишићи - досељени после 1879. из Пипера

Гошићи

Вујачићи - од Вујачића из Голубоваца.

„Калуђеровићи“: Мирковићи и Раковићи - огранак Калуђеровића из Матагужа.

Мирковићи - досељени после 1879. из Куча.

Дубрава

Матовићи – од Матовића из Курила. 

Бушковићи - од Бушковића из Курила.

2. Мојановићи

Домазетовићи (Митров-дан) су добегли због крви са Чева, од тамошњих Домазетовића. Према другој варијанти, старином су Кучи.

Ђуретићи (Свети Алимпије Столпник) су од Ђуретића из Бјелопавлића, давно досељених.

Крачковићи (Свети Алимпије Столпник) су пореклом од Бјелоша са Цетиња.

Крстовићи - од Крстовића из Голубоваца.

Ма(ј)ићи (Никољ-дан) су у Зету дошли, према једној варијанти из Приморја, а према другој из Ријечке нахије (Косијери). 

„Мојановићи“: Дракићи, Кнежевићи и Ајковићи (Свети Алимпије Столпник), старином су са Косова, одакле се предак доселио после 1455, када су Турци освојили Косово. Према другим мишљењима, они су старинци у Зети, од Старих Матагужа.

Павићевићи - досељени после 1879. из Братоножића.

Пиперовићи (Аранђелов-дан) су од Мрка из Пипера, дошли средином 15. столећа.

Филиповићи (Крстов-дан) су дошли због крви из Ријечке нахије (Добрско Село) од тамошњих Филиповића.

3. Балабани

Алигрудићи (Никољ-дан) су најстарији досељеници у Балабанима. Предак је дошао из Љешанске нахије (Ћепетићи), и највероватније су огранак тамошњих Бојанића. Према предању, даљом старином су из Херцеговине. Сродни су им Шикмановићи у Понарима и Бојиновићи у Врањини (родови настали од три рођена брата).

О Алигрудићима је писано на следећим страницама:

http://bratstvoaligrudic.cabanova.fr/page2.html

http://www.poreklo.rs/2012/02/27/poreklo-prezimena-aligrudic/

Батровићи (Свети Тома) су од Ђоновића из Црмнице (племе Брчели), даљом старином из Албаније.

Бечићи (Аранђелов-дан) су од претка из Озринића (Чево), од братства Вукотића, који је, незнано када, предигао због убиства.

Бјелановићи - Марковићи (Аранђелов-дан) су досељени из Враке, а даљом старином су из Љешанске нахије, вероватно од братства Марковића из Буроња.

Болевићи - од Болевића из Горње Горице.

Иванчевићи - досељени после 1879. из Пипера.

Кнежевићи - од Кнежевића из Дајбаба.

Коровићи и њихов огранак Мишолићи су старинци, од Старих Матагужа (Никољ-дан).

Кркотићи - Никовићи (Никољ-дан) су досељени из Враке, а даљом старином су из Љешанске нахије.

Кукуличићи - од Кукуличића из Голубоваца.

Маровићи (Ивањ-дан) су досељени после 1879. из Црмнице (Бољевићи). Даљом старином су из Хота.

Мирановићи – од Мирановића из Доњих Кокота.

Пеличићи (Свети Симеон Столпник) су међу најстаријим досељеницима у Зети. Многи их сматрају старинцима. Према братственом предању, дошли су у Зету из Бањана (према некима, из Бјелопавлића, мада је област Бјелопавлића можда била успутна станица), пре турских освајања. Били су двојица браће у Подгорици, од којих је један био војвода, и након турског заузимања Подгорице, прешао је у ислам и прозвао Алија, те је био познат као Али-војвода. Од њега су Аливодићи, што је скраћено од Аливојводићи. Други брат је отишао из Подгорице у Балабане и од њега су Пеличићи.

Братственик Пеличића, Илија - Пеко, написао је рад „Записи о Зети“ (Голубовци, 1987) у којем је обрађено братство Пеличића, али и друга зетска братства.

Пиперовићи – од Пиперовића из Мојановића.

Поповићи - од Поповића из Голубоваца.

Поповићи - досељени после 1879. из Куча.

Радоњићи - досељени после 1879. из Куча.

Спичановићи (Аранђелов-дан) су се доселили из Црмнице. Даљим пореклом су из Спича, од братства Вуказића.

Пешукићи (Ђурђиц) су досељени из Љешанске нахије (Градац).

Филиповићи – од Филиповића из Голубоваца.

Цамнићи (Света Петка) су пореклом из Бјелопавлића, од мартинићких Савићевића.

Бишћани

Бечићи и Ћоровићи - од Бечића из Балабана.

4. Шушуња

Калуђеровићи - од Калуђеровића из Матагужа.

Мировићи - од Мировића из Горичана.

Шушкавчевићи - од Шушкавчевића из Врања.

5. Гостиљ

Вукотићи (Ђурђиц) су од претка из Озринића (Чево), од братства Вукотића, који је, незнано када, предигао због убиства; најпре је отишао у Љешанску нахију, код Вукчевића, а неки његови потомци су после дошли у Гостиљ.

Вукчевићи (Ђурђиц) досељени давно из Љешанске нахије, од братства Вукчевића.

Златичани (Никољ-дан) су од претка који се из Златице у Кучима населио у Подгорици, затим прешао у Враку, па одатле у Гостиљ.

Крачковићи - од Крачковића из Мојановића.

Марковићи (Аранђелов-дан) су дошли из Враке, а тамо у 19. столећу из Пипера, од тамошњих Марковића.

Никчевићи - од Никчевића из Врања.

Оташевићи (Света Петка) су давно досељени из Бјелопавлића.

Прчањићи су огранак братства Вратница из Толоша (променили су славу у Никољ-дан).

Симоновићи (Никољ-дан) су од Симоновића из Бјелопавлића.

Становићи - огранак Мацановића из Махале.

„Улићи“: Маркиновићи, Пренкићи и Скобаљевићи (Никољ-дан) су пореклом из Ријечке нахије (Улићи) од братства Улића. Досељени су крајем 18. столећа, након што су им Цеклињани (Стругари) узели имања због крви.

Шановићи – огранак „Грља“ из Лајковића.

6. Матагужи

Вукчевићи (Ђурђиц) досељени из Љешанске нахије, од братства Вукчевића, део после 1879, а део давније.

Вулетићи - од Вулетића из Голубоваца.

Грбавчевићи - огранак Радиновића из Грбаваца.

Давидовићи - од Давидовића из Врања.

Ђекићи (Митров-дан) - предак се доселио почетком 19. столећа из Орахова у Кучима од тамошњих Вујошевића, од старокучких Ђурђевића - Мрњавчића.

Жиковићи (Никољ-дан) су давно (вероватно средином 15. столећа) досељени из Убала у Кучима.

Калуђеровићи (Света Петка) су од претка који се у давно време доселио из Климената.

Којићи – старинци у Зети, потичу од Маскића из Голубоваца, који су изумрли.

Кукуличићи - од Кукуличића из Голубоваца.

Ма(ј)ићи – од Ма(ј)ића из Мојановића.

Мараши - од Мараша из Бијелог Поља.

Марићи - огранак Поповића из Голубоваца.

Пајовићи - од Пајовића из Врања.

Пеличићи – од Пеличића из Балабана.

Радовићи - огранак Кликоваца из Митровића.

Раичевићи - од Раичевића из Горње Горице, имају ужа презимена: Андровићи, Ратковићи, Масловарице.

Терзићи – од Терзића из Српске.

Трипуновићи (Света Петка) су од претка који се доселио из Бјелопавлића, од братства Бошковића.

Ћетковићи (Аранђелов-дан) су од претка из Озринића (Чево), према предању потичу од братства Вукотића.

Шкатарићи (Никољ-дан) су давно доселили из Бјелица (Микулићи).

Шушкавчевићи - од Шушкавчевића из Врања.

7. Врањ

Бечићи - од Бечића из Балабана.

Давидовићи (Света Петка) су веома давно дошли из Љешанске нахије.

Карадаглићи (Никољ-дан) су добегли због крви из Ријечке нахије (Љуботињ) од тамошњих Карадаглића, који су огранак братства Вукићевића - Сарапа. Њихов огранак су исламизирани Палевићи у Тузима. Имали смо тестираног једног Карадаглића из Црне Горе, као носиоца хаплогрупе R1b. O Карадаглићима и осталим Сарапима може се видети на страници: http://www.sarapi.org/default.php

Ма(ј)ићи – од Ма(ј)ића из Мојановића.

Никчевићи (Никољдан) су од претка из Пјешиваца, од братства Никчевића, који је, незнано када, предигао због убиства у Црмницу (где их и данас има у Буковику, са презименом Ђуровић), а неки његови потомци су после, опет због крви, дошли у Врањ.

Пајовићи (Ђурђиц) су од Пајовића из Бјелопавлића, давно досељени; предак се најпре населио у Каменицу код Купелника (Коплик) у скадарском крају, затим у Затријебач, па у Врањ.

Ракчевићи (Аранђелов-дан) су пореклом из Љуботиња (Смоковци), од братства Ракчевића.

Шушкавчевићи (Ивањ-дан) су пореклом из Загарча (по једнима од тамошњег братства Мустеровића, по другима - од Драговића); преци су им се најпре населили у Враку, а касније прешли у Врањ.

8. Владња (Владни)

Пејовићи – од Пејовића из Лужана.

9. Махала

Вујачићи - од Вујачића из Голубоваца

Вучковићи - досељени после 1879. из Ријечке нахије (Љуботињ). Вучковићи су огранак братства Сарапа.

Драговићи (Аранђелов-дан) су од попа Андрије Драговића из Озринића (Велестово) који је у Махалу дошао на парохију после 1879.

Кликовци - од Кликоваца из Митровића.

Мараши - од Мараша из Бијелог Поља.

Марковићи - досељени после 1879. из Љешанске нахије од братства Марковића.

Маровићи (Ивањ-дан) су досељени после 1879. из Црмнице (Бољевићи). Даљом старином су из Хота.

Мацановићи (Зачеће Светога Јована) - потичу од досељеника из Куча у 18. столећу; њихов огранак су Становићи, као и исламизирани Ркочевићи.

Нешковићи (Свети Врачи) су огранак братства Вратница из Толоша.

Поповићи - од Поповића из Голубоваца

Радуловићи - од Радуловића из Понара.

Тиодоровићи - досељени после 1879. из Пипера.

Ћетковићи - од Ћетковића из Понара.

Челебићи - досељени после 1879. из Љешанске нахије од братства Челебића.

10. Горичани

Божовићи - досељени после 1879. из Ријечке нахије.

Брновићи - досељени после 1879. из Љешанске нахије од братства Брновића.

Ђуретићи - од Ђуретића из Мојановића.

Ђурковићи - досељени после 1879. из Ријечке нахије.

Јанковићи - досељени после 1879. из Ријечке нахије.

Ковачевићи - досељени после 1879. из Љешанске нахије од братства Ковачевића.

Копитовићи (Петров-дан) су досељени после 1879. из Црмнице (Брчели). Даљом старином су из Његуша.

Марковићи - досељени после 1879. из Љешанске нахије од братства Марковића.

Мировићи (Никољ-дан) су потомци Мира Вучетића из Ријечке нахије (Цеклин - Чешљари) одакле се доселио око 1800.

Перишићи - досељени после 1879. из Ријечке нахије.

Петричевићи - досељени после 1879. из Ријечке нахије.

Радичевићи (Никољ-дан) су из Груда, досељени почетком 18. столећа. Према једној верзији, песник Бранко Радичевић потиче од ових Радичевића.

Радовићи - огранак Радовића из Лајковића (променили су славу у Ђурђиц).

Ражнатовићи - досељени после 1879. из Ријечке нахије.

Рајовићи (Митров-дан) су досељени из Ријечке нахије (Добрско Село) од братства Рајовића.

Ракчевићи – огранак „Грља“ из Лајковића.

Станковићи (Аранђелов-дан) су од Станковића - Дукађинаца из Црмнице (Сотонићи). Потичу од Станковића насељених у Враку, од којих је један због крвне освете преселио у Зети око 1880.

Улићевићи (Свети Алимпије Столпник) су старином из Црмнице, од Добровића. Одатле су се населили у Салковину код Жабљака у Ријечкој нахији, а 1845. предак им се преселио у Зету.

Усанчићи (Никољ-дан) су старином из Црмнице, од тамошњих Добровића, старином из Албаније. По предању, њихово досељење било је у великој давнини, и они су једно од најстаријих братстава у Зети. Раније презиме било им је Вуксановић.

Челебићи - досељени после 1879. из Љешанске нахије од братства Челебића.

Шушкавчевићи - од Шушкавчевића из Врања.

11. Бериславци

Бакићи (Никољ-дан) су давно досељени из Загарча, од братства Беговића.

Бурзани - досељени после 1879. из Љешанске нахије од братства Бурзана.

Вујановићи - досељени после 1879. из Ријечке нахије.

Ђурановићи - досељени после 1879. из Ријечке нахије.

Ђурашковићи - досељени после 1879. из Ријечке нахије.

Ивезићи - од Ивезића из Дајбаба.

Карадаглићи - од Карадаглића из Врања.

Коловићи (Свети Врачи) су доселили из Шестана у Крајини.

Копитовићи (Петров-дан) су досељени после 1879. из Црмнице (Брчели). Даљом старином су из Његуша.

Крачковићи - од Крачковића из Мојановића.

Лекићи су досељени после 1879. из Црмнице.

Лубарде - досељени после 1879. из Ријечке нахије.

Лукачевићи – огранак Мојановића из истоименог села (Ђурђиц), њихов огранак су Пејановићи у Подгорици; од њих су и исламизирани Лукачевићи, а од Пејановића исламизирани Секнићи и Дервановићи.

Маркуши - од Маркуша из Момишића.

Мијовићи - од Мијовића из Бистрица.

Маџаревићи (Никољ-дан) су дошли из Пипера (Црнци), вероватно су лужански род или су од Старих Мугоша.

„Кунице“: Ненадовићи (Митров-дан) и родови у другим местима Зете и Љешкопоља: Бацковићи, Вукадиновићи, Лукићи и Ћетковићи. Пореклом су из Љешанске нахије (Буроње) од братства Куница.

Пајовићи - од Пајовића из Врања.

Петрановићи су досељени после 1879. из Црмнице.

Поповићи - од Поповића из Голубоваца.

Поповићи – Мокањићи (Никољ-дан) су од Орландића из Црмнице (Сеоца).

Радиновићи - од Радиновића из Грбаваца.

Радичевићи (Света Петка) су од претка који се из Бјелопавлића, од братства Брајовића, најпре иселио у Враку, а затим прешао у Бериславце.

Раичевићи - од Раичевића из Горње Горице.

Рачевићи - од Рачевића из Момишића.

Стијеповићи – од Стијеповића из Лајковића.

Терзићи – од Терзића из Српске.

Ускоковићи - досељени после 1879. из Љешанске нахије од братства Ускоковића.

Шановићи – од Шановића из Гостиља.

Шоћи - досељени после 1879. из Ријечке нахије.

12. Бијело Поље

Башановићи - од Башановића из Курила.

Богдановићи (Срђев-дан) су пореклом из Ријечке нахије (Љуботињ - Смоковци).

Кликовци - од Кликоваца из Митровића.

Кумбуровићи – од Кумбуровића из Лајковића.

Лукићи - од братства Куница из Бериславаца.

Лукићи (Свети Врачи) су доселили из Шестана у Крајини.

Мараши (Митров-дан) су од претка који се доселио из Хота почетком 17. столећа на читлук; својакају се с хотским Вуксанлекићима, а и са голубовачким Вујачићима и Крстовићима; дела се на ужа презимена: Маровићи, Бабићи, Благовићи, Никовићи, Чабовићи, Лалићи, Бакићи. Марашких Маровића има у Црмници (Бољевићи, Созина) и у Врањини.

Пејовићи - од братства Црногорчевића из Толоша.

Поповићи - од Поповића из Голубоваца.

Радиновићи - од Радиновића из Грбаваца.

Становићи - од Становића из Гостиља.

13. Бистрице

Бацковићи - од братства Куница из Бериславаца (променили су славу у Ивањ-дан).

Добровићи (Никољ-дан) потичу од претка који се долесио из Албаније, не памти се када.

Ђуковићи (Аранђелов-дан) су од Ђуковића из Глухог Дола у Црмници, васојевичког порекла. Предак им је пребегао због убиства најпре у Враку, а потом се преселио у Зету.

Кликовци - од Кликоваца из Митровића.

Крњановићи (Света Петка) су од Крњановића - Ражнатовића из Ријечке нахије (Цеклин) од претка који је добегао због убиства.

Крунићи (Ивањ-дан) су дошли из Херцеговине.

Кукавчевићи - од Кукавчевића из Лекића.

Ламбуљићи - од Ламбуљића из Вуковаца.

Мијовићи (Ивањ-дан) су пореклом из Ријечке нахије (Загора) од братства Божовића. Предак им се најпре населио у Враки, па после дошао у Зету.

Мирановићи - од Мирановића из Доњих Кокота.

Радиновићи - од Радиновића из Грбаваца.

Стојановићи (Ђурђиц) су од Станишића из Његуша.

Шишовићи - од Шишовића из Понара.

14. Курило

Башановићи (Ђурђиц) потичу од претка који је добегао из Враке због крви (убиства неког Албанца), не зна се када.

Бушковићи (Никољ-дан) су од Бушковића из Врањине, које су Цеклињани протерали и заузели им имања за крв у првој половини 19. столећа.

Дабановићи су досељени после 1879. из Црмнице.

Ђурановићи - досељени после 1879. из Ријечке нахије.

Кликовци - од Кликоваца из Митровића.

Копитовићи (Петров-дан) су досељени после 1879. из Црмнице (Брчели). Даљом старином су из Његуша.

Мараши - од Мараша из Бијелог Поља.

Матовићи (Аранђелов-дан) су старином из Херцеговине, не зна се кад су дошли нити од којег братства потичу.

Мировићи - од Мировића из Горичана.

Оташевићи - од Оташевића из Гостиља (променили су славу у Никољ-дан).

Радиновићи - од Радиновића из Грбаваца.

Рачевићи - од Рачевића из Момишића.

Ремиковићи - од Ремиковића из Толоша.

Станковићи – од Станковића из Лајковића.

15. Понари (са Куриоцима)

Берилаже (Ђурђиц) су давно досељени из Љешанске нахије (Веља Страна) од братства Берилажа, истовремено кад и Берилаже у Доњој Горици. За њих се мисли и да су старинци у Зети.

Божовићи - досељени после 1879. из Ријечке нахије.

Вукадиновићи - од братства Куница из Бериславаца (променили су славу у Никољ-дан).

Добровићи - од Добровића из Бистрица.

Ђуровићи - огранак Ламбуљића из Вуковаца.

Ђуришићи (Света Петка) су од Ђуришића из Љешанске нахије (Парци).

Каварићи (Ђурђиц) су из Цеклина. Крајем 17. столећа, због крви са Грађанима, цео род се иселио у Зету.

Кажићи (Илин-дан) су од Кажића из Љешанске нахије (Градац).

Калуђеровићи - досељени после 1879. из Ријечке нахије.

Кликовци - од Кликоваца из Митровића.

Кумбуровићи – од Кумбуровића из Лајковића.

Лађићи (Свети Врачи) су огранак братства Вратница из Толоша.

Маркуши - од Маркуша из Момишића.

Петровићи (Свети Стефан) су од досељеника из Куча с почетка 19. столећа.

Поповићи - од братства Метиљевића из Голубоваца (променили су славу у Свети Стефан).

Радуловићи (Аранђелов-дан) су од Радуловића из Комана после 1879.

Сакари (Митров-дан) су доселили из Ријечке нахије (Косијери) од братства Ђиновића, најпре у Љешкопоље, а затим у Зету.

Стојановићи - од Стојановића из Бистрица.

Ћетковићи - од братства Куница из Бериславаца.

Цамнићи - од Цамнића из Балабана.

Шикмановићи (Никољ-дан) су истог порекла као Алигрудићи из Балабана.

Шишовићи (Ивањ-дан) су пореклом из Ријечке нахије (Љуботињ) од братства Шишовића. Због племенских сукоба Љуботињана и Грађана, десетак кућа Шишовића се иселило у Зету, негде у 18. столећу.

16. Вуковци

Ламбуљићи, а чује се и Ламбулићи, раније Ламбуље (Никољ-дан) - преци су им се доселили са Косова након пада под турску власт; најпре су се населили у Грудама, а затим прелазе у Вуковце; имају ужа презимена: Поповићи, Драговићи, Николићи, Лазовићи и Ђуровићи.

Мараши - од Мараша из Бијелог Поља.

Мугоше - од Мугоша из Доње Горице (променили су славу у Никољ-дан).

Перазићи (Никољ-дан) су од Перазића из Црмнице, а даљом старином су из Климената.

Поповићи - од Поповића из Голубоваца (променили су славу у Никољ-дан).

Шушкавчевићи - од Шушкавчевића из Врања.

Горња Зета

1. Српска

Балетићи (Петров-дан) су од претка из Озринића (Чево), од братства Балетића.

Болевићи - од Болевића из Горње Горице.

Терзићи (Никољ-дан) досељени из Гацка средином 15. столећа.

Шановићи – од Шановића из Гостиља.

2. Лајковићи

„Грље“ - „Лајковићи“: Рашовићи и њихови огранци Вукашиновићи и Бјелобрковићи, Стијеповићи, Вулевићи и Кумбуровићи (Петров-дан) су пореклом из Пипера, од Мрка; предак им се звао Гордоба, имао је три сина, који су, због неког убиства, побегли из Пипера у Љуботињ; од њих су Прље у Љуботињу и Ивовићи у Сеоцима; један син (наводно именом Грља) дође у Зету и од његовог сина Лајка су Грље у Лајковићима, а по њему се зове и село; према ономе што је Јовићевић забележио, народно предање говори да су Грља и син му Лајко дошли у Зету почетком 17. столећа, међутим, Грље се помињу у Зети још средином 15. столећа. Овом братству највероватније припадају и Станковићи.

Пејковићи (Петров-дан) су досељени из Куча.

Радетићи (Петров-дан) су од Радетића из Пипера, предак им је дошао око 1850.

Радовићи (Петров-дан) су досељени из Бјелопавлића почетком 19. столећа.

3. Митровићи

Кликовци ( Ђурђиц) - потичу од три брата досељена из Орахова у Кучима, негде у 17. столећу; према породичном предању, огранак су братства Вујошевића од старокучких Ђурђевића - Мрњавчића. На Српском ДНК пројекту имамо тестираног једног Кликовца, који носи хаплогрупу R1a M458:

http://www.poreklo.rs/2013/12/07/poreklo-prezimena-klikovac/

Мараши - од Мараша из Бијелог Поља.

Рогошићи - од Рогошића из Дајбаба.

4. Ботун

Башановићи (Ђурђиц) су дошли из Пипера, не зна се када.

Вукчевићи (Ђурђиц) досељени из Љешанске нахије, од братства Вукчевића, после 1879.

Ђуришићи (Света Петка) су од Ђуришића из Љешанске нахије (Парци).

Ђурковићи - досељени после 1879. из Љешанске нахије од братства Ђурковића.

Кажићи (Илин-дан) су од Кажића из Љешанске нахије (Градац).

Раичковићи (Света Петка) досељени после 1879. из Љешанске нахије од братства Раичковића.

Стојановићи - досељени после 1879. из Љешанске нахије од братства Стојановића.

5. Ракића Куће

Пајовићи - досељени после 1879. из Куча.

Поповићи - досељени после 1879. из Куча.

Прелевићи - досељени после 1879. из Куча.

6. Дајбабе

Ђукановићи (Света Петка) су од претка из Озринића (Чево), од братства Ђукановића, који је, у другој половини 18. столећа, предигао због убиства.

Ивезићи (Ђурђиц) су од Ивезића из Груда, досељени почетком 18. столећа.

Кнежевићи (Света Петка) су од претка који се почетком 16. столећа доселио због сиромаштине из Бјелопавлића, од братства Бошковића.

„Колороге“: Колороге или Колорогићи, Андрићи, Мишуровићи и Дурковићи (Света Петка) су досељени почетком 18. столећа из Озринића (Чево). Према једној варијанти, Колорогама припадају и дајбабски Ђукановићи и Рогошићи.

Милићи - досељени после 1879. из Куча.

Рогошићи (Света Петка) су од претка из Озринића (Чево), сродни Ђукановићима.

Ћетковићи (Аранђелов-дан) су од Ћетковића из Пипера.

7. Шћеповића Куће

Бојичићи – огранак Ћетковића из Дајбаба.

Матовићи – од Матовића из Курила.

Радуновићи - досељени после 1879. из Љешанске нахије од братства Радуновића.

8. Забјело

Дедићи - досељени после 1879. из Куча.

Ђуришићи (Света Петка) су од Ђуришића из Љешанске нахије (Парци).

Лазовићи - огранак Ламбуљића из Вуковаца.

Мугоше - од Мугоша из Доње Горице.

Радуновићи - досељени после 1879. из Љешанске нахије од братства Радуновића.

Љешкопоље

1. Момишићи

Болевићи - од Болевића из Горње Горице.

Брајовићи (Света Петка) - досељени после 1879. из Бјелопавлића.

Видаковићи - од Видаковића из Толоша.

Вукановићи - досељени после 1879. из Пипера.

Ђекићи - (Свети Јован Богослов) потичу од Ђеке Миркова, који се доселио око прве четврти 19. столећа из Орахова.

Ђуровићи (Свети Александар Невски) су се доселили почетком 19. столећа из Црмнице од братства Цаковића, који су старинци у племену Лимљани.

Маркуши (Ђурђиц) су доселили из Ријечке нахије (Грађани) у великој давнини, према њиховом предању пре пада Подгорице под турску власт (1478).

Поповићи (Ђурђиц) - они су истог порекла као и Мугоше, по предању потичу од два рођена брата; раније презиме било им је Новаковић; истог порекла су и Новаковићи у Подгорици.

Радетићи – од Радетића из Лајковића.

Радетићи (Аранђелов-дан) су дошли из Пипера почетком 19. столећа, од тамошњих Радетића.

Радовићи (Аранђелов-дан) су дошли из Херцеговине (Гацко) почетком 18. столећа, због убиства неког турског великаша. Најпре су се населили у Љешанску нахију, где и данас има њихових потомака (Ђуришићи и Раичковићи у Градцу), а део касније пређе у Подгорицу. Тамо се неки потурче и од њих су муслимани Аџиаметовићи, а део пређе у Момишиће, и од њих су Радовићи.

Радуновићи - досељени после 1879. из Љешанске нахије од братства Радуновића.

Рачевићи (Никољ-дан) су досељени из Златице у Кучима око прве четврти 19. столећа.

2. Вранићи

Вукчевићи (Ђурђиц) досељени из Љешанске нахије, од братства Вукчевића, после 1879.

Кажићи (Илин-дан) су од Кажића из Љешанске нахије (Градац).

Пилетићи - досељени после 1879. из Пипера.

Стаматовићи - досељени после 1879. из Пипера.

3. Лужани

Златичани (Ивањ-дан) су досељени из Златице у Кучима у другој половини 19. столећа. Има их и у Подгорици.

Пејовићи (Свети Врачи) су од Пејовића из Љешанске нахије (Ораси).

Раичевићи - од Раичевића из Горње Горице.

Раичковићи (део слави Свету Петку, део Илин-дан) досељени око 1850. из Љешанске нахије (Градац) од братства Раичковића.

Савковићи (Никољ-дан) су од братоношких Балевића, од претка Савка који се доселио у другој половини 18. столећа.

4. Толоши

Брновићи - досељени после 1879. из Љешанске нахије од братства Брновића.

Видаковићи (Ивањ-дан) су дошли из Ћеклића, својакају се са ћеклићким Матановићима - Калуђеровићима.

„Вратнице“: Вратнице у Толошима (Свети Врачи), и родови у другим местима Зете и Љешкопоља: Лађићи, Нешковићи и Прчањићи. Њихов огранак су Дамбарићи у Враки. Потичу од претка из Љешанске нахије (Станисељићи) од старог братства Вратница, који је почетком 18. столећа побегао због убиства, најпре у Махалу. Даљом старином су из Бајица.

Мирановићи - од Мирановића из Доњих Кокота

Мугоше - од Мугоша из Доње Горице

„Црногорчевићи“: Ремиковићи (Аранђелов-дан) и родови у другим местима Зете и Љешкопоља: Анђушићи и Пејовићи и исламизирани Селимаџовићи. Потичу од претка чије је старије презиме Црногорчевић, који је средином 18. столећа дошао из Љешанске нахије (Ораси), најпре у Толоше, а затим се потомство расељавало. Својакају су са орашким Пејовићима и Ђуровићима.

5. Горња Горица

Болевићи, чује се и Бољевићи (Ђурђиц) - предак Болеја им се заједно са тројицом браће доселио из Љеша, крајем 15. столећа; од остале тројице браће су Милићи у Доњој Горици, Вукчевићи у Љешанској Нахији и исламизирани Аматбашићи. Детаљније о пореклу Болевића, може се видети на:

http://www.montenet.org/2003/bozo5.html

Булатовићи (Свети Лука) су од ровачких Булатовића, од претка досељеног око 1840.

Ђикановићи (Аранђелов-дан) су дошли око 1840. из Озринића (Марковина), од тамошњих Ђикановића.

Јанковићи (Никољ-дан) су дошли око 1840. из Озринића (Марковина).

Мирановићи - Радовићи – од Мирановића из Доњих Кокота

Поповићи - од Поповића из Момишића.

Раичевићи (Никољдан) су огранак цетињских Мартиновића; предак, поп Иван Мартиновић, почетком 18. столећа се, због убиства једног Његуша, са породицом иселио, најпре у Комане (Бандићи), а затим у Спуж; Иванов унук Раич је прешао у Горицу, и од њега су Раичевићи; својакају се са исламизираним Пиранићима из Ботуна (има их у Подгорици и Горичанима), који тврде да су потомци једног поп Ивановог сина који се у Спужу потурчио.

Стајовићи (Ивањ-дан) су дошли из Љешанске нахије (Фармаци), а даљом старином су из Приморја.

Стојановићи - огранак Кукавчевића из Лекића.

6. Доња Горица

Берилаже (Ђурђиц) су давно досељени из Љешанске нахије (Веља Страна) од братства Берилажа, истовремено кад и Берилаже у Понарима.

Вратнице - од Вратница из Толоша.

Марковићи - досељени су из Љешанске нахије, старо презиме им је Мишевић.

Милићи (Ђурђиц) су од претка Милије, рођеног брата Болеје од кога су Болевићи у Горњој Горици.

Мирановићи - од Мирановића из Доњих Кокота.

Мугоше (Ђурђиц) - порекло Мугоша је неразјашњено: према братственом предању, они су из Кастрата, наводно од неког блиског сродника Ђурђа Кастриота; с друге стране, у Пиперима најстарији слој становништва чине Мугоше (или Мугоши) који су ту живели пре Лужана и Пипера, и сматра се да су влашког порекла; у Љешкопоље су дошли у време Ивана Црнојевића; сродни су им Поповићи из Момишића.

Поповићи - од Поповића из Голубоваца (променили су славу у Ђурђиц).

7. Доњи Кокоти

Вукчевићи (Ђурђиц) досељени из Љешанске нахије, од братства Вукчевића, после 1879.

Мирановићи – (Никољ-дан) потичу са Косова, одакле је по паду Косова под турску власт породица дошла најпре у Љеш, а потом у Љешанску нахију (Кокоти); старо презиме им је Тујковић; њихов огранак су Тујковићи у Грбљу и Боки; од њих су Радовићи у Љешанској Нахији.

Ускоковићи - досељени после 1879. из Љешанске нахије од братства Ускоковића.

8. Лекићи

Вукчевићи (Ђурђиц) досељени из Љешанске нахије, од братства Вукчевића, после 1879.

Кукавчевићи су пореклом из Озринића (Велестово), према предању од братства Поповића; преци су им се у 18. столећу населили у Горњим Кокотима у Љешанској нахији, где у неком окршају с Турцима изгине цело братство, а остане само мали дечак, Милош Поповић, кога су као сиротана прозвали - кукавац. У Лекиће су се доселили средином 19. столећа; деле се на ужа презимена: Новаковићи, Пејовићи, Стојановићи, Лаковићи.

9. Грбавци

Богдановићи (Ђурђиц) су од Глобара из Љешанске нахије.

Вујовићи - Кумбуровићи (Света Петка) су од Вујовића из Бјелица (Микулићи)

Вукчевићи (Ђурђиц) досељени из Љешанске нахије, од братства Вукчевића, после 1879.

Калуђеровићи (Свети Јован Богослов) су од Калуђеровића из Ћеклића.

Мартиновићи (Свети Јован) су од цетињских Мартиновића (Бајице), одакле им се предак доселио због убиства.

Мирановићи - од Мирановића из Доњих Кокота.

Радиновићи (Света Петка) су од претка из Бјелица, од братства Абрамовића, који је, незнано када, предигао због убиства. Миротићи су од његовог рођеног брата.

Радуновићи - досељени после 1879. из Љешанске нахије од братства Радуновића.

Радусини - досељени после 1879. из Љешанске нахије од братства Радусиновића.

Рачевићи - од Рачевића из Момишића.

Подгорица

У Подгорици живи много досељеника из зетских и љешкопољских насеља. Осим њих, постоји и један број братстава која су заснована управо у Подгорици од досељеника са разних страна. Нека од великих познатих подгоричких братстава су:

„Болевићи“ - Болевићи, Ђурчићи, Мартиновићи и Шошићи (Ђурђиц) су од Болевића из Горње Горице.

Гвозденовићи (Ђурђев-дан) су од Гвозденовића из Ћеклића, ту дошли у 19. столећу.

Лаиновићи (Ђурђев-дан) су у Подгорицу дошли из Братоножића, још док је Подгорица била мала варош (вероватно у 16. столећу). Њихов огранак у Подгорици су Ћуковићи. Од њих су и Лаиновићи у Полимљу.

„Вучићевићи“ - Вучићевићи, Лисичићи, Пеличићи и Поповићи (Свети Стефан Дечански) су огранак Пеличића из Балабана.

Марковићи (Ђурђиц) су дошли из Озринића (Марковина).

Маркуши су од момишићких Маркуша.

Милоњићи и њихов огранак Гвозденовићи (Ђурђиц) су од старог братства Милоњића из Љешанске нахије.

Ненезићи (Ђурђев-дан) су од Ненезића из Озринића (Велестово), у 18. столећу због крви пребегли најпре у Љешанску нахију, а у Подгорици сви потичу од Тодора Ненезића.

„Новаковићи“ - Вилићи, Никићи, Поповићи, Стијовићи и Шестићи (Ђурђиц) су истог порекла као Поповићи из Момишића.

Самарџићи (Мала Госпођа) су од Самарџића - Орловића из Кривошија.

The post Братства Зете и Љешкопоља appeared first on Порекло.

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић

Преглед братстава Љуботиња прављен је према раду Андрије Јовићевића „Ријечка нахија у Црној Гори“ (1911) и показује стање с почетка 20. столећа.

Љуботињ је племе у јужном делу Ријечке нахије. Северном и источном страном граничи се са Цеклином, а западном са подручјем Цетињског племена. На југу граничи се са ријечким племеном Грађани и црмничким племенима Подгор и Дупило. Изворна територија Љуботиња је планинска, али је, ширењем своје територије, Љуботињ добио ниже области на истоку и мали излаз на Скадарско језеро.

Први помен Љуботиња под тим називом је из 1398. године у једном которском документу (као Lubotin)[1]. Према мишљењу Александра Ломе, назив је изведен од личног имена Љубота.

Насеља у Љуботињу су стара, и тешко је утврдити у које доба су заснована, али свакако пре 14. столећа. Прави Љуботињ чине села Мужовићи, Вигњевићи, Богути и Прекорница, која су у Вирањској рупи, котлини испод брда Вирањ, док су села Зачир, Смоковци и Дубова ушли у састав Љуботиња током 17. и 18. столећа, придруживањем, а област Доњих села је временом отета од старијег становништва, које се под притиском Љуботињана иселило. Љуботињани су населили и неке суседне крајеве у Црмници, но они никад нису постали део племенске територије.

У турским дефтерима из 1521. и 1523. године, Љуботињ чине села Вигњевићи, Богуте и Драгосалићи, док је Прекорница пусто земљиште. Од села касније укључених у Љуботињ, у то време постоје Зачир, Смоковци (Смоковац) и Дубова.

1614. године у Боличином извештају и опису Скадарског санџака, Љуботињ је главно и највеће племе Ријечке нахије, са 70 кућа.

Данас у љуботињским селима већином живе старији људи који не желе да напусте своја огњишта, док су млађи људи отишли у градове. Укупно у свим селима Љуботиња, према попису у Црној Гори из 2003. године, живело је 80 становника (од чега у Доњим селима, најпогоднијим за живот, 23), а данас сигурно и знатно мање.

Братства у Љуботињу:

Старинци:

Никиновићи (Зачеће Светог Јована) у Вигњевићима. Некада је цело село било њихово, али су се много исељавали, нарочито у правцу Херцеговине, као и у Истру 1657. године (у село Перој).

Сабље (Ђурђев-дан) у Вигњевићима.

„Шесте“ (Никољ-дан) у Зачиру су старо цеклинско братство из Стругара које се преселило у Љуботињ у време Ивана Црнојевића, који је Ратку Остојином дао земљу у замену. 1494. помиње се Остоја Шеста у Зачиру у служби Ђурђа Црнојевића. По братственом предању, од тројице браће Шеста су родови: од Остоје Колини (или Колиновићи), од Ратка Радиши и њихов огранак Марковићи, а од Дамњана Џонгази, који су се иселили. Да ли Шесте могу имати везе са Шестанима у Приморју, није утврђено.

Од Колина је био Висарион II, црногорски владика у раздобљу 1659- 1662. године.

Изумрли су и иселили се Лакете и Ујановићи из Вигњевића, Кокоре, Грукали, Тице, Шкуљи, Шкрапуље, Мацали[2] и Пури[3] из Прекорнице, Лешоњани из Смоковаца. У Доњим селима су живели старинци Чуковићи, Митали, Ерцези, Капруци и др. који су се иселили под притиском Љуботињана. У Љуботињу се памте и презимена стариначких изумрлих и исељених фамилија: Фрнци[4], Раичковићи, Доси[5], Керићи, Бујићи.

Грукала и Лешоњана има у Враки. Мацали су се иселили у Врањину и данас се презивају Бушковић; од њих су и Бушковићи у Курилу у Доњој Зети.

Досељеници из времена Црнојевића (друга половина 15. столећа):

Вујовићи (Аранђелов-дан) у Мужовићима и Доњим селима су потомци спахије Вуја Раичева, који је крајем 16. столећа добио царски ферман да управља Црном Гором. Наведен је и у Боличином попису из 1614. године, као Вуко Раичев, и у неким другим оновременим документима.

Вујо, према братственом предању, потиче од властеоске куће Војиновића, потомак је војводе Алтомана из времена власти деспота Ђурђа Бранковића. Унук Алтоманов, Вук[6], доведен је као дечак код Црнојевића након пропасти средњевековне Србије (1462. године) из матичног Вучитрна. Вујо је Вуков чукунунук. Све до успона Петровића почетком 18. столећа, кућа Вујовића је владала нахијама Старе Црне Горе. Спахилук Вујовића престао је смрћу спахије Вука Маркова 1746. године, а војводство укинуто 1891. године (последњи војвода био је Петар Филипов).

Постоји више верзија о доласку предака Вујовића у Љуботињ. Ковијанић наводи писмо браће Павла и Филипа Вујовића из Љуботиња, који су били добри познаваоци повести свог братства. По њима, преци Вујовићи нису дошли са Косова право у Љуботињ. Вук - Вујо Брајанов се доселио у Морачу, где је живео до своје смрти, а тако и његов син Новак. Марко Новаков и његов син Раич, прешли су у Братоножиће. Раич Марков је одржавао добре односе са турском влашћу, те је добио звање војводе, а затим и спахије. Тек он долази у Љуботињ, пре 1580, а његов син Вујо га наслеђује око 1584. године. Вујов отац Раич наводи се у једном которском документу из 1580. године као војвода Љуботиња.

О Вујовићима и њиховом пореклу од Војиновића је много писано, те се детаљније информације могу наћи у неком од извора.

Вујовићи су се доста насељавали и у суседним областима Црмнице, те тамо има њихових огранака: Вујовића (Трново, Комарно), Лекића (Комарно) и Лалића (Лимљани).

У турским дефтерима из 1521. и 1523. године село Мужовићи не постоји, вероватно је пописано под именом Драгосалићи. Међутим, ни ту ни у другим љуботињским селима, не наводи се Вук Војиновић, који је према предању у то време још увек био у животу, што вероватно потврђује ону верзију по којој су преци Вујовића у Љуботињ дошли касније.

Један припадник братства Вујовића ДНК анализом тестиран је као носилац хаплогрупе R1b:

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.msg17644#msg17644

Бошковићи (Ивањ-дан) и Николићи (Никољ-дан) у Вигњевићима су од предака који су били у служби код Вука Војиновића и заједно с њим дошли из Вучитрна у Љуботињ. Нису међусобно сродни.

„Сарапи“ (Никољ-дан) су разгранато братство, које чине родови: Бановићи (Прекорница, Доња села), Вучковићи (Прекорница), Лаличићи (Прекорница, Доња села) Вукићевићи и њихов огранак Карадаглићи (Богути), Вујановићи (Богути, Доња села), Маркишићи (Богути, Доња села), Ђурашевићи (Богути, Доња села) и Калуђеровићи - Никовићи, или Николићи (Зачир), који су део мешовитог зачирског братства Калуђеровића.

Сарапи су потомци Божине Сарапа који је у време Ивана Црнојевића дошао у Љуботињ, према братственом предању, из Сарајева. Иако су прво били у сукобу, Црнојевић је дозволио Божини да се насели у Љуботињ због неке услуге коју му је овај учинио у Млецима. Да ли је Божина добио властелинство од Ивана Црнојевића, или је и у Босни био властелин, није познато, али се у повељи Ђурђа Црнојевића наводи Божинин син Брајко Сарап као властелин (у братственом родослову, он се наводи као Бранко).

[caption id="attachment_59641" align="aligncenter" width="447"] Црква Светог Николе у Богутима, задужбина Божине Сарапа[/caption]

Детаљно о Сарапима може се прочитати на страници:

http://www.sarapi.org/default.php

Од Вујановића – Сарапа је актуелни црногорски државник Филип Вујановић.

На Српском днк пројекту имамо тестираног Карадаглића, носиоца хаплогрупе R1b.

[caption id="attachment_59642" align="aligncenter" width="355"] Перо Ђуров Вучковић, министар просвјете и црковних дјела Краљевине Црне Горе[/caption]

Дрецуни (Никољ-дан) у Богутима и Доњим селима су од претка који се доселио из Старе Србије у време Ивана Црнојевића.

На Српском днк пројекту имамо тестираног Дрецуна, носиоца хаплогрупе R1b.

Јоветићи (Аранђелов-дан, раније Никољ-дан) у Дубови су старином из Вучитрна. Средином 15. столећа, по паду Косова под турску власт, доселили су се у Зету, а у време Ивана Црнојевића у Љуботињ.

Од ових Јоветића је познати црногорски фудбалер Стеван Јоветић.

Ђуровићи (Ђурђев-дан) у Зачиру су потомци четворице синова неког Ђура из Заљева код Бара, који је убио неког турског заповедника, те је пребегао на подручје Ивана Црнојевића. У турском дефтеру за Црну Гору из 1521. године, у Зачиру се наводи баштина у поседу Ђуровића, што је редак случај записаног презимена у ово време у турским дефтерима.

Заједно са Ђуром, претком Ђуровића, дошао је Вицко Салац Мркојевић, који је био код Ђура у служби. Од њега потичу Сорати (Никољ-дан) у Зачиру. Према другој верзији, Сорати су старинци Шесте.

Пејаковићи (Никољ-дан) у Богутима и Доњим селима су досељени из Паштровића у у време Ивана Црнојевића. Потичу од старог паштровског братства Кањоша из Буљарице.

[caption id="attachment_59640" align="alignright" width="300"] Смоковци (са https://twitter.com/MladenRakcevic )[/caption]

Рачевићи и Злотвори (Срђев-дан) у Смоковцима[7] су доселили из Паштровића у време Ивана Црнојевића. Према Јовићевићу, потичу од племена Срзентића. Међутим, презиме Срзентић датира из 17. столећа, док је старији племенски назив Ћуда, а још ранији Булгаровић. Паштровски Срзентићи славе Никољ-дан.

Шабани (Ђурђев-дан) у Мужовићима су од Доњокрајаца Боројевића са Цетиња. О Боројевићима је писано у тексту о Цетињу на:

http://www.poreklo.rs/2015/11/20/pleme-cetinje-poreklo-stanovnistva/

Њихов предак Драгослав се у другој половини 15. столећа, доселио у Љуботињ и по њему су носили презиме Драгослављевићи или (чешће) Драгославићи[8]. Почетком 18. столећа један Драгославић је убио неког турског Шабан-бега и обукао његову скупоцену одећу, па због тога њега и његове прозову Шабани. Неки из овог рода су у савремено доба вратили старо презиме Драгославић.

У турском дефтеру из 1521. године, Драгославићи су уписани као посебно село. Према попису, село броји 21 кућу (у дефтеру из 1523. године - 20), па је тешко је претпоставити да су сви они братственици Драгославићи, јер, с обзиром на родослов Боројевића, то би било покољење Драгослављевих унука. Вероватније је да у ово време окосницу села чине Драгославићи, а да осим њих има и стариначког или новодосељеног становништва.

На Српском ДНК пројекту имамо тестираног Иванишевића - Боројевића носиоца хаплогрупе R1а, па би се могло закључити да и Шабани - Драгославићи носе ову хаплогрупу.

Каснији досељеници:

Дапчевићи и њихов огранак Камбани, као и Мргуни који су се истражили (Ивањ-дан) у Вигњевићима су од Бјелоша из Цетињског племена, од Дабца који се почетком 16. столећа иселио у Љуботињ. О Бјелошима је писано у тексту о Цетињу на наведеној страници.

[caption id="attachment_59643" align="alignright" width="300"] Пеко Дапчевић у друштву руског генерала Жданова[/caption]

У дефтеру из 1521. године, у Вигњевићима су пописана четворица домаћина са именом Дабижив, од којих би неки могао бити родоначелник Дапчевића.

Од ових Дапчевића био је партизански генерал и народни херој из Другог светског рата, Петар-Пеко Дапчевић (1913-1999).

На Српском днк пројекту имамо тестираног Дапчевића, носиоца хаплогрупе I2a1 динарик јужни.

Ратковићи (Никољ-дан) у Прекорници су од претка који је у 16. столећу добегао из Паштровића због крви.

Црвенци[9] (Аранђелов-дан) у Вигњевићима су од Сјеклоћа - Горевука из Добрског Села. Горевуци су пореклом из Херцеговине, досељени у Његуше у време Ивана Цренојевића, а касније преселили у Добрско Село. О Горевуцима је писано у тексту о Његушима на:

http://www.poreklo.rs/2015/12/24/pleme-njegusi/

Прље (Аранђелов-дан, раније Петров-дан) у Мужовићима и Доњим селима су од претка који се доселио из Мркојевића (раније презиме Барјактаровић) у 16. столећу. У једном которском документу из 1580. године помиње се Раичко Стјепанов Прља из села Љуботињ.

Сродни су им Лајковићи из Зете, за које постоји мишљење да су старинци у Зети, од старог племена Грља (Греља). О Лајковићима је писано у тексту о Зети на:

http://www.poreklo.rs/2016/02/01/bratstva-zete-i-ljeskopolja/

Од Прља су исељеници Барјактаровићи у Истри (Перој) и Ивовићи у Црмници (Сеоца).

Радомани (Аранђелов-дан) у Мужовићима и Доњим селима су потомци Ника Радомана који је у 16. столећу пребегао из Бањске на Косову, због убиства неког Турчина. Заједно с њим, дошла је и његова сестра, удова Ивана Џона, са сином од којег потичу Џони[10] (Аранђелов-дан), такође у Мужовићима. И Радоман и Џоно су старином из Овчег Поља у Македонији. Радомани су у 17. столећу били знатно братство и давали кнезове не само у Љуботињу, него и у другим крајевима Ријечке нахије.

Од ових Радомана је наш познати фудбалски судија Мирослав Радоман.

Милашевићи (Аранђелов-дан, раније Никољ-дан) у Дубови су од два брата добегла у другој половини 17. столећа због крви из Бјелица (Микулићи), од тамошњих старинаца Милашевића (или Милешевића)

Калуђеровићи (Никољ-дан) у Зачиру су мешовитог порекла: наиме, кћер једног Колина удала се за једног Никовића - Сарапа из Прекорнице, но кад је овај погинуо, отац је преудао за једног Милашевића из Дубове (једног од двојице браће добеглих из Бјелица); са обојицом је имала потомства, те су се сви они заједно прозвали Калуђеровићима, по оцу своје мајке, који се у старости закалуђерио. Иако нису истог порекла по мушкој линији, држе се као једно братство.

Кусовци (Аранђелов-дан, раније Петров-дан) у Зачиру су потомци Марка Лазаревића из Грбља, који је крајем 17. столећа, због убиства неког Которанина, пребегао у Црну Гору. О грбаљским Лазаревићима (из Главатичића) писано је у тексту о Грбљу:

http://www.poreklo.rs/2016/01/20/grbljani/

Презиме је настало од надимка које је Марко добио од Зачирана, а због свог кратког (кусог) гуња, какав се носи у Приморју.

Према Накићеновићу, Лазаревићи су староседеоци у Грбљу, док Јовићевић наводи братствено предање Кусоваца да је њихово порекло из Бјелопавлића. Могућу сумњу у порекло Кусоваца од грбаљских Лазаревића изазива и податак да је ранија слава Маркова била Петров-дан, док Лазаревићи славе Никољ-дан.

Од ових Кусоваца је познати београдски историчар уметности Никола Кусовац.

Од Кусоваца су Которчевићи исељени у Призрен.

Шоћи (Аранђелов-дан, раније Никољ-дан) у Дубови и и Доњим селима су од претка Вукца из абанског племена Шоша (скадарски крај) који је због крви добегао у Црну Гору почетком 18. столећа. Своје презиме везују за племе Шоша, међутим, према мишљењу Јовићевића, презиме Шоћ долази од истоветне албанске речи, што у преводу значи - муж (од лат. socius).

Од љуботињских Шоћа био је министар иностраних дјела Краљевине Црне Горе и историчар др Перо Шоћ (1884-1966).

[caption id="attachment_59638" align="alignright" width="200"] Петар Лубарда[/caption]

Лубарде (Ђурђев-дан) у Вигњевићима и Доњим селима према братственом предању потичу од Лумбардића из Херцег-Новог (Топла), досељени у Љуботињ у 18. столећу. Топаљски Лумбардићи су у Боку дошли из Босне са таласом досељеника предвођених владиком Саватијем Љубибратићем, крајем 17. столећа. Презиме су добили по надимку једног братственика који је отео Турцима топ (тал. ломбарда), а раније презиме било им је Савић. Топаљски Лумбардићи славе Усековање главе Светог Јована.

Од љуботињских Лубарди је један од највећих србских сликара 20. столећа, Петар Лубарда (1907-1974).

Станишићи (Ивањ-дан) у Прекорници су из Маина, од претка који се ту доселио у првој половини 19. столећа.

_______________________________________________________________________

Извори:

Ријечка нахија у Црној Гори - Андрија Јовићевић

Стара Црна Гора - Јован Ердељановић

Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића - Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић

„Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“ - Ристо Ковијанић

_______________________________________________________________________

[1] Што оповргава предање Вујовића по коме је назив Љуботиња донет са њиховим прецима, према завичајном Љуботену. Наиме, Вујовићи су у Љуботињ дошли знатно касније, најраније у другој половини 15. столећа, а вероватније тек крајем 16. столећа.

[2] Једнина: Мацале

[3] Једнина: Пур

[4] Једнина: Фрнцо

[5] Једнина: Дос

[6] Алтоман је имао три сина. Према различитим верзијама братственог предања, Вук је син Марков или Брајанов.

[7] Досељени Паштровићи су, највероватније, дали име селу. Наиме, они потичу из краја у Паштровићима који се зове Бијела Смоква, те је назив Смоковци настао по њима.

[8] У дефтерима са почетка 16. столећа и као Драгосалићи.

[9] Једнина: Црвенко

[10] Једнина: Џоно

The post Братства племена Љуботињ appeared first on Порекло.

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић

Преглед је прављен према раду Андрије Јовићевића „Ријечка нахија у Црној Гори“ (1911) и показује стање с почетка 20. столећа.

Племе Косијери налази се у најсеверијем делу Ријечке нахије. На северу се граничи са подручјима катунских племена Цетиња, Ћеклића и Бјелица, као и Љешанске нахије, а са свих других страна окружено је Цеклином. Косијерима је припадао и један део данашње бјеличке територије, но, током 18. столећа, Бјелице су га преотели од Косијера. У турским дефтерима за Црну Гору са почетка 16. столећа (1521, 1523) као заселак Косијера уписани су Микулићи, који су касније ушли у састав племена Бјелица. Старије становништво Бјелица највероватније је било блиско или можда и сродно / орођено са старијим становништвом Косијера. Нови досељеници у Бјелицама (Орловићи и др.) су, након што су се умножили и ојачали, у 18. столећу чинили велико насиље и отимачине околним племенима, нарочито Косијерима који су им били први на удару, па чак и својим бјеличким суседима у Томићима и Микулићима. Тада се ово старије становништво јужних села у Бјелицама раселило, делом и у Косијере. Због сталних притисака већих племена око Косијера, косијерско становништво се много исељавало, те је матично племе увек било малобројно.

Према братственом предању, заснивачи варошице Косјерић у западној Србији су ту дошли из Косијера, и место где су се настанили назвали према завичају: http://www.poreklo.rs/2014/01/03/poreklo-prezimena-selo-kosjeric-kosjeric/

Насеље Косијери је веома старо. Овуда је у средњем веку пролазио важан пут из Приморја према унутрашњости Зете, те се уз друм развило насеље. Такође, постојала је и тврђава под називом Соко-град, чије развалине и данас постоје. Област где се зачело насеље називана је Корито, у данашњем засеоку Косијера, Плоча.

У племену постоје две веће целине, Косијери и Ђиновићи, које се могу сматрати засебним селима, а састоје се од више заселака. Косијери се састоје од заселака: Орашани, Плоча, Селишта и Посајке, а у Ђиновићима су засеоци: Студени До, Дубоки До, Јаблан-до, Кулендрија, Вуков До, Црна Корита, Љесковци, Воднички До, Под-соко, Подајглас, Зогове Лазине.

Први помен Косијера је из 1435. године у једном которском документу (Cossieri). Назив Косијер је вероватно коришћен и као презиме, тако је остао упамћен писар Ивана и Ђурђа Црнојевића, Никола Косијер. А 1565. у Котору се јавља неки Фрањо Косијерић, највероватније пореклом из Косијера. Није искључено да је назив племена настао од братственог имена старог братства које се овде прво населило.

Племенска слава Косијера је Мала Госпођа (Рођење Пресвете Богородице, 8/21. септембра).

Братства у Косијерима:

Старинци:

Перишићи (Мала Госпођа) у Косијерима су једино живо братство за које се поуздано зна да је стариначко у племену.

Ђиновићи су били велико стариначко братство, по којем је названо и матично село. У једном которском документу из 1496. године помиње се Брајан Ђиновић из Косијера, док jе у турском дефтеру из 1521. године, један Ђиновић уписан у поседу баштине у Драгосалићима у Љуботињу. Ђиновићи су се током 16, 17. и 18. столећа исељавали, све док се братство није сасвим иселило из Косијера.

Од родова за које се зна да потичу од косијерских Ђиновића су Ђиновићи у Васојевићима (Краље), Вукићевићи у Приморју (Ластва) и Сакари у Љешанској нахији и Враки.

Радијевићи су били велики стариначки род у Косијерима, који се вероватно иселио током столећа. Они су уписани као заселак Косијера у турским дефтерима из 1521. и 1523. године.

Досељеници из времена Црнојевића (друга половина 15. столећа):

Аџићи (Мала Госпођа) у Ђиновићима су досељени из Зете у време кад је Иван Црнојевић пренео престоницу на Цетиње.

Почетком 18. столећа цело братство се иселило у Далмацију, у околину Книна, где су били велико братство. После неког времена, четворица браће Аџића реше да се врате ближе Црној Гори, те се населе у Пиву. Од тројице су пивски Аџићи (славе Светог Јована), док се четврти, Вукосав, врати у Ђиновиће, и од њега су сви косијерски Аџићи.

Каснији досељеници:

„Братићевићи“ (Мала Госпођа) су братство настало од претка Братића, који се око 1650. године доселио из Пипера, Од његова три сина су следећи родови: од Рајка су Рајковићи, од Рада Радовићи, и од (В)Латка Латковићи. Рајковићи и Радовићи су у Косијерима, а Латковићи у Ђиновићима. Братићевићи су раније славили Ђурђев-дан, што можда, као и време досељења, указује да су они од пиперских Лужана.

Од Рајковића потичу Митровићи у Паштровићима (Моровић), као и Рајковићи у Лици (код Оточца), који су већином покатоличени.

Заједно са Братићем, у Косијере је дошао и Марић, исто из Пипера, те би се могло закључити, а и по међусобним односима ових братстава, да су у питању сродници. Од Марића су Марићевићи (Мала Госпођа) у Косијерима.

Ђурковићи (Света Петка) у Косијерима су од бјеличких староседелаца из Микулића, који су се овамо склонили због насиља нових досељеника у Бјелице, око 1750. године.

Савићевићи (Мала Госпођа) у Ђиновићима су од претка Савића Војводића који се доселио око 1770. године из племена Грађана (Радомир). Савићева мајка је била од косијерских Марићевића, те се он доселио на мајчино имање. Војводићи су старином са Косова (Митровица), а у Ријечку нахију су дошли из Црмнице.

ИЗВОРИ: 

Ријечка нахија у Црној Гори - Андрија Јовићевић

Стара Црна Гора - Јован Ердељановић

Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића - Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић

„Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“ - Ристо Ковијанић

The post Братства племена Косијери appeared first on Порекло.

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић

Преглед братстава Грађана прављен је према раду Андрије Јовићевића „Ријечка нахија у Црној Гори“ (1911) и показује стање с почетка 20. столећа.

Грађани су најјужније племе Ријечке нахије. Северном страном граничи се са Љуботињом, а са свих осталих страна окружено је Црмницом, и то племенима Подгор, Брчели и Дупило. У давнијој прошлости, Грађани су сматрани делом Љуботиња. Под називом Грађани, племе се помиње тек од 16. столећа. Ранији назив био је Шишојевићи (односно, Шишовићи[1]). У повељи Ђурђа Црнојевића о границама у Црној Гори, из 1494. године, описано подручје Шишојевића подудара се са каснијим племенским подручјем Грађана (при чему се Грађани уопште не спомињу), па се може закључити да је реч о истом племену. Данас су Шишојевићи пусто селиште у Грађанима.

Зашто се ово племе назива Грађанима није разјашњено. Нема доказа да је ту некада био неки град, па је логично закључити да назив долази по становништву које се ту доселило из неког града (нпр. Ријечког), за шта, међутим, такође нема историјских доказа.

Подручје Грађана је природно заштићено и повољно за живот, те је било насељено у великој давнини. Поуздано се зна да је насеље ту постојало још у 12. столећу.

У Грађанима у модерно доба постоје три села: Грађани, Гађи и Радомир. Грађани су се у горњем току речице Ораховштице. У оквиру насеља су остаци некадашњег великог села Шишо(је)вића. Гађи су на североисточном ободу племенске територије, у мањој ували између брда Зелења, Лаштика, Ројишта, Драгорада и Наљешковца. Иако се не помињу у средњевековним документима, вероватно су и Гађи старо насеље. Радомир се налази између Грађана, Гађа и Дупила.

У турском дефтеру за Црну Гору из 1521. године, пописано је село Шишовићи, са засеоцима Грађани и Шишовићи. Но, већ две године касније, у наредном турском пописном документу, наводи се село Грађани, „другим именом Шишовићи“, и у оквиру истог и заселак Шишовићи. Дакле, од 1523. године почиње да преовладава племенски назив Грађани.

[caption id="attachment_59738" align="aligncenter" width="500"] Шишовићи[/caption]

После Другог светског рата у грађанским селима живело је око 370 становника, док данас укупно, према попису у Црној Гори из 2003. године, живи 23 становника (и то у самим Грађанима, док су Гађи и Радомир сасвим запустели током 1990-их).

Братства у Грађанима:

Ни за једно братство у Грађанима се не може сасвим поуздано рећи да је стариначко, док, с друге стране, старинцима треба сматрати она братства која су засновала насеље, иако знају одакле и у које време су се доселили. Зато ћу овде братства навести по хронологији насељења.

Од изумрлих и исељених родова, за које се каже да су најстарији у Грађанима, памте се: Бискупићи, Боснићи, Бошковићи и њихов огранак Колари (иселили се у Мркојевиће, где су исламизирани), Ђурићи, Лончари, Спановићи (у Црмницу - Сотониће, где њихових потомака има и данас[2]), Трхаљи (у Боку)

Ивановићи (Ђурђев-дан) у Грађанима. За њих нема посебних података о досељењу, и сматрају се старинцима.

[caption id="attachment_59735" align="aligncenter" width="500"] Грађани[/caption]

Шишо(је)вићи и Липовци потичу од претка из Старе Србије (Призрен) који је побегао због неког убиства у Зету, још у 12. столећу. Његов син, именом Љеш, преселио се у Грађане. Љеш је имао четири сина: један је постао епископ зетски, Иларион, постављен за епископа од Светог Саве око 1220. године у Врањини[3]. Од следеће двојице синова су Шишовићи, а од четвртог Липовци. Ови последњи су носили презиме Љешевић у време Црнојевића и касније у 16. столећу, да би се касније разродили и били названи заједничким братственим именом Липовци (вероватно по неком топониму).

Шишовића данас више нема у Грађанима. 1614. године, према извештају Марјана Болице о Скадарском санџаку, у Шишовићима је било 60 кућа. Нису у питању само Шишовићи, већ и остала грађанска братства, но свакако да су Шишовићи били већина, самим тим што је и племе називано по њима. Током 17. столећа, много су се исељавали, да би последњих 10 кућа предигло у Зету крајем 17. столећа због убиства једног Липовца, када им је претила освета сродничког братства. Шишовића и данас има у Зети (Понари и Бистрица)[4].

„Липовци“ (Ивањ-дан) су највеће братство у Грађанима и истоименом насељу. Деле се на родове: Кнежевићи, Поповићи, Петровићи, Вуковићи и Милановићи. Кнежевићи су презиме понели по кнезу Илији Љешевићу с краја 15. столећа, који се помиње у једном документу Ђурђа Црнојевића из 1494. године, као и у дефтеру из 1521. године[5].

Од Липоваца је био чувени генерал Јован Поповић - Липовац[6].

Кричије (Ђурђев-дан) у Гађима су се, према предању, доселили у 13. или 14. столећу из Комана. Није познато, али је могуће, да имају везе са потарским Кричима. У једном которском документу из 1323. године помиње се извесни Лоре Кричко, могуће из Грађана.

Од Кричија су Радановићи у Врањини.

Михаљевићи (Ђурђев-дан) у Грађанима су се доселили вероватно у 14. столећу из Гацка.

Црнојевићи или Црновићи (Ивањ-дан) у Грађанима су, према свом предању, потомци једне бочне гране Црнојевића. Јовићевић, међутим, сматра да је ово предање измишљено и да је ово братство стариначко, а да им је право презиме Црновић.

Сами, пак, Црнојевићи за себе кажу да потичу од бочних сродника Ивана Црнојевића (од Ђурђа, Ивановог брата а другог Стефаничиног сина, или од Иванових стричева Ћурашина или Којчина). Повлачећи се пред турским освајањем, Иван Црнојевић је преселио престоницу са Жабљака на Ријеку Црнојевића (1475. године), а затим на Цетиње (1485. године). Део Црнојевића је остао да живи на Ријеци, на породичном земљишном поседу. Половином 17. столећа, вероватно под притиском потурчењака (у братственом предању се каже - због крвне освете), преостали Црнојевићи селе се у Грађане. „...за цијело вријеме постојања породице Црнојевића у селу Грађане нико никада није сумњао да та породица припада потомцима славне династије, а и они сами су се тако осјећали, то слиједи да ова породица припада неком огранку ове чувене црногорске породице“.

Као један од аргумената у прилог сродству с владарском лозом Црнојевића, грађански Црнојевићи истичу и сличност имена у оба родослова, где се нарочито често јављају имена Радич (односно Раич), и Ђурашин - Ђурађ (Ђуро).

https://sites.google.com/site/crnojevicrodoslov

Барјамовићи (Ивањ-дан) у Грађанима и Војводићи (Ивањ-дан) на Радомиру су старином са Косова (Митровица), одакле им је дошао предак у другој половини 15. или почетком 16. столећа. Предак је био војвода, отуд презиме. Наводно му је име било Јањо[7]. Он се настанио у Грађанима, а његово потомство је прозвано Барјамовићи. Они који су остали у Грађанима се и данас тако зову, док се део братства иселио на Радомир, па су прозвани Радомирци, а негде у другој половини 19. столећа узму Војводић као званично презиме.

Њихов огранак су Савићевићи (Ђурђев-дан) у Косијерима.

[caption id="attachment_59736" align="aligncenter" width="500"] Радомир[/caption]

Ђукановићи, Укашевићи, Ђурашевићи и Баше (Ђурђев-дан) у Гађима су потомство два брата добегла, незнано када, због крви из Комана. Најпре су се населили у Црмници (Глухи До), а касније пређу у Гађе. Потичу од команских староседелаца од којих је данашње братство Радеч у Команима и код Спужа.

[caption id="attachment_59734" align="aligncenter" width="500"] Гађи[/caption]

Бајковићи (Свети Стефан) у Грађанима су потомство тројице браће Бајковића-Перовића из Цуца, добеглих због убиства негде крајем 17. или почетком 18. столећа. Од грађанских Бајковића су Бајковићи и Бани у Грбљу (Главати)[8].

С обзиром да су цуцки Бајковићи огранак Орловића, можемо закључити да и грађански и грбаљски Бајковићи, као и Бани, припадају хаплогрупи Е1b1b-V13.

_____________________________________________________________

ИЗВОРИ:

Ријечка нахија у Црној Гори - Андрија Јовићевић

Стара Црна Гора - Јован Ердељановић

Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића - Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић

Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек) - Ристо Ковијанић

Фотографије села у Грађанима са:

http://www.tripmondo.com/montenegro/montenegro-general/radomir/picture-gallery-of-radomir/

_____________________________________________________________

[1] Шишо(ј)евићи је старији назив који се користи до краја средњег века, већ у 16. столећу преовладава облик Шишовићи.

[2] Они се данас зову Бајковићи (славе Аранђелов-дан). Према Јовану Вукмановићу („Црмница“), они су досељени из Ријечке нахије у 18. столећу. За њих остали у Сотонићима кажу да потичу од пиперских Шпања. Упечатљива је веза презимена Спановић и Шпањи. Оно што може да збуни је презиме Бајковић, које може да укаже на везу са цуцким Бајковићима, којих има досељених у Грађане.

[3] Епископ Иларион се помиње се у оснивачкој повељи Манастира Орахово у Црмници, 1233. године.

[4] У књизи „Зета и Љешкопоље“ (1926) Андрија Јовићевић наводи да су Шишовићи у Понарима и њихов огранак у Бистрици пореклом из Љуботиња од братства Шишовића, те да се, због племенских сукоба Љуботињана и Грађана, десетак кућа Шишовића иселило у Зету, негде у 18. столећу. У књизи “Ријечка нахија” наводи другачију верзију.

[5] Међутим, већ у следећем дефтеру, само две године касније, он се не помиње.

[6] Јован Ђорђев Поповић - Липовац (1856-1919) био је бригадир црногорске војске, ађутант краља Николе, генерал руске војске, песник, путописац и преводилац. Истакао се у Руско-јапанском рату, о чему су писали светски листови. Био је и полиглота: поред србског језика говорио је и руски, француски, енглески и италијански. Одликован је са 33 ордена.

[7] Јовићевић сматра да је предање о тобожњем војводи Јању из Митровице, заправо спој братсвеног предања и народне епике, јер у епским песмама постоји војвода Јањо, из Митровице, али оне сремске.

[8] Оно што је спорно је неподударност времена досељења Бајковића у Грађане и прелазак неког од њих у Грбаљ. Наиме, према ономе што је Саво Накићеновић записао као предање у Грбљу, преци Бајковића и Бана дошли су у Грбаљ у 16. столећу, што је немогуће, ако узмемо у обзир предање грађанских Бајковића о доласку из Цуца у Грађане негде крајем 17. или почетком 18. столећа. Имајући у виду родослов и развој братства Бајковића у Цуцама, вероватнија је каснија верзија.

The post Братства племена Грађани appeared first on Порекло.

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић

Преглед братстава Добрског Села прављен је према раду Андрије Јовићевића „Ријечка нахија у Црној Гори“ (1911) и показује стање с почетка 20. столећа, али су у текст унета и другачија мишљења о пореклу добрских братстава из доле наведених извора.

Положај

Добрско Село је племе Ријечке нахије. Састоји се из два међусобно неповезана дела: Добрског Села и Добрске Жупе.

Добрско Село је изворни део племена. Налази се у западном делу Нахије. Западном страном граничи се са Цетињским племеном, а са свих осталих страна окружено је подручјем племена Цеклин. Насеље је засновано на висоравни у подножју врха Доброштак, а између врхова Плијевор и Вртијељка[1]. У Селу је клима блага и повољна за живот. Село је збијеног типа и састоји се од делова (условно речено – заселака): Плијевор, Филиповићи, Јаблани, Пејановићи, Продо, Сјеклоће, Папрати, Липа, Дуги До и Поткун.

Добрска Жупа је источно од Села, и ова два подручја немају географског додира. Добрска Жупа је у састав племена ушла средином 18. столећа, о чему ће више речи бити касније. Подручје Жупе са свих страна окружено је Цеклином. Жупа се састоји од заселака: Горњи и Доњи Пелеши[2], Бијела Гомила, Царев Лаз[3], Пипери и Моштроколова Гомила.

Назив

У време Црнојевића, Добрско Село назива се – Добро. Такође и у турским пореским дефтерима са почетка 16. столећа, а тако и код Маријана Болице у његовом Извештају о Скадарском санџаку из 1614. године.

Јовићевић тумачи назив „Добро“ према добром положају и плодности насеља. Могло би се тумачити и као посед, нечије добро. У 18. столећу већ налазимо назив Добрско. Да ли је језички могуће од назива Добро извести Добрско, за дискусију је. Постоји и варијанта да придев „добрско“ долази од „до-брдско“, оно што је уз брда. Племеници Добрског Села називају се – Добрљани.

Добрска Жупа је тако названа с обзиром да је половином 18. столећа постала жупа – зимовник сточарима Добрског Села.

Помени кроз повесна документа

Први помен Добрског Села, под називом Добро, је из 1459. године у једном которском документу. 1485. године, Иван Црнојевић повељом дарује Цетињски манастир поседима у Горњем Добру. Тада је Горњим Добром сматрано подручје каснијег Добрског Села, док је Доње Добро био каснији Доњи Цеклин. Исто налазимо и у турским дефтерима из 1521. и 1523. године, где се Добрско Село назива – Горње Добро (са 33-36 кућа и 9-10 баштина). Код Болице, 1614. године, Добрско Село назива се – Добро (са 47 кућа), док у подручју касније Добрске Жупе наводи село Пелеши (18 кућа).

Кратка повесница племена Добрско Село

Добрско Село (Добро) било је насељено од давнине, а стално насеље је ту сигурно постојало у 14. столећу. Преко овог подручја ишао је стари главни пут Котор – Рибница (Подгорица) и укрштао се с њим пут Скадар – Оногошт – Дубровник. Логично је да је на раскрсници тако важних путева у великој давнини настало насеље. Половином 15. столећа, овде се досељавају нови становници из Његуша и насеље се увећава.

Након што је Иван Црнојевић засновао Цетињски манастир и дао му посед у Добром, овде се заснива манастирски скит, данас познат под називом Манастир Добрска Ћелија. Манастирски храм Свете Госпође посвећен је празнику Богородичиног Успења (15/28. августа). Према неким предањима, на месту данашњег манастира, постојала је стара црква из времена пре Ивана Црнојевића, посвећена Светој Петки[4]. Једно време, у манастиру је живео црногорски владика Сава Очинић, ту је и сахрањен испред манастирске цркве, где се и данас налази његова гробница. Манастир је значајан и по школи коју је ту отворио владика Петар II Петровић, 1842. године. Била је то друга народна школа отворена у Црној Гори.

[caption id="attachment_59836" align="aligncenter" width="900"] Храм Свете Госпође[/caption]

Добрска Жупа је у састав племена ушла касније. Током турских похода на Црну Гору крајем 17. и почетком 18. столећа, ранија насеља Пелеши и Пипери у овој области су запустела. У првој половини 18. столећа, овај за сточарство плодан крај постао је предмет сукоба експанзивних Бјелица и Цеклињана. Бјелице су заузели све запустеле крајеве од Ставора до Жабљака, те је уследио обрачун са Цеклињанима. Сукоби су трајали између 1730. и 1750. године. Коначно, Бјелице су протеране из ове области заједничком акцијом Цеклињана, Добрљана и Косијера. Победници су поделили заузету област, тако да су Добрљанима припала села Пелеши и Пипери. Ово подручје им је једно време служило као зимовник за испашу стада, а у другој половини 18. столећа, почело је и стално насељавање из Добрског Села. Овај крај касније је назван Добрска Жупа.

[caption id="attachment_59834" align="aligncenter" width="1024"] Пелеши[/caption]

Данас, према попису у Црној Гори из 2003. године, у подручју племена Добрско Село (са Добрском Жупом) живи 180 становника (132 у Селу и 48 у Жупи), док је после Другог светског рата у племену живело око 540 становника.

Братства у Племену

Од изумрлих и исељених родова, у Добрском Селу се памте Јелићи, Скромути, Кривокуће, Пипери[5].

„Горевуци“ (постоји и варијанта Горњевуци):

Према предању Горевука, они су пореклом из Херцеговине, из старог града Клобука западно од Грахова[6], и били су властела у средњевековној Босни. По пропасти Херцегове државе, склонили су се код Ивана Црнојевића на Његуше, 1482. године, а предводио их је Валац Радков Горевук с два брата.

Ковијанић сматра да су се Горевуци у Његуше населили око пола столећа раније, за шта потврду налази у которској документацији, где се током 1450-их помињу Горевуци Добријевићи и Милосалићи. У Добрско Село (Добро) Горевуци се селе око 1460. године.

Од једног Валчевог брата, према Јовићевићу, потичу Кустудије у Мајсторима, у Његушима. Међутим, према ономе што је Ердељановић забележио у Његушима Кустудије су старином из Пјешиваца, потомци чувеног војводе Марка Петрова Бритвића (17. столеће).

Од другог Валчевог брата су, према предању, Газиводе у Цеклину. Међутим, за њих и Јовићевић и Ердељановић бележе другачије предање: да су Газиводе огранак староњегушког братства Друговића - Вујошевића.

Од Валца Горевука потичу данашњи добрљански родови: Јаблани (Добрско Село) и њихов огранак Моштроколи[7] у Жупи, Сјеклоће (Добрско Село) и њихов огранак Раслапчевићи[8] у Жупи[9].

На Цетињу живе Ђикановићи, Вукосавовићи и Крцетићи, који су, према Ердељановићу, огранци Горевука. Сјеклоћа има исељених у Црмници (Лимљани).

Сви добрски Горевуци славе Светог Агатона[10] (22. августа / 4. септембра), док је ранија слава овог братства била Света Петка.

„Добриловићи“

Братство Добриловића потиче од Шћепана Добриловића, који се из Зете[11] (даљом старином из Старе Србије) у Добрско Село доселио нешто касније од Горевука. Од двојице синова Шћепанових су сви добрски Добриловићи.

Од једног сина су: Милановићи и Поповићи – заједничким именом „Софрани“, и Вујовићи. Од ове гране су били и Живановићи и Грујићи, који су изумрли.

Од другог сина су: Ђурановићи, Средановићи, Вукићи и Рајовићи.

Према Јовићевићу, од добриловићких Софрана су Софрани у Грбљу. У Грбљу, у Шишићима, постоје Шофрани (или Шоврани), међутим, према ономе што је Саво Накићеновић о њима забележио, они су грбаљски староседеоци[12].

Према Јовићевићу, од добрских Добриловића су у Полимљу: Ђуричани, Поповићи, Пајковићи и Томашевићи. А у Зети (Курило) Јањетићи, Кулићи, Ђурановићи, Давидовићи и Оташевићи (који су изумрли). Међутим, исти аутор, у свом раду о Зети и Љешкопољу, ове родове тамо не наводи (осим Ђурановића, који су се ту доселили после ослобођења Зете, 1879. године)[13].

Сви добрски Добриловићи славе Никољ-дан.

Крушчићи (још и као: Крушкићи или Крушке) су потомци једног Ћеклића који је био у служби код Шћепана Добриловића. Славе Никољ-дан.

Филиповићи (Никољ-дан) су од Никца Филипова из Цеклина, досељеног крајем 15. столећа у Добрско Село. Према Јовићевићу, он је од Ражнатовића. Међутим, ако је време досељења тачно, у то време није постојало братство Ражнатовића[14].

Од ових добрских Филиповића има исељеника у Лици са истим презименом.

Пејановићи (Никољ-дан) су потомци Пејана из Херцеговине (Клобук) који је добегао почетком 17. столећа. Према предању, даљом старином су Зећани.

Од њих су Пејановићи у Црмници (Лимљани).

Ови Пејановићи су могући носиоци хаплогрупе J2b1 М205, о чему је писано на:

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.msg16236#msg16236

Радишићи и Каваје (Никољ-дан) су од претка који се доселио из Љешанске нахије (Градац) у 17. столећу. За своју даљу старину наводе Стару Србију. Због неког убиства, неки Радишићи побегну у Албанију и настане се у граду Каваја. После неког времена се врате, те их прозову Кавајама.

Од ових Каваја био је чувени југословенски дисидент Никола Каваја, о коме се може наћи много текстова на мрежи, нпр:

https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9D%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0_%D0%9A%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%98%D0%B0

[caption id="attachment_59831" align="aligncenter" width="385"] Никола Каваја[/caption]

Касоми (Никољ-дан) су од претка који је дошао у Добрско Село из Каваје заједно са прецима Каваја, кад су се они вратили у Црну Гору.

Ковачевићи (Никољ-дан) су потомци неког Курте, који је добегао из Херцеговине због убиства неког Турчина. Он је био ковач и његови потомци су били ковачи у Добрском Селу и Цеклину (тамо им је презиме Николић).

_______________________________________________

ИЗВОРИ: 

Ријечка нахија у Црној Гори - Андрија Јовићевић

Стара Црна Гора - Јован Ердељановић

Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића - Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић

Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек) - Ристо Ковијанић

Презиме Добриловић - Ненад Стевовић

„Вијести“, фељтон „Енигме“ (http://www.vijesti.me/vijesti/sta-se-krije-u-starom-selu-gornji-pelesi-197455)

________________________________________________

[1] Вртијељка је позната по бици 1685. године, када су се Херцеговци, Бокељи и Црногорци сукобили са надмоћном турском војском. На том месту је погинуо чувени Бајо Пивљанин.

[2] Занимљиво је да постоји топоним Пелеши у Русији, у Петроградској области: http://photos.wikimapia.org/p/00/04/84/84/25_big.jpg

[3] На Цареву Лазу се одиграла позната битка у лето 1712. године, у којој су Црногорци успели, барем привремено, зауставити далеко надмоћнију турску војску која је кренула да освоји Цетиње, и нанели им велике губитке.

[4] Што се подудара са старом славом Горевука, о чему ће више речи бити касније.

[5] У време Ивана Црнојевића, у Добру се помиње Михаило Пипер, кога је Црнојевић протерао због „невјере“, како се наводи у његовој повељи из 1485. године. Пипери су засновали истоимено село у Доњем Добру, које је касније ушло у састав племена као Добрска Жупа.

[6] Према другој верзији, ради се о Клобуку код Мостара у Неретви.

[7] Презиме, по једној верзији, потиче од талијанског maestro di scuola – школски учитељ. Ковијанић корен овог презимена види у презимену Маштрокоњ, које се помиње у которским документима 15. и 16. столећа.

[8] За порекло Раслапчевича постоји и друга верзија. Према бјеличком предању, чувени Вук Раслапчевић, опеван у „Горском вијенцу“, је од бјеличког братства Попивода, те је узео презиме по имену очуха (за кога се Вукова мајка удала након смрти његовог оца), Раслапа Јанковића из Цеклина. Касније се његово потомство населило у Добрској Жупи, назвало Раслапчевићима и сродило са Сјеклоћама. О томе детаљно на: http://www.popivoda.net/Popivoda/06%20-%2001%20O%20Vuku%20Raskap%2004.html

[9] Према једном родослову Горевука, Раслапчевићи су главно братство, а Сјеклоће њихов огранак, мада је ово мало вероватно.

[10] Свети мученик Агатоник

[11] Ковијанић, судећи према неким которским документима, сматра да су се Добриловићи у Дорбо доселили из Његуша, који су им били успутна станица, након доласка из Зете.

[12] Грбаљски Шофрани славе Мратин-дан.

[13] Додуше, Јовићевић је рад о Зети и Љешкопољу писао 15 година након рада о Ријечкој нахији, те је могуће да су се ови родови у међувремену иселили из Курила, а нарочито јер су подаци о исељеним Добриловићима предање добрских Добриловића, који могу бити и непрецизни.

[14] Родоначелник Ражнатовића, Ражнат Вуличев, живео је у 17. столећу.

The post Братства племена Добрско Село appeared first on Порекло.

У навечерје празника Светог Симеона Мироточивог, у години у којој обележавамо 830 година заснивања Манастира Студеница:

И данас, док му не приђеш на стотинак корака, Манастир се не види од густе шуме. Једини пут којим се може стићи у Студеницу је узводно током истоимене реке, из правца њеног ушћа у Ибар, од варошице која се, очекивано, зове управо Ушће. Како су лако стари Срби називали своју земљу! Манастир је назван по студеној речици, која се улива у већу реку, а на месту њиховог ушћа никла је истоимена варошица. Ибар је заоставштина, илирска или келтска, споре се у научним круговима. Дакле, једини природни пут је долина Студенице, и то уз пуно муке. Данашњи друм кривуда обронцима планине Чемерно, усечен у планину изнад кланца невелике али опасно брзе речице која је себи током векова издубила кланац. Како ли је тек Студеница била одвојена од свега тамо поткрај 12. века када је засновао Стефан Немања. Постоји и други прилаз, са запада из правца Ивањице, али тај је још тежи него овај са истока. И данас нешто јача киша одрони земљу и камен и лако затрпа дуге деонице овог друма, а како је раније било непроходно, то се лако да закључити. Све остало, до ова два пута, су шуме и стрмоглаве планинске стране. Мирно живи већ осамстотридесет година Студеница, на платоу толико великом колико заузима сам манастирски круг, ушушкана између висова Голог брда, Чемерна, Радочела и кланца своје реке имењакиње.

Нису Срби тек тако изабрали Рашку за једно међу првим својим стаништима. Много шума и лепих жупа заклоњених не толико високим колико непроходним горама које пружају добру заштиту и од ветрова и од непријатељских војски. Реке и речице пуне рибе, обиље паше за стоку, дрвне грађе колико пожелиш. И лепота све те природе, радост најлепших облика и боја. Пада на памет стих из оног псалма – "како су величанствена дела Твоја, Господе!"

Лепо певају студенички монаси. Као да се анђели с Неба оглашавају, тако звучи братија за певницом. Уз раме су Дечанцима, Сопоћанцима, Ковиљцима. Не треба ту никакав хор, њих петорица - шесторица, и акустика храма. Главна црква, мајка свих наших цркава, посвећена Успењу Пресвете Богородице, сија пуним сјајем, као у 12. веку. О њеној лепоти не мора да се прича и пише. Свако ко је био бар једном тамо, носи ту слику урезану у души. Припрата је дело Светог краља Радослава. Ту је и мала црква Светог Николе. Затим, Краљева црква Светих Јоакима и Ане, са дивним фрескама Рождества Пресвете Богородице, и ктиторске Светих Њемањића оца Симеона и сина Саве, једина изгледа довршена, у оној мери у којој је време и прилике нису уништиле.

Са западног зида главног студеничког храма, изнад улаза у наос, сија благодаћу и лепотом најлепша фреска са чијом трагичном лепотом се ништа од човечјих руку створено не може мерити. Студеничко Распеће. Изразом ликова на представи, животношћу византијске плаве боје која доминира на фресци, детаљима, од којих онај са две девојке и анђелима најављује смену Завета Божјих (девојку у црној хаљини анђео Господњи одводи, склања од Крста, она је симбол Старог Завета, чија улога је исцрпљена самим доласком Сина Божјег; девојка у белој хаљини, коју анђео приводи Крсту, држи путир у који се слива млаз пречисте крви Господа нашега Исуса Христа из груди које је војник пробо копљем, она означава ступање Новога Завета који је Господ дао човечанству проливши крв своју нашега спасења ради, а тај завет је сажет у три речи: вера, љубав, нада), фреска не одише тугом због страшне смрти Сина Божјег, кога су издали, вређали, пљували, мучили и на крају убили они које је он створио и које он воли као децу своју. Напротив, потпун утисак којим исијава, бљешти ова представа, пун је живота, радости не због онога што се до тог тренутка догодило, већ онога што ће се десити, а што је најбоље описано у само једном стиху Васкршњег тропара: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт победивши!

Дах застаје пред овом фреском, а многи је примете тек кад већ излазе из наоса главне студеничке цркве, јер она при уласку остаје иза леђа. Пажњу најпре привуку два кивота који стоје са леве и десне стране испред олтарског иконостаса. Десно је ковчег са моштима Светог Симона Монаха, како је назван након примљеног монашког пострига и како је уписан у календар српских светих, први крунисан краљевском круном Немањић - Стефан Првовенчани. Занимљиво је да је Стефан, син побожног српског жупана - градитеља православних храмова, и брат утемељивача српске православне цркве, био ожењен Аном Дандоло, унуком млетачког дужда Енрика Дандола, који је постао појам политичке превртљивости и интригантства и до крајности доведеног макијавелизма, - истог оног Дандола који је познат као идејни вођ четвртог крсташког рата у којем је католички запад срушио православну Византију. Легендарни зликовац Енрико Дандоло, иако већ деведесетогодишњи старац, полуслеп и тешко покретан, у пролеће 1204. године присуствовао је освајању Цариграда и тродневном харању самозваних крсташа, француског олоша, када су учињена страшна злодела - побијено много нејачи, град опљачкан и запаљен, православне светиње скрнављене. И, ето, његова унука, десетину година касније постаје краљица православне Србије...

Са леве стране, у дивном кивоту пресвученом сребром са рељефним приказом преподобне покојнице, опточен разноврсним драгим камењем, лежи мајка Првовенчанога, а жена великог жупана Стефана Немање, крштеним именом Ана, зетска племкиња. Мало података о њој постоји у историјским хроникама. Али, није тешко закључити да се радило о благочестивој и побожној жени и доброј мајци, а засигурно и добро образованој, јер без такве мајке не би могао да буде ни такав син какав је Свети Сава, и то је вечна истина. И њој и Стефану Немањи, њихов брак је био и једини, што за оновремене владарске куће није био чест случај. Између њих двоје владала је љубав и поштовање, целог живота, овоземног, па сигурно и онда када су заједно стали пред Господа овенчани брачним крунама, јер их је Он свезао и нико их не растави. Истог дана кад јој се и муж замонашио, напустила је световни живот рашке владарке и повукла се у манастир Пресвете Богородице у Топлици. Упокојила се исте године када и монах Симеон, њен Стефан Немања, као схимонахиња Анастасија.

Кивоти у којима почивају њихове мошти отварају се током Свете Литургије, да верни народ може целивом да додирне њихове благотворне кости, сваке недеље и сваки празник уписан у календар црвеним словом, и још преко тога три пута у току године и када није црвено слово, а то је за њихове и празник родоначелника Стефана Немање.

Његов кивот је намернику неприметљив слично као и фреска Распећа, иако је он највеће благо овог манастира, ако се у том домену вредност уопште може мерити. У самом углу југозападног дела наоса, ковчег од жућкастог мермера крије мошти Светог Симеона Мироточивог. Ковчег је монолитан, истесан од једног комада камена, тако да се не може отворити, осим ако се потпуно развали. Било је неколико покушаја да се то и учини. Турци су мислили да гроб Стефана Немање мора крити неко благо, а у неким случајевима хтели су уништити Немањине мошти, као што су учинили са моштима Светога Саве, да би Србима убили сваку наду у ослобођење од турског ига. Међутим, како је Господ дозволио да злокобни Синан-паша узме Савине мошти из Милешеве и спали их на Врачарском брду код Београда за пример каурима (а због грехова нашег народа који је у том 16. веку био одан савезник турским освајањима, пљачкама и злоделима по Панонији и Средњој Европи, стално се правдајући своје горе листом Мехмед-пашом Соколовићем), тако је Он сачувао тело Свог великог угодника Немање, монаха Симеона, да буде звезда водиља Србљу и показатељ силе Господње. Јер, из тог тела, кроз мермерни кивот и камене плоче пода студеничке цркве источило је толико миомирисног мира да је једном приликом цела површина наоса цркве била њиме прекривена до висине ножних чланака. Из гроба на Хиландару где је било положено Немањино тело самоникла је лоза чији плодови преточени у вино Светог Симеона, помажу бездетним родитељима који га попију чиста срца и вере усмерене Господу у нади да ће им дати порода, и Он им га да. И још много чуда учињено је преко моштију Светог Симеона. Али, оно никада није изнето из крипте испод тог мермерног кивота, од онога дана када је, 1209. године, ту положено, након што га је Свети Сава донео из Хиландара да над родитељским телом измири око власти закрвљену браћу Стефана и Вукана. Једноставно, ко год је покушао да ковчег обије и отвори, а на кивоту се виде трагови тих покушаја, на месту је сишао са ума. То је деловало застрашујуће на све друге којима би овакво злодело могло пасти на ум. Зато је Немањино тело остало нетакнуто све ове векове, и до вјека. Кажу монаси студенички да тело није у самом ковчегу, већ је испод цркве крипта где Стефан Немања почива, а сам ковчег јој дође као кров. Зато је немогуће нама грешнима да целивамо то свето тело (последњи који су то учинили били су његови синови Сава, Стефан и Вукан), и оно ће остати ту где је до Другог Христовог доласка и општег васкрсења.

Када упитате просечног или непросечног Србина који је највећи српски светитељ, сваки као из запете пушке одговори: Свети Сава!

Свети Сава, велики Божји угодник, био је највећи просветитељ свог народа, у целој његовој повести, и како ствари стоје, тако ће остати и до краја света и века. Савину љубав према Господу, Он је наградио славом још за овоземног живота. Однеговани и добро наобразовани млади Растко, син владара српског, кога је чекала трећина очеве државе, једна повелика баштина која је обухватала Неретву, Хум и Требиње (будућу Херцеговину, названу по титули њеног потоњег владара Стефана Вукчића из 15. века, који се називао и писао као "херцег од земље Светог Саве") и још с тим и Конавли, Бока и нека јадранска острва, доноси одлуку да се све те земаљске славе и моћи одрекне, зарад службе ономе кога је од најраније младости највише волео - Господу Богу. Као син жупански и једна благородна душа, он свуда, почев од Свете Горе Атонске, па надаље, у византијском свету, Синају, Светој Земљи, на дворовима оновремене Европе, бива уважаван, добро приман, дариван, омиљен. Свуда је дочекиван уз највеће почасти, као владика и владар. Још за живота, Господ га је овенчао благодаћу којом је зрачио, даровима чудотворства и исцелитељства, па чак и васкрсења (јер је свог умрлог брата Стефана васкрсао, да би овај испунио свој завет и примио монашки постриг, да га Господ прослави преко целебног нетрулежног тела Светог Симона Монаха), и мудрошћу и образовањем којима је просветљивао људе око себе и који дар је у правом тренутку употребио да подари српској цркви аутономију. Све то га чини светлозарним стубом правослаља којем су се верни дивили, а којег су се они други плашили, што народ каже - као ђаво од крста. Свети Сава је био један дивни светлећи крст, којег је Господ украсио најлепшим украсима и послао да ходи по земљи на радост и корист хришћанских душа. Славно проживевши овај живот, упокојио се оплакан од свих, а затим га је Господ прославио и вечним делима и чудотворним телом.

На свом овоземном путу, отац му, Стефан Немања није ни приближно уживао такву милост Божју, нити толико поштовање савременика. Напротив, трновит му је пут био, као да га је Господ тим успонима и падовима, и непријатељима које је на Немању попуштао, калио да преко свог угодника покаже славу и силу Своју. Рођен je (рачуна се 1113. године) у зетској Рибници, где и данас стоје остаци двора Немањића, на имању својих предака, на које се отац његов Завида са породицом склонио на неко време од крвавих сукоба око преимућства међу рашким жупанима. У оно време у Зети је преовладавала латинска вера, у толикој мери да православног свештенства готово уопште није било. Зато Немања би крштен у католичкој цркви, иако од православних родитеља, јер то беше једина црква у Зети. Но, у то време, догматска питања нису обичном свету била толико битна, јер није много времена прошло од коначног раскола, те су они у цркви видели Цркву Господњу, без обзира на којој страни јој се олтар налази и на ком језику се у њој Богу служи. Касније ће, преласком у Рас, на један од поседа његових предака, у древној Петровој цркви бити преведен у праву веру. То поновно крштење није било ништа необично за оно време. Нарочито зато што се до обреда у Рашкој, чисто православној земљи, много више држало него ли у Зети, и на католичанство жупановог сина не би се радо гледало. Колико је постојана православна вера, и колико је тешко оставити је потврдиће каснији векови. Иако под великим притиском и Рима и ислама, Рашка ће остати тврдо православна. Те Немања, вођен руком Господњом, сам оде рашком епископу и покрсти се. Тако се одмах показа да је од Господа одабран за велика дела.

У Рашку се Завида са синовима враћа када су Срби оданде већ истерали византијске војне посаде, и када је створена добра подлога за будућу самосталну државу. Била је то тешко проходна планинска земља, на јако ниском ступњу материјалне културе, где је главни трг, престоно место Рас, био тек незнатна тврђавица коју су подигли Византинци као војни гарнизон, а није ни имао много места да постане град, смештен између планинских страна у котлини пространој свега 4 до 5 хектара. Сигурно је такав примитиван начин живота у Рашкој био необичан за младога Немању, који је своју најранију младост добрим делом провео по бучним и напредним романским градовима у зетском приморју. Иако на први поглед мирна, па још онако ушушкана између планина, обучена у густе шуме и испресецана горским рекама, Рашка је била све друго, само не земља у којој се могло спокојно живети. Чак и жупани су живели јако скромно, а народ је готово стално био на ивици глади. Обрадиве земље није било много, већином су људи држали стоку и бавили се воћарством. Села су била мала и раштркана по брдима и била су сасвим незаштићена од честих упада византијске војске. Притом, Византинци за својих војних похода нису имали за циљ само да победе рашке борце, већ би уништавали све што им се нађе на путу. Палили би села, убијали стоку, секли воћњаке. Због тога се народ много исељавао према Зети и Далмацији, а они што су остали повукоше се високо у планине. Кад се томе додају стални сукоби између жупâна ради ширења својих поседа, и честе пљачке и отимачине око земље, као и харање разбојничких дружина, стиче се потпуна слика о стању у којем се Рашка земља налазила у време Немањиног доласка. Али, српска крв у њему брзо се привикла на ново окружење. И он се зарече да ће, ако му Господ да прилику, на славу Његову, од те дивље и несигурне области у којој је живео његов народ створити уређену и јаку државу у коју непријатељ неће смети да упада кад му се прохте.

Док су се други жупани отимали о превласт у Рашкој, Завидини синови од оца добише сваки по неки део наследне земље. Немања, будући најмлађи од њих четворице, доби најудаљеније жупе, на крајњем истоку подручја које насељаваше Срби, долином Топлице и делове расинске жупе и нешто мало око Ибра. Иако је испрва изгледало да је Немања скрајнут из средишњих области Рашке, односно истакнут да буде најближи увек претећем византијском удару, то се показало као срећна околност, јер је он тако постао први сусед Византији, свакако по недокучивом Промислу Божјем.

Већ прекаљен у владању својим поседом и борбама које су се стално водиле између Срба, Византије, Мађара и Бугара, Немања већ дубоко у четрдесетим годинама, задоби ту милост Божју да га у свој двор у Нишу позове цар Манојло Комнин. Нико други до цар византијски! Најмоћнији владар Европе, наследник Римског царства, цар Манојло зове њега, једног од незнатних рашких жупана, на виђење! Манојлу је био потребан савезник у овој области надомак које, моравско-вардарском долином, пролази пут што спаја Левант и Европу. А Немања, Господњом руком вођен, остави на цара сјајан утисак, и постаде му савезник и пријатељ.

А онда га нападоше искушења, и то у виду браће његове. Немањин пријем код цара засметао је његовој браћи. Тихомир је био велики жупан рашки, и страшно га је увредило што цар није звао њега, већ његовог најмлађег брата, господара неке неважне жупе. Уз најстаријега стала су и преостала два брата Страцимир и Мирослав. Саставши се, оптужише га да тајно шурује са византијским царем, иако су његову врховну власт и сами признавали, а јавно као разлог свог непријатељства према брату истакоше да овај без њихове дозволе гради храмове по својој жупи. Зашто би за подизање храма Господњег некоме требала братска дозвола? Зар је братовљева воља преча од Господње? То је било невешто објашњење за светину. Не засмета њима што Немања гради храмове, њима је био потребан разлог да га за нешто оптуже и уклоне са одличног положаја који је изненада стекао. Међу Завидиним синовима долази до раскола који се никад више неће изгладити. Од тада она тројица старијих, првенствено Тихомир, тражаше начин да дођу Немањи главе. Можда би и успели, јер су били јачи, али Господ је брижљиво надзирао виноград Свој који засади у српској земљи, и изабрао је Стефана Немању да издигне народ Свој љубљени, српски, до великих висина, јер само он беше за то способан међу свом рашком господом, која није имала никаквог другог циља до лагодне власти у својим малим областима. А Немањи Господ даде јасну визију, да раштркана и међусобно закрвљена српска племена уједини, и од њих створи народ, да им обезбеди велику и јаку државу, и да ово двоје уоквири правом вером.

У то време, изби побуна у Рашкој против великог жупана Тихомира. И народ и велики део властеле подигоше се незадовољни што Тихомир на захтев цара Манојла шаље Рашчане у помоћ византијској војсци у рату против Мађара, где их грчки војсковође гурају испред себе у погибију. Због оваквих савезништава, беспотребно се проливала српска крв, а касније, када наступи мир двеју сила, Рашка би трпела мађарске осветничке упаде. И, некако, други жупани истакоше Немању као човека коме треба поверити управу над српском земљом, имајући поверење у њега да може извући земљу и народ испод византијског ига. Да не би дошло до међусобног крвопролића, сва рашка властела договори састанак на којем је требало да се измире супротстављена гледишта. Међутим, дошавши на Тихомиров двор, по заповести великог жупана, Немању и све његове присталице ухвате, окују и утамниче. Немању су затворили у једну пећину изнад Раса која је била претворена у тамницу. Проводивши тешке тренутке ишчекивања да му се на главу сручи неправедни мач братске одмазде, заробљен, беспомоћан, седећи на хладном камену, иако и раније врло побожан, сада нарочито отвори своје срце Господу у потпуности, уздајући се у Њега и једино Његову помоћ, молитвом Светом Христовом мученику Георгију, и заветова се да ће свој земни живот провести у извршавању Господње воље и чињењу богуугодних дела. И избави га Господ, на чудо непријатеља његових који су већ ликовали у својој победи спремајући се за Немањино скончање. Избављеног из тамнице, његови присталице га дочекаше спремни. Врло брзо и лако збацише Тихомира чијом влашћу постадоше незадовољни и властела и народ, и једнодушно се заклеше на верност свом новом господару Стефану Немањи.

А Немања, не одлажући ни трена, пожури да почне са извршењем свога завета. Благодаран Богу и Светом Георгију, подиже величанствени храм на брду повише река Рашке и Дежеве, који се могао видети из великих даљина, а који је најављивао успон Србије под покровитељством ни византијским ни угарским ни било којим овоземним, пролазним и трулежним, већ јединим поузданим - Божјим. Због два висока звоника сазидана с обе стране западног улаза у храм, а који су издалека изгледали као два стуба, народ овај храм посвећен Светом великомученику и победоносцу Георгију прозва - Ђурђеви Ступови.

Браћа његова побегоше у Цариград и оданде спремаше противудар. Љут на свог доскорашњег љубимца који мишљаше да му сила даје за право да он одлучује о томе ко ће Србима бити господар, цар Манојло им даде велику плаћеничку војску (састављену од прекаљених ратника грчких, франачких и турских) да крену у Рашку и обрачунају се с Немањом. Али, нема те силе људске, па ни визатијског цара, која може надвладати силу Господњу, и би воља Његова: иако далеко малобројнији, слабије наоружани и неискуснији у борби од најамника, Рашчани на чијем челу стајаше Немања лично, код Пантина у косовској земљи до ногу потукоше страну војску. Немањину војску водио је Свети Георгије који се српским борцима указивао на небу, на коњу у војводској одежди, и давао им снагу да срчаном храброшћу надјачају бројнијег непријатеља. У боју погибе Тихомир, а преостала два брата Немањина, најпре побегоше, али се брзо повратише код свог брата победника да га умоле за опроштај, уздајући се у братску љубав. И не преварише се, јер им Немања све опрости и остави их у њиховим жупама. Тако коначно Стефан Немања, након сјајне војне победе, избори господарство над Рашком, 1168. године.

За разлику од свих претходних српских владара, рашких жупана, зетских краљева и босанских, хумских и приморских велможа и главара, којима видици нису досезали даље од свог двора, Немања је имао јасну идеју - да сва српска племена у Илирику окупи у једну државу, под једну круну и у окриље православне цркве, да оствари народно, државно и духовно јединство Србља, тада раштрканог по својим малим жупама и краљевствима, занемарене народносне свести и подељеног по вероисповести, не само између Рима и Цариграда, већ добрим делом огрезлог и у богумилску јерес. И тај посао је започео одмах, чврсте вере у коначни његов успех на славу Господњу. Ту се Немања, већ дубоко у педесетим годинама, показао као одличан државник и ратник. Његова земља се брзо и лако ширила. Ујединио је Рашку, Зету и Захумље, и свуда га је Србаљ дочекивао као ослободиоца. Оружјем је отимао од Византије крајеве по Далмацији и Косову, а опет, вешт дипломата, успео је да се измири са царем Манојлом и још да му омогући цариградски тријумф, признавши његову врховну власт и истовремено одржавши сву српску земљу на окупу.

Победивши Немце, Мађаре и Млетке који су се удружили против Византије, Манојло пожури да покори Немању 1174. године. Штедећи своје људе и земљу, скупо ценећи сваку проливену кап српске крви, Немања повуче војску и народ у рашке планине и оданде се једног дана спусти у византијски логор, сам, гологлав и босоног, са конопцем око врата и мачем који предаде Манојлу, те паде на колена стаљајући се цару на милост. А цар, вођен Промислом, од првог дана када је, у Нишу, срео Немању, гајише према њему посебно поштовање, као витез према витезу, јер препозна у Немањи све своје мужаствене особине - храброг ратника, мудрог владаоца, постојаног хришћанина. И помилова га цар, и поведе у Цариград. Најпре га, по оновременим обичајима, проведе у својој тријумфалној поворци кроз царски град, где се грчка светина дивљаше овом високом, наочитом варварском жупану, а затим га задржа на неко време да му покаже богатство и раскош византијске престонице, која је требало да увери Немању у моћ којом цар располаже и узалудност ратовања са таквом силом.

Али, Немања гледаше у те пролазне грађевине само онолико колико је цар то од њега тражио. А све остало време са радошћу је проводио у Манастиру Пресвете Богородице Добротворке, где му цар одреди конак за време борављења у Византији. Увек на богослужењима, удишући Божју благодат која је у манастиру надвладавала све овоземно, ту се Немања зарекао да ће у знак захвалности Пресветој Владичици подићи јој храм и засновати уз њега манастир у срцу своје рашке земље.

Молитвени боравак у цариградском Богородичином манастиру био је веома благодатан по Немању, што се показа кад се он поврати на свој двор: иако тада људи позних година, Немања већ шездесетогодишњак, и нешто млађа жена му Ана, чије петоро деце већ бејаху одрасли људи, они пожелеше да им Господ подари још једно дете. И као што Јоакиму и Ани даде Марију, а Захарију и Јелисавети Јована, тако услиши Владика и ову срчану просбу и заче се дете и роди следеће године, и дадоше му име Растко. И како је зачет, милошћу Божјом, такав му је био и животни пут, највећег српског просветитеља Светога Саве.

Из поштовања према свом добротвору цару Манојлу Комнину, Немања обустави даље ширење своје земље. Но, када цар умре, 1181, он настави започето. Немањине војне нису биле освајачке и пљачкашке, какве је водила већина других оновремених владара. Немања није пустошио и пировао над крвавим лешевима побеђених непријатеља. Он је своје победничке походе окончавао подизањем славних задужбина Господу: Свети Никола и Пресвета Богородица у Топлици, Ђурђеви Ступови у Расу. То су тријумфалне капије Стефана Немање. Он је ослобађао тло које населише српска племена, да оствари своју народну и државну идеју. Према непријатељу био је милостив, али одлучан да протера грчки живаљ из освојених градова, јер је сада решио једном за свагда да раскрсти са Византијом и створи чисто српску државу. И рашири земљу српску на Мораву и Вардар, и до Дунава, а на југу јој припоји цело Косово и велику жупу Пилот, чистим Србима насељену, и приморске градове, славне и до тада неосвојиве византијске утврде Дањ, Сардонику, Дриваст, Скадар, Свач, Улцињ, Бар. И очисти их од Грка и постадоше то српски градови. А у омиљеном граду Котору Немања себи уреди двор и тако још јаче учврсти власт у овим западним српским земљама.

Када заврши започето, у границе своје државе уоквири велики део Србља, био је већ ушао у осамдесете године. Створио је јак темељ и чврсту кућу, утврдио мир са Византијом и другим суседима, и тада реши да државу преда наследнику сину Стефану.

"Један народ, једна држава, то је мој наум био и остаје, и ја вам га предајем у завјет свима, од сада па довијека. Срби немају своју државу, него су се расули по другим, туђим државама. Славени су својим мноштвом притисли земљу од сјеверних до јужних мора. Могли су бити највеће царство на земљи и највећи народ под небом. Али они су били и остали још увијек само мноштво у туђим државама. Свако се наше племе бије да створи своју државу. Велики славенски народ раситнио се у мале народе и још мање државице. А мала држава на свијету је исто што и риба у мору и служи да је велика прогута... Србија је била премала држава у устима велике Византије. Увијек је вирила из утробе великих држава. Чим нас је која од тих грабљивица испустила или смо се сами ископрцали, одмах нас је друга зграбила. А највећа нам је невоља била што би се свако на свом бријегу и свако у својој долини од свога властелинства хотио правити своје царство. А ја сам, уз све то одлучио да створим државу свих Срба, и створио сам је. Нисам створио ни краљевство, ни царство. То вама остављам. Има нас Срба довољно и за краљевство и за царство. Ја сам створио велику жупанију пред којом су се заустављала и узмицала велика и мала царства и краљевства... Сада имамо своју државицу, потврђену властитом силом и златопечатом царским и краљевским повељама. Чувајте је, ширите и јачајте. Имате гдје да је ширите и имате с ким да је јачате. Свуда око вас, у туђим државама, живе наши истокрвни и истојезични суплеменици. Нас Срба више је изван државе него што нас је у нашој држави. То значи да је ова моја држава само почетак..."

Такво завештање државе оставио је Немања свом сину Стефану и српској властели. А он, вођен зовом Господњим и љубављу према Њему, а и својим заветом датим Пресветој Богородици Добротворки у њеном цариградском манастиру, повуче се, на Благовести 1195. године, у свој манастир, подигнут Пресветој Богородици изнад реке Студенице, на месту које је случајно угледао ловећи дивљач, и које је одмах изабрао за грађење своје задужбине и свог, тако је намеравао, последњег станишта у овом животу. И њега и жену му Ану истога дана замонашио је тадашњи рашки епископ Калиник.

Али, велика љубав коју је гајио према свом сину миљенику Сави, убрзо га је одвела на Свету Гору, у манастир Ватопед. И тамо, светогорски монаси који су очекивали да им дође владар само споља обучен у монаштво, који се повукао у манастир онда када је престарео да ратује и бави се државним пословима, тек да испуни оновремену форму а и да се склони од могућих завера, пораза, заточеништва у које га могу вргнути непријатељи његови, - остадоше у чуду упознавши свог новог сабрата Симеона. Јер им се он појави пуним монашким ликом. Тамо показа своју љубав према Господу и Његовом монаштву, најпре обишавши сваки манастир под Атоном, до последње најнеприступачније пећинске келије, где разговараше са мудрим старцима и пустињацима. А затим започе своје последње дело, заједнички са сином Савом, дивни српски манастир Хиландар.

Када су се настанили у свом манастиру, Симеон своје последње године проведе у сиромаштву, миру и послушању, ревнујући у молитви и извршавању монашких дужности, стално благослов од сабраће тражећи, а љубљеног сина Саву оцем духовним називајући. А Сава, опет, свог телесног оца, како га је и од детњиства звао, ословљаваше са - господару. Љубав која је везивала ову двојицу светих Немањића, оца Немање и сина Саве, постаде пословична. У онај дан кад последњи пут леже на свој скромни монашки лежај, Симеон, српски велики жупан Стефан Немања, тражио је само да му подметну неки камен под главу да се ослони и икону Пресвете Богородице да је целива, а затим је отишао на представљење Господу.

И како је двапут примио свето крштење, тако двапут би и погребен овај свети наш отац, први пут по скончању земног живота, 1200. (према неким изворима 1199) године у Хиландару, и други пут 1209. године у Студеници, полагањем у крипту коју отад више нико не отвори.

Једино се питам, већ годинама, зашто је у нашем црквеном календару дан када славимо успомену на Светог Симеона Мироточивог, његово име, исписано масним црним словима. Зашто није дан Светог Симеона општи црквени празник, црвено слово, као што су Свети Сава, Свети Василије Острошки, Свети Петар Цетињски, ..., слава им свима, и милост! Он је, временски гледано, први и ни по чему мањи од осталих у овом дивном низу српских светитеља, великих Божјих угодника.

The post Свети Симеон Мироточиви appeared first on Порекло.