ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић

Преглед братстава Цеклина прављен је према раду Андрије Јовићевића „Ријечка нахија у Црној Гори“ (1911) и показује стање с почетка 20. столећа, али су у текст унета и другачија мишљења о пореклу цеклинских братстава из доле наведених извора.

Положај и подручје

Цеклин је највеће племе Ријечке нахије и својим подручјем обухвата око половине ријечке територије. Северном, западном и јужном страном, подручје Цеклина окружено је другим ријечким племенима, док северо-источну границу дели са Љешанском нахијом. Данас Цеклин излази на Скадарско језеро, преко Каруча, Превлаке и Врањине и граничи се са Горњом Зетом. Кроз средишњи део племенског подручја тече Ријека Црнојевића дужином тока око 14 километара и улива се у Скадарско Блато код острва Липоњака. Ријека је од великог значаја за племе, као стални извор воде у иначе водом оскудној Старој Црној Гори.

Међутим, ово нису изворне цеклинске границе, већ су последица ширења племенског подручја у 18. и 19. столећу.

Изворни Цеклин је знатно мањи крај, који се налази испод планине Цеклинштак, у најзападнијем делу Нахије, између Добрског Села, Цетиња и Љуботиња. Тај прави Цеклин дели се на Горњи и Доњи крај и у њему су заснована сва старија цеклинска братства.

Насеља у источном и југоисточној нижем делу данашње племенске области постојала су и пре 18. столећа, али нису припадала Цеклињанима. Умножавањем, племе је постало бројно и војно јако, те је постепено од Турака отиман део по део области на југу (Јанковићи, Метеризи, Чешљари, Врањина, Дујева, Ријечани, Додоши), закључно са Ријечким градом (Ријека Црнојевића). Подручја неких запустелих села (Рваши, Бобија), Цеклињани су откупили од Турака за испашу. Због близине турског Жабљака, ова села су насељена тек по ослобођењу од турске власти (1878). Коначно, после Вељег рата, 1879. године Цеклину је припао и Жабљак и подручје уз Зету. Након исељења Турка из тих крајева, њих су населили Цеклињани и други Црногорци.

Област у источном делу Ријечке нахије запустела је током турских похода на Црну Гору крајем 17. и почетком 18. столећа. У првој половини 18. столећа, овај за сточарство плодан крај постао је предмет сукоба експанзивних Бјелица и Ријечана. Сукоби су трајали између 1730. и 1750. године. Коначно, Бјелице су протеране из ове области заједничком акцијом ријечких племена. Приликом поделе заузете територије, Цеклињани су запосели највећу област, која је по њима названа Цеклинска Жупа. Она им је испрва служилa као зимовник за испашу стада, а од краја 18. столећа, почело је и стално насељавање.

Стара села на северу, Боково и Улићи, ушли су у састав племена добровољно, да би у Цеклињанима имали моћног заштитника од Бјелица и других околних Катуњана.

[caption id="attachment_60055" align="aligncenter" width="800"] Манастир Светог Николе, Обод[/caption]

Назив

У време Црнојевића, Цеклин се називао Доње Добро, док се суседно Горње Добро касније добило назив Добрско Село. Такође и у турским пореским дефтерима са почетка 16. столећа, а тако и код Маријана Болице у његовом Извештају о Скадарском санџаку из 1614. године.

Јовићевић тумачи назив „Добро“ према добром положају и плодности насеља. Могло би се тумачити и као посед, нечије добро.

Цеклин је у време Ивана Црнојевића назив који се односи на само насеље.

Само значење назива Цеклин[1] тумачи се двојако. Јовићевић налази корен у имену Текла, према цркви Свете Текле. У Цеклину и данас постоји црква посвећена Светој Текли, коју су према предању подигли старинци Михаљевићи, још у 15. столећу[2].

Друго мишљење је да назив Цеклин долази од Цв(ј)етлин (Цвѣтлин), како се село помиње у Повељи Ивана Црнојевића из 1485. године, односно Ц(ј)етлин (Цѣтлин) у Повељи из 1489. године. То су први помени Цеклина под овим називом.

1489. године у повељи Ивана Црнојевића помињу се „властела од Цеклина“ - Радич Рашковић, Радеља Мирујевић, Шћепан Николић и Вук Пиперовић[3].

У турским дефтерима са почетка 16. столећа (1521, 1523) имамо паралелно и Цеклин (Цјетлин) и Доње Добро. Према редоследу навођења села, назив Доње Добро би требало да се односи на Доњи Цеклин, односно Михаљевиће и Стругаре.

Насеља у Цеклину

Подручје Цеклина (како оног изворног испод Цеклинштака, тако и Жупе) било је насељено од давнине. Поуздано у 14. столећу у овој области постоје насеља. Кроз средишњи део племенског подручја пролазио је стари (још из римског времена) пут Котор – Рибница (Подгорица), пролазећи преко Цетиња, Цеклина, Улића, Метериза, Рваша, Каруча, Бобије и Жабљака, тако да се може претпоставити да су нека насеља у жупнијим деловима уз овај пут постојала још у римско доба.

Цеклинска села су:

Главно село у племену, Цеклин, из кога се даље ширила племенска територија, како је речено, помиње се у 15. столећу као Доње Добро и Цеклин, а наведено је и пописано у турским пореским дефтерима (1521, 1523), као и у Опису Скадарског санџака Маријана Болице 1614. године. Дели се на Горњи и Доњи Цеклин.

Стругари се помињу у Повељи Ивана Црнојевића из 1485. године. Назив долази од речи струга - купина.

Михаљевићи су старо село (пре 15. столећа), вероватно прво засновано у Старом Цеклину, а носи име по старом братству. Данас су Михаљевићи братствени заселак у оквиру села Стругари.

[caption id="attachment_60056" align="aligncenter" width="640"] Стругари[/caption]

Остала села, касније укључена у Цеклин:

Улићи и Боково су веома стара села: у которским документима Улићи се помињу још 1327, а Боково 1435. године.

Села у Цеклинској Жупи: Загора, Ђалци, Метеризи, Чешљари, Јанковићи, осим Чешљара, сва постоје 1614. године, али тада не припадају Цеклину. Село Јанковићи се у то време звало Бруић (касније је назив добило по цеклинским Јанковићима), а Ђалци су уписани као Ђалац. Метеризи су тако названи по рововима (метеризима) које су Црногорци подигли у рату против Турака 1712. године. Ранији назив био је Горња Жупа, а још раније (од 15. столећа) ту је било село Пипери (постоји још и 1614. године). Чешљари су засновани од истоименог братства из Ријечана. Загора се помиње и у турским дефтерима из 1521. и 1523. године.

Села у околини Ријечког града: Дујева (вероватно Гагоши из 1614. године) коју чине Михаиловићи, Трнови До и Ријечани[4] (назив је дошао или по тврђави у чијој су близини или по реци - Ријека Црнојевића). Села су највероватније постојала и пре турске окупације. Остала села у Ријечкој околини: Јованов Бријег, Мрацељи (1521, 1523), Липовик, Шинђон, Потпочивало, Љесковац, Селишта. У дефтерима из 1521. и 1523. године, пописана су у ријечкој оклини и села Брајићи Пољичани, Сељани и Дубочани.

Села у области Скадарског Блата: Врањина се помиње још око 1230. године, као седиште Зетске епископије, али се тада тамо налазио само манастир, док је насеље новијег порекла; Превлака, Додоши (1614. Додеза), Бобија (раније Бобовина), Друшићи (Дружићи 1614; уз Друшиће се помињу и Рибаши, који су касније запустели) и Рваши[5]. Сва ова села постоје 1521, 1523. и 1614.

Жабљак је у до 1478. године био седиште Ивана Црнојевића, касније Скендер-бега Црнојевића, а након њега претворен је у турско војно утврђење. Црној Гори је припао 1879. године, сада под називом Жабљак Црнојевића. Тек после тога је насељено село.

Ријека Црнојевића је варош заснована од почетка 19. столећа уз брдо Обод на којем се налази Ријечки Град. Град је био двор Ивана Црнојевића у периоду 1482-85, до преношења престола на Цетиње. У граду је био и Манастир Светог Николе у којем је, у исто време столовања Ивановог, било седиште Зетске митрополије (данашња црква Светог Николе подигнута је у 18. столећу). Касније је ту била турска тврђава.

Братства у Племену

Од изумрлих и исељених родова, у Цеклину се памте:

Петровићи у Цеклину. Од њих је наводно војвода Анто Богићевић из Првог србског устанка.

Шпековићи, Самарџићи, Ћетовићи и Шетићи у Улићима.

Милетићи и Милојевићи у Бокову.

Бабићи у Загори.

Ђалци у Ђалцима, по њима је село и названо.

Рогошићи и Кукуличићи у Ђалцима. Иселили се у Зету.

Ђуркодолци у Ђалцима.

Љумовићи су живели између каснијих Јанковића и Ријеке Црнојевића. С обзиром на корен Љум-, као и на околне топониме, селишта - Арбанаси[6], Шпури, Брова и Шинђон, могао би се донети закључак да су у једном раздобљу ово подручје Ријечке нахије насељавали Албанци. У једном которском документу из 1459. године помињу се Зоговићи у Арбанасима. Они би могли имати везе са Зоговићима исељеним у Полимље[7], за чије огранке је днк тестирањем утврђено да припадају хаплогрупи Г2а (о томе је дискутовано на:

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.msg7950#msg7950

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.msg7957;topicseen#msg7957

Орашани, Прпоши и Дудали у Ријечанима.

Каварићи су се због крви са Грађанима, крајем 17. столећа, иселили (цело братство) у Зету (Понари), где их и данас има.

Дујевице у Дујеви.

Чешљари у Ријечанима и Трновом Долу. Ово братство се много исељавало. Само један део њих остао је у Ријечкој нахији и касније напустио матично село и преселио се у Жупу, где су засновали село по њима прозвано Чешљари, око 1750. године. Од њих су сада Вучетићи (Никољ-дан) у Чешљарима, који једини у Цеклину важе за старинце који не знају даље порекло. Вучетићи кажу да им је старије презиме било Соколовић. Од њих су црмнички Чешљари у племену Лимљани, о којима је писано на:

http://www.poreklo.rs/2015/11/06/plemena-i-poreklo-bratstava-crmnice/

Родови досељени у време Црнојевића:

Михаљевићи (слава Света Текла) у Цеклину (заселак Михаљевићи у Стругарима), према братственом предању су од грбаљских Лазаревића[8], одакле су се доселили средином 15. столећу. У време млетачке власти, Лазаревићи су давали гувернадуре грбаљске. По њима се зове заселак у Главатичићу.

„Горњаци“

Братствено име су добили по положају њиховог насеља, у горњем крају у Цеклину.

Према братственом предању, потичу од претка Леке из Климената који се крајем 15. столећа најпре иселио у Пипере, а затим прешао у Цеклин (око 1485). У Пиперима је оженио удову Радивоја Лијешевића и с њом добио сина Крстића. Удова је из првог брака с Лијешевићем имала сина Вукосава, којег је Лека посвојио. Сину и пасторку, Лека је поделио Цеклин.

Горњачки родови потичу од двојице Крстићевих потомака из 17. столећа, браће Љеша и Вулича:

Од Љешевих синова су следећа братства: од Ђураша су Ђурашковићи, од Јанка - Јанковићи, Од Косте - Костићи[9], од Радована - Татари (раније су се презивали Радовановићи и Водичани), и од Новака Зарлије, који су се истражили.

Вуличев старији син Божидар је имао сина Вука, а овај четворицу синова. Од њих су родови: од Јовића - Јовићевићи, од Пеја - Пејовићи, од Шака - Шофранци[10], а од Дамјана, који се иселио у Црмницу Машановићи и Вукославчевићи (славе Аранђелов-дан) у Папратници (племе Дупило). Од млађег Вуличевог сина Ражната су Ражнатовићи. Син Ражнатов Вучић (у запису Ражунат) помиње се у запису владике Руфима из 1631. године.

Горњаци су се, као главно и најбројније братство у Цеклину, населили у све новоосвојене области Цеклина.

Сви Горњаци славе Никољ-дан.

Од Горњака потичу и следећи исељени родови:

Филиповићи (Никољ-дан) у Добрском Селу су од Никца Филипова Ражнатовића.

Пејовићи и Вучинићи у Зети (Голубовци, славе Никољ-дан) су од Пејовића Горњака (крајем 17. столећа).

Костићи у Боки (Кртоли), према предању цеклинских Костића, су од Костића Горњака (18. столеће)[11], од којих даље има исељеника у Никшићу[12]; затим у Спужу и Зети (Горичани) и у Полимљу.

Од Ђурашковића потичу:

Ђурановићи у Бјелопавлићима (18. столеће).

у Полимљу: Томовићи, Стешевићи, Стаматовићи, Бошковићи, Вучетићи, Пауновићи, Радевићи и Огњановићи у Велики (почетак 18. столећа), заједничким братственим именом „Цеклињани“[13].

Ђуричани[14] у Горњем Полимљу, Ралевићи (Славе Светог Алимпија Столпника, Калудра) и Алимпијевићи (Калудра, Доња Ржаница, Дапсиће), Ђурашковићи (Лужац), све сеобе из 18. столећа.

„Доњаци“

Братствено име им је од положаја њиховог насеља, у доњем крају у Цеклину.

Од двојице синова Вукосава Радивојева Лијешевића су доњачки родови:

Бајо Вукосавов је имао два сина: од Вујана су „Вујановићи“ који се деле на Вујановиће, Коваче, Марковиће, Машановиће и Петричевиће, а од Мијата су Стругари[15]. Стругари се деле на мање огранке („трбушчиће“): Михаиловиће, Павићевиће, Ћираковиће, Петровиће, Николиће, Тодоровиће, Драгићевиће.

Грујица Вукосавов је такође имао два сина: Од Вукмира су Вукмировићи, Краљевићи и Драгојевићи, а од Борише - Лопичићи[16].

Доњаци су се заједно са Горњацима населили у све новоосвојене области Цеклина.

Према предању Стругара и других Доњака, њихов предак Лијеш је Дробњак - Новљанин, који је, због убиства, добегао међу Пипере (на Стијену), негде око 1385. године. Од његових потомака су пиперски Лијешевићи - Поповићи, Лазаревићи и Матићи, као и потомство Радивоја Лијешевића - Доњаци у Цеклину. Овде поново добијају на значају поменути Вук Пиперовић и Михаило Пипер и старо село Пипери у Жупи (Добрској). Доњаци би могли имати везе са овим Пиперима. С обзиром на славу, Доњаци би могли бити од пиперских Лужана.

Сви Доњаци славе Ђурђев-дан.

Од Доњака потичу и следећи исељени родови:

Од Петричевића су Петричевићи у Бјелопавлићима (17. столеће), као и у Лици (село Студенци код Перушића).

Од Вукмировића су:

Вукмановићи у Црмници (Утрг, племе Подгор, славе Ђурђев-дан).

У Лици (крајем 17. столећа) Вукмировићи (Плитвичка језера, Удбина) и Вукмановићи (Дољани, Оточац), и од њих исељеници у Босанској Крајини.

Ово предање о пореклу Горњака и Доњака може бити истинито, али може и бити тежња два нова рода окружена старинцима у Цеклину да се држе међусобно, за шта је прича о заједничком пореклу, овде - по мајци, оно везивно ткиво.

Стијеповићи (Никољ-дан) у Цеклину потичу од Ђура Стијепова који се доселио из Дробњака у време Ивана Црнојевића.

Дајковићи (Никољ-дан) у Цеклину потичу од ујака Леке од којег су Горњаци, па га је Лека из Климената довео у Цеклин у време Ивана Црнојевића.

„Боковљани“:

Мудреше и Маретићи (Спасов-дан, раније су славили Ђурђиц, а најстарија слава им је Свети Стефан) у Бокову су од претка[17] који се доселио из Шћепан-њиве у близини данашњег Спужа у долини Зете у време Ивана Црнојевића.

„Радивојевићи“: Борозани и Ломпари (Спасов-дан, раније Ђурђиц) у Бокову су потомци од потомци бана Радивоја из Црмнице (Буковик), који је живео у 15. и почетком 16. столећа, а досељење његово или његовог сина у Боково пада у средину 16. столећа [18]. Презиме Борозан је, према неким мишљењима, изведено од турцизма „борузен“, војни трубач, а по другима је сродно презимену Бурзан[19], а назив је од талијанске речи „борса“ - кожна појасна кеса за новац.

Бушковићи (Никољ-дан, раније Лучин-дан) у Врањини су од двојице браће Бојовића из Жупе Никшићке који су се доселили у Мрацеље у време Ивана Црнојевића. Око 1815. године, због убиства једног Пејовића, Цеклињани их отерају, те се населе у Врањини. Од њих су Бушковићи у Зети (Курило).

Каснији досељеници:

„Улићи“:

Ђикановићи и Вуксановићи (Аранђелов-дан, раније Петров-дан) у Горњим Улићима. Према њиховом предању потичу из Пипера од тамошњег братства Мрка. Одатле је предак због убиства побегао у Мркојевиће. Од његова три сина су: од једног Лајковићи у Зети[20], од другог Прље у Љуботињу[21], а од трећег Улићи у Улићима, који су касније ушли у састав Цеклина.

Досељење Улића у ову област, према предању, пада у 16. столеће. Међутим, село Улићи се у једном которском документу помиње још 1327. године (de Ulich), што указује да је братство с тим презименом ту живело вероватно још у 13. столећу. Могуће је да су данашњи Ђикановићи и Вуксановићи прозвани Улићима по селу у којем живе, а није искључено ни да су они староседеоци овде, што, опет, не искључује везу са Мркама, Лајковићима и Прљама.

Улићи су били велико братство и у Доњим Улићима. Расељени су из Улића почетком 19. столећа од стране владике Петра II, због убиства једног Стругара. Населили су се у Спужу, Улцињу и Скадру, а неки су отишли за Србију. Остали су упамћени њихови родови: Калуђеровићи, Перовићи и Ногаче.

Газиводе (Никољ-дан) су старином из Његуша, од староњегушких Друговића, досељени у 16. столећу. О Друговићима је писано детаљно у тексту о Његушима, на:

http://www.poreklo.rs/2015/12/24/pleme-njegusi/.

Павишићи (Ђурђев-дан, раније Илин-дан) у Ријеци Црнојевића су потомци Павише Гвозденовића из Ћеклића. О пореклу Гвозденовића писано је у тексту о Ћеклићима, на:

http://www.poreklo.rs/2015/12/05/pleme-ceklici/.

С обзиром на време досељења предака Гвозденовића из Херцеговине у Ћеклиће, крајем 17. столећа, досељење Павише у Цеклин пада најраније половином 18. столећа.

Цијановићи (Никољ-дан) у Ријеци Црнојевића су се доселили из Жабљака (Црнојевића; тада део Зете), побегавши због убиства неког Турчина, око 1750. године. Даља старина им је из Призрена, одакле је, према предању, дошао предак Ћетко у време Ивана Црнојевића.

Остала мања братства, досељена почев од 18. столећа углавном у новоосвојене крајеве[22]:

Бајковићи су од Бајковића из Грађана

Бановићи су од Бановића са Љуботиња

Бјелице су од Абрамовића из Бјелица (Предиш)

Божовићи су од бјеличких Микулића

Боришићи су од Боришића са Цетиња (Очинићи)

Брновићи су од Брновића из Љешанске нахије (Сињац)

Војводићи су од Војводићи из Грађана

Вујовићи су од Вујовића из Црмнице (Трново), који су огранак љуботињских Вујовића

Вукашевићи су од (В)укашевића из Грађана (Гађи)

Вукићевићи су од Вукићевића са Љуботиња

Вукотићи су од чевских Вукотића

Вукчевићи су од Вукчевића из Љешанске нахије

Вулетићи су од Вулетића из Зете (Голубовци)

Генераловићи су из Зете

Дапчевићи су од Дапчевића - Боројевића из Љуботиња (Вигњевићи)

Драшковићи су из Бјелица

Ђуришићи су из Љешанске нахије (Парци)

Јаблани су од Јаблана из Добрског Села

Јокмановићи су из Зете (Вуковци)

Кажије су из Љешанске нахије (Градац)

Калуђеровићи су од Калуђеровића из Љуботиња (Зачир)

Кликовци су од Кликоваца из Зете (Махала)

Климовићи су из Кривошија[23]

Кнежевићи су од Кнежевића - Липоваца из Грађана

Којичићи су из Црмнице (Глухи До)

Колини су од Колина из Љуботиња (Зачир)

Крстовићи су из Црмнице (Сотонићи)

Лађићи су од Лађића из Зете (Понари)

Лепетићи су од Лепетића из Херцег-Новог[24]

Мараши су од Мараша из Зете (Бијело Поље)

Марковићи су од Марковића из Љешанске нахије (Буроње)

Микиљи су од Глобара из Љешанске нахије

Милановићи су од Милановића из Добрског Села

Милашевићи су из Бјелица (Томићи)

Милоњићи су из Љешанске нахије

Никићи су од Никића из Црмнице

Николићи су сродни Ковачевићима у Добрском Селу, о чему је писано на: http://www.poreklo.rs/2016/02/16/bratstva-plemena-dobrsko-selo/

Павлићевићи су из Ћеклића (Петров До)

Пајовићи - једни су од Дабановића из Црмнице (Сеоца), а други од Пајовића са Цетиња (Очинићи)

Пејовићи у Ђалцима су од бјеличких Јовановића

Перовићи су из Зете (Понари)

Петровићи су од Петровића - Липоваца из Грађана

Поповићи - једни су од Поповића - Липоваца из Грађана, а други од Поповића из Зете

Почеци су од доњокрајских Почека са Цетиња

Радановићи су од Кричија из Грађана (Гађи)

Радомани су од Радомана са Љуботиња

Радуновићи су од Радуновића из Љешанске нахије

Радусини су од Радусина из Љешанске нахије

Рађеновићи су из Црмнице (Буковик)

Сјеклоће су од Сјеклоћа - Горевука из Добрског Села

Терзићи су од Терзића из Зете (Матагужи)

Ћепетићи су од Ћепетића из Љешанске нахије

Улићевићи су из од (В)улићевића из Црмнице (Бријеге)

Хераци[25] су од (Х)ераковића из Његуша

Цмоловићи су од Цмоловића из Шаранаца

Челебићи су од Челебића из Љешанске нахије

Шановићи су од Шановића из Зете (Гостиљ)[26]

_____________________________________________________________

ИЗВОРИ:

Ријечка нахија у Црној Гори - Андрија Јовићевић

Стара Црна Гора - Јован Ердељановић

Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића - Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић

Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек) - Ристо Ковијанић

Извештај и опис Скадарског санџака Маријана Болице

Стругари, братство у Цеклину - Блажо Стругар

Костићи, братство у Цеклину - Бранко Костић

Бока - Сава Накићеновић

Велика - Мирко Брковић

Презимена у Црној Гори - Вукота и Аким Миљанићи

слика на насловној страни: Каруч

_____________________________________________________________

[1] Дакле, основни назив био би Теклин.

[2] Михаљевићи и данас славе Свету Теклу. Судећи према слави, они би могли бити братство Старих Ћеклића.

[3] Вук Пиперовић је занимљив због свог презимена. Наиме, у средњевековном Горњем Добру, Добрском Селу, суседном Цеклину, у време Ивана Црнојевића помиње се Михаило Пипер, кога је Црнојевић протерао због „невјере“, како се наводи у његовој повељи из 1485. године. Пипери су засновали истоимено село у Доњем Добру, које је касније ушло у састав племена као Добрска Жупа. Ако узмемо у обзир и пиперско порекло неких цеклинских родова из овог периода, изгледа да су Пипери играли значајну улогу у настанку и развоју Цеклињана.

[4] У турским дефтерима из 1521. и 1523. године, наводи се село „Река“ (1521), односно „Речани“ (1523).

[5] Као Irvas.

[6] Арбанаси се помињу у повељи краља Милутина још 1296. године, затим кроз 15. и 16. столеће и код Болице 1614. године. Касније је село замрло. 1521. године, село је имало 64 куће и 21 баштину. Осим неколико имена за која се не може поуздано рећи којој народности би могла припадати (хришћанска имена у општој употреби), ономастика Арбанаса у ово време је словенска.

[7] Премда, ово братство има предање о досељењу из Бајица.

[8] Лазаревићи у Главатичићима су староседеоци Грбља, властеоског порекла. О њима је писано у тексту о Грбљу на:

http://www.poreklo.rs/2016/01/20/grbljani/

[9] Костићи у Рвашима и Додошима деле се на мање огранке („трбушчиће“): Лабовиће, Лукиће, Миловиће и Турчиновиће.

[10] Јовићевић тумачи ово презиме талијанском речју sovrano - владалац.

[11] С друге стране, кртољски Костићи сматрају да су пореклом из Црмнице, од братства Пламенаца, од чувеног ратника Рада-Косте Пламенца који се средином 17. столећу населио на млетачку територију у Кртоле.

[12] Никшићки Костићи, међутим, имају предање да су од ровачких Гојаковића, односно огранак племена Никшића.

[13] Родоначелник величких Цеклињана је Вук Ђурашковић.

[14] За Ђуричане постоји и друго мишљење: да су пореклом од Добриловића из Добрског Села.

[15] Стругари су се презивали Мијатовићи до времена пресељења на Стругаре, кад су прозвани Стругарима по селу у које су дошли. Стругари се помињу још 1485. године у повељи Ивана Црнојевића, али је тада у селу живело старије цеклинско братство (могуће да је и оно носило име Стругари).

[16] Изгледа да је презиме дошло од надимка неког од предака - Лопица. У 18. столећу живео је чувени цеклински кнез Марко Лопица. Према родослову Лопичића, ово презиме датира од 16. столећа и обухвата и огранке независне од кнеза Марка.

[17] Наводно су од његова два брата Вукчевићи у Љешанској нахији и Зеци у Грбљу. Љешански Вукчевићи, међутим, имају сасвим другачије предње, по којем су они, Болевићи и Милићи у Љешкопољу и исламизирани Аматбашићи, потомци четворице браће досељених из Љеша, крајем 15. столећа. Но, ово не искључује могућност да су Боковљани огранак Вукчевића, а нарочито с обзиром на заједничку стару славу Ђурђиц. Што се Зеца тиче, у Грбљу постоје две фамилије тог презимена: они у Пелинову су ту дошли из Побора, док су Зеци у Шишићима потомци домазета који је дошао из Црне Горе почетком 18. столећа, те није искључено да су огранак Боковљана.

[18] Према поп-Михаилу Борозану („Прилог историји цеклинског племена“, 1936), досељење Бора Радивојева у Боково било је 1555. године. У књизи се наводи и документ са сабора на Ободу 1609. године на којем је један од учесника Шћепан, праунук бана Радивоја.

[19] Занимљиво је да Бурзани у Љешанској нахији (Дражевина) славе Ђурђиц, што је и стара слава Борозана, те и због тога, као и сличности презимена, није искључено да су ова два рода у некој сродничкој вези.

[20] Лајковићи у Зети су велико братство, које, по једној верзији потиче од старог племена „Грља“. Славе Петров-дан, што је и стара слава Улића. Њихово предање такође говори да су пореклом из Пипера, од Мрка. Предак им се звао Гордоба, имао је три сина, који су, због неког убиства, побегли из Пипера у Љуботињ. Oд њих су Прље у Љуботињу и Ивовићи у Сеоцима. Jедан син (наводно именом Грља) дође у Зету и од његовог сина Лајка су Грље у Лајковићима, а по њему се зове и село. Према ономе што је Јовићевић забележио, народно предање говори да су Грља и син му Лајко дошли у Зету почетком 17. столећа, међутим, Грље се помињу у Зети још средином 15. столећа, а постоји и мишљење да су они старинци у Зети, од старог племена Грља (Греља). Више о Грљама може се видети на: http://www.poreklo.rs/2016/02/01/bratstva-zete-i-ljeskopolja/.

[21] Предање Прља (славе Аранђелов-дан, раније Петров-дан) у Љуботињу имају предање да су од претка који се доселио из Мркојевића (раније презиме Барјактаровић) у 16. столећу. И они истичу сродство с Лајковићима из Зете. О њима више на: http://www.poreklo.rs/2016/02/06/bratstva-plemena-ljubotinj/.

[22] По азбучном реду

[23] Климовићи су се сасвим иселили из Кривошија 1881. године, један део у Рваше, а други у Никшић, тако да их у Кривошијама није било кад је Накићеновић скупљао податке за рад о Боки.

[24] Лепетићи (Ђурђев-дан) су потомци Ћетка Лепете који се населио у Мокрине код Херцег-Новог 1692. године, а дошао је из Лепета у Херцеговини, између Мостара и Коњица. Неки Лепетићи су се у 19. столећу доселили у Додоше.

[25] Једнина: Херак

[26] С обзиром да су Шановићи огранак Лајковића - Грља из Зете, они су у далеком сродству са цеклинским Улићима.

The post Братства племена Цеклин appeared first on Порекло.

Црногорско племе Бјелице налази се у средишњем делу Катунске нахије. Племенско подручје се граничи са племенима Ћеклићи (на југу), Цуце (северозападу) и Озринићи - Чево (на североистоку и истоку). Југоисточном страном, племенска област се граничи са Љешанском нахијом и Ријечком нахијом (племе Косијери).

Крајем средњег века, бјеличка територија је била нешто мања, не обухватајући села јужно од планине Ставор - Томиће и Микулиће, која су припадала Косијерима, да би током 17. столећа Орловићи и други племеници Бјелица преотели ову област.

Током 17. столећа, Бјелице су били експанзивно племе. Проширивали су своје подручје на југ према Цеклинској и Добрској Жупи, које су испрва користили као зимовнике за стада, да би почели и да се тамо насељавају, a једно време су држали област све до града Жабљака на југу. Ово се догађало током 17, а у првој половини 18. столећа трајали су дуготрајни сукоби између Бјелица и Ријечана, да би удружена ријечка племена успела истерати Бјелице из своје нахије око 1750. године. Једино што су Бјелице успели задржати су села Томићи и Микулићи, из којих су се старији родови највећим делом иселили према Косијерима и Цеклину. О овим сукобима више је писано у текстовима о Добрском Селу и Косијерима.

Изворно средиште племена, село Бјелице од чијих су се заселака развила данашња села, назива се Горње Бјелице. Оно је на висоравни окруженој планинама Челинац, Ставор, и Чевски Лисац. До 1521. године, село се већ раздвојило на четири засебна села: Љешев Ступ, које је у време пре досељења Орловића било средиште Бјелица, односно тадашње село под називом Бјелице[1], затим Предиш, Ресна и Сладковићи. Село Сладковићи (или Слатковићи) је запустело 1521/22. године, а данас је то топоним у подручју села Ублице. Током 17. столећа, развиће се и села Дуб, Бријест, Малошин До, Ублице (или Убли) и Диде.

[caption id="attachment_62014" align="aligncenter" width="419"] Црква у Ресни[/caption]

Доње Бјелице обухватају подручје села Томићи и Микулићи, која изворно и нису бјеличка, већ су силом припојена. Извесна правда је учињена у савремено доба, - данас ова два села територијално припадају Мјесној канцеларији Ђиновићи (Косијери), док Горње Бјелице припадају Мјесној канцеларији Чево.

Најранији помен Бјелица, према Јиречеку, је из 1430. године ("de Zenta Bielice"), а Ковијанић налази которски документ из 1431. године, у којем се помињу Радослав Дабков и његова синовица Годислава „de Bieliçe“. Судећи по начину на који су поменути, може се закључити да се већ у том време ради о селу братственог назива, или већем братству, катуну или племену. Сва три поменута лична имена су чисто словенска. Током 16. столећа, има више помена Бјелица у млетачким документима, у облицима: Bielice, Bielize, Belizze, Bielyzze, итд).

Племенски назив је вероватно братственог типа. Према предању Орловића, који данас чине већину племеника Бјелица, племе је добило име по родоначелнику бјеличких Орловића - војводи Бијелу. Међутим, видећемо касније да војвода Бијеле у Бјелице долази 1483. или 1484. године, као средовечан човек, док пола столећа раније имамо два наведена помена Бјелица. Ово указује да изворно племе Бјелица нема везе са братством Орловића, које ће тек касније доћи у ову област.

Слава старих бјеличких родова била је Света Петка, што може да укаже и на сродно порекло. Утицај старијих братстава почео је да опада почев од периода досељења Орловића у Бјелице, крајем 15. столећа, нарочито када су се Орловићи, током 16. столећа умножили, да би сасвим преузели примат у племену у 17. столећу. Од тог периода, и старији родови почињу узимати орловићку славу Свети Јован (прислужба: Велика Госпођа - Успење Пресвете Богородице), док Свету Петку задржавају као прислужбу, коју делом почињу прислуживати и Орловићи. Тако да је стање данас мешовито. Неки старији родови задржали су слављење Свете Петке. Међу исељеницима је обрнут случај. Многи исељени бјелички родови и данас славе Свету Петку, чак и они који имају предање о пореклу од Орловића.

[caption id="attachment_62011" align="aligncenter" width="429"] Бјелице[/caption]

Порекло становништва Бјеличког племена

Старији родови и раније становништво у племену

У которским документима 16. столећа, имена неколико Бјелица већ се наводе са презименским наставком, па се може говорити о зачетку презимена. Тако се 1535. године помиње, тада већ покојни, Милац Ђурашевић из Бјелица, док 14 година раније, у турском дефтеру за Црну Гору, у селу Сладковићи је пописан Милаш (или Милач, или Милац) Ђураш, чије име и патроним се углавном подударају са поменутим Ђурашевићем. Овај Милаш би могао бити и родоначелник Милешевића, за које се чује још и верзија Милашевићи (у дефтерима из 16. века има још неколико људи овог имена). У дефтеру из 1523. за село Сладковићи је записано да је запустело, док се у дефтеру из 1570. године, ово село уопште не наводи, те је закључак да су се његови мештани иселили око 1521/22. године. 1543. године помиње се бјеличко презиме Метковић (Стеван Метковић, који би можда могао бити Степан Милков из дефтера 1521/23. године, премда су у истим дефтерима пописана и двојица домаћина са именом Медо, што би могло бити и име Медко - Метко). 1580. године у которском документу се помиње пок. Радеља из Бјелица, који вероватно одговара Радељи Радоњићу из Ресне из дефтера из 1570. године.

Велики број бјеличких староседелаца, који се могу назвати и Старим (правим) Бјелицама, исељавао се током 16. и 17. века, што због турске власти, што због притиска експанзивних Орловића. Исељавање је већином било у правцу Боке и Приморја, а делом и у Ријечку нахију и Црмницу. Након што су Орловићи запосели њихова села, старо становништво Микулића и Томића се готово све иселило, у Ријечку нахију и Зету. Данас има ових Микулића и у Враки код Скадра. У каснијем периоду, нарочито после 1750-их, почиње и исељавање појединаца од орловићких родова у Бјелицама. Од бјеличких староседелаца из Микулића су Ђурковићи (Света Петка) у Косијерима, који су се тамо склонили због насиља нових досељеника у Бјелице, око 1750. године, као и Шкатарићи у Матагужима у Зети (слава Свети Никола). Томићи су се иселили у Зету и Подгорицу. Дајбабски братство Колорога које слави Свету Петку (родови: Колорогићи, Андрићи, Мишуровићи, Дурковићи), а у Зету су дошли из Озринића, могли би бити пореклом од старих Бјелица из Томића.

У Микулићима данас живе Вујовићи (слава: Света Петка), који су старинци у овом селу, могући потомци братства Микулића. Од њих су Вујовићи у Грбавцима у Љешкопољу.

Братство Милешевића (чује се: и Милашевић) је вероватно проистекло из старог братства Сладковића (или: Слатковић) по којем је називано и село у Бјелицама, запустело почетком 16. столећа. Према једној верзији, бјелички Милешевићи су сродни дробњачким Мандићима (којима је раније презиме било Милешевић[2]), и истог су порекла, само није јасно ко је од кога проистекао. Наводно је око 1540. године, део овог братсва из Рудина предигао за Комарницу, а део је отишао у Бјелице и населио се у запустелом селу Сладковићи. Милешевићи су се разделили на родове: Убличани су Ћетковићи и Правиловићи[3], а Правиловићи се деле даље на Бајовиће и Вукићевиће. У Дидама су Драшковићи и Вујићи. Од бјеличких Милешевића потичу два братства у Љуботињу: Милашевићи у Дубови и део Калуђеровића у Зачиру. О разлозима и времену досељења Милешевића у Љуботињ писано је у тексту о Љуботињу.

Милешевићи славе Светог Николу, осим дубовских Милашевића који су преузели Аранђеловдан.

Попиводе или Љешевоступци су старо бјеличко братство. Деле се на родове Поповоде (уже се још деле на огранке „Дајичиће“ и „Марковиће“) и Кузмане (у црквеним књигама су уписивани и као Кузмановићи, али се данас сви братсвеници презивају Кузман). Попиводе су потомци Вука (право име било му је Вукосав) Љешевоступца, познатог јунака са почетка 17. столећа, који се помиње и у „Горском вијенцу“. Раније братствено презиме Попивода било је Рабаревић (вероватно изведено од старијег патронимика Храбар). У црквеним књигама ово презиме постоји све до краја 19. столећа, а већ од 1907. године[4] братственике уписују са презименом Попивода, што им је био надимак још од средине 18. столећа. Део Попивода је почетком 20. столећа узео презиме Раслапчевић. Наиме, једна грана братства потиче од чувеног јунака из прве половине 18. столећа Вука Раслапчевића, који је био нећак Вука Љешевоступца. Вуков отац, Попивода, погинуо је кад је Вук био дете, а мајка се касније преудала за Раслапа Јанковића из Цеклина. Из захвалности према очуху који га је подизао као своје дете, Вук је узео презиме Раслапчевић[5]. Кузмани су се знатно више исељавали од осталих, тако да од њих данас има Кузмана у Никшићу, Улцињу, Поборима и Котору, а њихови исељеници у Бјелопавлићима (Косић, Ћурилац) су прозвани Кузмановићи. Сви Попиводе славе Светога Јована, а прислужују Свету Петку. Веома је могуће да је Света Петка била њихова изворна слава, а да су слављење Светог Јована узели живећи поред Орловића. Кузмановићи у бјелопавлићима су променили славу у Петровдан.

[caption id="attachment_62012" align="aligncenter" width="405"] Љешев Ступ[/caption]

Староседелачки родови су и Бековићи у Малошином Долу и Милинићи у Предишу. Ово презиме јавља се још и у Грбљу (село Шишићи).

Досељеници од краја средњег века надаље

„Орловићи“ су група братстава која, према предању, потичу од претка Вука Црногорца, који је живео у 14. столећу и био заповедник једног утврђења под именом Соко-град (у неким верзијама: Орлов град). Према неким верзијама ради се о Соколу у Босни, а према другим о Соколу у Подрињу у западној Србији. У прилог другој верзији иде и Вуков надимак Црногорац, који је добио из разлога што је родом из области Црна Гора у србијанском делу Подриња (у ужичком крају). Даље према предању, Вук Црногорац је имао три сина Павла, Милију и Мартина. Павле Вуков је легендарни војвода Павле Орловић, учесник Косовске битке. Крајем 14. столећа, Милија и Мартин су у Гацку (Чарађе), као и њихови потомци (унуци) 1482. године. По паду Херцеговине под турску власт, они прелазе у Црну Гору. Потомци Мартинови на Цетиње[6], а Милијин унук „Бијеле“ (ако је заиста постојао неко с тим именом[7]) у Цуце (Ржани До[8]). Од њега потичу Орловићи у Цуцама и Бјелицама[9]. Постоје чак и мишљења, да су Орловићи пореклом од Немањића, и то од Станислава - Стања Немањића, односно његовог сина великог војводе кефалије Николе Стањевића[10].

[caption id="attachment_62023" align="aligncenter" width="404"] Орловић Павле и Косовка девојка (Урош Предић)[/caption]

Орловићи се деле на следеће родове:

Милићи у Дубу и Бријесту, чији неки огранци носе ужа презимена Поповић, Тодоровић и Ивановић, а у Ресни је део Милића узео презимена: Вукчевић (од њих и у Микулићима); Перовићи и њихов огранак Костовићи; Вујадиновићи и њихов огранак Мартиновићи; и Богдановићи. Од Милића су два огранка истог презимена у Лимљанима и Сотонићима у Црмници, Бјелице у Боретима код Будве и Поборима, Крсмановићи у Хаџићима код Сарајева, Поповићи (раније Бјелице) у Тасовчићу код Чапљине. Горановићи из Голије тврде да потичу од Горана Милића из Дуба, исељеног 1714. године[11].

Милићи су најзнаменитији род Орловића у Бјелицама. Од 16. столећа на даље били су кнежевски, а затим и војводски род, а једно време и гувернадурски. Вукчевић Милиће налази у дефтерима из 1521. и 1523. године[12].

„Предишани“ су такође родови братства Орловића, у Предишу, и то: Пејовићи, од којих неки носе ужа презимена: Јовановић, Бошковић и Николић; Абрамовићи; и Андрићи, од којих неки носе ужа презимена Вуковић, Црвеница и Мрваљевић.

Предишких Бошковића има у Котору. Од Абрамовића су Радиновићи у Љешкопољу (Грбавци) и више села у Зети и њихови огранци Миротићи у Грбавцима и Грбавчевићи у Матагужима (славе Свету Петку), Мијачи у Црмници, племе Подгор (славе Митровдан), Бјелице у Жабљаку на Скадарском језеру, у Враки и Скадру. Од Предишана су у Херцеговини (појединачне сеобе током 19. столећа): Бјелице у Бијељанима, Поткубашу, Блацама (они су од Андрића, део се и данас тако презива, славе Свету Петку), Љутом Долу и Мечи (ово је један род и потичу од Абрамовића), Врбици и Билећи (они су дошли ту из Бањана, а порекло везују за Предишане), у Подбрежју код Коњица (Света Петка, а њихов огранак у Мостару слави Никољдан), затим Шутићи у Мечи (од Абрамовића, Света Петка), Новаковићи у Кубатовини у Дабру (према њиховом предању, раније презиме било им је Албијанић), Пејановићи у Расту код Невесиња (Света Петка), Добранићи у Мечи (Света Петка). Херцеговачки родови пореклом од Предишана славе већином Јовањдан (изузеци су наведени уз презимена).

Према једној верзији, Канкараши у Голији су огранак Абрамовића, а према другој од Андрића. Опет, за Горановиће из Голије, Андрићи тврде да су њихов огранак, као и голијски Стањевићи. Према једној верзији родослова Орловића, од Андрића су и Дамјанци и Тепавчевићи у Херцеговини и Лаловићи у Голији[13]. Међутим, према свом предању, ови родови су се раселили из Чарађа, те је вероватније да су они онај огранак Орловића који није боравио у Бјелицама.

[caption id="attachment_62024" align="aligncenter" width="276"] Грб Орловића (Београдски грбовник)[/caption]

Бјелички Орловићи славе Светог Јована, а прислужују Велику Госпођу. Међутим, има родова Орловића међу исељеницима, који славе или прислужују стару бјеличку славу Свету Петку.

Иначе, голијски Канкараши и Горановићи можда и нису од бјеличких (односно цуцких или цетињских) Орловића, већ потомци Орловића који су остали у Чарађу. Онда би и порекло њихове славе (Света Петка) можда било другачије.

Према досадашњим сазнањима, за Орловиће је утврђено да су носиоци хаплогрупе Е1b, о томе више на:

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.2420

• Вушуровићи и Ивановићи у селу Томићи су огранак цетињских Доњокрајаца - Боројевића. Њихов предак Иван „Старовлах“ Боројевић у време српске деспотовине био је заповедник града Ниша, а по паду града под турску власт, избегао је са породицом најпре у свој завичај (златиборски крај), а затим око 1450-те у Зету, и коначно, заједно са Иваном Црнојевићем, на Цетиње. Од двојице синова Ивана Боројевића потичу цетињски Боројевићи, а од друге двојице синова су Вушуровићи и Ивановићи у Бјелицама и Шабани - Драгославићи у Љуботињу. Према овом родослову, као време досељења Боројевића у Бјелице могао би се узети крај 15. столећа. Од бјеличких Боројевића су и Укшановићи у Бољевићима у Црмници, од досељеника са почетка 18. столећа. Боројевићи славе Ђурђев-дан, али су њихови бјелички огранци узели да славе бјеличку славу Свету Петку. Код једног припадника братства Иванишевића – Боројевића из Цетиња ДНК анализом утврђена је припадност хаплогрупи R1а. Детаљније о Боројевићима писано је у тексту о племену Цетиње.

Вујошевићи у Малошином долу (слава: Свети Никола) су старином из Његуша (Залази), а у Бјелице су дошли из Цеклина и истог су порекла са цеклинским Газиводама. Порекло Газивода није сасвим разјашњено. По једној варијанти, они су од његушких старинаца Друговића „Залажана“. Према другој верзији, Газиводе су огранак братства Горевука (или Горњевука), потомства Валца Горевука и његових рођака који су се доселили у Црну Гору 15. столећу из Херцеговине, из старог града Клобука западно од Грахова, и били су властела у средњевековној држави Херцеговини. О Залажанима, Горевуцима и Газиводама, видети на:

Племе Његуши

Братства племена Добрско Село

Братства племена Цеклин

Шарановићи у Микулићима (Света Петка) су досељеници из Бјелопавлића.

За Брацановиће[14] у Микулићима нисам успео утврдити ништа о њиховом пореклу[15].

Исељени Бјелице неутврђеног порекла:

Лабали у Горњем Селу код Невесиња (славе Јовњадан).

Дубљевићи у истоименом селу у Пиви (слава: Ђурђиц) су из Бјелица. Својакају их бјелички Орловићи. Међутим, код једног тестираног пивског Дубљевића утврђена је хаплогрупа која не одговара до сада утврђеној хаплогрупи Орловића. Од ових Дубљевића су у Херцеговини (Гацко, Изгори, Борач, Тепца, Нинковићи), и у дробњачким Ускоцима са презименом Поповић.

У Ублима више Рисна живе сродни родови Драгојловићи, Јанчићи и Лаконићи (слава: Света Петка), који су се у овај крај населили из Бјелица 1687. године. Од ових родова има исељеника другде у Боки, од којих су неки преузели друге славе, као: Јанчићи у Ђеновићима (Ђурђевдан) и Лаконићи у Баошићима (Никољдан).

У Лоњини код Љубовије су Бјелице и њихов огранак Савићи, ту дошли из Пиве, вероватно сродни Дубљевићима.

Исељеника из Бјелица, са тим презименом, неутврђеног порекла има у Микулићима код Бара, у Паштровићима (Петровац, Буљарица), Грбљу (Пријевор - славе Никољдан, и Врановић - Јовањдан). Ови грбаљски Бјелице су наводно од Милића.

Бјелица има и у Босни, а на Златибору, Увцу и Сирогојну има Бјеличића.

Извори:

Јован Ердељановић - Стара Црна Гора

Ристо Ковијанић - Помени црногорских племена у которским споменицима

Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић - Два дефтера Црне Горе из времена Скендербега Црнојевића

Андрија Јовићевић - Ријечка нахија у Црној Гори

Андрија Лубурић - Орловићи и њихова улога у црногорском Бадњем вечеру 1710. године

Вукота и Аким Миљанићи - Презимена у Црној Гори

Ристо Милићевић - Херцеговачка презимена

Саво Накићеновић - Бока

Божидар Вукчевић - Кнезови и војводе 1614. године (http://www.montenet.org/2002/bozo6.htm)

Страница о братству Попивода

(http://www.popivoda.net/index.html)

Слике са сајтова:

http://www.popivoda.net/index.html

https://bjelice.wordpress.com/bjelice/orlovici/

http://porekloorlovica.blogspot.rs/2007/04/porodice-koje-poticu-od-roda-orlovica.html

Напомене:

[1] Сматра се да је свој назив Љешев Ступ добио према поседу Алексе-Љеша Ђурашевића – Црнојевића.

[2] Вероватније је у питању случај поистовећивања због истог братственог имена.

[3] Према неким родословима, Правиловићи су огранак Орловића. Податак који сам овде навео је преузет из Ердељановићевог рада „Стара Црна Гора“.

[4] Те године је у Црној Гори уведено обавезно стално презиме.

[5] „Још далеке 1894. године покренута је у цетињској "Просвјети" озбиљна расправа о поријеклу Вука Раслапчевића, када је Митар С. Вукчевић покушао доказати да је Вук Раслапчевић из Љешанске нахије. Сљедеће, 1895. године јављају се Л. Пејовић, а затим Андрија Јовићевић и М. Стругар, који мисле да је Раслапчевић из Цеклина. Живко Драговић категорички тврди да је Раслапчевић из Бјелица, док Павле Ровински сматра са је из Добрског Села, а слично предање саопштава и др Јован Ердељановић, Душан Вуксан је 1927. и 1937. године објавио нека документа, по којима би Вук могао бити из Очинића, а на то се са својим мишљењем осврнуо и Иван Калуђеровић, О Вуковом поријеклу писали су и П. Шобајић, Јанко Лопичић, др Никола Вукчевић, др Владимир Ђуровић, Ристо Драгићевић и други, али нико од њих није успио да пружи доказ који би једном за свагда расвијетлио ово питање. Др Јован Ердељановић је посебну пажњу посветио добрском предању, детаљно га разрадио, и поклонио му пуну вјеру тврдећи да је "добрљанско предање несумњиво тачно" - а оно говори да је Вук Раслапчевић рођен у Добрској жупи.“

http://www.popivoda.net/Popivoda/06%20-%2001%20O%20Vuku%20Raskap%2004.html

[6] О њима је писано у тексту о Цетињском племену, на:

[7] О веродостојности оваквих предања говори и детаљ из једног од родослова Орловића, по којем су три сина Павла Орловића – „Бајо, Цуко и Бело“, родоначелници племена Бајица, Цуца и Бјелица. Имајући у виду историјске изворе и податке, јасно је да су имена ових „родоначелника“ измишљотина којом се хтело објаснити порекло ових племенских назива.

[8] Ржани До је на самој граници каснијих племенских области Цуца и Бјелица, у непосредној близини некадашњег бјеличког села Сладковићи, те ово не треба схватити као неку већу сеобу, већ пре као ширење поседа.

[9] Према ономе што је забележио Лубурић у свом раду о Орловићима – видети у попису извора.

[10] Божидар Вукчевић.

[11] „Када је Нуман-паша Ћуприлић, 1714. године, покушао да са 30.000 војника уништи Црну Гору и сатре то слободарско и јуначко гнијездо, на пут му стадоше Милићи. Војвода Милија позва своју браћу и каза им: „Живот дамо, али нашу вјеру и цркву не дамо!“ Са осам брата затвори се у цркву, и мјесту Дубу, у Бјелицама, десетак километара прије Цетиња. Седам дана и седам ноћи јуначки даваху отпор турској сили. У том крвавом боју, остало је записано да су 72 турска барјактара погинула. Седми дан Турци наложе сламу и сијено око цркве, провале у њу и побију браћу Милић. Братска крв је олтар оквасила. То је једина црква у православљу која има у својим зидовима уграђене пушкарнице, кроз које као огањ зрачи крв јунака - мученика и опомиње потомке, да су душа и бог вјечни, а људски живот на земљи пролазан, само један трен у свемиру. Како Његош рече: „Благо ономе ко довијек живи имао се рашта и родити!“ Попаљена огњишта и села, глад и страдање примораше Горана Милића да се са два сина, Иваном и Савом, и два брата, врати под Орлину, у Голију, на прадједовску постојбину. Од Горана ми добисмо презиме Горановићи и крсну славу Св. Јована, промијенисмо у Свету Петку – казао је Драган Горановић.“

Са: https://bjelice.wordpress.com/bjelice/orlovici/

[12] „...то су Ратко, Вулица и Рашко Милић. 1520. године поред њих су уписани њима сродни Орловићи, Радко и Радич Тодора Ненојева Ивановића Орловића као и неколико Стјепанових синова. Ова три брата Милића су, изгледа, избјегли са Ђурђем Црнојевићем “на море “ 1496. г. и вјероватно се искрцали у Задар. Тако у дефтеру 1523. г. њихове баштине држи Радич Тиновој. Њихов повратак у Бјелице је послије 1523. г. а прије 1570. г. јер тамо у дефтеру налазимо три Милића. То су Раич и Радан Милић у Предишу и Рашко Милић у Ресни.“ - из „Кнежеви и војводе 1614. године“

[13] http://porekloorlovica.blogspot.rs/2007/04/porodice-koje-poticu-od-roda-orlovica.html

[14] Наводи их Ердељановић у свом раду о Старој Црној Гори, као житеље Микулића.

[15] Ово је и позив бјеличким Брацановићима да се огласе, као и свима другима који знају нешто о овом роду, да поставе коментар на овај текст.

The post Племе Бјелице appeared first on Порекло.

Преглед братстава Цуца сачињен је према раду Јована Ердељановића „Стара Црна Гора“ (1926) и показује стање сa почетка 20. столећа. Дата су и другачија мишљења која се могу наћи у изворима.

Област Цуца:

Цуце су племе Катунске нахије, у њеном северозападном делу, на граници са Херцеговином. На југу од цуцког подручја су Ћеклићи и Бјелице, на истоку Озринићи, на север је некадашње подручје Риђана, сада Рудине, а на запад Грахово и бокешка села-племена Ораховчани, Убљани, Леденице и Кривошије.

У прошлости, северни део Цуца (Трешњево, Кобиљи До) насељавали су Риђани. Могуће је да старији слој становништва у Цуцама чини (барем делом) огранак риђанског племена. Не зна се да ли је старије становништво Цуца било једног порекла (племе) или скуп разнородних мањих родова. Ердељановићева претпоставка је да су Стари Цуце имали заједничку племенску славу - Свети Никола пролећни (Пренос моштију Светог Николаја Мирликијског, 22/9. маја), што можда указује на истородно порекло становништва или једног дела које чини стожер племена.

Након успостављања турске власти, крајем 15. столећа, ова област је била гранична између херцеговачког и црногорског / скадарског санџака, те, утолико, неповољна за живот, услед пљачкашких упада херцеговачких муслимана и сталних окршаја Црногораца с њима. Временом, становништво се одавде исељавало, а област је коначно скоро сасвим запустела услед куге која је харала овим крајевима 1620. године. 1711. године, Црногорци су успели отети од Турака ову област, али је она поново насељена тек крајем 18. столећа од стране Цуца, али од каснијих досељеника - Орловића и Куча. Северозападни део Цуца су у првој половини 18. столећа држали Риђани[1]. Граница према Озринићима на истоку померена је на штету Цуца, када су села Доњи Крај и Башино Село у 18. столећу посели Озринићи.

Област Цуца је подељена на две географске целине низом планинских венаца који се пружају кроз средину области правцем север - југ. Формирање племена одиграло се у јужном делу области, док је северни насељен касније, када је племе довољно ојачало и постало пренасељено. Источни део тог изворног племенског подручја су Мале Цуце, а западни Веље Цуце. У Цуцама не постоје села у правом смислу, већ предеоне целине састављене од низа веома малих села, која у неким случајевима сачињава свега неколико кућа. У Вељим Цуцама ти предели су: Заљут (већа села у Заљути су: Кућишта, Подаждријело, Липовац, итд), Грепца (Челина, Круг, Граб, Ржани До, Просени До, Липа, итд), Зовина и Трешњево (касније - Трешњевачка општина) на северу, а у Малим Цуцама: Трњине, Ровине, Прентин До и Врљерог, и на северу Кобиљи До. Села Доњи Крај и Башино Село у источном делу племенске области, населили су Орловићи и још нека братства (о чему ће бити речи касније) у 17. столећу. То није одговарало Цуцама и Озринићима, те су их напали и одатле отерали (од ових Орловића су каснија цуцка братства Липљани и Проседољци, као и Бандићи у Команима). Област су посели Озринићи, али је дуго била ненасељена. Тек средином 19. столећа Озринићи су се и трајно настанили у ова два села.

Радусиновић у раду наведеном у литератури, као насељена места у Цуцама наводи (азбучним редом): Заљут, Граб, Градина, Извори, Кобиљи До, Липа, Подбуковица, Прентин До, Просени До, Рокочи, Ржани До, Трешњево и Трњине.

Пусти Лисац

Становништво Цуца и исељавање:

Подручје Цуца је карстна област, безводна и веома тешка за живот. Осим долова, по којима има нешто обрадиве земље и који пружају заклон од ветрова, цуцка област је сасвим неповољна за било какво привређивање. Отуд је међу Црногорцима и могао настати израз „као цуцка сиротиња“, којом се исказује нечије тешко сиромаштво. У средњем веку, крајолик је био битно другачији, погоднији за живот. Климатске промене, ерозија тла, а затим и ратови и турска освајања крајем средњег века, учинили су да ово подручје скоро сасвим запусти. Зато у Цуцама нема много староседелачког становништва, оно се раселило, углавном према Приморју и Херцеговини. Пребези из турских и немирних области од 16. столећа на даље, склањали су се у природно доста добро заштићени део Цуца, и од њих већином потиче савремено племе Цуца. И они су се касније даље исељавали услед немаштине, пренасељености и тежње за бољим животом. У 19. столећу многи одлазе на течевину, у друге земље где је било неких великих грађевинских радова - Цариград, Русију, Румунију. Многи се више нису ни враћали. Исељење за Србију након 1830. године је непрестано. Коначно, од краја 19. столећа, велики број Цуца је отишао да потражи бољи живот преко океана, за Америку, одакле се већина није ни враћала.

Крајолик у Цуцама (Кобиљи До)

Отуд је број становника у Цуцама у сталном паду, нарочито у савремено доба, када се становништво иселило у веће градове.

У турском дефтеру за Црну Гору из 1521. године, Цуце су део Нахије Пјешивци. Највеће и главно село се зове - Цуце, а осим њега постоје и засеоци (махале): Аладиновићи[2], Миоман, Буковик, Миловићи. У махали Миловићи, старешина је Стјепан Аладинов. Очито постоји нека веза с Аладиновићима по којима се зове друга махала у Цуцама. Да ли је Аладин, отац Стјепанов, изданак братства по којем је добио лично име, или су Аладиновићи добили име по њему или неком његовом старијем имењаку, тешко је рећи. Прва махала пописана после Цуца зове се Војновићи. Није познато да је било оваквог презимена у Цуцама, па аутори, Ђурђев и Хаџиосмановић, имају дилему да ли се можда ради о Војнићима у Чеву. Међутим, према редоследу навођења села и махала у дефтеру, далеко је извесније да је ова махала била део Цуца. Укупно је пописано у наведеним насељима 131 кућа и 21 баштина. Само две године касније, у дефтеру из 1523. године, виде се већ значајне промене. Цуце су пописане као село у Нахији Цетиње, које обухвата три махале, од којих је једна запустела. Већа од две цуцке махале сада носи назив Калођурђевићи, и свакако је у питању онај главни део племена, село под називом Цуце из 1521. године. У дефтеру из 1521. године, једино уписано презиме је управо Калођурђевић (Радован, у селу Цуце). Јасно да су Калођурђевићи били главно Цуцко братство, с обзиром да се племенско средиште те 1523. године назива њиховим именом. Друга махала су заправо обједињене раније махале Аладиновићи, Миловићи и Миомановићи. Махала Буковик, која је две године раније имала 11 кућа, је запустела, па је веома извесно да се становништво иселило. Приметан је и пад броја кућа: 1523. године у Цуцама има 37 кућа и 73 баштине, од којих су неке напуштене. Ономастика Цуца у првој четврти 16. столећа је изразито словенска[3], уз један број општехришћанских имена и неколико западњачких помодних. На неколико места у дефтеру 1523. године, наводи се Соро, као презиме или очево име, нејасно је. У западној Босни (Дувно, Купрес) постојао је род са презименом Соро и славом Свети Јован, с тим што ово братство има неко магловито предање о пореклу из Италије.

1614. године у Боличином извештају и опису Скадарског санџака, Цуце су најбројније племе Катунске нахије, са 175 кућа и 237 војника, под командом Вула и Ника Раичевих. Ово је био и врхунац старог племена Цуца, јер од 1620. године почиње опадање броја становника и стално исељавање. Тек након што су се доселили досељеници из Чарађа и Куча, и умножили, племе поново добија на снази, од половине 18. столећа.

У време Ердељановићевих истраживања по Старој Црној Гори, 1920-их година, у Цуцама је било око 540 кућа, са око 4000 становника. У време Краљевине Црне Горе, Цуце су имале око 2500 војно способних мушкараца.

После Другог светског рата, крајем 1940-их, у Бачку (село Секић, данас Ловћенац) иселило се 52 породице са укупно 283 чланова колониста из Цуца.

Услед савремених миграција ка градовима (углавном у Никшић, затим у Подгорицу, Београд, итд) и Приморју, број становника је после Другог светског рата у сталном опадању. Данас у цуцким селима живи (према попису у Црној Гори из 2003. године) око 280 становника.

Назив Цуца:

Није поуздано утврђено порекло назива Цуца. У литератури се могу наћи аргументи за албанску (лично мушко име Цуц), као и за словенску етимологију овог назива. У словенским језицима, нарочито код Словена на југоистоку Балкана (Македонија, Бугарска) постоје имена и топоними са основом цуц-. Крајем 9. столећа, један жупан средњевековне жупе Требиње звао се Цуцимир. Из података о првим поменима Цуца, може се видети да је још почетком 15. столећа, Цуца било презиме.

Најстарији помени Цуца:

До Ковијанићевих истраживања которских архива, сматрано је да је најранији помен Цуца онај из Цетињске хрисовуље Црнојевића са краја 15. столећа, којим су утврђиване границе између црногорских племена. Први помени Цуца су ипак нешто старији.

Цуце се под овим називом и као област први пут наводе у једном которском документу из 1431. године, и то становник Цуца Влатко Витојевић (Vlathicus Vitoevich de Zuçe; његов син Ђураш се помиње 1488. године).

Исте 1431. године у которском документу, Цуце се наводе у облику презимена: помиње се Љуба Цуца (Juba Zuça), a 1445. године и њен муж Иваниш Цуца (Ivanisius Zuza). С обзиром да је у два наврата поменуто као презиме, дало би се закључити да је постојао род са презименом Цуца, који је дао име и области у којој је живео и каснијем племену. Вероватно је то био први род који се ту настанио, или главарски род који се током времена умножио и разгранао и око кога су се, вероватно, касније окупили и други родови. Како су Цуце још 1431. године поменуте као насеље или крај (de Zuçe), јасно је да је овај род старији од 15. столећа, и његов настанак се може сместити у 14. столеће, ако не и раније. Занимљиво је да се у которској документацији помиње и брат поменуте Љубе Цуце - Утешен Ганчевић из Угања код Цетиња. Овај помен је значајан јер указује да је између Цуца и Цетињана било женидбених веза још почетком 15. столећа. На основу ових веза, могло би се размишљати и о могућој вези цуцких Аладиновића са почетка 16. столећа и цетињског братства Аладина у Очинићима.

Следећи помен Цуца је из 1435. године, када се у которском документу помиње Богдан Мусић из Цуца (Bogdanus Musich de Zuça). Током 16. столећа, број которских докумената у којима се помињу Цуце је веома бројан, што указује на живу трговину Цуца са Боком, као и случајеве ступања у млетачку војну службу и давања деце на служење код которске господе. Осим тога, има више помена Цуца насељених широм Боке, што је још једна потврда континуираног исељавања Цуца из своје несигурне области.

Братства у Цуцама[4]:

Старинци:

Николићи (Свети Јован) на Трешњеву, а ранија матица била им је Градина. Били су војводско братство. Последњи војводе цуцки који се памте били су Илија Николић и његов син Манојло[5]. Николићи који живе у Цуцама почетком 20. столећа су потомци војводе Манојла.

„Ивановићи“ су братство у Подаждријелу настало од кнеза Шћепана Иванова из друге половине 17. столећа[6] (Свети Јован / Свети Никола). Братство се дели на родове: Мијатовиће, Зуковиће, Мирковиће и Ђукановиће. Ивановићи су се прибратили Кривокапићима, узели су и њихову славу, тако да се неки њихови исељени родови у новој средини издају за Кривокапиће.

Пејовићи (Свети Јован / Мала Госпођа) у Ржаном Долу. Други их у Цуцама сматрају за старинце, а они за себе кажу да су ту дошли из Дулића у Херцеговини. Презиме је новијег порекла, с краја 18. или почетка 19. столећа.

Ђуричићи (Свети Никола / Мала Госпођа, ранија слава Свети Јован) у Ровинама, Прентином Долу и Кобиљем Долу. Други у Цуцама сматрају их за старинце, а они сами имају предање о пореклу из Комана, од Бандића, од претка Вука Бандића досељеног око 1755. године. Иванишевић у својим записима из Цуца (рад наведен у литератури) наводи да се за њих сматра да су „од Матаруга“.

Од цуцких Ђуричића је познати музичар перкусиониста Драгољуб Ђуричић (1953).

Драгољуб Ђуричић

Тодоровићи (Свети Јован / Свети Никола пролећни) у селу Круг. Други у Цуцама сматрају их за старинце, а они сами имају магловито предање о пореклу из Куча, са Медуна. Презиме Тодоровић је новијег порекла (с почетка 19. столећа), а раније не знају. Други их зову Др(е)цете. Од њих има Дрцета у Бару и Улцињу, који су данас католици и муслимани. Иванишевић наводи да се за њих сматра да су „од Матаруга“, и помиње их под презименом - Дрецете. Тодоровић је презиме из савременог доба, када су Црногорци (1907) морали изабрати једно званично презиме.

Иванишевић у наведеном раду наводи као старинце (такође „од Матаруга“) и Мандиће у селу Бата, којих у време Ердељановићевог боравка тамо више нема.

Исељени и изумрли стариначки родови:

Како је поменуто у анализи два турска дефтера, у Цуцама су у првој половини 16. столећа живела два велика братства којима су запамћена презимена - Калођурђевићи и Аладиновићи, а њима треба додати и Миомановићи и Миловиће (што су вероватно братствени називи махала), а можда и Војновиће / Војниће. Вероватно данашњи стариначки родови у Цуцама потичу од неког од ових братстава, али није упамћена веза са неким од презимена. Речено је већ да у цетињском селу Очинићи и данас живи братство Аладини. Њихово предање је несигурно и наводно су сродни Мариновићима, такође из Очинића, који, опет, имају предање о херцеговачком пореклу, и о доласку на Цетиње из Пипера[7].

У области Цуца (са средиштем у Вукодолу) живели су преци групе родова познате као Шаренци. Према једној верзији, њихова старина је управо у области Цуца и Чева, док су према другој верзији, они у овом крају били само привремено, а да им је изворно завичај у Гатачкој области. У ову групу родова спадају: Авдићи (муслимани) и Бабићи (у Планој), Шаренци (Љубиње и др), Парежани (Паник), Зимоњићи (Гацко) и Жерајићи (Миљевац, Читлук). Заједничка слава ових родова је Лазарева Субота (осим дела Шаренаца који славе Ђурђевдан). Предање братства Зимоњића, међутим, каже да су они старином из Гацка, а да је у Цуце почетком 16. столећа побегао од Турака гатачки кнез Трифко Кнежевић са синовима. Један син Трифков оде у Дробњак и од њега су Кнежевићи у Шаранцима. Преостала двојица Трифкових синова населе се у Пиви. Један од те двојице имао је сина ђедовог имена - Трифко, који се врати у Гацко. Од његових синова су Зимоњићи, Бабићи и Шаренци. Другачију верзију наводи Светозар Томић у свом раду о Бањанима, према којој су Парежани старинци у Бањанима (село Петровићи, слава Свети Тома), те да од њих потичу Бабићи и Авдићи код Билеће и Зимоњићи у Гацку. Парежане у Бањанима сматрају за Матаруге. Што се тиче Шаренаца, постоји утврђена хаплогрупа R1a Z280 код једног тестираног. Занимљиво је да је тестираном Шаренцу генетски близак један припадник братства Елезовића из Бањана, који припадају групи бањанских братстава са предањем о пореклу из Бањске на северу Косова. О Шаренцима и резултату днк тестирања[8] писано је детаљно на: http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=662.0

У могућој вези са наведеним родовима могли би бити Кокоти који су живели у Прентином Долу, одакле су се раселили, део 1701. године у Кривошије, где и данас постоје (зову их и Кокотовићи, слава: Свети Никола). Ваља рећи да у Бањанима постоји стариначко братство Кокотовића (слава: Свети Тома), који су сродни Парежанима.

Живковићи у Грахову су потомци Живка Шћепанова Ивановића.

Огранак или сродни по пореклу братству Ивановића из Подаждријела су - Чаурине. Могуће је да је ово било и старије презиме кнеза Шћепана Иванова. Кнежевићи у Боки (Бијела) су њихов огранак, потомци кнеза Митра Чаурине, који се одселио у Боку 1692. године.

Спа(х)ићи и Асановићи у Зубцима (Граб) су сродни Ђуричићима, од другог сина Вука „Бандића“. Рођаци су им Раичевићи у Требињу (Полице). Од Ђуричића су и Шаговновићи или Шагуновићи код Билеће (Баљци). Сви ови родови славе Светог Јована.

Бојковићи су били стари цуцки род, исељени у Грбаљ у 16. столећу. Према једној верзији, од њих су (или њима сродни) грбаљски Бојковићи у Вишњеву[9].

Стари цуцки родови Томовићи - Краљине и Кокоре или Кукораче са Кућишта су се иселили у Боку током 16. столећа.

Мијаљи су били стари цуцки род у Грабу, исељени у Доброту у 16/17. столећу. У дефтеру из 1523. године, пописана је баштина Миливоја Мијаља (или Мијаљева), коју је исти напустио. Патроним или презиме и временске одреднице се уклапају у причу о пореклу добротских Мијаља.

Трешњево је некада било густо насељено стариначким становништвом, које би могло бити део племена Риђана, или сродно овом племену. Од старих Трешњеваца, зна се за следеће родове који су се иселили у 16. и почетком 17. столећа: Баројевићи (иселили се у Грбаљ, а један део у Никшић где су се потурчили), Шировићи[10] (у Трст), Чолановићи (сишли око прве четврти 16. столећа у Кавач у Боки, где их има и данас, слава: Свети Никола), Павићевићи (у До Пјешивачки, и данас их има; према њиховом предању, предак им је због крви ту досељен још у време Ивана Црнојевића; слава: Мала Госпођа, раније Свети Илија), Сенићи (у Корјениће, затим део у Гацко - Автовац, а део у Боку - Игало, крајем 17. столећа, слава: Ђурђевдан), Николићи (у Херцеговину - Главска, Волујац; у Херцеговини се прозову Кнежевићи, и од њих су данашњи родови Шупљеглави, Дамјановићи и Сердани, слава: Света Тројица), Ђурићи (у Пода, а 1702. године у Србину у Боки, слава: Ђурђевдан).

Трешњево

Село Доњи Крај, које је накад припадало Цуцама, а данас је у поседу Озринића, било је густо насељено староцуцким становништвом, које су остали звали - Доњекрајци. Најјачи доњекрајски род били су Сјеверовићи, који су због притиска Озринића коначно предигли за Херцеговину 1650-1660-их.

Томашевићи (Кобиљи До) су се одселили у Босну, где их и данас има у селима Сарајевског поља - Врутци и Лужани, а носе презиме Црногорац (Свети Никола / Мала Госпођа).

У Доброј Води (Просени До) живели су старинци, које су остали звали заједничким именом Добровођани, од којих је био и чувени цуцки јунак Вук Добровођа (прва половина 18. столећа). Добровођани су се раселили током 17, па до средине 18. столећа под притиском Бјелица и цуцких Орловића, углавном у Боку, а неки у Црмницу (Лимљани)[11]. Наводно, од Добровођана потичу два велика рода у Кривошијама: Одаловићи (досељени у 17. столећу, слава: Свети Никола) и Водовари (1703, слава: Света Петка). О пореклу Одаловића и Водовара постоје и другачије верзије. С обзиром да је презиме Одаловић ретко презиме, поставља се питање евентуалне везе његушких Одаловића, који су од већег братства Пуношевића[12], и Одаловића Добровођана у Кривошијама. Што се тиче Водовара, Шобајић у раду наведеном у литератури наводи предање о Вуку Брђанину (17. столеће), који је од лужанских Лазаревића или неког њима сродног братства, оцу седморице синова који су због неке крви пребегли у Загарач, а затим се раселили на више страна, и од којега потичу, између осталих, и Водовари у Кривошијама. Ово предање не искључује могућност да је Вук Брђанин или неки од његових синова боравио једно време у Доброј Води и одатле сишао у Боку. О овоме ће бити више речи касније.

Ковачевићи или Ковачи из Зовина су се иселили средином 18. столећа из Цуца. Од њих је био вељецуцки кнез, а затим и гувернадур Стефан - Станко Ковачевић (гувернадур у периоду 1718-1730). Највероватније је да су Ковачевићи у Кривошијама од ових из Зовине (с обзиром да славе типично цуцку славу и прислужбу Свети Јован / Мала Госпођа)[13].

Пиштигњати су живели у Цуцама (Бата) до друге половине 18. столећа, када се већи део овог рода иселио у Херцеговину (Граб), закључно са средином 19. столећа. Данас су Пиштигњати велико братство у Херцеговини (слава: Свети Јован / Мала Госпођа). Њима сродни Мандићи су последњи остао у Цуцама, до половине 19. столећа, када се део иселио у Боку (Ораховац), а део у Никшић (након 1878). Речено је да их Иванишевић још 1891. године бележи у Цуцама.

Из села Трњине: Ратковићи и Милојевићи су се иселили у Зубце, где их и данас има (Ђурђевдан). Милојевићи би можда могли бити Миловићи из турских дефтера из 16. столећа. Видаковићи су се одселили у Боку 1687. године, и има их у Требесину, Подима, Савини и Србини (Свети Андреј), а један део Видаковића се даље иселио у село Данићи у Херцеговини, где су их прозвали Црногорци. Нерићи (Свети Тома, раније Свети Никола) су се одселили у Брезовик код Никшића. У Дулићима у Херцеговини постоји род Црногорци (Мала Госпођа) који су ту дошли из цуцких Трњина око 1800. године.

Пижићи из Вукодола су се иселили, последњи у Херцеговину (Корита код Гацка).

Савичићи из Бате су се иселили у Пераст.

Маковићи су били стари цуцки род у Липи, иселили се и истражили током 18. столећа.

Милаши из Граба су изумрли.

Родови у Боки који народе своје порекло од старијег становништва из Цуца, али не знају од којих су цуцких родова: Бауци у Ластви (досељени у 15. столећу, слава: Свети Јован), Дајичићи у Грбљу - Горовић (16. столеће, Света Петка), Цуце у Грбљу - Горовић (17. столеће, Света Петка), Никодимовићи у Грбљу - Пријеради (17. столеће, Света Петка), Живковићи у Бијелој (1689, Свети Никола), Вукашиновићи у Мулу, Гргуровићи (Свети Лука) и Цуце (Свети Врачи) у Шкаљарима.

Гузине у Фојници код Невесиња су од цуцких старинаца[14].

Кунице у Љешанској нахији, у Буроњама, су досељени из Цуца у другој половини 17. столећа.

У једном которском документу из 1527. године, помиње се Иван Колиновић из Цуца. Како се, по свој прилици, не ради о патрониму, већ о презимену, ваља поменути да овог ретког презимена има и у Љуботињу, где се Колини / Колиновића сматрају за староседеоце у Ријечкој нахији[15].

Посебну целину у Цуцама некада су чинила два села на југоистоку племенске области - Башино Село и Доњи Крај. Старо, цуцко становништво се током 16. столећа из овог краја углавном иселило, а на његово место долазе досељеници из области Куча. Сарадник Порекла Милан Радуловић је, након дугогодишњег истраживања свог порекла, о Башедољцима и Доњекрајцима дошао до следећих закључака: „Радуловићи из Башина Села имају предање да су из Вучитрна, те да су се после Косовске битке повукли према Црној Гори. По казивању, директни смо потомци војводе Војина. Предање вели да смо се склонили у околину Куча из којих прелазимо у Башино Село. Слава Радуловића у то доба, па до средине 16. вијека била је Јовањдан и прислужница Никољдан. По доласку у Башино Село промјенили смо прислужницу у Малу Госпојину. До средине 17. вијека, по казивању Цуца и Чевљана, становници цуцког Доњег Краја  и Башина Села чинили су засебно племе. Толико су били осиљени да су им засметали, па су они заједничком војском под вођством Пренте Драгојевића напали на ова села. По договору Чевљани су припојили села свом племену док су Цуце отеле сву покретну имовину. Тада су се становници Доњег Краја раселили док су Башедољци остали. Од тада (1660) је Башино Село у саставу Чева“.

Услед сталног притиска Цуца и Чевљана, Радуловићи су се постепено исељавали из Башиног Села. Последњи су се иселили 1758. године, и то:

„у Пјешивце  Дамјан Радулов са браћом, те Радулов брат поп Рајич Радуловић. Док се на Цетиње селе браћа Раде и Перо, од којих ће се формирати братство Перовићи и Радовићи звани „Озринићи“. У Невесиње сели се Лазар Радуловић и од њега се формира братство Чалије. У Заврх крај Никшића одеслио се четврти брат Тодор са својих 5 синова. Од Радуловића у Никшићу је и братство Буторовића. Ови Радуловићи у Никшићу су обрнули те славе Малу Госпојину, а прислужују Јовањдан“.

Већина се већ раније иселила у Кривошије, где и данас има Радуловића. Кнежевићи у Боки су огранак Радуловића. Презиме су добили по кнезу Гаврилу Иванишеву Радуловићу (крајем 17. столећа).

Према досадашњим генетским сазнањима, Радуловићи и њима сродни родови су носиоци хаплогрупе Ј2а М92 (тестирани: Радуловић, Перовић, Кнежевић), која је типична за Пјешивце, и то она братства потекла од кнеза Богдана Потолића[16]. Међутим, недоумицу уноси податак о тестираном Кнежевићу, који је навео порекло од цуцких Перовића[17]. Видимо да у Цуцама постоје два рода Перовића: они који су огранак Радуловића, затим Перовићи – Бајковићи (Орловићи), а на крају и Перовићи у Пјешивцима. Све ово узрокује замршену причу у којој се предања и генетика не подударају. Коначно, постоје мишљења да су Орловићи хетерогеног порекла. У овој варијанти, за сада би се могло закључити да су цуцки Орловићи припадници хаплогрупе Ј2а М92, а бјелички, цетињски и загарачки Орловићи Е1b V13.

Досељеници од 16. столећа:

Досељеници у Цуцама се могу поделити на две главне групе, према пореклу и правцу досељења: на досељенике из Херцеговине (Чарађе) - Орловићи и њима сродна братства, и досељенике из Куча. Имајући у виду до сада утврђене хаплогрупе које носе Орловићи и Кучи, могло би се закључити да је у Цуцама дошло до смене становништва и демографске експлозије две групе досељеника блиског генетског порекла, носилаца хаплогрупе E1b V13. Међутим, ако се за Орловиће и њима сродне родове прилично извесно може закључити да су носиоци E1b V13 (што потврђују резултати више до сада тестираних појединаца из орловићких родова[18]), за досељенике из Куча не би требало доносити преурањен закључак, и поред тога што предање најбројнијег братства Лаковића наводи порекло од Дрекаловића, који су, као и већина осталих Куча такође носиоци E1b V13[19], јер досадашњи резултати ДНК тестирања указују да се у периоду у који пада досељење из Куча, из те области исељавало углавном стариначко становништво, за које се до сада показало да носи другачије хаплогрупе (словенске) I2a dinaric и R1a, а није искључено ни присуство хаплогрупе I1 међу стариначким становништом на подручју племена Куча.

Орловићи су се населили у области Вељих Цуца, а Кучи у Малим Цуцама. Од досељења Куча у Цуце, подела постаје јаснија, јер се Цуце јављају као две кнежине. Тако, 1684. године цуцки кнежеви су: Петар Вучићев Бајковић (Веље Цуце) и Пејо Лаковић (Мале Цуце). С обзиром да су ова два подручја и географски јасно одељена, често се називи Вељецуце и Малоцуце користе и ради означавања припадности једном или другом роду.

Досељеници из Херцеговине:

Према предању, како цуцких, тако и бјеличких и цетињских родова из ове групе, они су сви из лозе Орловића или сродни овој лози. Орловићи потичу од Вука „Орла“ Црногорца, заповедника утврђеног града Соко или Орлова града, а о његовом пореклу су подељена мишљења: да је са севера Македоније (Скопска Црна Гора), из Бањске, из Драгачева, из Рујна (Ужичка Црна Гора). Орловићи потичу од његова два сина, Милије и Мартина, који су се склонили од Турака у Гацко.

О пореклу Орловића детаљно на:

http://porekloorlovica.blogspot.rs/2007/04/poreklo-orlovica.html

Група братственика Орловића се из Чарађа, према предању - четворица браће Орловића, доселила управо у област Цуца, одакле су се даље расељавали - у Цетиње, Бјелице и Загарач. Предање каже да се ова сеоба у Цуце догодила у 16. столећу. Међутим, которска документа указују да је Орловића било на Цетињу још у првој половини 15. столећа. О томе је писао Ристо Ковијанић у раду наведеном у литератури, а кратак осврт се може наћи на:

http://www.poreklo.rs/2015/11/20/pleme-cetinje-poreklo-stanovnistva/

По свој прилици, појединачних пресељеника је било и током 15. и у 16. столећу, што значи да је сеоба из Голије била дуг процес.

Голија

Деле се на: „Бајковиће“, „Липљане“ и „Проседољце“, „Грабљане“, „Градињане“ и „Липовце“. Сви славе Светога Јована, а прислужују Светог Николу пролећног, осим Липљана и Проседољаца који прислужују Малу Госпођу (Рођење Пресвете Богородице).

„Бајковићи“ су потомци Бајка који се доселио у 16. столећу из Чарађа у Кућишта. Од двојице Бајкових синова су: од Вучете - Кривокапићи (Кућиште), тако прозвани по Раславу Вучетином кога су звали „Кривокапа“, а од Вучића - „Преобрежани“ (Братеш), које тако зову јер су отишли „пре'о брега“. Вучић је имао два сина: од првог, Пера, су „Перовићи“, који се деле на: Перовиће, Кнежевиће, Турчиновиће, Живковиће и Косовиће, а од другог, Дамјана - Ђуровићи, Банићевићи и Шакићи.

Од Кривокапића знаменит је био Милош Кривокапић (1819-1907), познати црногорски војсковођа, перјаник Његошев, касније сердар и најпосле војвода и сенатор црногорски. Вуко Јанков Кривокапић је основач прве црногорску пиваре „Оногошт“ 1896. године. Познати Кривокапић је и београдски глумац Миодраг-Мики (1949).

Миодраг Кривокапић

Од „Бајковића“ су исељеници: Кривокапићи у никшићком крају, Рудинама, Лукову, и другде са тим презименом, Средановићи у Зубцима, Кривоглави у Херцеговини - село Мрњићи, Вечковићи у Бјелопавлићима и њихов огранак Ајдарцуцићи у Скадру, наводно и Жерајићи у Херцеговини (Миљевац, Читлук). Од Перовића су Перовићи у Рудинама, а вероватно и они у Ораховцу у Боки (славе Ђурђевдан) и Чагоровићи у Бјелопавлићима (Мартинићи).

„Липљани“ и „Проседољци“ су од претка који се доселио у 16. столећу из Чарађа у тада цуцки Доњи Крај. Двојица синова попа Јакова, Раслав и Петар, били су у оној групи Орловића које су Озринићи и Цуце протерали из Доњег Краја. Поп Раслав(ац)[20] се тада настанио на Липе, по чему се његово потомство зове „Липљани“, а Петар у Просени До, по чему се његово потомство назива „Проседољци“. „Липљани“ се презивају Поповићи, а на уже се деле на Жутковиће, Мирковиће и Вујовиће. Проседољци се деле на Марковиће и Томашевиће. Иванишевић за Поповиће „Липљане“ наводи да су у Цуце дошли из Старе Србије.

Чувени Липљанин је био Крсто Зрнов Поповић (1881-1947), бригадир црногорске војске, официр блиставе војне каријере, један од вођа „Божићне побуне“ у Црној Гори против присаједињења Црне Горе Србији. Након смрти краља Николе, амнестиран је од краља Александра Карађорђевића и вратио се у земљу. У Другом светском рату, стицајем разних околности, постављен је за заповедника црногорске војске под патронатом италијанских окупационих снага, те је ликвидиран од партизанских јединица док се налазио у бекству са својим присталицама. И поред противљења присаједињењу Црне Горе Србији, никада није оспоравао своје србство.

Крсто Поповић

Поповића има исељених у околини Никшића, у Даниловграду, у Боки (Ораховац, Морињ, Бијела, Лепетане) у Дабру (село Влаховићи), у Босни (Гласинац), итд. Од „Проседољаца“ су Марковићи у Броћанцу Никшићком и Томашевићи у Рудинама, Боки (Рисан, Пераст), Бару.

„Градињани“, „Грабљани“ и „Липовци“ (имена су огранци добили према селима која су населили: Градина, Граб, Липовац) су братства настала од два Бајкова брата који су дошли у 16. столећу из Чарађа. Миждраг је имао синове Вуждрага, од кога су „Градињани“, и Комнена, од кога су „Грабљани“. Трећем брату није упаћено име, али се памти да су га звали „Змијица“. Од њега су „Липовци“. „Градињани“ се деле на „Миљеновиће“, са презименима: Миљеновићи (Градина), Симовићи и Џевердановићи (оба на Трешњеву), и Бошковићи. „Грабљани“ су: Јовановићи, Перишићи и Вулетићи. „Липовци“ су: Ивановићи и Илићи. Иванишевић за „Грабљане“ Вулетиће и Јовановиће наводи да су у Цуце дошли из Куча.

Од Миљеновића (Бошковића) потиче велико херцеговачко братство Сворцан, од Тројана Бошкова Миљеновића, званог Сворцан, који се доселио у Корита Билећка 1743. године.

Из Чарађа су и Вујадиновићи и Живковићи у Ржаном Долу (оба рода: Свети Јован / Мала Госпођа), досељени у Цуце крајем 17. столећа, нису међусобно у блиском сродству, али сматрају се блиским Орловићима.

Досељеници из Куча:

У 17. столећу у област Цуца, на југоистоку племенске територије (Мале Цуце) досељава се неколицина дошљака из Куча.

Од једних су Пешикани (у Заљути, касније се населили и на Трешњево), слава Ђурђиц / Свети Никола пролећни. Презиме су, наводно, добили по претку који је у Боки уловио пешикана (ит. pesci cani) - морског пса и донео га на Цуце.

Знаменити изданак овог братства је Митар Пешикан (1927-96), филолог и лингвиста, академик САНУ. Животно дело му је „Правопис српског језика“ (1993), чији је главни аутор био. Много се бавио и ономастиком и оставио велики број радова из ове области.

Митар Пешикан

Од Пешикана су Међедовићи у Горњем Пољу код Никшића, Драгишићи у Црмници - Лимљани, Бешићи у Бјелопавлићима - Доње Село.

Од двојице браће Лаковића - Станоја и Ср(е)дана[21] (по предању су од Дрекаловића), који су средином 17. столећа дошли у Мале Цуце са Медуна, су: од петорице синова Митра Станојева: од Станише „Рогана“ - Рогановићи, од Стевана - Стевовићи, од Комнена „Аге“ - Ћосовићи (Иванишевић бележи њихово раније презиме - Агић, а Ћосовић као надимак), од Шћепана „Бигана“ - Биговићи, од Драгише су Рогановићи у Љешанској нахији и Шуштовићи[22] у Гацку; од Марка Радула Станојева су Марковићи, (сви Трњине). Од Томана Ср(е)данова су Томановићи (Ровине). Сви славе Светог Николу, а прислужују Малу Госпођу.

Рогановићи у Цуцама су потомци знаменитог малоцуцког кнеза са почетка 18. столећа - Станише Митрова, званог „Роган“, под тим именом опеваног у “Горском вијенцу“. Рогановићи у Љешанској нахији - село Прогоновићи нису Роганови потомци, већ његовог брата Драгише. Од ових је био Илија Рогановић, владика Иларион II (1828-82), митрополит црногорско-брдски од 1860. године и први председник црногорског Црвеног крста.

Владика Иларион

Од Томановића је био знаменити јунак Никола Томановић, познатији као Никац од Ровина (око 1725 - 1776). Вечну славу заслужио је обилићевским упадом у табор Осман-паше босанског на Чеву 1756. године, са својих 40 сабораца, којом приликом је убио пашу, изазвао расуло у турским редовима и омогућио Црногорцима да извојују сјајну победу над надмоћнијим непријатељем[23].

Никац од Ровина

Познати богослов Радован Биговић (1956-2012) је од малоцуцких Биговића, свештеник (протојереј-ставрофор) СПЦ, професор и декан Православног богословског факултета у Београду и старешина Манастира Светог архангела Гаврила у Земуну.

[caption id="attachment_63294" align="alignnone" width="199"] Радован Биговић[/caption]

Према предању Лаковића, од њиховог родоначелника Лака су: Радовићи у Невесињу, Делибашићи у Никшићу, као и Вујачићи и Булајићи у Грахову. Наведени родови потврђују своје порекло из Куча, али наводе да су они дошли у Херцеговину знатно пре Лаковића (према родословима Вујачића и осталих њима сродних братстава, ово досељење пада крајем 15. столећа)[24].

Од Лаковића су и: Чолаковићи у Риђанима. Томановића има под тим презименом исељених у Боку, Рудине, Никшић, Херцеговину (Домашево), а од њих су и херцеговачки родови: Цуце у Билећи - Љубомир, Инићи у Мирушама, Миховићи и Ресковићи у Зубцима.

Остали досељени родови:

Мијановићи у Кругу (Свети Никола / Мала Госпођа) су од Мијана из Зете, из села Аџове Врбе (данас је то локалитет код Понара), који се са братом Рачетом иселио из Зете средином 17. столећа. Најпре су отишли у Корјениће, а затим се населили у Цуцама. Цуцки Мијановићи су од Радоја Мијанова. Деле се на уже на Косановиће и Оташевиће.

Сродни су им: Лакићевићи у Кривошијама (од Лакића Мијанова), Мијановићи у Билећким Рудинама (од Илије Мијанова) и Рачете у Боки - Кавач, Будва, Котор, Доброта (од Рачете брата Мијановог).

Звицери у Челини, Бати, а касније се населили и на Трешњево (Свети Јован / Свети Никола пролећни). Постоји неколико верзија предања о пореклу Звицера, и ни једна није сасвим поуздана. Једино што се може узети за заједничко код свих предања је да досељење Звицера у Цуце пада пред крај 17. столећа. Према тврдњи самих Звицера, они су се у Цуце доселили из Куча, са Медуна, а по брду Звизда код Медуна су понели и презиме. Петар Шобајић у раду о Бјелопавлићима наводи другачије предање о пореклу Звицера: Вук Радулов „Брђанин“ (17. столеће), из села Шобајићи у Бјелопавлићима, а родом од лужанских Лазаревића или неког њима сродног братства, и његових седморица синова су због неке крви пребегли у Загарач. Од њих потичу: од Вукала – Вукаловићи у Зубцима, од Милоша – Милошевићи у Риоцима код Билеће, од Стојана, Вучура и Вука – Илићи, Вучуровићи и Водовари у Кривошијама, од Вујице – Вујичићи у Грахову, од Живка – Звицери у Цуцама; сродни су им и Ћупићи у Загарачу. Вукаловићи потврђују порекло из Шобајића, али као даљу старину наводе Цуце, као и да су од Илића из Кривошија. Исто предање је и код Вујичића. Вучуровићи не наводе порекло из Цуца, али се своје с Вујичићима, исто као и Водовари. Милошевићи кажу да су у Херцеговину дошли из Кривошија. Илићи из Кривошија и Рисна кажу за себе да су из Шобајића, али да су огранак бјелопавлићких Бубића. Звицери се своје с Вујичићима, али као племе од којег вуку порекло наводе Куче. Ћупићи у Загарачу су огранак Радмановића. Не може се поуздано рећи које је порекло Радмановића (према једној верзији – из Братоножића), али се и они у једној варијанти предања везују за Кривошије и Рисан. Из свих ових предања као заједничка црта може се извући (географски логичан) правац сеобе: Шобајићи – Загарач – Цуце – Кривошије. Лубурић наводи предање из Никшића, о досељењу Вука Брђанина у Риђане око 1690. године. На крају, користећи фрагменте предања ових и неких родова у Пиперима, Загарачу и Боки, Ердељановић износи следећу конструкцију о пореклу Звицера, али и неких других родова Црне Горе: као исходиште предака Звицера, он наводи Братоножиће - Пелев Бријег, и братство Балевића као могуће претке Звицера, са славом Свети Никола. Предак или група сродника премешта се најпре у Пипере (где неки остају, и од њих су пиперски Вучинићи и Вукановићи), а затим у Шобајиће у Бјелопавлићима, где узимају за славу Свету Петку. Из Шобајића, због неке крви или разуре, група сродника прелази у Загарач (где део остаје, и од њих су Радмановићи и Ћупићи у Загарачу, као и касније одсељени Вукаловићи у Зубцима у Херцеговини). Један од њих (Вук Брђанин?) одлази у Риђане, а његови синови се затим расељавају по Црној Гори, Боки и Херцеговини, и од њих потичу: Звицери у Цуцама, Вујачићи у Грахову, Милошевићи у Херцеговини - Риоци, и у Боки: Ћетковићи у Ораховцу, и Илићи, Вучуровићи и Водовари у Кривошијама. Овде треба додати и могућност да је један или део родоначелника ове групе братстава једно време можда боравио у тадашњој области Цуца (Добра Вода), о чему говори предање Водовара. У том случају, они би били само пролазници кроз Цуце, а не и део цуцког племена.

_______________________________________________________________________

Извори (азбучним редом):

Вујачић Никола - „Братство Вујачић“

Вукмановић Јован - „Црмница“

Ђурђев Бранислав Ђурђев и Хаџиосмановић Ламија - „Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића“

Ердељановић Јован - „Стара Црна Гора“

Иванишевић Јован - „Путопис кроз Мале Цуце“

Ковијанић Ристо - „Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“

Лубурић Андрија - „Орловићи“

Милићевић Ристо - „Презимена у Херцеговини“ - Ристо Милићевић

Миљанићи Вукота и Аким - „Презимена у Црној Гори“

Накићеновић Сава - „Бока“

Радусиновић Павле - „Насеља Старе Црне Горе“

Стевовић Ненад - „Исељавање из Цуца“

Томић Светозар - „Бањани“

Шобајић Петар - „Бјелопавлићи и Пјешивци“

„Опис Скадарског санџака Маријана Болице“

Напомене:

[1] У Рокочима постоји кула риђанског кнеза Сладоја Вујачића.

[2] Махала носи необичан назив, с обзиром да су домаћини у њој пописани већином имају словенска и један мањи део општехришћанска имена, но треба подсетити да у Цетињском племену постоји братство презимена Аладин.

[3] Осим оних уобичајених за 16. столеће, има старих лепих имена, попут: Дељан, Милибран, Младош, Борјанич, Беривој, Виладин, Вукодраг, итд

[4] Родови који у време Ердељановића још увек насељавају област Цуца исписани су у болду, исељени и изумрли родови у италику, а називи ширих братстава, који се не користе као презимена - под наводницима.

[5] Војводство у Цуцама је престало 1640. године. У другој половини 17. столећа кнез је био Шћепан Иванов, а већ 1684. године као два цуцка кнеза наводе се досељеници из Херцеговине и Куча.

[6] Могуће је да су истог порекла као Николићи.

[7] http://www.poreklo.rs/2015/11/20/pleme-cetinje-poreklo-stanovnistva/

[8] Резултат тестираних Шаренца, Елезовића и њима блиских хаплотипова може се видети на:

http://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=R1a, род Z280>YP4278 A05 Шаренци.

[9] У самом Грбљу Бојковићи фигурирају као староседеоци из велике давнине, што можда потврђује и чињеница да се по њима назива и једна од четири грбаљске кнежине.

[10] Поменути Шировићи су поуздано живели у Цуцама, што доказује помен једног трешњевског Шировића у которском документу из 1566. године (Schircovic de Zuzi).

[11] У Лимљанима су из Цуца: Косовићи (од Бајковића), Драгишићи (од Пешикана), а Стојановићи су од претка давно добеглог из Цуца, али не знају од којег цуцког рода.

[12] О њима на: http://www.poreklo.rs/2015/12/24/pleme-njegusi/

[13] Накићеновић у раду наведеном у литератури, за Коваче у Кривошијама пише да су дошли са Грахова. Ово не искључује раније порекло из Цуца, нарочито јер је у прошлости у северном делу Цуца било прожимања цуцког и граховског становништва.

[14] Према другој варијанти, Гузине су од Перовића из Кривошија. Код Накићеновића нема Перовића у Кривошијама, али би то могли бити Перовићи из Цуца.

[15] http://www.poreklo.rs/2016/02/06/bratstva-plemena-ljubotinj/

[16] О Потолићима и њиховој хаплогрупи више на: http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=1305.0

[17] Видети на: http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.msg38934;topicseen#msg38934

[18] Видети „род Z5017>Z19851 Орловићи“ на: http://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=E

[19] Видети „род Куча“, исто.

[20] Он је потписник једног документа из 1667. године, где се потписао у својству сведока, као: „поп Расав Цуца“.

[21] Ердељановић пише Средан, а Иванишевић - Срдан.

[22] Шуштовиће наводи Иванишевић у раду наведеном у литератури. У попису херцеговачких презимена Риста Милићевића не постоји ово презиме.

[23] „Познато је да је Никац наплаћивао харач од никшићких Турака тј. од Хамзе капетана. Пошто је Никац био страх и трепет за Турке, Хамза је то прихватио, али томе се једном приликом успротивио Јашар Бабић, који је заједно са својом четом кренуо да заплијени стоку од Никца. Рано у зору сусрели су се и обојица су у исто вријеме испалили џефердар па су заједно у истом тренутку погинули“. (са Википедије)

[24] Вујачићи имају родослов по којем су они потомци Вујаче, која је са децом побегла из Куча због крви. Од њих потиче шире братство Вујачића, и то: Вујачићи, Антонијевићи, Вучетићи, Булајићи и Даковићи у Грахову, Радовићи у Невесињу, Рогановићи у Цуцама (!), Кликовци у Зети, Милићевићи у Херцеговини, Делибашићи у Никшићу и Трепачким Рудинама, Поповићи у Боки, Перишићи у Голији, Стевановићи, Цвијетићи и Лубурићи у Невесињу. Иначе, предање каже да је муж Вујачин, отац оне деце, био Куч, а даљим пореклом од Мрњавчевића из Скадра, што указује да они своје порекло изводе од Куча „Мрњавчића“. Делибашићи имају сличну причу коју је описао сарадник Порекла Урош Делибашић, на: http://www.poreklo.rs/2016/12/24/poreklo-prezimena-delibasic/ Данашња генетска сазнања не потврђују ову причу, с обзиром да је утврђено неколико различитих и међусобно веома далеких хаплогрупа код родова наведених у предању.

The post Порекло становништва племена Цуца appeared first on Порекло.

Братство Ћетковића је настало у Шекулару током 18. века, умножавањем потомства заједничког претка Ћетка, инокосног досељеника из Дробњака. И поред тровековног живота ван матичног племена, у братству Ћетковића очувана је свест о племенској припадности Дробњачком племену. Ћетковиће њихови суседи у Шекулару и шире у Горњем Полимљу зову још и кратко - Дробњаци.

Управо се на примеру шекуларских Ћетковића у пуној мери потврђује какав је значај духовне припадности свом матичном племену: иако је од Ћетковог исељења из матице прошло три стотине година, у којима су се мушки потомци Ћеткови женили одивама старих шекуларских братстава, па васојевићким, ашанским, величким, и одивама из других околних племена и крајева, ипак, управо због те непрекинуте мушке линије у десетину пасова од Ћетка, па до најмлађег мушког Ћетковића данас, Ћетковићи истичу своје дробњачко порекло по мушкој линији.

Као и већина Дробњака, Ћетковићи и сви ужи родови овога братства, славе Ђурђевдан. Прислужба ћетковићка је Никoљдан. По предању преци Ћетковића су Светог Николу славили као крсно име до 1605. године, када су сви Дробњаци преузели да славе Ђурђевдан након битке у Буковици у којој су Дробњаци нанели тежак пораз казненом турском одреду, те је на племенском збору договорено да се Ђурђев-дан слави као племенска слава Уз то, Ћетковићи прислужују и Илиндан, као заједничку шекуларску племенску славу.

Генетско порекло Ћетковића

Иако Ћетковићи потичу из Дробњака, они нису носиоци већинске „новљанске“ хаплогрупе у Дробњаку (I1 P109), већ типично словенске хаплогрупе I2a dinaric „северни“. Тестирање Y хромозома први је извршио један братствник Девић из Берана, а резултат је потврђен тестирањем још једног братственика другог презимена[1]. Девић је затим урадио и СНП тестирање и утврђено је да припада грани S17250 А1328, којa је заступљенa свуда по словенском свету[2], а у оквиру коje се издвојила и најучесталија хаплогрупа код Срба I2a dinaric РН908 „јужни“.

Иако је код хаплогрупе I2a dinaric незахвално говорити о блискости резултата, нарочито ако се ради о мањем броју маркера који су тестирани, ваља истаћи резултате[3] блиске двојици тестираних Ћетковића, нарочито оне који географски указују на евентуално ближе заједничко порекло. Пре свега, ту је тестирани Шпицa из Пријепоља. Шпице су из села Миљевићи код Пријепоља. По породичном предању, раније су се презивали Петровић, и почетком 19. века су у Жупу Пријепољску дошли из Плава у Горњем Полимљу, а преко Пећи. У близини Плава, у селу Велика постоји старо братство Петровића, који су тамо староседеоци, али не знају поуздано од кад. Оно што их разликује од Шпица је крсна слава: велички Петровићи славе Светога Алимпија, док пријепољски Шпице славе Ђурђевдан, баш као и Ћетковићи. Није искључен ни сценарио по коме је неко од Ћетковића једно време боравио у Плаву (рецимо, неки Петар, па су се по њему прозвали – Петровићи), чије је потомство отишло даље за Србију и настанило се у Миљевићима код Пријепоља, где су понели ново презиме – Шпица. С друге стране, могуће је да је неки исељени Ћетковић као место одакле долази навео Плав, у то време (почетак 19. века) једино веће место у близини Шекулара[4], као завичај, те је остало и такво предање. Следећи по блискости, према резултату ДНК теста, су неколико тестираних припадника фамилије Џамић из Жупе Александровачке. Ова фамилија је, по породичном предању, у Жупу дошла из Метохије. Миграциони правац из Полимља у Метохију увек био прометан, тако да није искључено да Џамићи корене вуку од шекуларских Ћетковића. Веома близак резултат Девићевом (само једна разлика) добијен је код испитаника Вујчића из околине Смедеревске Паланке. Ова фамилија има родослов од родоначелника Вујице који је живо у другој половини 18. и почетком 19. века и који се доселио у северну Шумадију, али се не памти одакле. Славе Ђурђиц. Дакле, осим генетских резтултата, и крсно име се подудара (само други празник), а и име Вујица се јавља више пута у родослову братства Ћетковића (први је био најмлађи Ћетков син). Коначно, веома близак генетски резулат је и онај тестираног Ђенића из Негбине у Муртеници (код Нове Вароши), који су исељеници из Дробњака (половином 18. века), са славом Никољдан.

Осим наведених, хаплогрупа I2a dinaric „северни“ утврђена је код још једног броја појединаца тестираних у Црној Гори, као и исељеника са пореклом из Црне Горе. Према досадашњим резултатима, око десет процената мушког становништва Црне Горе носи ову хаплогрупу. Закључак који се намеће из ових резултата, као и историјски околности, је да је хаплогрупа I2a dinaric „северни“ донета у област средњевековне Дукље, данашње Црне Горе, у раном средњем веку, вероватно у таласу словенских досељеника из 6. века, и могла би одговарати оном старијем слоју словенског становништва званом Лужани, по којима је названа средњевековна Лушка жупа. Средиште овог становништва биле су средишње области данашње Црне Горе – Љешанска нахија, дијелом Катунска и Ријечка нахија, затим области каснијих брђанских племена Пипера и Бјелопавлића, као и Горње Полимље. Наравно, веиома је могуће да је делом она донета и са доласком србског племена око прве четврти 7. века, нарочиото она грана динарика (S17250) у којој је настала типична за Србе подграна РН908, а управо тој грани припада братство Ћетковића.

Након најновијег сазнања о подграни којој припадају Ћетковићи (S17250 - Y4882 - А1328), као генетски блиски издвајају се тестирани који припадају истој подграни, а чији резултати се налазе у оквиру Српског ДНК пројекта: као позитивни на S17250 тестирани су Ерор са Кордуна, са ранијим пореклом из Лике (слава: Свети Врачи) и Пешељ са Корчуле (католик), као позитивни на Y4882 - Максимовић из Мале Моштанице код Београда (слава Свети Тома) и Чорак из Лике (католик), а као позитивни на А1328 (дакле, за сада генетски најближи Ћетковићима) - Врањешевић из околине Модриче у Босни, са ранијим пореклом из Далмације (Аранђеловдан) и Ћирић из Приједора (Свети Пантелејмон). Дакле, видимо шароликост пре свега крсних слава (а и присуство католика), али су готово сви (осим Максимовића) родом из западних србских земаља - Босне, Лике, Крајине. С обзиром на позната историјска кретања становништва из правца Старе Херцеговине ка северозападу, након успостављања турске власти (од краја 15. века надаље), могао би се извући закључак о заједничком пореклу већине ових родова, па тако и Ћетковића, из области Старе Херцеговине[5].

Праотац Ћетко Илијин Церовић

До недавно, међу Ћетковићима је фигурирало предање о пореклу од знаменитог братства дробњачких Церовића. Међутим, генетски резултати показују да између Ћетковића и Церовића не постоје генетске везе, што указује да Ћетковићи нису огранак овог братства. Није немогуће да је дошло до, не тако ретке појаве, - прибраћења мањег стариначког рода већем ојачалом братству[6], те до идентификације с истим, нарочито након исељења. Код Ћетковића је то могуће нарочито имајући у виду околности у којима је Ћетко, као мало дете, донет у Шекулар, без оца који је погинуо у завичају. Није искључено ни да је Ћеткова мајка истакла његово порекло од тада већ јаког и важног братства какви су Церовићи да би свом сину дала на значају у новој средини. Веза, стварна или измишљена, с Церовићима свакако постоји, имајући у виду братство Церовића у селу Бело Поље у Метохији, које потиче од најстаријег Ћетковог сина.

Родоначелник Ћетковића – Ћетко Илијин је рођен у Тушињи у Дробњаку. Време досељења Ћетка и његове мајке Јане у Шекулар пада најраније 1705, а вероватније 1706. године. Ћетков отац Илија Стојанов погинуо је 1705. године током поаре Дробњака од стране херцеговачког Мустај-паше Селмановића. Удова Јана је побегла са сином јединцем, Ћетком, који је тада имао две и по до три године, најпре у Морачу (у очевину), па тек потом у Шекулар.

Чуо сам разне верзије Јаниног доласка са Ћетком у Шекулар. Једна од уврежених међу Шекуларцима је да је Јана послије мужевљеве погибије, побегла са дететом у наручју, и то право у Шекулар, где се склонила као пребег, и затражила дозволу од шекуларског војводе Даше да ту заувек остане, а затим јој је он понудио брак, и тако даље. Поставља се питање – зашто је Јана из Тушиње дошла баш у Шекулар? Одговор сваког Шекуларца био би, наравно, да је Шекулар у то време био област са посебним правима из царског фермана, и као такав заштићен од упада локалних турских феудалаца и насилника. Чињеница је да се у то време и даље током 18. века у Шекулар из истих разлога доселило неколико родова са стране, јер им се допало што је Шекулар прилично заштићена област, не само ферманом, него и по рељефу тла, а притом и богат испашом, шумом и водом. Али, та досељења нису била стихијска, већ планирана. По овој легенди о Ћетковом досељењу са мајком у Шекулар, није такав случај. Зар није необично да млада жена, са малим дететом у наручју, бежи из свог, иначе великог и снажног племена зато што јој је муж погинуо од непријатеља, а да притом иза себе има вероватно поуздану заштиту мужевљевог рода? И, притом, да бежи чак до Шекулара, који је заиста далеко од Дробњака, моравши у тој својој бежанији да пређе тешко проходне речне кањоне и планинске пределе, пролазећи кроз крајеве где је било не само чвршће турске власти, него и разних опасности, попут разбојника, дивљих животиња, и слично!? Приче које сам чуо од неких људи о овом догађају заиста звуче тако. И, на крају, зашто би долазила чак у Шекулар, као да је једино Шекулар тада имао повластице и био једини заштићен крај? Зашто се не би вратила у родну Морачу, или на пример у Ровца, која су можда најнеприступачнији и географски најзаштићенији део Црне Горе; зашто није отишла у Стару Црну Гору, која јој је подједнако далеко као и Шекулар, а која се тада одметнула од турске власти, а и пре тога је уживала исти повлашћени положај као и Шекулар, и свакако је увек била географски у далеком бољем положају него што је ситуација са Шекуларом (у близини мора, надомак млетачке територије, итд)?

На ова питања, наравно, предање не даје одговоре, нити их данас, три столећа касније, ико и може дати. Но, јасно је да је ова прича пуна мањкавости због којих је никако нисам могао уважити.

На основу података до којих сам дошао, могу реконструисати да је Ћетко рођен вероватно 1702. године, као и да му је мајка била Морачанка (но, не зна се од ког рода). Ако се узме у обзир да је она затим прешла у Шекулар, где се удала за шекуларског војводу (што је, свакако, последица неког договора између две куће), који је такође остао удовац, могло би се претпоставити да је и Јана била од каквог доброг рода. Није познато да ли је из брака војводе Даше и Јане било деце, мушке сигурно није, јер сва четворица Дашиних синова потичу из његовог првог брака. Могуће је да су имали кћери, јер су и Даша и Јана били у својим најбољим годинама – он је био око четрдесетих, а она је могла имати око 25.

По предању Ћетковића, које се у свему слаже са другим шекуларским предањима и историјским чињеницама, Даша је свог посинка прихватио у свему као и своју четворицу синова, и кад је Ћетко одрастао добио је на управу "четвртину Шекулара". Ова прича о "четвртини" свакако је пренаглашавање чињенице да је Даша прихватио Ћетка као да му је рођени син. Мало је вероватно да је Ћетко било што добио "на управу", јер би, да јесте, био барем као сеоски кнез негде споменут уз Дашу и Вука Љевака, чији је савременик био, а чија имена се често помињу у дешавањима у Полимљу у 18. веку. Вероватно је Ћетко живео уз мајку и поочима док се није замомчио, а затим се осамосталио тако што му је Даша дао добар комад пусте земље недалеко од Улице, под Лучино брдо, да подигне себи дом[7].

На месту где је Ћетко подигао кућу, у 18. веку ће се настати село Ћетковиће.

Стара кућа испод Лучина брда, на месту где је некад била кућа Ћетка Илијина

Доказ да је четвртина Ћетковића са Дашићима била и остала значајна ствар у Шекулару, до те мере да су Ћетковићи у неким случајевима претендовали на четвртину Шекулара, говори и догађај из 1936. године, када је продато право на сечење једног дела шекуларске горе. Наиме, тада су Шекуларци на збору донели одлуку да продају шуме за сечу београдском индустријалцу Михаилу Миљковићу. Већина Шекулараца била је за то да се зарада од продаје шуме дели "по диму", тако да свака кућа у племену добије исти део. Тада су се Ћетковићи, који су наравно мањина у племену, успротивили и подсетили да је њихов праотац Ћетко добио од шекуларског војводе Даше четвртину, те да сада није праведно да се комун дели по диму, него братству Ћетковића треба дати четвртину прихода. На крају је збор већином усвојио овај захтев као оправдан. И тако су Ћетковићи, гледано по кући, добили далеко већи део од многобројнијих осталих Шекулараца који су делили преостале три четвртине.

Шпиро Кулишић у свом раду "О етногенези Црногораца" каже о правилима "новог формирања племена" у 15. и 16. веку да су "многобројна нова братства настала од потомака досељеника који су улазили у женино братство и примали славу њеног братства. Њихови синови већ су стицали економска права у ујчевини... На тај начин, заметак новог братства развијао се у крилу материнске сродничке групе. А чим би се потомци досељеника и жена из стариначког братства намножили, оснивали су ново братство". Из наведеног, као и из чињенице да се у случају Ћетковића, што је и другде био чест случај, у ново племе доселио инокосни предак (Ћетко), јасно проистиче да се ново братство Ћетковића развијало сасвим под окриљем старинаца, односно да је у етничком смислу у њему, већ после неколико колена, кроз женидбе старошекуларским одивама, сасвим преовладао старошекуларски елемент. Одступања од правила која је правилно уочио Кулишић[8], у случају Ћетковића су у следећем:

Ћетко, захваљујући удаји своје мајке за шекуларског војводу, већ је по природи ствари имао унеколико повлашћен положај у односу на друге досељенике. Ово се види и из чињенице што је Ћетко добио лепо место да заснује дом. Наравно, имао је пре свега јасну моралну обавезу према свом поочиму, војводи Даши, и његовом потомству, што се одсликава и до данас: Ћетковићи имају нарочито братски однос са Дашићима. Даље, Ћетковићи су очували своје дробњачко крсно име – Ђурђевдан и племенско порекло, које увек радо и са поносом истичу. Обично би се потомци дошљака после два-три колена сасвим утопили у старинце, па би чак тако настала братства када би ојачала (а она су, по правилу, нужно била онај биолошки јачи елемент у односу на чисто стариначке родове) временом преузела превласт у племену, и дошло би до инверзног процеса, у којем би братства настала од дошљака и стариначких одива присвајала и племенско име и предање и прилагођавала га својим потребама.

Но, свакако да су Ћеткови синови, а нарочито потомци у следећим пасовима, били упућени на старинце. То се јасно да закључити и из говора: Ћетковићи, као и други Шекуларци, имају јако изражене особине старозетског наречја у свом говору, сасвим супротно од Дробњака код којих у потпуности преовладава новије херцеговачко наречје.

У сваком случају, чињеница је да Ћетковићи у Шекулару представљају један особен, не етнички, већ друштвени слој, који се у односу на остале Шекуларце држи унеколико посебно, као племе у племену[9].

Вешовић наводи да су се Ћетковићи раније осећали доста "потиштено" у племену, ваљда тиме желећи да каже да су били племеници другог реда, или на неки начин угњетавани од Старошекулараца. Аутор овог чланка никад није чуо за тако нешто, нигде осим код Вешовића. Додуше, из Вешовићевог рада може се закључити да он и иначе није био љубитељ шекуларског племена. Напротив, традиција братства Ћетковића (оног огранка који је остао да живи у Шекулару, с обзиром да су се Ћеткови синови раселили на више страна, о чему ће бити речи детаљно) говори да су се они од почетка добро уклопили у племенско устројство Шекулара, што не чуди, с обзиром да су врло брзо постали једнокрвни с њима. У прво време, Ћетковићи су се орођавали са Старошекуларцима, тако ступивши у крвне везе, а у следећим покољењима себи су све чешће невесте почели доводити и од Србљака (нарочито брђанских досељеника) и Васојевића.

Село Ћетковиће

Село Ћетковиће налази се у северозападном делу Шекулара, у удолини између Лучина брда и Црвене стијене, на надморској висини од 1185 m (и то у средишњем делу; највише куће налазе се на око 1230 m надморске висине), на 42^о76' северне географске ширине и 19^о88' источне географске дужине. Горњи део села је на равнијем, брежуљкастом терену, док је нижи, према Мезгалама, на коси која се спушта у правцу Шекуларске ријеке. Најближи су им суседи села Мезгале и Улица. Са северне стране, од атара села Ровца одељују га шумовити висови Борје, Црни врх и висораван Пештер. Ћетковиће је највише село у Доњем Шекулару. Доста стрма страна уз коју се развило село Мезгале, при врху се издиже у пространу зараван оивичену Лучиним Брдом, Борјем и Пештером. Та зараван повише Ћетковића богата је добрим пашњацима. Са Ћетковића пуца поглед на долину Шекуларске ријеке и редом поређане планине одељене међусобно усеклим токовима потока: Баљ, Костреш, Метериз, Приједол, и у даљини пространу и шумовиту Мокру. Ово је можда и најлепши део Шекулара.

Село Ћетковиће испод Лучина брда

Након двесто година од Ћетковог времена ту ће бити већ 40 кућа, и поред много исељавања. Поред земље испод Лучина брда, где је подигао кућу, Ћетко је у посед добио још и Радојеву страну (стрмина која се спушта од цркве Светог Јована у Улици према Шекуларској ријеци) и земљиште у Лијепом долу, долини између Метериза и Приједола. Осим тога, Ћетко је одмах добио и део планине за љетовање са стадом, на лепом Јаворку, седлу између Мокре и Мургаша, који је врло богат пашњацима, али је после настањења Климената у Ругову постао несигуран, јер с његове источне стране почиње руговска област. Зато је између Ћетковића и Руговаца било честих узамајмних пленидби стада, пљачке катуна, па и крви. Неколико Ћетковића је погинуло у овим окршајима. С друге стране, у непосредној близини Јаворка су катуни Калудрана (Капе) и Ржаничана (на Мургашу), што је допринело зближавању Ћетковића са становништвом ових места, па су касније многи и прешли да живе у Калудру и Доњу Ржаницу.

Братство Ћетковића

Ћетковићи у Шекулару 1936. године[10]

Данас је већ прилично тешко, готово немогуће, сазнати потпуну генеалогију братства Ћетковића. Ово из разлога што нема много писаних трагова, а усмено предање је током времена постало прилично непоуздан извор, са више празнина и нелогичности и очитих нетачности. Покољења старих памтиша су изумрла, али, ипак, од онога што је сачувано, може се у доброј мери реконструисати лоза чији је праотац Ћетко Церовић.

Бабићи, рецимо, за најверодостојнији родослов свог братства узимају родословно стабло које је записао Војо Иков Бабић негде око 1990. године према усменом предању шекуларских Бабића. Међутим, биће да је тада већ заборав сасвим избрисао читаве огранке нашег братства, што и није необично с обзиром на чињеницу да се до тада већ велика већина Бабића раселила свугде, по Црној Гори, Метохији, Србији, Војводини. На основу мојих сазнања, појединачних родослова огранака Ћетковића и казивања старих памтиша, родослов Ћетковића иде овако:

Не зна се из које куће се Ћетко оженио, али је његова невеста била Шекуларка. Такође, не памте се ни имена свих његових синова, а било их је четворица. Од њих потиче велико и разгранато братство Ћетковића. Ћетковићи носе још и надимак "Вајмеши". С обзиром да тај надимак носе и потомци првог сина Ћетковог који се иселио за Метохију, намеће се закључак да је већ и сам Ћетко био "Вајмеш", био то његов или породични надимак. Непознаница је и шта значи реч Вајмеш[11], то ни од кога нисам успео сазнати. Надимак је скоро сасвим ишчезао код Бабића, па се данас каже да се Ћетковићи деле на Бабиће и Вајмеше (остале). Ровински ("Павле Рус", како су га прозвали Шекуларци) је, током свог боравка у Шекулару 1884-5, забележио да су му неки Вајмеши причали да тај надимак носе по свом претку војводи Вајмешу из 15. века, који је са Ђурђем Кастриотом бранио Кроју од Турака. Међутим, нигде у историјским изворима нисам наишао на особу под именом "војвода Вајмеш".

Најстаријем Ћетковом сину име није упамћено (бар не у Шекулару). С обзиром да су му се млађа браћа звали Вујко, Вучина и Вујица, могу претпоставити да је и он носио неко вучје име, али за то нема никаквог податка. Најстарији Ћетков син је негде половином 18. века одселио у Метохију на читлук, настанивши се у село Бело Поље код Пећи, и од њега тамо потиче род Церовићи, које зову Вајмеши. Ови Церовићи (а има и других, од оних који су се исељавали из дробњачке Тушиње) касније су се исељавали другде по Косову и Метохији и даље у Србију. Један њихов огранак вратио се у Црну Гору и његових потомака је 1925. године било у Дапсићима код Берана[12]. Као најстаријег претка коме памте име истичу Гаврила, од чија четири сина потиче већина белопољских Церовића. Међутим, има и других Церовића из Белог Поља, који вероватно потичу од неког бочног сродника Гавриловог. Један од ових Церовића завршио је богословију у Призрену и рукоположен је за свештеника, крајем 18. века. Његови потомци прозвали су се Поповићи, а свештенство је у овом огранку постало наследно[13]. Косто, син попа Радосава Поповића који је службовао у Пећи, доселио се у Беране 1885. године, и од његових синова Сима (који је био угледан грађанин) и Милутина потичу берански Поповићи-Ћетковићи.

Други по старости Ћетков син, Вујко, млад је погинуо на Мокрој (вероватно од Климената), око 1760, оставивши иза себе младу удову и сина Радосава у колевци. Удова се преудала у Обрадовиће у Горња села, који потичу од Старих Његуша. Радосав се касније оделио од полубраће и одселио у виши део овог краја испод Бјеласице, и од његова четири сина (Арсеније, Томаш, Новица и Јован) потиче бројно братство Шекуларци у Горњим селима и Курикућама подно Бјеласице. Од њих је било знаменитих људи, а чувен је свештеник поп Ђорђије Шекуларац (1885-1946), који је службовао као парох у Гусињу после Првог светског рата, где је подигао и цркву 1920. године, а остао је познат по ревносној служби, али и насилном покрштавању муслимана у плавско-гусињском крају 1920-их година. Поп Ђорђије је био учен свештеник: богословију је завршио у Русији (у Одеси), а после је био професор призренске и цетињске богословије. Гроб му се налази на манастирском гробљу у Ђурђевим Ступовима.

Трећи Ћетков син, Вучина, имао је три сина.

Од најстаријег Радоње (који је остао на ђедовини) су шекуларски Ћетковићи, који су то презиме носили до половине 19. века, а затим су се прозвали, по знаменитим прецима, - Пантовићи, Алексићи и Вучинићи. Сви они су се до друге половине 19. века звали Ћетковићи, а онда су се потомци чувеног главара и јунака Панта Миловановог Ћетковића (из прве половине 19. века) прозвали Пантовићи. Остали Ћетковићи, по Пантовом брату Вучини, касније су се прозвали Вучинићи (ово је био малобројан род). Панто је имао четири сина (Алекса, Милутин, Стефан, Мартин), и њихови потомци, осим по Алекси Пантовом, оставили су себи презиме Пантовић. Алекса Ћетковић је био стотинаш и знаменит ратник половине 19. века, и по њему су потомци (четворица синова и њихово потомство) узели презиме Алексић. Занимљиво је да су се они Алексићима прозвали званично тек од 1935. године, а до тада су се писали као Ћетковићи или Пантовићи. Неки Вајмеши, који нису потомци Пантови, Вучинини, нити Алексини, све до почетка 20. века носили су презиме Ћетковић, а неки су за презиме чак узели и надимак Вајмеш[14]. Но, те гране Ћетковића до данас су се иселиле или истражиле. Знаменити Вајмеши, поред Панта Ћетковића и Алексе Пантова (први стотинаш ћетковичке чете, постављен од књаза Данила 1857. године), су и стотинаш Саво Алексин, затим поп Максим Милованов Ћетковић, парох у Велики, а потом и на Пештеру (у првој половини 19. века), итд.

Средњи син Вучине Ћетковог – Јован, настанио се крајем 18. века у Ровцима, преко планине, довољно близу својих сродника у Шекулару, али су их, опет, историјске околности у многоме раздвојиле. Од Јована су Девићи у Ровцима (прозвали су их Девићи по Јовановој жени, која је била грбава, па су је звали Дева), од којих се већи дио преселио у Доњу Ржаницу и од њих су тамошњи Девићи и њихов огранак Асовићи. Од Девића ваља истаћи Вукајла Радисавова, који је био делегат на Подгоричкој скупштини 1918, као и Вучету Петрова, судију и министра у црногорској влади после Другог светског рата. Затим и старину Нова Девића, који је 1970-их написао једну занимљиву књижицу – родослов братства Ћетковића (који је веома користан извор података о новим покољењима Ћетковића – 19. и 20. века).

Најмлађи Вучинин син, коме нисам успео сазнати име, је пошао у Ровца за својим братом, и од њега су се развили ровачки родови Милуновићи, Недовићи, Никићи (Недовићи и Никићи потичу од двојице синова Новице Вајмеша који се у 19. веку доселио из Шекулара у Ровца, а чија су имена била Недо и Ника), Радошевићи и Ивовићи (Ивовићи су се тако прозвали крајем 19. века, по Иву Вујичином). Од њих су били знаменити: Јанко Ивов Вујичић, стотинаш ровачки из Вељег рата 1875-78, затим Раде Савићев Милуновић, одликован златном Обилића медаљом за ратне заслуге у Првом светском рату.

Вајмеши насељени у Ровца добро су се умножили, тако да тамо чине значајан део становништва. Доњи крај у селу се по њима зове Вајмеши (горњи крај су Луке).

Још четири рода у беранском крају вуку корене од Ћетковића – Вајмеша, али се не зна од кога потичу: Мартићи и Галевићи у Доњој Ржаници и Стијовићи и њихов огранак Брунчевићи у Будимљи.

Бабићи

Сви Ћетковићи у Шекулару (и то још од половине 19. века) потичу од двојице потомака Ћеткових: Вајмеши потичу од Ћетковог унука Радоње Вучинина, а Бабићи од Ћетковог праунука Јоксима Спасојева. Сви остали у прва три или четири паса од Ћетка су се иселили.

Није претерано рећи да су Бабићи главни огранак братства Ћетковића. Не само због бројности, већ и због чињенице да су се остали огранци већином (осим Пантовића и Алексића) иселили из Шекулара, као и по самом положају кућа Бабића у селу, које заузимају средишњи, најповољнији положај. Стиче се утисак да су преци осталих ћетковичких родова одлазили, а преци Бабића, односно од 19. века припадници овог рода, остајали на своме. И, уопште, када се помену шекуларски Ћетковићи међу осталим житељима Полимља и околине, прва асоцијација код већине је да се ради о Бабићима.

Најмлађи Ћетков син, Вујица (рођен 1730-их), остао је на очевини, што није редак случај код Црногораца (као и Малисора), да најмлађи син добије очев дом, а старији да се разиђу (такозвани минорат). Вујица је имао сина Спасоја. Спасоје Вујичин се млад оженио и брзо направио бројан пород. Он је, то је већ пред крај 18. века, погинуо у неком окршају са Руговцима око планине, а жена му је остала сама са оном децом. Како је остала удова, мештани су је звали "баба"[15], а њену децу Бабићи, што је остало и као презиме. Сви потомци Спасоје Вујичина припадају братству Бабића, које се касније разгранало на шест презимена. Дакле, презиме Бабић није из неке велике старине (децу Спасоја Вујичина и "бабе" прозвали су Бабићима крајем 18. века). Али, ваља рећи, ни већина других презимена у Шекулару (као и у многим другим крајевима Црне Горе) није из неке веће старине. Чуо сам и мишљење да је презиме Бабић прво понео сам Ћетко, кога су тако Шекуларци прозвали као сина „бабе“ – удове, а да су временом из братства Бабића огранци узимали друга ужа презимена. Нисам могао ово прихватити као тачно. Ако је Ћетко био Бабић, зашто се онда цело братство не зове Бабићи, већ Ћетковићи? И зашто су онда потомци најстаријег Ћетковог сина, исељени у Метохију, понели и до данас одржали презиме Церовић, зашто онда и они нису Бабићи? Јасно је да је презиме Бабић настало касније и да га Ћетко није носио.

Бабићи се гранају од синова Спасоја Вујичина Ћетковића (и "бабе") којих је било најмање тројица а вероватно и више, што је данас тешко поуздано утврдити, као и колико је ту још кћери било. Зна се да је од три сина остало потомство у Шекулару и околини, а то су Млађен, Јоксим и Максим.

Млађен Спасојев се почетком 19. века настанио преко планине, код раније досељених рођака у Ровца. Он је родоначелник више огранака калудерских и ровачких Ћетковића. Имао је три сина: Марка, Акса и Јеврема. Марко се као млад иселио у Калудру и тако задржао очево презиме Бабић, а остала два његова брата су остали у Ровцима и тамо прозвани по оцу Млађеновићи. Занимљиво је да и калудерски Бабићи и ровачки Томовићи држе предање по којем је њихов заједнички предак Млађен био син Ћетков (што је немогуће узимајући у обзир временске одреднице).

Марко Млађенов је дошао у Калудру у најам код Ралевића, а онда је оженио њихову девојку и заувек ту остао. Калудерски Бабићи су велико и разгранато братство које је населило највише (и најближе Шекулару) делове села, који су по њима названи Бабића мâла. Марко је са одивом Ралевића имао доста деце, од тога четири сина – Спасоја, Радована, Милосава и Јоса. Спасоје је, даље, имао пет синова, Радован четворицу, Милосав тројицу, а Јосо двојицу. Отуд је братство калудерских Бабића бројно и разгранато.

Група Калудрана интернираних у немачки логор (заробљени као војници Краљевине Југославије) након ослобођења 1945. године, међу њима неколико Бабића[16]

Осим њих, постоје још два огранка Бабића блиских онима у Калудри, један у Будимљи (где су се населили после 1912), где их данас живи неколико кућа (потомци Јеврема-Јевта Бабића), и други у Доњој Ржаници, али се ова кућа истражила. Они су потомци најмлађег сина Млађена Спасојева – Јеврема, а најсроднији су ровачким Млађеновићима.

Од калудерских Бабића било је, нарочито у 20. веку, више угледних домаћина и образованих људи који су се бавили науком или били у органима власти у Беранској општини. Од старих ратника, ваља посебно истаћи знаменитог официр ратова 1912-1916. Андрију Перишина Бабића.

У Калудри је најбројнији огранак Бабића који су потомци Марка Млађенова Бабића. Али, постоје још две мање гране Бабића у Калудри, који су потомци двојице касније (у другој половини 19. века) досељених шекуларских Бабића. Једне зову "Керизи", јер је њихов предак Миљан Бабић из Шекулара, због немаштине, отишао у најам код једног богатог Руговца, Кера Садрије, у руговску Јошаницу. Керова кућа је у крви с неком другом албанском фамилијом изгубила много мушких глава, те су им били потребни радници на имању. Кад је зарадио нешто новца, Миљан се није враћао у Шекулар, знајући да неће бити добро примљен што је био код Руговаца, већ се доселио у Калудру међу тамошње Бабиће. Међутим, и они су га омаловажавали као руговског најамника, па су га и прозвали "Керо", а његово потомство и данас вуче надимак "Керизи". Други се доселио из Шекулара (после Вељег рата), Вук Бабић. Његов син Мартин (рођен око 1865) био је угледан домаћин, па су по њему потомци прозвани "Мартиновићи", а зову их још и "Вуковићи" (у Калудри живе потомци Мартинова три сина Љуба, Уроша и Живка). Нисам успео утврдити од којег шекуларског огранка Бабића потичу "Керизи" и "Мартиновићи" (могуће од неког Јоксимовог брата који није упамћен). Љубомир - Љубо Мартинов упамћен је као најдуговечнији од Бабића – живео је 105 година (1895-2000)! Био је угледан мештанин, учесник оба светска рата, и дугогодишњи старешина села. Његов син Чедомир - Чедо био је врстан правник, у два мандата председник Општине Беране и судија Уставног суда Црне Горе.

Стара кућа у Бабића мали

Аксо Млађенов Бабић и његов млађи брат Јеврем остали су у Ровцима на очевини. Од Акса су Томовићи и Милошевићи, а од Јеврема – Млађеновићи (зову их и "Москови") у Ровцима и Доњој Ржаници, као и поменути будимљански и ржанички Бабићи. Од њих су остали упамћени као добри јунаци: најпре сам родоначелник Томо Аксов Бабић, па Андрија Томов, затим Зарија Андријин (у 19. веку), војни пилот Радомир Радев[17], професор Анто Милутинов, доктор социологије и универзитетски професор Владислав Антов, итд. Има међу Томовићима много официра, учитеља, судија, и других виђених људи. Занимљиво је да је много братственика Томовића отишло у жандарску службу између светских ратова, што је можда утицало на њихово касније опредељење за четнички покрет у Другом светском рату. Томовићи су се углавном у 20. веку раселили из Роваца, већином у Берански крај (нарочито у Доњу Ржаницу и Доње Луге), у Метохију, Србију и знатан број њих у Северну Америку (политичка емиграција).

Занимљиво је предање Томовића везано за Томовог и Милошевог најмлађег брата Вуку. Вука је игром случаја половином 19. века завршио у турском аскеру. Наиме, због немаштине, он је пошао у Ругову, код неког руговског главара у најам. Намера му је била да код Руговаца ради и заради нешто како би имао од чега живети кад се врати кући или где друго. У то време, Турци су регрутовали албанске младиће по Метохији. Како је онај Руговац у кући имао само једно мушко дете, било му је жао да га да у војску, па упита Вуку да ли би он пристао да оде у аскер под именом његовог сина, а да му за узврат да једну добру своту новца. Вука, кажу немиран дух, пристаде. Тада се у турској војски служио дуг војни рок (неки кажу – 12 година), и, како се истакао као добар војник, Турци су га врбовали да постане официр, под условом да пређе у ислам, што је овај изгледа и учинио (то је било око 1860-их), добивши име Хусеин. По породичној причи Томовића, само једанпут, током Вељег рата, Вука је свратио у Ровца, криомице, и обишао брата Тома. О његовој даљој судбини не зна се ништа или не бар много што. Од неких Томовића чуо сам да је Вука само привидно прихватио исламску веру. Наводно је стално око врата носио ланац са крстом скривеним испод одеће, али је то неко дојавио његовим старешинама, па је Вука пао у немилост. Неки кажу и да је приликом неког сукоба са Црногорцима, Вука намерно увукао своју јединицу у црногорску заседу, те да је касније у Цариграду због тога обешен. Наводно у једном крају Истанбула данас живи братство Иванишевића (који су делом исламизирани, али je део сачувао православну веру), који су потомци Вуке Аксова. Веродостојност ових навода нисам могао утврдити.

Од Максима Спасојева су Ђорђијевићи у Мурини, род који се развио од родоначелника попа Ђорђија Максимова у 19. веку. Поп Ђорђије је млад погинуо 1854. у сукобу Црногораца и Албанаца, али је оставио два сина: Вукашина-Пуца и Вулету-Рама од којих су мурински Ђорђијевићи. Многи Ђорђијевићи су се бавили трговином, били су угледни и богати Мурињани. Браћа Симо и Гавро Пуцови, су између светских ратова држали велику пилану у Мурини, а Гавро је на Муринској ријеци изградио и малу хидроцентралу која је напајала струјом део Мурине и околна села. Њихов брат Ђуро је у Андријевици држао продавницу и брзо постао веома имућан.

Од Јоксима Спасојева Бабића су Бабићи у Шекулару.

Јоксим је имао четири сина – Ђорђија, Илију, Милована и Марка. Могуће је да је ту био још неки син, а можда је Јоксим имао још неког брата, тешко је то сад рећи. Ово истичем јер сам истражујући за потребе овог чланка установио да има још неколико огранака Бабића које не могу сврстати нигде. Већ сам поменуо калудерске "Керизе" и "Мартиновиће", као и будимљанске и ржаничке Бабиће. Они, барем по ономе што сам установио, не потичу од Млађена Спасојева, па је могуће да су од неког мени непознатог Спасојевог или Јоксимовог сина.

Ђорђије Јоксимов је био виђен племеник, говори се да је био мудар и врстан јунак у борби. Рођен је око 1805. године. Ђорђије је за оно време био и добро образован, писмености и другим знањима научио се у Призрену где је био ђак у Митрополији. Од Ђорђија Бабића у Шекулару има доста потомства. Они су све до почетка 20. века носили презиме Бабић, а као огранак ("трбушчић") звали су их "Ђоровићи", по Ђорђијевом надимку – Ђоро. Међутим, један од ових "Ђоровића" почео се 1924. године тако писати као да му је то званично презиме. Кажу да је тиме хтео истаћи посебност свог огранка, због великих јунаштава Ђоровића у ратовима 1912-18. Један за другим, поведени својим рођаком, сви потомци Ђорови су почели узимати ново презиме, тако да су се они током 1920-их година сасвим издвојили као посебан род Ћетковића (односно огранак Бабића). Једино Лакић Илијин никада није хтео мењати презиме, и до краја живота (1943) писао се као Бабић.

Ђоровића данас има доста, јер је Ђоро имао чак седморицу синова: Радету, Радојка, Вукоту, Милоша, Ракету, Трифуна и Гојка, тако да је ово врло разгранат део стабла Ћетковића. Од Ђоровића нарочито је остао упамћен као врстан ратник и јунак Иван Вукотин (1857-1931), и нарочито његовови синови: Милун (1890-1955), санитетски официр (касније капетан I класе), вишеструко одликован у ратовима 1912-16, а између светских ратова и председник Општине Шекулар, и Батрић који је био професор Беранске гимназије.

Бабићи у Шекулару се гранају од тројице Јоксимових синова – Илије, Милована и Марка.

Огранак Илије Јоксимова: Илија Јоксимов је имао четири сина – Радосава, Милисава, Радоша и Милована. Данас у Шекулару преостали Бабићи су сви од овог огранка. Носе још и надимак "Јањуши", по мајци (Илијиној жени) Јани. Од ове гране знаменити су: Радивоје - Мина Радосавов (1856-1930), дугогодишњи главар Ћетковића, Божина Минин (1892-1938) био је старешина Ћетковића после свог оца Мине и члан Општинског суда. Божина је био један од највиђенијих Шекулараца свог времена. Био је храбар, мудар, поштен, правичан у вршењу главарских дужности. Био је и добар ратник, иако је у рат отишао кад му је било свега 20 година. У свом воду био је артиљерац, што је у оно време било веома истакнуто и уважено задужење. Његови синови Јагош, Мираш и Миличко били су предводници колонизације Шекулараца у Савино Село у Бачкој крајем 1940-их.

Огранак Милована Јоксимова[18]: Милован Јоксимов (рођен око 1810/15) имао је три сина: Милосава, Гавра и Милоша. Њихово потомство на уже се још зове и "Маљовићи". Од ове гране знаменит је Секуле Новов, чувени ратник и старешина у ратовима 1912-16, командир 3. вода 3. (мезгаљске) чете Шекуларско-требачког батаљона, одликован златном Обилића медаљом за ратне заслуге. Милош Милованов (рођен око 1845), звани Милош Магрин (по мајци Магри), по чему се његово потомство зове још и "Магрићи", био је врстан ратник, запажен борац Вељег рата, чувен по јунаштву. Његов унук Арсеније Новов (1890-1952) је храбри ратник и школовани официр црногорске војске из балканских и Првог светског рата. Одликован је сребрном Обилића медаљом, а током Првог светског рата интерниран је од аустро-угарских окупатора у логор у Мађарској (1916-18).У савремено доба свакако најпознатији изданак ове гране је Момчило Милорадов (1952). Рођен је у Пећи, а од 1968. живи у Београду. Момчило је лекар, доктор медицинских наука и редовни професор Медицинског факултета у Београду. Овај наш истакнути братственик био је директор Клиничко-болничког центра Бежанијска Коса у периоду 1992-2001, осам година био је градски секретар за здравство Скупштине Града Београда, и обављао је и данас обавља још низ значајних функција у здравству и на Београдском универзитету. Између осталог, оснивач је "Југословенске фондације против рака". Објавио је 24 књиге из области медицине и још око 230 научних радова.

Огранак Марка Јоксимова Бабића: Овај огранак је танка грана у родослову са мало мушких потомака. Потомци Маркови на уже се још зову и "Терентићи".

Дакле, од бројног потомства Ћетковог, које се доста умножило и разгранало у 18. и 19. веку, у Шекулару су остали Бабићи и њихов огранак Ђоровићи, и Ћетковићи – Вајмеши, а од половине 19. века усталиће се као вајмешки родови Пантовићи, Алексићи и Вучинићи. Тако ће презиме Ћетковић потпуно нестати, али све побројане фамилије (родови), како у Шекулару, тако и широм Полимља, па и у Метохији, заједно чине велико и разгранато братство Ћетковића.

Шекуларски Ћетковићи увек су били "угледни људи, храбри и добри ратници"[19].

Исељени Ћетковићи

Почетком 20. века, у Шекулару (село Ћетковиће) било је око 40 кућа Ћетковића: већином Бабића (и са њима потоњих Ђоровића), и нешто мање Вајмеша – Пантовића, Алексића и Вучинића. Данас од Ћетковића у Шекулару живе Бабићи, Ђоровићи, Пантовићи и Алексићи. Вучинићи су се сви одавно иселили, тако да од ове гране нема више ни једна кућа у Шекулару.

Шекуларски Ћетковићи су се исељавали у мери у којој и сви остали Шекуларци. Само у Гораждевцу, црногорској колонији у Метохији, око четвртине становништва чине Шекуларци, и то већином Ћетковићи Вајмеши. 1990-их година, и поред значајног исељавања православног живља из Метохије, у Гораждевцу је било око 200 црногорских кућа, од тога преко 50 шекуларских. Од тих гораждевачких Шекулараца већина (34 куће) били су потомци Вајмеша: Петровићи (досељени крајем 18. века, прозвани по претку Петру Ћетковићу), Крстићи (досељени крајем 18. века у Сигу код Пећи, а 1880. у Гораждевац, прозвани по претку Крсту Ћетковићу) и њихов огранак Миловановићи (по Миловану Крстићу) и Манојловићи (досељени око 1850, по Манојлу Ћетковићу). И следећи метохијски родови потичу од шекуларских Ћетковића ту насељених током 19. века: Јововићи (потичу од Јова Никина Вајмеша[20]), Марковићи, Галевићи и Вучетићи у Пећи, Зарићи у Гораждевцу, Вучинићи у селу Благаје, Галићи у селу Накло.

Ћетковића има један број и на Пештеру и околини Сјенице, и то досељеници из прве половине и средине 19. века, углавном горњоселски Шекуларци. У Чедову код Сјенице има фамилија Шекуларац која, по предању, потиче од Церовића из Белог Поља у Метохији.

Од горњоселских Шекулараца потичу и Ристићи из околине Врњачке Бање и Ристовићи у Горњој Јабланици, у селу Маровац насељеном од црногорских „крсташа“ крајем 19. века.

Негде почетком 19. века неко од ровачких Девића се одселио у Босну и настанио у село Стројице у Шипову. Од њега се тамо развило братство које и данас одлично зна своје порекло из Шекулара, очувало је презиме и држи своју стару славу Ђурђевдан. Неки су се настанили у Варцар, данашњи Мркоњић-град.

У периоду 1920-30, у Метохију се иселило 12 кућа Бабића: три куће у Осоје, три куће у Добрушу, две куће у Враговац, две куће у Пећ, и по једна у Витомирицу и Љутоглаве.

После Другог светског рата, доста Ћетковића колонизовано је у Савино Село (раније немачко село Торжа / Torschau) код Врбаса у Бачкој. Данас велики број Ћетковића живи у Беранама, Београду, Подгорици, Приморју, Савином Селу, итд. Метохијски Ћетковићи су се сви (осим неколико породица у Гораждевцу) после 1999. године раселили, већином у Србију (Београд, Краљево, Чачак, итд) и мање у Црну Гору (Подгорицу, Беране, Андријевицу, итд).

У регистру усељеника у Сједињене америчке државе, убележено је да се 1910. године на острво Елис (Ellis) на источној, атлантској обали Америке, искрцао извесни Славко Бабић из Андријевице (рођен 1870. године). С обзиром да у андријевичком крају нема других Бабића, осим из Ћетковића, могуће је да је тај исељеник био од Ћетковића, али нисам успео сазнати од којег би он огранка био, нити се њега ико данас сећа.

Извори:

• Казивања следећих братственика: Бабићи - Миро и Михаило Милијини, Милован Вукићев, Бранко Зеков, Вуксан Секулев, Томислав Крстов, Мираш и Миличко Божинини, Мика Мирашев; Ђоровићи - Димитрије и Голуб Радованови; Мирко Драгов Томовић, Миленко Зеков Алексић, Радота Вешов Пантовић
• Родослови огранака братства Ћетковића
• Барјактаровић Мирко – "Шекулар, етнолошка студија" (Подгорица 2014, постхумно)
• Бошковић Тадија, Војиновић Милош – „Попис домова у новим крајевима Краљевине Црне Горе 1913. године“ (Колашин, 2015)
• Бракочевић Голуб – "Девет села међу девет брда – Шекулар и Шекуларци у новије доба" (Београд, 1971)
• Бракочевић Раде – "Ломни Шекулар" (Ковин, 2013)
• Букумирић Милета – "Живот Срба у Гораждевцу" (Београд, 2007)
• Вешовић Радослав – "Племе Васојевићи" (Сарајево, 1935)
• Губеринић Радомир – "Будимља" (Београд, 1997)
• Дашић Миомир – "Шекулар и Шекуларци од помена до 1941. године" (Подгорица, 2006)
• Девић Ново – "Приручник за браственике Дробњачког племена", рукопис (Доња Ржаница, 1977)
• Кулишић Шпиро – "О етногенези Црногораца" (Подгорица, 1980)
• Тодоровић Ивица и други – „Етнологија и генетика“ (Београд, 2015)
• Церовић Данило – "Братство Церовића кроз историју" (Београд, 2008)
• Шарић Благоје – "Историјске стазе Шекулара" (Бијело Поље, 2005)
• Списак војника Батаљона шекуларско-требачког 1911/12. године (Архив Цетиње)
• Интернет страница Порекла
• Интернет страница Српског ДНК пројекта

Насловна фотографија Збора Шекулараца испред цркве Светог Јована у Улици (1930-их) из колекције Мираша Божининог Бабића; остале фотографије: Небојша Бабић, осим где је наведено другачије

Напомене:

[1] О овом резултату још увек не постоји могућност јавног писања, с обзиром да представља део једног истраживања.

[2] „Первая из них маркируется двумя мутациями: S17250 (известна также под альтернативными обозначениями V3022 и YP204) и YP205. Они выявлены пока у примерно 15 индивидов (данные всё время пополняются), происходящих из России, Беларуси, Польши, Словакии, Германии, Венгрии, Хорватии, Боснии и Герцеговины, Черногории – т.е. по всему славянскому ареалу. Позднее эта ветвь ещё раз разделилась на две более молодых, из которых одна продолжила ветвиться. Всё это говорит о многочисленности и бурной экспансии S17250 в прошлые века.“

https://verenich.wordpress.com/category/%D0%B3%D0%B5%D0%BD%D0%B5%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%8F/

[3] Резултати се налазе у табели Српског ДНК пројекта:

http://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=I2%20DN

[4] У то време још нису постојале вароши Андријевица и Беране.

[5] О пореклу Врањешевића писао је сарадник Порекла Синиша Јерковић, на: http://www.poreklo.rs/2012/05/02/kljaji%C4%87i-vranje%C5%A1evi%C4%87i-pokrajci-genetska-veza/

[6] Постоје и другачија мишљења, да су преци Ћетковића ускочили у Дробњак касније и прибратили се Церовићима који су већ живели у Тушињи. Ово није немогуће. Постоје и разне другачије хипотезе, попут неких које говоре да су Ћетковићи у Шекулару од давнине и да са Дробњаком немају никакве везе, или да је неко од Ћеткових предака само привремено био у Дробњаку, а затим се потомство вратило у Шекулар, итд. Међутим, не можемо занемарити предање које се преносило са паса на пас у братству и које јасно каже да је родоначелник Ћетко дошао у Шекулар из Дробњака и да је био племеник дробњачког племена. Данас, на жалост, још увек не можемо са сигурношћу рећи којем дробњачком братству је припадао. Осим поменутог Ђенића, до сада је међу Дробњацима утврђено још неколико носилаца хаплогрупе I2a dinaric, међутим готово сви ти резултати још увек нису доступни јавности из разлога што су утврђени у оквиру истраживања која су још увек у току. Вероватно ће неки будући резултат неког од дробњачких братстава расветлити ову непознаницу.

[7] Можда четвртину свог имања? Мада, поставља се питање зашто би Даша поред четворице својих синова Ћетку дао четвртину, кад би било логично да му остави пети део имања? Могућ одговор можда унеколико мења предање. Наиме, вероватно је Даша усинивши Ћетка одредио да он добије исти део као и његови синови. То је била петина. Како су Даша и два његова сина погинули 1730, а од те двојице један није имао потомства, чини ми се врло извесним да су се двојица преосталих Дашића и Ћетко (водећи рачуна и о потомцима оног трећег Дашића иза којег је остало деце) накнадно сами поделили на четвртине, или је то учинила Дашина жена и Ћеткова мајка Јана.

[8] А и други наши ауторитети из ове области – Ердељановић, Јовићевић, Ђурђев, Вукчевић и др.

[9] Нешто попут Мартинића у Бјелопавлићима, Љешњана у Ровцима или Ускока у Дробњаку.

[10] Фотографија из колекције Мираша Божининог Бабића

[11] Једини топоним овог назива сам нашао на северозападу Русије.

[12] Податак из 1925. године.

[13] један од синова тог првог свештеника, био је калуђер у Дечанима - Негде сам прочитао податак из усменог предања, да је тај калуђер касније постао владика рашко-призренски Дионисије (неки кажу и – Јоаникије) из прве половине 19. века. Овај податак није тачан. У рашко-призренској епархији заиста је постојао, али на самом крају 19. века, и тај Дионисије је био родом из Босне. А ни један од призренских митрополита сигурно није био из Шекулара.

[14] У списку војника Шекуларско-требачког батаљона из 1912, четворица војника из братства Пантовића уписани су са презименом Вајмеш (Петар-Реко Радунов, Марјан Вуксанов, Јован-Јоџо Лазов, Богдан Вукотин).

[15] С обзиром на тадашње животне услове, и на тежак рад који су свакодневно обављале жене по кући, на пољу и око деце, може се претпоставити да је ова наша прамајка, на коју је пао сав терет у домаћинству, већ у средњим годинама вероватно изгледала као старица.

[16] Четврти с лева у горњем реду: Вуксан Секулев Бабић, из чије је колекције фотографија

[17] Радомир Радев Томовић погинуо је приликом лета 1939. у Београду, због квара на авиону. Касније је утврђено да је квар узрокован саботажом хрватских авио-инжењера на служби у Ратном ваздухопловству Краљевине Југославије.

[18] Од овог огранка Ћетковића је и аутор овог чланка.

[19] Бракочевић Голуб, из рада наведеног у литератури.

[20] Они су огранак Никића из Роваца.

The post Братство Ћетковића из Шекулара appeared first on Порекло.

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић

Побори су бокешко племе у брдској области између Ловћена и Будванског залива. Са севера и истока, поборско подручје се граничи са Старом Црном Гором, и то племенима Цетиње (Конаци - Бјелоши, Очинићи, Угне, Врела) и Његуши (Мајстори, Мирац, Чавори). Западно од Побора је Горњи Грбаљ (кнежина Љубановићи), а на југ и југоисток Маине и Брајићи, односно подручје Будве.

Подручје Побора се спушта правцем северозапад - југоисток, од ловћенскох падина, преко врхова Коловир, Коложуњ, Мураковица, Пашина Главица, Комарда.

Побори се деле на Горње и Доње Поборе. Ова два краја раздвојена су дугачким брдом Ђурђевац које се протеже правцем север - југ. Села су већином братствена. У Горњим Поборима села су: Кнежевићи, Бевење, Ђаконовићи, Чармаци и Шумарев Дуб, а у Доњим Поборима: Каписоде, Зечево Село, Боришевица, Вукаш До, Крапина, Сребрне Плоче и Бијеле Траве. Област Побора није претрпела много измена кроз повест, осим што су изгубили један део горске области према Његушима (Коложуњ), који су мало по мало до половине 19. столећа сасвим продали својим суседима из Мирца и Чавора.

На подручју Побора налази се Манастир Стањевићи посвећен Светој Тројици[1], као и остаци тврђаве Ђурђевац[2] на истоименом брду изнад Манастира. На врху Ђурђевца су данас остаци цркве из прве половине 15. столећа, посвећене Светом Георгију, која је била у саставу тврђаве и најстарија је поборска црква.

[caption id="attachment_63526" align="alignnone" width="697"] Манастир Стањевићи[/caption]

Подручје Побора је до 1422. године било у саставу средњевековних србских држава (Србије, Босне, Зете), а од тада, па наредних готово пет столећа Побори су под туђинском влашћу: млетачком, затим под турском у 16. и 17. столећу, па поново под Млетачком Републиком од 1647. године до њене пропасти 1797. године, затим на кратко, почетком 19. столећа, Наполеонове Француске, и од 1814. године Аустрије / Аустроугарске, све до ослобођења 1918. године. С обзиром на свој природни положај и добру везу са Црном Гором, Побори су се често одметали од власти и учествовали у заједничким акцијама с Црногорцима, нарочито у 16. и 17. столећу. Учесници су бокељских устанака, најпре против француске окупације 1813. године, као и 1869. године, када су поборски устаници заузели Стањевиће, који су у време аустроугарске власти били претворени у тврђаву[3].

Најранији помен Побора је у которским документима, и то у облику презимена, је из 1333. године (Јуније Побор - Junius Poborre), а затим и две године касније (Нико Побор - Nico Poborre). У то време, Побори су били део племена Његуша (вероватно као село братственог типа), као и крајем 15. столећа, када је у Повељи Ивана Црнојевића (1489. године) међу представницима Његуша наведен и Петар Поборовић. Крајем 15. столећа, у једном црнојевићком документу Побори се помињу као село: „међа БелошЬ, БаицЬ и ПоборЬ“. Током 16. столећа има више помена Побора у которским документима, и то у облику коју указује да се ради о насељу (de Pobori), као и помен села Стањевића (de Stagnevichi) 1588. године.

У Земљишнику Скадарске области, сачињеном 1416/17. године од стране млетачких власти, на неколико места помиње се „побуњеник“ Димитрије Побор (don Dimitri Pobori revelo)[4]. Осим њега, као становник Купелника пописан је и Никола Побор (Nicola Pobora). Могућу недоумицу да ли се ради о бокељским Поборима отклања списак досељника у Скадарском крају са њиховим ранијим боравиштем. За овог јединог (тада још увек присутног) Побора (Николу) стоји назнака да је из Побора код Котора (ex Pobori ad Catarum). Непознато је којим послом су Димитрије и Никола Побори живели у Скадру, односно Купелнику, поприлично далеко од своје матице, почетком 15. столећа.

У првом турском дефтеру за област Црне Горе, из 1521. године, Побори су уписани као самостално насеље у Нахији Пјешивци, независно од Његуша. Село обухвата засеоке - махале братствених назива: Петровићи, Остојићи, Божичевићи, Стањевићи, Мирачевићи, Пописиловићи и Висковићи, са укупно 63 дома и пет баштина. Петровићи су главна махала, односно средиште некадашњег јединственог села Побора. У Петровићима су сеоски старешина и следећи по реду домаћин уписани са презименом Побор (старешина је Ст(ј)епоје, а следећи, вероватно његов брат - Радоња). У дефтеру налазимо Срдана Радковог у махали Пописиловић, који се помиње и у которском документу осам година касније (1529), као Средан Радев[5].

У дефтеру из 1523. године, стање у Поборима се није много променило, осим што је извршено правилније подручно преустројство у Црној Гори, по којем већи део Катунске нахије сада припада Нахији Цетиње, а ту су улазили и Побори. Осим тога, сада је село Станковићи, које је две године раније уписано као самостално насеље, - махала Побора. Укупно је кућа у Поборима 56 и 19 баштина, од којих је део напуштених. 1521. године, када се броју кућа у Поборима (63) дода 14 кућа у Станковићима, добија се укупно 77 кућа, док 1523. године број кућа износи 56 (48 + 8 у Станковићима). Напуштена имања, као и значајно смањење број кућа, у размаку од две године, указују на масовно исељавање, свакако у правцу млетачког подручја у Приморју. Као старешина Побора сада је уписан Радоња Побор, а пописан је и Ст(ј)епан и његови синови.

У свом опису Скадарског санџака 1614. године за потребе Млетачке Републике, которски племић Маријан Болица у Поборима налази 50 кућа, са 130 војника под командом Вука Миљкова.

Прота Саво Накићеновић је, прикупљајући податке за свој рад „Бока“, почетком 20. столећа у Поборима нашао 53 куће, и то 38 у Доњим и 15 у Горњим Поборима. Данас, према попису у Црној Гори из 2003. године, Побори су насеље (које обухвата сва поборска села) у Општини Будва, са 29 становника, од чега више од половине старијих од 60 година.

Заштитником племена Побора сматра се Свети Јован Крститељ, којег славе готови сви родови у Поборима (осим Шумара и Вулетића). По племенском договору, како би се могли узајамно обилазити, Горњи Побори славе Светог Јована „зимског“ (Сабор, 7/20. јануара), а Доњи Побори Светој Јована „јесењег“ (Зачеће, 6. октобра / 23. септембра).

Братства у Поборима:

Побори су били средњевековно братство по којем је названо главно насеље у њиховом подручју, а касније и цело племе које се развило од досељеника из различитих раздобља. Од братства Побора до данас није остао ни један род у Поборима. Једини род за који се зна да су старинци у Поборима пре 15. столећа су Дојчевићи[6], који су изумрли. Огранак Дојчевића (дакле, вероватно, изворних Побора) је братство са презименом Шумар, које живи у Горњим Поборима. Славе Свету Петку.

[caption id="attachment_63527" align="alignnone" width="698"] Горњи Побори[/caption]

Стањевићи су старо поборско братство, по којем се још око прве четврти 16. столећа (наведени турски дефтери) зове један заселак у Поборима, а уобичајио се и назив за Манастир Свете Тројице. Ово указује на старину Стањевића у овом крају, или, можда да се истовремено населио неки бројнији род по којем је село прозвано. Према братственом предању, Стањевићи су у Поборе дошли „из Скадра“ у 15. столећу. Данас у самим Поборима нема више никог презименом Стањевић, јер се већина временом иселила, а два рода у Будви - Стањевићи и Савовићи потичу од поборских Стањевића. Према предању паштровских Дабковића, они потичу од Новака Црнца, који се из матичног лужанског братства у области Пипера иселио крајем 15. столећа (што се поклапа са јачањем Пипера, али и немирних времена успостављања турске власти). Од Новаковог потомка Дабка потиче паштровско „племе“ Дабковићи[7], а истог порекла су и неки родови у „племену“ Режевићи[8], као и Стањевићи и Савовићи у Будви, који потичу од Станка (Стања) Андрије Црнца. Према овом предању, поборски Стањевићи би били потомци досељених Црнаца из Пипера. Потомци Стањевића у Поборима су Каписоде у Доњим Поборима, и њихов огранак Шканате[9] који су предигли за Горње Поборе. Истог порекла су и Божовићи у Доњим Поборима. Шканате и Божовићи славе Светог Јована „зимског“, а Каписоде Светог Јована „јесењег“.

Ваља напоменути да и у Ластви код Тивта (на Врмцу) постоји презиме Шканата (или Шканатић), и то два рода наводно сасвим различитог порекла: Шканате из Доње Ластве су пореклом из Старе Црне Горе, а за Шканате у Горњој Ластви кажу да су пореклом из Грчке.

Према подацима које су навели Миљанићи у раду наведеном о литератури, поборски Шумари се доводе у везу с Дабковићима из Паштровића. Уколико би ово било тачно, онда би и Шумари (Дојчевићи) били црначког порекла, па би се могло закључити или да су Побори у ствари од лужанских Црнаца, или да су досељени Црнци потпуно истиснули старији слој становништва, праве Поборе.

У једном документу из 1493. године, којим будвански кнез Алвизо Лонго предаје у посед одређене непокретности кефалији Новаку, а у име Ђурђа Црнојевића, помиње се Радоња Црнац у Котлима код Будве. На крају, није ли Ђурђев кефалија Новак управо - Новак Црнац?

Каснији досељеници:

У 16. столећу из других делова Старе Црне Горе у Поборе су дошли преци следећих братстава:

Ђаконовићи и Кнежевићи (Горњи Побори), истог порекла, славе Светог Јована „зимског“,

Прибиловићи (Доњи Побори) славе Светог Јована „зимског“,

Брајићи[10] (Доњи Побори), из суседних Брајића од тамошњих Стојановића, славе Светог Јована „јесењег“,

Вулетићи (Доњи Побори), славе Аранђеловдан.

Постоји мишљење[11] да поборски Стањевићи потичу од властеоске куће Стањевића с краја 12. и почетка 13. столећа, од којих су били двојица кефалија истог имена - Никола Стањевић, из два различита раздобља. Први је Никола, кефалија Цара Душана из друге половине 14. столећа, а други Никола Павлов Стањевић, зет Стефана Црнојевића из 15. столећа. Неки аутори Стањевиће повезују с Немањићима. Према овом мишљењу поборска братства Зеци, Каписоде, Шканате, Божовићи, Прибиловићи, Вулетићи, Ивановићи, а уз њих и бјелички Кузмани, којих има у Поборима - сви су истог порекла, од Стањевића[12].

У 17. столећу, из Љешанске нахије су се доселили преци најбројнијег поборског братства Зец (Доњи Побори), славе Светог Јована „јесењег“. Према другој верзији, Љешанска нахија им је била само привремено станиште, а потичу из Шћепан-њиве код Спужа. Уколико би овај податак био тачан, и Зеци би се могли евентуално довести у везу са Лужанима, који су се масовно исељавали у то доба под притиском Бјелопавлића.

[caption id="attachment_63528" align="alignnone" width="695"] Зечево Село[/caption]

Око прве четврти 19. столећа доселио се један Шофран[13] из Црне Горе (Горњи Побори), славе Светог Јована „зимског“. Није јасно има ли поборски Шофран везе с Шовранима / Шофранима из суседног Грбља (село Шишић), или с Шофранцима из Цеклина, који су род у оквиру братства цеклинских Горњака.

Крајем 19. столећа, један Кузман[14] из Бјелица се доселио на тазбину код Зеца у Доње Поборе, славе Светог Јована „јесењег“[15]. Мало након њега, такође на тазбину код Каписода у Доње Поборе, доселио се један Ивановић из Грбља (село Шишић), славе Светог Јована „јесењег“, а раније су славили Мратиндан.

Исељена поборска братства:

Након ослобођења Никшића од турске власти, 1878. године, Књажевина Црна Гора је у Никшић и околину населила један број Црногораца. Тада се и један број породица из Побора (у то време под аустријском влашћу) пријавио да пређе у Црну Гору и насели на ослобођеном подручју код Никшића. Тада су се сасвим из Побора иселила два стара рода - Бевење[16] и Чармаци[17], а исељеника је било и из свих других поборских братстава. Побори су, заједно с његушким Кустудијама, били насељени у село Глибавац код Никшића. Међутим, већ након прве зиме, ненавикнути на оштру херцеговачку климу, Побори су се спаковали да се враћају кући. Њихова делегација је, 1887. године, отишла код књаза Николе, да га умоле да их настани негде друго, где ће им живот бити лакши, или да се врате у свој завичај, под окриље Аустрије. Тада им је књаз понудио да се населе у новоослобођени Улцињ, што су Побори прихватили. Тако да у Улцињу (Метеризи) постоји већа колонија Побора, у којој су заступљена сва поборска братства.

Један део Каписода из ове групе, тада је добио дозволу да се насели на Цетињу, где и данас њихови потомци живе (на Груди). Осим њих, на Цетињу (Доњи Крај) има и поборских Зеца, од једног досељеног крајем 17. столећа. Поборских Зеца има одсељених у Грбљу (Пелиново), славе Светог Јована „зимског“.

Поборски род Савичића сасвим се иселио у Будву где их и данас има.

У суседном Грбљу живи братство Побор, досељено почетком 16. столећа (они би могли бити потомци изворних Побора), славе Никољдан.

Ђаконовићи у Паштровићима (Режевићи) су од поборских, досељени због крви у 17. столећу.

Литература (азбучним редом):

Вукмановић Јован - „Паштровићи“

Вукчевић Божидар - „Срби Склавоније и Скадра XV вијека и хиландарски посјед Каменица“

Ђурђев Бранислав и Хаџиосмановић Ламија - „Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића“

Ердељановић Јован - „Стара Црна Гора“

Ковијанић Ристо - „Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“

Лукетић Мирослав - „Ђурђевац - средњовјековно утврђење Црнојевића“

Миљанићи Вукота и Аким - „Презимена у Црној Гори“

Накићеновић Сава - „Бока“

Радусиновић Павле - „Насеља Старе Црне Горе“

„Опис Скадарског санџака Маријана Болице“

странице:

Митрополија црногоско-приморска

http://poborski.tripod.com/index.html

http://www.pobori.com/

Напомене:

[1] Војвода деспота Стефана Лазаревића, Ђурађ Ђурашев Црнојевић (ђед Ивана Црнојевића), заповедник Грбља и Светомихољске метохије, подигао је крајем 14. столећа у Стањевићима дворац, а на брду Ђурђевцу војно утврђење са храмом посвећеним Светом Георгију. После Нуман-пашине поаре Цетиња, 1714. године, владика Данило Петровић се склања код Млетака, у Стањевиће, где од новца добијеног у Русији гради цркву Свете Тројице, а некадашњи двор Црнојевића претвара у манастирски конак. 1780. године, у Манастиру Стањевићи отворена је свештеничка школа којом је тада руководио влаадика Сава Петровић, а коју је похађао Свети Петар Цетињски. Ту је написан и први модерни црногорски законик - Законик обшчи црногорски и брдски, 1798. године. 1839. године, за неке противуслуге, владика Петар II Петровић је уступио Манастир аустријској власти у Боки. Аустријанци су искористили постојећи конак преуредивши га у касарну, око које је подигнуто утврђење. После Првог светског рата, објекат је напуштен. Обнова Манастира започела је тек 1994. године.

[2] Ђурђевац (назива се још и Стефаница, нејасно да ли као тврђава деспота Стефана, или по имену Ђурђевог сина Стефанице Црнојевића) је подигнут пре 1424. године и био је важно утврђење за контролу везе између Грбља и Црне Горе. Након што су Бокељи закључили са Млетачком Републиком уговор којим су се ставили под млетачку заштиту, нови господари Боке су захтевали од деспота Стефана да Ђурађ Црнојевић напусти тврђаву, с обзиром да се она налази на млетачкој територији. На крају, у Вучитрну је постигнут споразум између Ђурђа Бранковића и Млечана, да Ђурђевац буде разрушен, тако да га ни једна страна не би могла употребити против оних других. Ђурђевац је делимично разрушен 1435. године.

[3] Након што је Аустријанцима стигло појачање, они су Стањевиће опколили и после борбе успели да поврате тврђаву, након чега су уследиле репресалије против Побора.

[4] О овој квалификацији „побуњеник“, Божидар Вукчевић у раду наведеном у литертури пише: „Рекло би се да дон Димитрије, католик досељен из Побора, није био вољан да сарађује са Венецијом. У његову кућу се уселио и плаћа офит скадарски војник Nicola Pamaliot.“ Закључак да је Димитрије католик, Вукчевић вероватно доноси због оног „don“ које стоји уз Димитријево име. Осим „побуњеником“, аутори Земљишника на другим местима називају и „издајником“ (traditore).

[5] У документу се наводи захтев Средана и његове сестре Марице млетачкој власти да им исплате преостале плате за њиховог покојног брата Дамјана, који је умро као морнар на млетачкој галији.

[6] Накићеновић наводи и верзију - Докчевићи

[7] И то родови: Кажанегре, Куљаче, Кентере и Балићи у Паштровићима; Дабковићи и Франовићи су се сасвим иселили (поглавито у Америку), док су Маројевићи изумрли.

[8] Ђедовићи, Склендери и Радовићи у селу Дробнићи.

[9] Код Накићеновића - Шкањате

[10] Код Накићеновића - Браићи

[11] Божидар Вукчевић,

http://porekloorlovica.blogspot.rs/2007/04/bozo-vukcevic-o-orlovicima.html

[12] Ту спадају и родови из братства Орловића - бјелички Андрићи, Абрамовићи, Милићи, његушки Богдановићи, Бољевићи, Браићи, Бјелице, Вуковићи из Подгорице, Вукчевићи из Љешанске нахије, Газиводе, Дамјанци, Пуровићи, Попиводе, Поповићи из села Стањевића у Пиперима, Ћираковићи, итд. Међутим, досадашња генетска истраживања показују да међу овим родовима постоје најмање три јако далеке хаплогрупе, које указују да се не може говорити о некаквом заједничком пореклу из 12-13. столећа. Нажалост, ти резултати су део истраживања и научних радова у току, те још увек не могу бити изношени у јавност.

[13] Код Накићеновића - Шовран, а и иначе постоје два облика овог презимена.

[14] Код Накићеновића - Кузмановић

[15] О Кузманима видети на: http://www.poreklo.rs/2016/10/05/pleme-bjelice/

[16] код Накићеновића - Бевењић

[17] Код Накићеновића - Чалмак

The post Племе Побори appeared first on Порекло.

Племе Мркојевићи налази се у области између Бара и Улциња, у подручју између приморских планина Лисињ на северу и Можура на југу, са Румијом у залеђу и излазом на море. Племенска област је висораван састављена од крашких поља, са три стране окружена висовима, а са четврте морем, површине око 90 km².

Мрковско поље

Са: http://mrkojevici.me/geografija.html

Племе се развило из катуна, вероватно сродничког карактера, а касније је у састав племена ушао и један број досељеника из других крајева.

Не зна се одакле су преци Мркојевића дошли у жупу Прапратну[1], чији средишњи део чини управо област каснијег племена Мркојевића. Почетком 15. столећа помињу се као катун Доње Зете, а то може бити било где на подручју од Проклетија до Јадранског мора. Према једној варијанти народног предања, они потичу од пиперских Мрка, међутим, нема никаквог трага да ова два племена имају међусобне везе и највероватније се ради о народном довијању из новијег времена да се етноним објасни везом са другим етнонимом. Јасно је да је племенски назив патронимик. Не зна се ко је био Мркоје, али је, најизвесније је, зачетник овог рода носио то име.

Лично име Мркоје није било тако ретко у средњем веку, па ни презиме Мркојевић од њега изведено. У босанским повељама из 14. столећа, помињу се Мркоје Шћитовљанин (1345, 1357), затим његов син Гргур Мркојев (1367) и унук Радоје Гргуров Мркојевић (1382). У Босни имамо и средњевековног властелина Мркоја Стјепковића (1372). Презиме Мркојевић малазимо у Задру (1630, млетачки капетан Мркојевић), у Шибоковцу у Славонији (1702), на Цетињу (игуман Теодосије Мркојевић, средина 18. столећа). Ови Мркојевићи би могли бити изданак управо племена Мркојевића (нарочито задарски капетан и цетињски игуман), док би презиме у Славонији могло бити независног порекла. Постоји и село Мркојевићи у околини Чајнича (село је врло старо, постојало је пре турских освајања и највероватније нема везе са приморским Мркојевићима).

С обзиром на бројност приморских Мркојевића у 15. столећу, што се види из млетачких и турских докумената, не би било неосновано извести закључак да су они у Прапратни из даље прошлости него што би се могло закључити на основу првих помена овог племена у документима.

Подручје које су насељавали Мркојевићи крајем средњег века, сматрало се једним селом. Током раздобља турске власти, Мркојевићи су засновали још нека насеља у свом пољу и странама планина које окружују њихову област. Тако, у Опису Скадарског санџака, Маријан Болица 1614. године иза Бара наводи села Мркојевићи, Микулићи, Градојевићи, Добра Вода, Горана, Куње и (вероватно) Равње. Црногорски попис из 1879. године у Мрковској капетанији наводи следећа села: Куне (Куње), као седиште Капетаније, Мала Горана, Кричи[2], Грдовићи, Дабезићи, Улићи, Добчевићи (Дабчевићи), Калимани, Љесковац[3], Веље Село, Равањ, Печурице, Добра Вода, Вељи Микулићи, Мали Микулићи. До времена кад је Андрија Јовићевић прикупљао податке за свој рад (наведен у литератури) 1920/21. године, делови (засеоци) главног насеља су се већ издвојили као засебне целине, тако да он у Мркојевићима бележи, поред наведених и одломке Мрковића (које се више не јавља под тим именом): Веље Село (као главни део Мркојевића), Вукићи, Грдовићи, Дабезићи, Комина, Микулићи Велики и Мали, и Равни. Горану наводи као два насеља - Вељу и Малу. Пелинковићи су у област Мркојевића ушли касније, после 1878. године, а раније су били самостално село и били су под етничким утицајем суседних албанских села.

Насеља која традиционално припадају Мркојевићима данас су у саставу Општине Бар, осим поменутих села која су и приликом црногорско-турског разграничења остала у турској граници, као и Куња, - ова насеља су данас у саставу Општине Улцињ. Мјесну заједницу „Мркојевићи“ данас чини осам села: Веље Село, Дабезићи, Добра Вода, Горана, Грдовићи, Куње, Пелинковићи и Печурице.

Најранији помен Мркојевића је из млетачког документа из 1409. године, као катун Доње Зете, који има и ратничку дружину најамника (помињу се са карактеристиком - народ жестоке нарави). Мркојевићи су ту наведени као „li Marchoe“, а 40 година касније као „de Marchois“. И један и други напис могу да читају као Маркоји, односно Маркојевићи[4]. У дефтеру за Скадарски санџак из 1485. године, турски пописивачи село бележе као Merkodlar (што се, по правилу, тумачи као турски испис назива Мркојевићи у албанској транскрипцији), а 1559. године, у млетачком извештају записано је као Marcovich[5]. У два которска документа из 1597. и 1599. године наводе се као Marcoevich[6]. Болица 1614. године, насеље наводи као Marcoeuich. Данас се село назива Мрковићи, но према овим подацима о начину на који је записано у 15. и 16. столећу, може се закључити да је изворни назив био - Мркојевићи. Назив Мрковићи је из каснијег времена. Упрошћавање изворног назива је, можда, дошло услед суседства алобанофонског становништва из Крајине и улцињског краја, који Мркојевиће зову Мркоти или Мркоћи. Придевски облик у говору самих Мркојевића је - мрковски. Данас је враћен изворни назив области, тако да се подручје средишњег дела некадашњег племена и нахије налази у месној заједници под називом - Мркојевићи.

1448. године, Мркојевићи се помињу као ратничка дружина од 130 бораца, унајмљена од Млетака за одбрану Бара од покушаја војске деспота Ђурђа Бранковића (на челу са војводама Алтоманом и Стефаном Црнојевићем) да град преотме. Као заповедници мркојевићких ратника наводе се Доминик, Никша, Васко и Андрија. Док се имена Андрија и Никша јављају и у дефтеру из 1485. године, тамо нема ни један Васко, а нарочито је необично име Доминик. Но, заповедници и нису морали (сви) бити и племеници, већ млетачки официри са стране.

Према млетачким подацима, Мркојевићи су у 15. столећу били делом покатоличени. И сама ратничка дружина била је подељена у две колоне, према вероисповести. Остао је именом записан православни свештеник поп-Ђинак (papa Ginac), као заповедник православне колоне. За награду за учешће у млетачким редовима, Ђинак је привремено добио у посед запустелу католичку опатију код ушћа реке Бојане у море, а помиње се у више докумената током 1440-их. У дефтеру из 1485. године, тројица домаћина су уписани као „син Попов“, без навођења личног имена попа. Истовремено, у Мркојевићима 1485. године постоје два уписана попа: Поп (само тако, без личног имена) син Петра Данчулова и Поп-Марко. Могуће је да се ради о православном и католичком свештенику.

1449. године, Мркојевићи добијају од млетачког сената привилегије какве су уживали и Паштровићи, као награду за помоћ млетачком Бару и другим ратним услугама које су чинили Републици. Међутим, Мркојевићи се касније окрећу против Млечана и помажу Турцима у њиховим нападима на млетачку територију. Након освајања Скадра 1479. године, и Мркојевићи признају турску власт. Свега три године касније, избија побуна Мркојевића при покушају Турака да им наплате дажбине. Истовремено, Мркојевићи су у непријатељству и с Баром, тада још увек у млетачком поседу.

Мркојевићи су као засебна нахија прикључени Скадарском санџаку. У дефтеру из 1485. године, у Нахији Мркојевићи, у истоименом селу пописано је 140 кућа. Ономастика Мркојевића је изразито словенска. Пешикан (рад наведен у литератури) налази око 50 процената словенских именских основа. Остало су претежно хришћанска календарска имена, и један број имена за које би се корен могао наћи у влашким говорима. Приметно је незнатно присуство типичне албанске ономастике, што је необично уколико овај катун долази из неког источнијег дела Доње Зете. Отуд, могло би се закључити да Мркојевићи до тог времена нису имали значајнијих додира с албанском популацијом, што указује да су живели северније од словенско-албанске етничке границе крајем средњег века. С друге стране, постоји велики број имена са типичним албанским именским наставком -за (и данас постоје нека презимена у Мркојевићима која су настала од имена са овим наставком)[7]. Приметна је, такође, знатна разлика типа имена која се 1485. године срећу код Мркојевића и оних код суседних Црмничана тридесетак година касније (дефтер из 1521. године)[8]. Иако у великом броју налазимо словенска имена међу пописаним Мркојевићима, она су нетипична за околне словенске крајеве тог времена[9]. Најупадљивији је јако низак број имена са основама Вук- и Рад-, која преовлађује не само у Црмници, већ у већини православних словенских средина западног Балкана крајем средњег века. Велике разлике у именослову ове две оближње словенске области могу указивати на различит правац досељења њиховог становништва. И говор Мркојевића, о коме су писали многи аутори, има таквих особености да се тешко може уклопити у заједницу са било којим околним говором. И у дефтеру за Скадарски санџак из 1582. године, у Мркојевићима („Нахија Мрко“) преовлађују имена уобичајена за Србе тога времена, а албанских готово да нема.

Озбиљнија турска власт почиње да се осећа у Мркојевићима по заузећу Бара до 1571. године. Током војне кампање турске војске око освајања Бара, Мркојевићи су испрва били на страни млетачке војске, али су се касније окренули на страну Турака. Из тог времена имамо забележеног мрковског главара Поповића, који је и сам био свештеник („Поп Поповић“). Иако су од Турака добили барјак као засебна нахија и уживали у одређеној мери привилегован статус у односу на остале крајеве, у првом раздобљу турске власти долази до исељавања великог броја Мркојевића на север у приморске области под млетачком влашћу (Далмација, Истра): у периоду између 1611. и 1633. године иселило се око 220 породица.

Мркојевићи су данас великом већином муслиманске вероисповести. Иначе, неспорно је да су били православно племе. Млетачки синдик Жан Батиста Ђустинијани у свом извештају[10] киван због непријатељског односа Мркојевића према млетачком Бару, каже „перфидни Мркојевићи, народ јеретички и српски“, а барски надбискуп Андрија Змајевић 1673. године за њих пише да су „popoli del rito serviano“. Исламизација Мркојевића отпочела је управо у раздобљу прве половине 17. столећа. Међутим, радило се о појединачним случајевима, и ти потурчењаци нису остајали у матичној области, већ су прелазили у Бар или Улцињ. Из три извештаја барских надбискупа моће се пратити ток исламизације у Мркојевићима: Андрија Змајевић 1671. године наводи да су сви Мркојевићи православни; Марко Ђорга 1696. године пише да су Мркојевићи тада у већини муслимани, а Вицко Змајевић око 1710. године да у Мркојевићима има 140 муслиманских и 30 православних кућа. Дакле, радило се о масовном преласку на ислам у кратком раздобљу. Но, Мркојевићи су у тој почетној фази ислам прихватили тек да не би имали проблема са турском влашћу. Ово показује и чињеница да је прва џамија у Мркојевићима подигнута тек 1752. године[11], као и чињенице да су је подигли заједно муслимани и хришћани, те да су православне цркве у овој области већином преживеле до данас. Исламизација у Мркојевићима никад није до краја завршена, с обзиром да је и до данас један број изворно мркојевићких родова, као и каснијих досељеника, остао у православној вери. Ваља, као пример верске трпељивости и свести о православним коренима навести и Крст Светог Јована Владимира, који се још од средњег века чува у Мркојевићима и који су подједнако поштовали и бранили припадници обе вероисповести у племену[12].

Андровићи са Крстом Светог Јована Владиира

Са: http://www.novosti.rs/vesti/planeta.300.html:545888-Androvici-cuvaju-krst-prvog-srpskog-svetitelja

Приликом обиласка јужног црногорског Приморја, Јовићевић налази углавном само урушене или сасвим уништене православне храмове на подручју Мркојевића. Они нису уништени намерно, са циљем да се хришћансктво искорени из овог већински муслиманског племена, већ због неодржавања. Након што је велика већина Мркојевића прешла у ислам, православне храмове нико није одржавао. Већина се урушила, неки су разграђени за потребе градње других објеката, а за један храм, посвећен Светој Петки, у Куњама, зна се да је његова основа искоришћена за изградњу џамије. У то време, почетком 20. столећа, само је црква Светог Николе у Вељим Микулићима активна, из разлога што у месту живе и православни родови. Саборни храм Мркојевића до преласка у ислам била је црква Светог Илије у Вељем Селу. Памти се да је пре њене изградње, главни мрковски храм (још „пре Косова“[13]) био у Комини (Светих Врача Козме и Дамјана). Православне цркве су биле и у Равнима, Грдовићима, Дабезићима, Доброј Води (саборна црква свих Добровођана, посвећена Светом Јовану). Према народном сећању, најчешће славе у Мркојевићима биле су Спасовдан, Илиндан, Никољдан и Света Петка.

Мркојевићи су читава три столећа били под турском влашћу. Уживали су одређене привилегије и имали свој барјак. Маријано Болица 1614. године за Мркојевиће бележи да могу дати 1000 војника под оружјем. Болица Мркојевиће наводи као посебно насеље, а поред њих и још један број насеља која су касније постала саставни део овог племена. Не може се извести закључак да ли се ради о више насеља истог порекла, или истог племена. Могуће је да се ради о православном становништву суседном Мркојевићима, али не и Мркојевићима у племенском смислу. Део тог становништва се, вероватно, утопио у Мркојевиће. Сталним исељаваљем становништва из јужног црногорског Приморја на млетачко подручје, ослобађао се простор за Мркојевиће који су постепено запосели већи део подручја између Бара и Улциња. Разлог овој експанзији Мркојевића лежи у чињеници да су они, за разлику од осталих насеља, уживали привилегије и од Млетачке Републике[14] и од стране турског Бара. Касније и чињеница да је већи део племена прешао у ислам.

Болица, осим Мркојевића, са процењених 1000 војника и Марком Никовим као заповедником, наводи и следећа насеља која се данас сматрају мрковским:

- Микулићи, заповедник Лука Матушков, 60 војника,

- Градојевићи (Грдовићи), Ђуро Марков, 130,

- Добра Вода, Раде Ђуров, 100,

- Горана, Думо Лукин, 45.

Према неким мишљењима, села уписана као Раће (Race) и Кумњи (Cumgni), би требало да буду данашње Равни и Куње. За Куње је овај закључак веома вероватан, а за Равни је теже прихватити, барем језичким тумачењем. Кумњи имају 46 војника под оружјем, под заводеништвом Шука Ђурова, а Раће 54 војника и заповедника Ђура Стјепчева.

Исламизација је Мркојевићима знатно олакшала положај између два јака турска упоришта - Бара и Улциња. Међутим, исламизација је утицала и да опадне борбени дух овог некада ратничког племена „жестоке нарави“. Последња војна акција у којој се помињу Мркојевићи је њихово учешће на црногорској страни у сукобу с Турцима 1717. године. Мркојевићи су се озбиљно замерили турској власти овим поступком, те је коначан прелазак у ислам било спасоносно решење по њих. Црногорска војска је област Мркојевића ослободила у Вељем рату 1877. године. Током ратних дејстава, становништво Мркојевића се склонило из својих домова у турски Скадар. Након што је закључен мир, почетно неповерење Мркојевића према намерама Црногораца, због којег се нису одмах вратили у своје домове, брзо је превазиђено залагањем књаза Николе, те се становништво Мркојевића вратило у своју област и прилично брзо уклопило у црногорско друштво. Из првог црногорског пописа ове области може се видети верски састав Мркојевића. Муслимани живе у свим насељима и чине већину становништва у њима. Римокатолика има у Печурицама, Доброј Води и Малим Микулићима, а православних у Доброј Води, Вељим и Малим Микулићима.

Кретање броја становника у Мркојевићима:

- 15. столеће (млетачки документи): око 130 кућа,

- 1485. године (дефтер за Скадарски санџак): 140 кућа,

- 1553. године (Ђустинијанијев извештај): око 1000 људи под оружјем,

- 1614. године (Боличин извештај): око 1000 људи под оружјем,

- 1696. године (Ђоргин извештај): преко 1300 становника[15],

- 1710. године (Змајевићев извештај): око 1250 становника у 170 кућа,

- 1883. године (црногорски попис): 2253 становника у 415 кућа,

- 1921. године (Јовићевић): 483 куће.

- 1930. године (попис у Зетској бановини): 2262 становника у 509 домаћинстава,

- 2003. године (црногорски попис): око 3300 становника.

Од овог броја становника по последњем наведеном попису, велики део живи у Доброј Води (око 1000 становника), што је, свакако, последица развоја туризма, док у насељима која су некада била веома густо насељена, данас живи мало становништва (у Вељем Селу, које је некада било средиште Мркојевића, 2003. године живело је тек 271 становника, у Дабезићима 146, у Малим Микулићима - двоје, а Велики Микулићи, изворно место одакле су се Мркојевићи ширили, су - запустело село). Занимљив је и начин изјашњавања становништва насеља Мјесне заједнице Мрковићи (и околних села, која традиционално улазе у састав Мркојевића) о народности. Иако великом већином муслимани по вероисповести, око половине становника Мркојевића изјаснило се да су Црногорци, а тек око 37% да су Муслимани (као народност) односно Бошњаци. „Остале“ народности чине 13%, од чега већину чине Срби (264) и Албанци (66). Албанци би могли бити насељеници из суседних албанофонских крајева, или албанизовани појединци из Мркојевића[16], док би се као Срби могли изјашњавати они Мркојевићи који су задржали православну вероисповест, или досељеници након 1878. године из Црне Горе, односно досељеници из савременог доба у Доброј Води, који су се ту настанили у својим летњиковцима, или ради бављења турзимом. Међу осталим народностима има и 9 Хрвата.

Добра Вода

Са: http://www.montenegroprospects.com/property/investment-project-dobra-voda/

Становништво Мркојевића:

Становништво Мркојевића можемо поделити на старинце ове области и родове досељене са стране. Старинци су сами Мркојевићи, у племенском смислу, али и још неки родови који су од средњег века насељавали ову област. Много стариначких родова се иселило, део је изумро. Код Мркојевића је предање о ранијем пореклу доста слабије него у већини крајева Црне Горе, чему је допринела исламизација и (свесна или несвесна) тежња да се раније порекло, верска и етничка припадност - потисну. Отуд је много појединости из прошлости, старија презимена, родослови, знамените личности и сл, неповратно заборављено.

Од старих знаменитих кућа и родова, у Мркојевићима се памти главарски род Милошевића, затим кнез Рађен, који је живео у 15. столећу и био најзначајна личност Мркојевића свог времена. Рађен није забележен у оновременим документима. Према предању, није имао мушке деце, те је кнештво предао зету Дабовићу. Када су од Турака примили „барјак“, за заслуге што су им помогли приликом освајања тврђаве Свач од Млечана 1571. године, тадашњи кнез Дабовић је постао барјактар, те се овај огранак Дабовића прозове - Барјактаровићима.

Из каснијег времена (17. столеће), предање помиње извесног Скора, човека необичног живота, али родоначелника једне веће групе мрковских братстава, који су раније носили презиме Скоровић, па су се разродили на већи број ужих презимена. Скоро је из Куња предигао у Малу Горану, али је његово потомство данас у Куњама. С друге стране, у Малој Горани данас постоји род са презименом Скура, што би могла бити албанизована верзија имена Скоро или презимена Скоровић. Занимљиво је да су Мркојевићи у једном млетачком документу из 1443. године уписани као - Scurti.

I - Мркојевићи:

У старе (праве) Мркојевиће рачунају се следећа староседелачка братства:

1. Велико братство „Скоровића“, потомака Скора из Куња. Дели се на три гране.

Прва грана су „Дабовићи“[17] у Вељем Селу. Даље се гранају на три гране: Петричевиће, Барјактаровиће и Божовиће. Од Петричевића су и Сеферовићи и Никчићи у Доброј Води и Печурицама. Највероватније истог рода је и група родова истог порекла: Радовићи, Коновићи и Муслићи (раније презиме Раковић).

Друга грана Скоровића су „Вучковићи“ у Куњама, који се деле на Алиће, Фазличиће, Усеновиће и Барјамовиће.

Трећа грана су Шабовићи у Микулићима и Горани.

Сви Скоровићи су исламске вероисповести.

2. „Перочевићи“[18] у Микулићима. Деле се на Перочевиће или Пероче[19] (муслимани), Андровиће[20] (православни, славе Никољдан) и Пековиће (муслимани). Посебан огранак овог братства су Никезићи у Бару (Никољдан). Иако их остали Мркојевићи сматрају старим мрковским родом, код самих Перочевића постоје и другачија предања: према једној верзији, Перочевићи су у Мркојевиће дошли из Микулића у Ријечкој нахији (што је, највероватније, народно домишљање да се објасни топоним Микулићи и успостави евентуална родовска веза с неким црногорским братством), док Андровићи за себе тврде да су у Мркојевиће дошли из Куча. Ранија слава свих Перочевића била је Спасовдан. Андровићи и Никезићи су узели славити Никољдан онда кад су остали Перочевићи преверили.

Највероватније од истог рода као и Перочевићи је и група родова истог порекла, и то: православни Маркичићи (Никољдан) и њихов исламизирани огранак Перичићи, као и Перазићи (или Перезићи), Ујкашевићи и Нилићи (сви муслимани), такође у Микулићима.

3. Од староседелаца у Микулићима, такође највероватније мрковског порекла, су и Вукићи у истоименом селу (муслимани) и три сродна рода у Горани: Андрићи, Брајковићи и Дуричићи (муслимани).

Сам назив ова два насеља - Микулићи (Вељи и Мали), указује да је ту некада живело братство тог презимена. Вероватно се ради о огранку Старих Мркојевића.

4. У Дабезићима староседеоци Мркојевића су Вулићи, Омераговићи, Сеналовићи и Бојићи (знају да су раније славили Свету Петку, а сада су муслимани). Могуће је да су потомци старог братства Дабезића[21], по којем је село добило назив. За Вулиће постоји и предање да су од стариначког рода Вулића-Сурутки у Црмници (Дабовићи). У Доброј Води живи род са презименом Дабезић.

5. У Доброј Води живе три групе родова, који су старинци и највероватније огранци племена Мркојевића:

Бошковићи, Вуковићи и Колари (муслимани); према једној верзији, они су у Добру Воду дошли из Грађана у Ријечкој нахији.

Православни Павловићи (Илиндан) и муслимани Ђуровићи, Ивановићи и Вучковићи.

Каламперовићи, Никочевићи, Лисице, Рашкете и њихов огранак Ивановићи (сви муслимани, раније славили Спасовдан).

6. У Печурицама староседеоци мрковског порекла потичу од два брата, Марка и Ива, који су се потурчили. Од Марка су: Абазовићи и Барјамовићи, а од Ива - Ћубићи и Бећировићи (сви муслимани).

Назив села је највероватније братственог порекла, чему у прилог иде чињеница да у Пелинковићима, као и у Пистули код Улциња и Црмници, постоји презиме Печурица[22], те би се могао извести закључак да је у прошлости један огранак Мркојевића носио ово презиме.

7. У Равнима староседеоци, од племена Мркојевића су „Поповићи“, који се деле на Поповиће и Цурановиће (или - Цурани). Од Поповића су и Оџићи. Иако су данас муслимани, само презиме говори да су потомци неког мрковског православног свештеника[23]. Изумрли равенски старинци су Голуби и Мујовићи.

8. Остали родови који се рачунају у староседеоце Мркојевића: Жуђеловићи (или Жуђели)[24] у Комини (памте старије презиме: Рањета), Бручевићи у Горани, Карастањи и Арабеловићи у Куњама, Чантићи у Вељем Селу, Пековићи и Калезићи[25] у Дабезићима, Салаковићи у Доброј Води. Сви муслимани.

9. Поред побројаних старих братствених имена (Милошевићи, Скоровићи, Дабовићи, Вучковићи, Перочевићи, Микулићи, Дабезићи, Печурице, Поповићи, итд), ваља поменути и да је назив села Калимани такође братственог порекла. Наиме, у дефтеру из 1485. године, Калимане налазимо уписане у презименском облику: уписани су тројица домаћина - Богдан, Стојич и Милош, са презименом Калиман, а независно од њих и Петро син Калимана. Дакле, могло би се закључити да је село Калимани свој назив добило по браству које је некад у њему живело.

II - Остали староседеоци

У Грдовићима староседеоци су највероватније потомци средњевековне ратничке дружине Грдојевића[26], која се у млетачком документу из 1446. године помиње независно од Мркојевића. С друге стране, могуће је да су они међусобно сродни, односно истог порекла[27]. „Грдовићи“ се деле на следеће родове: Бркановићи (или Бркани), Сеферовићи, Кадићи, Лековићи, Андрићи, Никичићи и Мачкићи. Сви су муслимани. За Бркановиће постоји и верзија да су у Мркојевиће дошли из Спича, од тамошњих староседелаца Лабуна.

Пелинковићи су тек након 1878. године припали области Мркојевића. Тамошњи староседеоци највероватније нису истог порекла као Мркојевићи, а могли би бити потомци старог братства Пелинковића по којем се село добило назив. Да се ради о родовском називу села, говори и чињеница да у Зогању (Крајина) постоји род са презименом - Пелинковић[28].

У Пелинковићима староседеоци су следећи родови: Елезовићи (или Јелезовићи), Фазлићи, Робчићи, Шупкићи и Спахићи (или Спахије). Спахићи су потомци спахије Становића, који је једно време био спахија над свим Мркојевићима.

III - Досељеници

Из Црне Горе:

Радовићи у Равнима и Печурицама су од Радовића из Љешанске нахије (племе Градац, херцеговачког порекла[29]), а према наводима мрковских Радовића - сродни су им Радовићи у Сотонићима у Црмници[30]. Мрковски Радовићи су данас муслимани.

Дапчевићи у истоименом селу (рачуна се и као део Дабезића) су од Дапчевића са Цетиња. Претке им је у 18. столећу протерао црногорски владика, те су дошли у Мркојевиће и прешли у ислам. Ови Дапчевићи су огранак цетињских Доњекрајаца „Боројевића“[31]. Код једног припадника братства Иванишевића – Боројевића тестирањем је утврђена хаплогрупа R1а[32].

Секулићи у Микулићима (слава Мала Госпођа) су од претка који је нешто пре Вељег рата дошао из Комана у Заљево код Бара, на читлук (због немаштине). Касније је прешао на тазбину код Маркичића у Микулиће.

Џувери (или Џуери) у Пелинковићима су од претка који се доселио из тада турског Спужа. Он је у Мркојевиће дошао као муслиман.

Загоре у Микулићима су из Загоре у Црмници, од досељеника са почетка 19. столећа (у Мркојевићима прешли у ислам).

Кукаљи у Микулићима су такође новији досељеници, вероватно из средине 19. столећа (у Мркојевићима прешли у ислам). Предак се доселио из Липљана, на читлук. Судећи по презимену, ради се о неком исељенику из Шекулара, од тамошњих Кукаља. И сами мрковcки Кукаљи наводе ову везу. Код једног припадника братства Кукаља из Шекулара тестирањем је утврђена хаплогрупа Ј1[33].

Ђурасовићи су од претка који се из Цеклина доселио у Вић код Бара, а део његових потомака у Мркојевиће. Предак Ђурaсовића је био од цеклинских Горњака. Уколико је ово предање тачно, могао би се донети закључак да су Ђурасовићи носиоци хаплогрупе I2a Z-17855 (dinaric) која је утврђена код двојице братственика цеклинских Горњака (Ражнатовић, Јовићевић)[34].

Из Бара:

Томабаревићи или Томбари (раније и: Томбе) су се доселили у Куње из Бара. Муслимани.

Из Крајине:

Марљукићи су од претка (вероватно именом Марк Лука) који је дошао из Бриске (Крајина) у Микулиће, као домазет код Андровића. Био је римокатолик, па се уз тазбину покрстио и узео њихову славу. Марљукићи данас славе Никољдан.

Из Шестана:

Перичићи и Мујићи (муслимани), Марстановићи и Маручићи (римокатолици су, али славе Петровдан) у Микулићима. Потичу од тројице досељеника из Шестана, који су се у Мркојевиће доселили у раздобљу од 1840. до 1860. године.

Из Климената:

Перазићи у Микулићима, истог су порекла са Перазићима у Зети, Црмници и Паштровићима. Предак (Пераза или Переза) се из Климената доселио у Годиње у Црмници. Од његовог потомства постоје три огранка: једна грана је остала у Црмници, друга се иселила у Зету (Вуковци и Подгорица; подгорички Перазићи се данас презивају - Бибезић, муслимани су), а трећа у Приморје. Од ове приморске грана Перазића, једни су се населили у Паштровиће (Режевићи), а друга у Мркојевиће (Микулићи). Ова сеоба у Мркојевиће би, према предању, требало да се догодила у 16. столећу. Мрковски Перазићи су данас муслимани.

Из Кастрата:

Маркезићи у Дабезићима и Петовићи у Куњама, међусобно су сродни (муслимани).

Из Можуре:

Становништво у Горани је већином од подможурског становништва (села са јужне стране Можуре) које се временом ту досељавало. То су родови: Ковачевићи (или Ковачи), Билецићи (или Билеце), Дабецићи (или Дабеце) и Вучићи (сви сродни међусобно), Метановићи (раније презиме Ђуровић), Заимовићи, и група сродних родова: Исаковићи, Сулићи (или Суле), Дајаци[35] (раније презиме Кордић), Никезићи, Болевићи и помињани Скуре. Сви су муслимани. Из Можуре су доселили и Душкићи (или Душке[36]) у Куњама.

Најзанимљивији досељенички род су Ивачковићи (зову их и Робели) у Куњама. За њих се каже да су пореклом из Румуније.

Барски професор Осман Гргуревић наводи у Мркојевићима и род Гргуревића у Вељој Горани (исламске вероисповести). Иако подаци нису поуздани, братсвено предање наводи да су им преци дошли из Херцег Новог, након што су Млечани преузели овај град од Турака, 1687. године. Тада је у Бар бродовима прешло око две хиљаде житеља Новог. Гргуревићи су вероватно тада већ били исламизирани. У неким документима налази се и облик Гргуровић. Занимљиво је да Јовићевић не наводи Гргуревиће у свом раду о Црногорском Приморју и Крајини.

Исељени Мркојевићи:

Осим већ навођених исељеника у Далмацију, Истру и друге млетачке области у 17. столећу, Мркојевићи се нису у знатнијем броју исељавали по Црној Гори. Чињенице да су имали свој барјак, привилегије, најпре од Млетачке републике, потом и од Турског царства, те да су од краја 17. столећа почели прелазити на ислам, чиниле су их прилично заштићеним у оквиру турске државе.

Мркојевићи су се највише насељавали по околним областима барског и улцињског подручја - Крајина, Шестани, Анамали, и др. Но, постоје неки родови у другим деловима Црне Горе са предањем о пореклу из Мркојевића.

Тако братство Прља из Љуботиња своје порекло изводи од претка који се доселио из Мркојевића (раније презиме Барјактаровић) у 16. столећу. С обзиром да се у једном которском документу из 1580. године помиње Раичко Стјепанов Прља из села Љуботињ, досељење би морало бити бар једно колено раније. Како је речено, Мркојевићи су барјак добили 1571. године, па је тешко поверовати да је у време досељења претка Прља већ било засновано презиме Барјактаровић, а Прље њихов огранак. Међутим, могуће је да је предак Прља био од мрковског кнежевског братства Дабовића, у оквиру којег је касније заснован род са презименом Барјактаровић[37]. Цеклински „Улићи“ (Ђикановићи и Вуксановићи) имају другачије предање: према њиховој верзији, предак је из Пипера од тамошњег братства Мрка. Одатле је због убиства побегао у Мркојевиће. Од његова три сина су: од једног Лајковићи у Зети, од другог Прље у Љуботињу, а од трећег Улићи у Улићима, који су касније ушли у састав Цеклина. Овде поново видимо тежњу да се повежу слични топоними и етноними (Мрке и Мркојевићи) и из њих изведе предање о пореклу.

За Пероче из Ђурмана у Спичу такође није поуздано утврђено јесу ли спичански староседеоци, или су од мрковских Перочевића.

У Маинама, у Боки, живели су Мрковићи, род који се истражио. Према ономе што се памти, они су били од барских Мрковића (Мркојевића), од досељеника из 15. столећа.

Мајићи у Зети (Мојановићи, Матагужи) су, према једној верзији, у Зету дошли из Боке (Маина), а даљим пореклом су из Мркојевића. Осим што је правац расељавања Мркојевићи - Бока - Зета, сасвим необичан, можда би се Мајићи могли повезати са изумрлим маинским Мрковићима.

Извори (азбучним редом):

Болица Маријан - „Опис Скадарског санџака“

Вукмановић Јован - „Црмница“

Гргуревић Осман - „Географски положај Мркојевића“ (интернет чланак)

Јиречек, Радонић - „Историја Срба“

Јовићевић Андрија - „Црногорско Приморје и Крајина“

Ковијанић Ристо - „Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“

Метановић Махмут - „Историја Мркојевића“ (интернет чланак)

Миљанићи Вукота и Аким - „Презимена у Црној Гори“

Пешикан Митар - „Зетско - хумско - рашка имена на почетку турскога доба“

Попис жртава рата 1941-1945 (Црна Гора)

"Становништво словенског порекла у Албанији“ - Зборник радова са међународног научног скупа, Цетиње 1990. године

Насловна слика са: https://www.dinarskogorje.com/barsko-primorje.html

Напомене:

[1] Жупа Прапратна (Prapratna jupania) се у „Љетопису попа Дукљанина“ идентификује као област између Улциња и Бара, управо у области каснијих Мркојевића. Овде се одгирала велика битка између војске дукљанског краја Војислава и византијске војске. Поток који се помиње у опису битке („поток који тече Прапратном“) и шума у коју је зашла Војслављева војска, су поток који се улива у море код Комине, а шума је била на подручју данашње Горане (отуд и назив овог насеља). Кроз жупу Прапратну пролазио је пут који је повезивао Бар и Улцињ, а у самом средишту жупе налазио се двор дукљанског краља Михаила. Не зна се тачно где се двор налазио, али према опису, био је негде у подручју Мркојевића.

[2] Преовладава мишљење су да се ради о селу Круче. Круче су подможурско село, са јужне стране Можуре, и никада није било у саставу Мркојевића, а и становништво није мрковског већ највећим делом шестанског порекла. Оно што иде у прилог објашњењу да се ради о Кручима је верски хетероген састав пописаних „Крича“, јер заиста у Кручима постоје и муслимански и римокатолички и православни родови. Остаје, ипак, питање зашто пописник изричито на више места наводи „Кричи“, а нарочито имајући у виду некада велико племе Крича у Потарју.

[3] Калимани, Љесковац и Међурјеч (или Међуреч) географски припадају Анамалима, али је становништво мрковског порекла и све до 1880-их се рачунало у Мркојевиће, па су Калимани и Љесковац пописани и у оквиру Мрковске капетаније. Међутим, након коначног разграничења, ова села су остала у турској граници, док су Пелинковићи ушли у црногорску границу и подручје Мркојевића.

[4] Али би то могло бити последица немогућности бележника италијанског порекла да изговори гласовну групу „мрк“, услед чега је име Мркоје поистоветио са именом изведеним од - Марко.

[5] Овај помен Мркојевића из 1559. године је занимљив због описа оружја које у то време Мркојевићи користе за борбу, - између осталог и лукове и стреле са врховима премазаним биљним отровом.

[6] Помињу се двојица житеља Мркојевића - Вуко Брајшин (Vuco Braiscin) и један Дамјан коме је тешко растумачити презиме (Damiano Zusi), са одредницом de Marcoevich код обојице. Занимљиво је да се у једном од докумената Вуко Брајшин наводи не као „из Мркојевића“, већ је Marcoevich употребљено у презименском облику, што указује на родовску или племенску припадност.

[7] И то како код имена хришћанске календарске провенијенције (Никеза, Ивеза, Ђуроза, итд), тако и код оних са словенском основом, нпр: Врагеза, Дабеза, Грубоза, Младоза, Милоза, Доброза, Цветоза.

[8] Поред имена Никола у разним облицима, међу најчешћим именима су она са основом од старог словенског имена Даба: Дабо, Дабеза, Дабоза. Неки од њих су, сигурно, родоначелници великих мрковских братстава - Дабовића и Дабезића.

[9] Нпр. Браноза, Бела, Вјакола, Живанко, Дубко, Дајич, Павлич, итд.

[10] „Путопис по Истри, Далмацији и Млетачкој Албанији“, 1553. године.

[11] Неки извори наводе 1749. годину.

[12] Данас Крст чува братство Андровића.

[13] Овај детаљ из народног памћења указује на присуство Мркојевића у овом крају још у 14. столећу, а можда и раније.

[14] Болица наводи да Мркојевићи од Републике уживају привилегије које имају и Паштровићи, као и да њихови главари примају плату од Републике.

[15] Приметан је јако велики пад броја становника између Боличиног и Ђоргиног извештаја. Ако племе почетком 17. столећа може дати 1000 војника, оно мора имати барем 3-4 хиљаде становника, док крајем истог столећа, становника је око 1300. Током 17. столећа било је раздобље сталног исељавања како из Мркојевића, тако и из суседних области.

[16] О овој појави писао је Јовићевић - албанизацији деце из мешовитих бракова преко мајки Албанки.

[17] Наведено је већ да у дефтеру из 1485. године имамо више пописаних именом Дабо, од којих би неки могао бити родоначелник Дабовића.

[18] Један припадник ширег братства Перочевића је тестиран, но нажалост, његов резултат није јаван, те не могу детаљније да пишем о њему. Утврђена је хаплогрупа која није уобичајена на подручју из којег је тестирани, а ни на Балкану уопште. Ради се о хаплогрупи L2 (L-595), која је до сад утврђена само у западној Европи (Ирска, Шпанија, Сардинија), као и у Естонији. Вероватно се ради о старом европском становништву које је било у Европи још у неолиту. О овој хаплогрупи на:

https://en.wikipedia.org/wiki/Haplogroup_L-M20

[19] У делу литературе може се наћи и облик: Перочовић.

[20] Из дефтера из 1485. године видимо да је Андрија често име међу Мркојевићима, па међу њима можда можемо наћи родоначелника Андровића. Исто се може рећи и за Маркичиће (Маркица, Марко). Никеза је такође име које је било заступљено међу Мркојевићима, но барски Никезићи - Перочевићи су ово име понели касније, у време кад су други огранци Перочевића почели прелазити у ислам.

[21] Како је већ речено, Дабеза је једно од најчешћих имена међу Мркојевићима 1485. године, па је међу њима можда и родоначелник овог братства.

[22] Црмнички Печурице (Трново, племе Дупило) по предању потичу из Скадра. Међутим, како је позната веза Мркојевића са Скадром током млетачког и турског доба, а ради се о необичном и ретком презимену, вероватно ово предање само потврђује њихово порекло из Мркојевића.

[23] Како је већ наведено, ово презиме постоји у Мркојевићима у другој половини 16. столећа (помен попа Поповића 1571. године).

[24] Жуђел је, иначе, у Приморју назив за Јевреје. У Црмници постоји једно насеље (код Вирпазара) са називом - Жуђели. С обзиром да Црмница и Мркојевићи нису далеко, није искључено да мрковски Жуђели имају неке везе с овим црмничким насељем, а можда и неким старим ишчезлим родом у Црмници.

[25] Двојицу Мркојевића именом Калеза налазимо и у дефтеру из 1485. године.

[26] У неким изворима може се наћи и облик - Градојевићи.

[27] Упадљив је именски облик родоначелника ових племена, са специфичним наставком -оје. Мркоје и Грдоје би могли бити браћа од које су се развила два рода. Ваља поменути и извесног Мркшу, чији је син Младен пописан у Мркојевићима 1485. године. Он свакако, није родоначелник Мркојевића, али његово име са основом мрк- указује да је оваквих имена било међу становништвом Прапратне.

[28] Јовићевић у свом раду не наводи Пелинковиће у истоименом селу, а у време Другог светског рата тамо их има.

[29] Погледати у чланку о Љешанској нахији на: https://www.poreklo.rs/2017/08/21/ljesanska-nahija/

[30] С друге стране, сотонићки Радовићи имају другачију причу о свом пореклу. Они наводе да су у Црмницу досељени из Његуша у 18. столећу, а старином су из Херцеговине. Погледати у чланку о Црмници на: https://www.poreklo.rs/2015/11/06/plemena-i-poreklo-bratstava-crmnice/

[31] О њима видети у чланку о Цетињу на: https://www.poreklo.rs/2015/11/20/pleme-cetinje-poreklo-stanovnistva/

[32] Видети на: http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.msg14875#msg14875

[33] https://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=J1

[34] https://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=I2%20DN

[35] Једнима: Дајак.

[36] Једнина: Душко.

[37] О Прљама више се може видети у чланку о Љуботињу, на: https://www.poreklo.rs/2016/02/06/bratstva-plemena-ljubotinj/

The post Племе Мркојевићи appeared first on Порекло.

[caption id="attachment_67241" align="aligncenter" width="673"] "Повратак чете Црногораца из боја", Паја Јовановић[/caption]

Генеалози Друштва српских родословаца „Порекло“ заинтересовани за изучавање Старе Црне Горе прикупили су новчана средства довољна за тестирање генетског порекла пет родова из Старе Црне Горе (четири историјске нахије). Кандидати за тестирање могу бити искључиво мушкарци пошто се анализира Y-ДНК хромозом.

Позивамо Староцрногорце које занима њихово генетско порекло да нам се јаве ради договора око узимања узорка (букални брис) и даље организације тестирања. Напомињемо да је тестирање бесплатно, а да је редовна тржишна цена у лабораторијама око 100 еура.

Резултат ће бити коришћен искључиво у научне сврхе – ради утврђивања најдаљег порекла ових родова и упоређивања са већ утврђеним резултатима раније тестираних. Резултати ће бити објављени у табели Српског ДНК пројекта.

Приложници новчаних средстава су утврдили приоритетни списак родова који су занимљиви за утврђивање порекла. Ради се о следећим родовима из Старе Црне Горе:

1.   Радоман, племе Љуботињ, слава Аранђеловдан
2.   Стругар (или неки други род братства Доњака, као што су Лопичић, Вујановић и др), племе Цеклин, слава Ђурђевдан
3.   Радмановић, племе Загарач, слава Света Петка
4.   Црнојевић, племе Грађани, слава Ивањдан
5.   Неки од родова из Глухог Дола у Црмници пореклом из Васојевића, слава Аранђеловдан

Но, позивамо и све остале заинтересоване Староцрногорце да се пријаве. Уколико се не пријави неко од припадника побројаних родова, биће извршен избор између осталих пријављених, а одлуком свих приложника у овој акцији. И остали ће, свакако, бити уврштени у базу заинтересованих за неке наредне акције.

За податке о поступку тестирања и за пријаву, можете се обратити на мејл: nebojsa.babic@poreklo.rs . Пријаве послати најкасније до 23. априла 2018. године на наведену мејл адресу.

The post ДНК тестирање староцрногорских родова appeared first on Порекло.

Никшићи су племе Старе Херцеговине, које је у једном раздобљу настањивало област средњевековне жупе Оногошт, касније по њима названу Никшићи, и то Никшићко поље - околину старог града Оногошта, касније Никшића, област Требјеса на југу од града Никшића и жупу на исток од града, касније по њима названа Жупа Никшићка. Током турске окупације која је у овој области трајала око 400 година, становништво Поља ће се у највећем броју иселити, у 18. веку иселиће се и Требјешани, а једино ће становништво Жупе у већем делу остати у својој области. Отуд је разумљиво да многи родови у другим крајевима Црне Горе, Херцеговине и нарочито Србије воде порекло од исељених Никшића.

Према предању забележеном код већег броја аутора, родоначелник племена Никшића у Старој Херцеговини је грбаљски бан Владимир, другим именом познат и као Илијан. Био је племићког рода. Према предању, оженио је кћер зетског краља Вукана Немањића, Јевросиму. Јевросима није личност позната историји. За Вукана се зна да је имао три сина, а непознато је да ли је имао кћери. С обзиром да никшићко предање увек говори како је Илијан оженио сестру зетског краља Стефана Вукановог, јасно је да се то венчање догодило након Вуканове смрти, око 1208. године, али и после 1216. године, када је краљ Радослав прогнао са власти старијег Вукановог сина Ђорђа, те је краљевску власт у Зети спроводио Стефан Вуканов. Имајући у виду да је Вукан, као најстарије дете Немање и Ане, рођен око 1150. године, Јевросима би могла бити рођена крајем 12. века, па у то раздобље треба сместити и време рођења бана Владимира Илијана, родоначелника Никшића. Међутим, према „Казивањима старих Требјешана“[1], Јевросима је била кћер, а не сестра краља Стефана, што помера и време рођења како њеног, тако и Никшиног (око 1230. године). У сваком случају, и једна и друга верзија потврђују сва забележена предања која говоре да је Никша био присутан подизању Манастира Морача (1852. године, у којем се према неким наводима касније и „запопио“[2]).

Ровински је о овом предању забележио:

„Најстарији познати предак Ровчана је бан Милутин, који је живео у месту Кртоле (на југу Тиватског залива) негде крајем XII или почетком XIII века. Бан Милутин је имао сина Иваниша, који га је и наследио. Бан Иваниш Милутинов је живео са породицом у Грбљу (Бока Которска), и имао је два сина: Илијаса и Владимира, у народу познатог као Илијан, који је такође зивео у Грбљу ... Војвода Владимир Илијан Грбљанин се оженио Јевросимом Вукановом, сестром (дукљанског) краља Стефана Вукановог Немањића а унуком Стефана Немање. Илијан као племић и представник Грбља, био је на услузи Немањићима, па је тај крај заједно са градом Котором, једно време уживао аутономију у држави Немањића. Захваљујући стеченом поверењу, дошло је и до брака са Јевросимом, у коме су се родили Никша и Бранлуста. Из народних легенди и неких историјских извора, може се закључити да је војвода Илијан на крају изиграо то поверење учествујући, или чак организујући једну од бројних буна у Зети против власти Немањића. Буна је сломљена, а војвода Илијан је највероватније погубљен. Никша, Илијанов син, је био боље среће од свог оца (други Илијанов син Бранлуста се слабо помиње, и вероватно је умро не оставивши потомство). Никшу, који је још био дете, усвојили су и одгојили његови рођаци, Немањићи. О Никши постоје многе легенде; оставио је бројно потомство и остао у успомени народа читаве Старе Херцеговине и Црне Горе (од Никше потичу племена Требјешана, Жупљана, Ровчана и оних у Потарју). Али, те легенде, које долазе из разних племена Црне Горе, никако не могу да се сложе око времена у којем је Никса живео. Неке легенде га смештају у доба владавине дукљанског краља Стефана Немањића (подигао манастир Морачу 1252. године), док је у другим он учесник убиства бана Угрена, у другој половини XIV века.“[3]

Предање о пореклу Никшића из Грбља и од Немањића у женској линији, забележили су многи етнографи: Димитрије Георгијевић Тирол („Казивања старих Требјешана“, 1842), Нићифор Дучић („Народно предање о Никшићима”, 1892), Радоје Ускоковић („Исељени Никшићи”, 1924), Андрија Лубурић („Племе Никшићи”, 1935), Петар Шобајић („Никшић“, 1938), Милан Пековић („Никшићка Жупа“, 1974), Слободан Раичевић („Споменици у старој жупи Оногошт“, 1992) и др.

Оно што може да збуни су наводи да је порекло Никшића из Грбља, а да се као место Никшиног рођења и његове цркве задужбине посвећене Светом Луки налази у средишњем делу Кртола (данашњи Радовићи). Грбаљ и Кртоли никад нису чинили целину у административно-територијалном смислу. Грбаљ је увек био засебна жупа са својим статутом и привилегијама, док су Кртоли били део Михољског збора, неколицине бокељских општина окупљених око Манастира на Превлаци (некадашњег седишта Зетске епископије). Но, то што је родоначелник Никша био Грбљанин по пореклу, не значи да није могао имати посед у Кртолима.

Сва предања везана за Никшиће говоре о Грбљу као матици племена. У Кртолима на полуострву Луштица, у селу Гошићи, постоји црква Светог Луке, саграђена још у 5. веку, по којој су, наводно, преци Никшића, узели Лучиндан за славу. Недалеко одатле, у Никовићима налази се локалитет - узвишење, познат као "Никшина главица", где је, према предању Кртољана, место Никшиног рођења. „Одатле су се, по предању, населили Никшићи у Црној Гори“.[4]

О могућој вези Никшића са Приморјем писао је и Вукмановић у свом раду о Паштровићима[5]: „Данас народно предање зна само да су овдје били стари Никшићи и на њих је очувана успомена у неким топографским именима (Кастио Никшићки, Земља Никшић и Никшић Улица)... Никшићи се у XV вијеку помињу и у Паштровићима као сточари и земљорадници. На Брдима, планинском насељу, били су познати као сточари, а понегдје као кметићи и помињу се још као купци земље“. 1437. године у једном документу се помиње Јурек Никшић, а 1441. године браћа Никшићи из Паштровића - Јурко (вероватно онај исти, Јурек), Драгош и Лерко[6]. Данас је тешко утврдити да ли се ради о припадницима племена Никишића, или можда неког изумрлог паштровског братства, док би се у случају побројане тројице браће могло радити и о патрониму, од оца Никше, који и не мора бити припадник племена Никшића.

Никшу Илијановог не треба мешати са војводом Никшом од којег су Никшићи и Гојаковићи у Ровцима. Наиме, овај други Никша је савременик оногошког бана Угрена, којег је убио Никшин син Гојак. Гојакови унуци су пописани у турском дефтеру за Херцеговину из 1477/78. године[7], што се уклапа у помен бана Угрена на почетку 15. века, као и у народно предање по којем је Угрена убио Гојак Никшин, а затим побегао у неприступачну област Ровца, где се од њега касније развило бројно потомство. „У историјским изворима помиње се 1401. године Угрен (Радиновић) који је купио царину на Оногошту. Изгледа да је тај Угрен био jедaн од посљедњих жупана у Оногошту из његова рода старосједилаца“.[8] Ове појединости указују да је Гојак живео крајем 14. и у првој половини 15. века, а његов отац Никша је могао бити рођен средином и живети у другој половини 14. и првој половини 15. века. Овај познији Никша је потомак Никше Илијановог, по коме је (и вероватно не само он, него и још неки предак између њих) и носио име.

Поставља се питање по којем Никши носи име племе Никшића. Чињенице указују да је назив Никшићи старији од овог познијег војводе Никше који се настанио у Оногошту. Наиме, најстарији забележени помен влаха Никшића је из 1399. године[9] у писму који су Дубровчани писали Јелени Балшић у вези притужбе влаха Никшића („власи Никшики“) да им је Богчин Корјенић у Љутој узимао царину кад су ишли у Дубровник или Котор. Дакле, власи Никшићи су 1399. године већ оформљена заједница (ратничка дружина, катун, племе) која живи у подручју тадашње Оногошке жупе. Како смо, према другим релевантним временским одредницама, закључили да је Никша, отац Гојаков, рођен средином 14. века[10], немогуће је да за само 50-ак година он има тако бројно потомство да се они називају по њему - Никшићи, у смислу веће заједнице истородних потомака неког Никше. У прилог овој претпоставци иде и постојање Никшића у Полимљу, који су средином 15. века већ толико бројни да се по њима зове влашка нахија.

Највероватније објашњење постојања Никшића у Полимљу и Потарју[11] крајем средњег века је да су они огранак Никшића који су се средином 14. века појавили у Оногошту, ту вероватно дошавши из Приморја, те се један део племена померио на исток и тамо трајно настанио. Досадашња генетска истраживања не потврђују ову везу, с обзиром да сви до сада тестирани који имају порекло од полимско-потарских Никшића, нису нарочито генетски блиски осталим Никшићима. Наиме, и поред тога што су и једни и други носиоци хаплогрупе I2a PH908, генетска блискост ове две групе Никшића потиче од предака још из раног средњег века, тако да се не може извући закључак да су и они потомци Никше који је живео у 13. веку. Могуће решење ове загонетке је да је део Никшића био само главарски слој код полимско-потарских Никшића, који је катуну дао и име, док су остали његови припадници били другачијег порекла. Жарко Шћепановић[12] и Богумил Храбак[13] сматрају да су Никшићи били на Тари крајем 14. века, где су ступили у везу с надирућим Турцима, те да су још 1399. године били „стабилизовани“ на Тари. Ранији назив области - Брсково, са успостављањем турске власти замениће се називом влаха Никшића, под турском влашћу - Нахија влаха Никшића (Nikşiçler) пописана у попису крајишта Иса-бега Исхаковића из 1455. године, а затим и у осталим турским пописним документима све до 1550. године.

У једном дубровачком документу из 1355. године, између осталих лица, помињу се и извесни Витоје и Нинко Никшићи из Оногошта[14]. Радоња Нинковић од Никшића (de Nichsich), који се помиње у млетачком документу из 1399. године, можда би могао бити син Нинка Никшића.

Никшићи су се у Оногошку жупу доселили највероватније средином 14. века, а ако се узме да су двојица поменутих браће Никшића 1355. године становници Оногошта и племенски Никшићи, а не синови неког другог Никше[15], онда њихов долазак у Оногошку жупу пада вероватно и раније. Ту ће се ово племе умножити, притом потискујући стариначке родове, истовремено запоседајући њихова насеља, док нису сасвим преовладали, у толикој мери да се област према њима почиње називати - Никшићи, и то почев још од 1477. године. Током 16. века, област (жупа) се још увек назива Оногошт, а почетком 17. века још постоје напоредо оба назива - Оногошт и Никшићи[16], да би током 17. века назив Оногошт био истиснут пред племенским називом. Касније, кад буде, од стране Турака, заснован град на месту раније тврђаве Оногошт (око 1700-1702. године), он ће бити прозван једноставно - Никшић, с обзиром да се налазио у сред никшићког подручја.

У турском дефтеру за Херцеговину из 1477. године[17], пописана је и нахија Грачаница, са назнаком „други назив Никшићи“. Војвода нахије је Батрић, а осим његовог пописано је још 20 домова у џемату. Ако узмемо као тачно предање да су синови Никшини убили бана Угрена почетком 15. века, што указује да су они тада били одрасли људи, пописани Никшићи би могли бити њихови унуци и праунуци. Занимљиво је да се међу пописанима јављају двојица са назнаком „син Никше“ (Паскаш и Владко), што указује да је и даље име Никша било заступљено међу Никшићима.

Но, вероватно ово није коначан број Никшића у овом крају око последње четврти 15. века. Сигурно су неки Никшићи тада живели и у другим околним нахијама. Као могући доказ за то је и лично име Никша које се јавља на више места у дефтеру и у нахијама Рудине, Риђани[18] и Пива, као и чињеница да се, као једно од места где зими бораве Никшићи наводи и Велимље (у Бањанима), што је знатно на запад од Никшића и ван подручја које се традиционално сматра никшићким.

Никшиће би требало тражити и у Нахији Оногошт, где је пописан џемат Милике (или Милка) Војихниног са укупно 11 домова. Међу пописанима су извесни Станоје син Озрихне и Оливер син Ивке. У области племена Никшића касније налазимо села Озриниће и Ливеровиће. Можда су добила називе по наведенима Озрихни и Оливеру.

Под Никшићима у племенском смислу, сматрају се следећи огранци: Никшићи у Жупи Никшићкој, Требјешани у селима Никшићког поља и њихов знатан део насељен у Ускоцима, Ровчани - Гојаковићи и Полимско-потарски Никшићи.

Свима је заједничка слава - Лучиндан. Према Ускоковићу „сви Никшини потомци славе Лучиндан и преслављају Петровдан."[19] Гојаковићи у Ровцима имају различиту прислужбу у односу на остале Никшиће - Марковдан.

Како је наведено, ровачки Никшићи[20] потичу од Никшиног сина Гојака, који се, након убиства бана Угрена[21], склонио у Ровца, у тешко приступачан крај на десној обали реке Мртвице, недалеко од њеног ушћа у Морачу. Од његова четири сина у Ровцима ће касније нарасти велико братство Гојаковића, које се дели на ужа братства: Булатовиће (Булатовићи, Минићи, Тапушковићи, Вељовићи), Влаховиће (Влаховићи, Селићи), Срезојевиће (Илинчићи) и Шћепановиће (Шћепановићи, Драшковићи, Бећковићи)[22]. Од Гојаковића су и Поповићи (Колашин) и Новаковићи (Липово), а од једног Гојаковића који се доселио из Ровца код племеника у Жупу (село Дучице), касније се развило неколико братстава у Жупи, и то: Вујиновићи, Јокићи, Костићи и Миличићи.

Главни део племена Никшића су Никшићи насељени у средњевековној жупи и граду Оногошт, касније крај и град назван управо по њима - Никшић. Они потичу од четворице синова Никшиних: Радослава, Милутина, Владимира и Гезимира[23] (од петог, Гојака, су Ровчани).

Према племенском предању, Владимира је Никша упутио у Грбаљ (или, пре, у Кртоле?), где су имали породично имање. Не зна се који би родови у Грбљу могли потицати од њега, уколико их уопште има. За један род се може претпоставити да потичу од ових грбаљских Никшића, а то су Милетићи који су се касније доселили из Грбља у Жупу (село Васиљевићи). На присуство Никшића у овом делу Боке највероватније указује и резултат Бабовића из Радованића на Луштици, који су стариначка луштичка породица[24], а код којих је утврђена хаплогрупа I2а PH908[25], при чему утврђени хаплотип не стоји тако далеко од никшићког. Раичевић[26] међу Никшиће рачуна и војводу Ђураша „за којег се вели да је живио у селу Кртолама у Жупи. О њему се приповиједа даје био ожењен кћерком Иван-бега Црнојевића“. На полуострву Луштица у Боки (и то управо у селу Радованићи!) постоји братство Ђурашевића чије предање тврди да потичу од Ђураша Вранчића, велможа краља Стефана Дечанског. У Кртолима постоји село Ђурашевићи, које се, као и већи део Кртола, у 14. и 15. столећу налазило у поседу Ђураша Илића, унука Ђураша Вранчића и родоначелника Ђурашевића, од чије једне гране потичу Црнојевићи[27].

Испрва су Никшићи насељавали Оногошко (касније Никшићко) поље у околини тврђаве, па и након пада тврђаве у турске руке (1465). Но, након устанка војводе Грдана Никшића крајем 16. века и током турско-млетачких ратова 17. века, већина становништва се померила према другим, нешто скровитијим областима.

Већи део Никшића се настанио у Жупи код Оногошта (касније Жупа Никшићка, на југоисток од Никшића), и то су потомци Милутина и Гезимира Никшиних[28].

Ливеровићи

Од Милутина је велико братство Ливеровићи[29] (у селима Ливеровићи, Облатно, Бастаси, Царине, Југовићи и Драговољићи), које се дели на родове: Бошковићи, Даковићи, Дачевићи, Ивановићи, Јаридићи[30], Јовановићи и њихов огранак Мандићи, Максимовићи, Митровићи, Николићи, Пековићи и Ћипранићи.

Потомци Гезимира (у селима Заград, Кута, Бјелошевина, Мораково и Васиљевићи) се деле у неколико група:

Прву групу чине родови: Ђиласи, Ђуровићи, Кнежевићи, Поповићи и Чворовићи.

Другу: Безмаревићи, Бечановићи, Бојовићи, Кнежевићи, Лакетићи и Рашковићи. Од Бечановића је у Жупи био род Спаића, који су се 1712. године иселили у Прошћење код Мојковца, где се разгранају на Видаковиће, Кршикапе, Миниће и Павловиће, од којих неки пређу у Дробњак[31]. Од Бојовића су Бушковићи у Врањини на Скадарском језеру и у Курилу у Зети[32]. У ову грану Никшића се често сврставају и Крулановићи, али они су Никшићи само по женској линији[33].

Трећа грана су Шундићи[34] и њихови огранци Јоковићи, Мирковићи и Остојићи.

Четврта грана Гезимирових потомака је велико братство Васиљевића, које се дели на родове: Митровићи, Мићковићи, Павловићи, Перишићи, Пиндовићи, Поповићи, Стојановићи и Ћираковићи.

Од жупских Поповића потиче позната кућа никшићких муслимана - Феризовић, према предању Жупљана - од Тодора Поповића којег су у детињству отели Турци и потурчили га, давши му име Фериз. Када је одрастао, Фериз се вратио у Жупу и настанио међу Поповићима. Његови потомци - Феризовићи су мирно живели међу православним Жупљанима, знајући да су истог порекла. Међутим, 1805. године, наговорени од Цетиња, Жупљани су истерали Феризовиће, те они пређу у Никшић. Феризовићи су били угледна никшићка кућа, уважавана и од муслимана и од православних. Након ослобођења Никшића, 1877. године, свих десет домова Феризовића иселило се у Сарајево и Подгорицу, где их и данас има. На Бошњачком ДНК пројекту постоји резултат тестираног Феризовића, код кога је утврђена хаплогрупа I2а PH908, што указује да је предање да су Феризовићи потурчени Никшићи по свој прилици тачно.

Временом, Никшићи су населили и Луково, крај североисточно од Никшића (требјешки Војводићи), међутим након подизања новог утврђеног града Никшића почетком 18. века, Луково је, исто као и већи део Никшићког поља, запустело.

Требјешани су потомци Радована Никшиног, који се настанио у Требјеси, у подручју истоименог брда на исток од Никшића. „Требјесом се сада зове само једна велика главица код града Никшића (Оногошта). Раније се Требјесом називало и једно насеље испод ње. То је насеље расељено 1789. године. У најстарије доба Требјесом се звао део Никшићског Поља, који је јужно од тврђаве Оногошта и главице Требјесе. На томе су земљишту данас села: Озринићи, Кличево, Кунак, Бршно, Пријеспа, Гудеља и Страшевина“.[35] Након две разуре Требјесе од стране никшићких Турака (1711. и 1789. године) већина Требјешана се коначно иселила из своје матичне области. Велики део Требјешана се 1789. године населио најпре у Бјелопавлићима, а касније прешао у Љевишта у Горњј Морачи. Одатле се део иселио за Русију (1804), а неки родови у села у јужном делу Дробњака (Струг, Сировац, и др), где се касније образовала посебна заједница под називом Ускоци. Након 1878. године, неки родови Требјешана су се вратили у своју матичну област и населили у Жупи Никшићкој и самој вароши Никшић и селима око ње.

У време друге разуре Требјесе, 1789. године, требјешка братства била су следећа: Балићи, Батрићевићи, Бућићи, Војводићи, Вујачићи[36] (раније Гавриловићи[37]), Дипићи, Драгићевићи, Јокановићи, Кљајићи, Распоп(овић)и и Симоновићи[38].

Током боравка Требјешана у Морачи, од ових братстава су се одвојили неки огранци са новим презименима, а тако и другде где су се расељавали, у Дробњаку, Пиви, као и касније приликом повратка неких родова у никшићки крај.

Део Балића се населио у Жупи Никшићкој (Царине), а од њих су и Лазаревићи у Морачи[39]. Од Дипића су Поповићи и Требјешани у Морачи и Ускоцима, а од ових Никовићи у Пиви. У Морачи и Ускоцима су и: од Јокановића - Лопушине, од Кљајића - Бећировићи, од Вујачића - Туровићи. Део Војводића се населио у Пиви, а од овог братства потичу и Ђоковићи у Жупи Никшићкој (село Југовићи).

Oд исте гране од које потичу Требјешани су и Радуловићи[40] у Рубежима код Никшића и њихов огранак Радоњићи, а од њих и у Жупи (Царине), као и у Дробњаку - Лаловићи (Пошћење) и Пекићи (Превиш). Грдинићи у Мојковцу, Беранама и Ускоцима (Сировац) су потомци Рада Требјешанина, који се после прве разуре Требјесе (1711) населио у Гојаковићима код Мојковца.

Браћа Миљанићи у лексикону црногорских презимена[41], као огранке или потомке Требјешана, наводе и следеће родове:

У никшићком крају: Вујовићи, Вућићи, Драшковићи, Кољајићи, Лазаревићи и њихов огранак Николићи, Радосављевићи.

У Херцеговини: Бјелетићи (Опутна Рудина - Црквице, Билећа - Прераци, Хум), Гутовићи раније Божовићи (Гацко - Бодежиште), Пехиљи (Жиљево), Шиљеговићи (Невесиње - Риља); као и Челебићи у Жабљаку (на Скадарском језеру).

Никола Вујачић[42] као основна требјешка братства (потомке војводе Дракула Драгићева (?)) наводи следећа презимена: Војводић (Ђоковић), Бућић (Папић), Вујачић, Грдинић, Ђурковић, Кљајић (Бећировић), Кнежевић, Лопушина, Радуловић, Симоновић и Требјешанин (Поповић).

Досадашња генетска испитивања Y-хромозома више особа показала су да су Никшићи носиоци хаплогрупе I2a PH908, такозвана „динарска јужна“[43].

Од племена Никшића потичу многе познате личности[44].

Један од познатих изданак племена Никшића је Аксентије Шундић. Рођен је као Мирко Шундић у Васиљевићима 1750. године. Као младић, примио је монашки постриг у манастиру Студеница. Од 1792. године био је архимандрит и старешина манастира Морача. Водио је активан политички живот у временима кад је разурена Требјеса, те је био пропагатор досељења Требјешана у Горњу Морачу. Водио је преписку с вођама Првог српског устанка, као и с митрополитом Петром I Петровићем. 1805. године био је један од вођа устанка старохерцеговачких племена, а с војводом Мином Радовићем предводио је одред Морачана који су се борили уз Карађорђа 1809. године када је освојен Нови Пазар.
Архимандрит Аксентије Шундић упокојио се 1826. године у Кутима, а сахрањен је код манастира Светог Луке у Никшићкој жупи. Руска царица Катарина Велика одликовала га је орденом Свете Ане.
Треба поменути и следеће познате Никшиће: Архимандрит Хаџи-Рувим Ненадовић, чувени духовник, сликар и резбар, мученички пострадао од београдских дахија 1804. године. Војвода из оба српска устанка, председник Народне канцеларије (владе) током Другог српског устанка и школован сликар - Петар Николајевић Молер (синовац Хаџи-Рувимов). Чувени ускочки ратник и харамбаша Петар Кршикапа, један од учесника убиства Смаил-аге Ченгића 1840. године. Прота Захарије Захарић, кремански свештеник чијом заслугом су сачувана пророчанства Митра и Милоша Тарабића[45], веома угледна особа и лични пријатељ краља Петра Карађорђевића. Песник Радован Бећировић - Требјешки. Чувени београдски психолог Жарко Требјешанин. Марко Лопушина, публициста који је објавио више радова о српској дијаспори. Светски познати народни гуслар Бошко Вујачић. И још многи други.

За оне које занима више података о Жупи Никшићкој, треба истаћи да Жупљани воде лепо уређену и богату подацима интернет страницу о свом завичају:

http://zupa.today/

Насловна слика: Никшин киљан на Лукавици, са странице:

http://perpetuum-mobile.net/2007-cg-biciklom/rovca-do-niksica/

Слика села Ливеровићи, са странице:

http://zupa.today/liverovici.html

[1] „Казивања“ су записана 1842. године од стране Димитрија Георгијевића Тирола, српског писца и историчара. Главни казивач био је Требјеанин Иван Степанов Драгићевић.

[2] "Исељени Никшићи", Радоје Ускоковић

[3] „Црном Гором“, Павел Аполонович Ровински, 1893.

[4] „Бока“, поп Сава Накићеновић, страна 198

[5] „Паштровићи“, др Јован Вукмановић, страна 110

[6] „Паштровићи“, др Јован Вукмановић, страна 110

[7] „Постанак и развитак, брдских, црногорских и херцеговачких племена“, Бранислав Ђурђев, страна 157

[8] „Споменици у старој жупи Оногошт“, Слободан Раичевић, страна 159

[9] „Помени црногорских племена у которским споменицима (XIV - XVI вијек)“, Ристо Ковијанић, страна 142

[10] Никша је погинуо од разбојника на Лукавици, где се и данас налази Никшин киљан, а сахрањен је на подручју данашњег жупског села Заград где је недавно ископана "Никшина плоча", надгробна плоча Војводе Никше.

[11] Ради се о области Горњег и Доњег Колашина, између река Таре, Лима и Љубовиђе. Упрошћено се за ове Никшиће користи назив - Тарски Никшићи.

[12] „Никшићи у Потарју“

[13] „Стари Влах од XV до почетка XIX века“

[14] „Помени црногорских племена у которским споменицима (XIV - XVI вијек)“, Ристо Ковијанић, страна 144

[15] Никша у то време, па ни данас, није било тако ретко име.

[16] „Помени црногорских племена у которским споменицима (XIV - XVI вијек)“, Ристо Ковијанић, страна 143

[17] „Поименични попис санџака вилајета Херцеговина“, Ахмет Аличић

[18] Риђани су старије племе ове области, које су, према предању, Никшићи „притисли“. Да су ова два племена била у суживоту, говори и чињеница да су у 16. веку имали заједничког војводу, из племена Никшића.

[19] "Исељени Никшићи", Радоје Ускоковић

[20] Овај чланак се неће детаљно бавити ровачким Никшићима – Гојаковићима, с обзиром да они касније чине засебно брђанско племе, као и из разлога што о њима постоји посебан чланак.

[21] Угренов киљан и данас постоји у Ливеровићима у Жупи Никшићкој.

[22] Братства и родови се наводе азбучним редом, без обзира на бројност рода.

[23] Ово за подручје Црне Горе и Старе Херцеговине необично име, које у основи има мађарско име Геза, могло би бити временом изобличено словенско име Казимир.

[24] „Бока“, Поп Сава Накићеновић

[25] Табела Српског ДНК пројекта: https://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=I2%20DS

[26] „Споменици у старој жупи Оногошт“, Слободан Раичевић, стр. 33-35

[27] „Бока“, Поп Сава Накићеновић

[28] Подаци о жупским Никшићима су из рада „Никшићка Жупа“, Милана Пековића, стр. 31-80.

[29] Вероватно упрошћено од Оливеровићи.

[30] Чује се и варијанта: Јаредић.

[31] „Дробњак, породице у Дробњаку и њихово поријекло“, Стојан Караџић и Вук Шибалић, страна 799

[32] Ово предање наводе сами Бушковићи, а записао га је Андрија Јовићевић („Ријечка нахија“, страна 609); Милан Пековић („Никшићка Жупа, стр. 61-62) износи податак да Бушковићи потичу од жупских Шундића.

[33] Занимљива је прича о мушком пореклу Крулановића. Наиме, један Кнежевић је, током француске инвазије на Боку, почетком 19. века, заробио једног француског војника и довео га у Жупу, где је овај радио као слуга. Како је у тој кући Кнежевића била једна неудата а старија девојка, то их они ожене, а потомство остане да живи у мајчином роду.

[34] Према другој верзији коју наводе Караџић и Шибалић, Шундићи су огранак требјешких Дипића („Дробњак, породице у Дробњаку и њихово поријекло“, стр. 794-795).

[35] „Дробњак, племе у Херцеговини“, Андрија Лубурић, страна 21

[36] Граховски Вујачићи сматрају да су Вујачићи у Морачи и Ускоцима њигов огранак.

[37] „Презимена у Црној Гори“, Аким и Вукота Миљанићи

[38] „Дробњак, породице у Дробњаку и њихово поријекло“, Стојан Караџић и Вук Шибалић, страна 793

[39] „Презимена у Црној Гори“, Аким и Вукота Миљанићи

[40] Радуловићи су од Радула Крстова Никшића, а Требјешани од његовог брата Дракула („Исељени Никшићи", Радоје Ускоковић).

[41] „Презимена у Црној Гори“, Аким и Вукота Миљанићи

[42] Родословно стабло у раду „Требјешани“, Никола Новичин Вујачић

[43] https://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=I2%20DS

[44] Биће наведени само познати Никшићи родом или пореклом из матичне области око града Никшића, без Ровчана, из разлога наведених у фусноти 20)

[45] „Креманско пророчанство“

The post Порекло и братства племена Никшића appeared first on Порекло.

[caption id="attachment_67971" align="aligncenter" width="774"] Манастир Ћелија Пиперска, са svetigora.com[/caption]

Друштвo српских родословаца „Порекло“ је, захваљујући наменски уплаћеним донацијама наших чланова, прикупио средства за тестирање генетског порекла десет родова из племена Пипера.

Позивамо све заинтересоване Пипере које занима њихово генетско порекло и међусобне везе слојева становништва у племену да нам се јаве ради договора око узимања узорка (букални брис) и даље организације тестирања. Напомињемо да је тестирање бесплатно, а да је редовна тржишна цена у лабораторијама више од 100 евра. Кандидати за тестирање могу бити искључиво мушкарци пошто се анализира Y-ДНК хромозом.

Резултати ће бити коришћени искључиво у научне сврхе – ради утврђивања најдаљег порекла ових родова и упоређивања са већ утврђеним резултатима раније тестираних. О утврђеном резултату тестирана лица биће обавештена у најкраћем року након што лабораторија достави податке у „Порекло“. Резултати ће бити објављени и у табели Српског ДНК пројекта.

Друштвo српских родословаца „Порекло“ утврдило је списак родова који су занимљиви за утврђивање порекла. Ради се о следећим родовима из племена Пипера (класификација је урађена према опису племена Пипера који је дат у раду Јована Ердељановића „Постанак племена Пипера“):

Пипери / Лутовци:

ЂУРКОВИЋ, ПИЛЕТИЋ или ДРАГИЋЕВИЋ  (Аранђеловдан)
ЛУТОВАЦ (Никољдан)  - Дапсиће, Загорје / Беране
МАРКОВИЋ, ПОПОВИЋ или ПЕРОШЕВИЋ (Аранђеловдан)
ВУШКОВИЋ или РАДЕТИЋ (Аранђеловдан)

Мрке:

БРАЦАНОВИЋ или КРЧКОВИЋ (Аранђеловдан)

Црнци:

ВУКАШИНОВИЋ, ВУЧИНИЋ или ПУЛЕВИЋ (Аранђеловдан)

Стијењани:

ЛИЈЕШЕВИЋ (Томиндан)
ПОПОВИЋ или ДРАГИШИЋ (Аранђеловдан)

Лужани:

БОЖАНОВИЋ или БЕЧАНОВИЋ (Аранђеловдан)
СТАНИШИЋ (Аранђеловдан)

Но, позивамо и све остале заинтересоване припаднике других пиперских родова да се пријаве. Уколико се не пријави неко од припадника побројаних родова, биће извршен избор између осталих пријављених. Предност ће, у том случају, имати припадници других родова који су огранак неког ширег братства са наведеног списка.

За податке о поступку тестирања и за пријаву, можете се обратити на мејл: nebojsa.babic@poreklo.rs .

The post Тестирање Пипера appeared first on Порекло.

Друштвo српских родословаца „Порекло“ објављује позив за тестирање

Позивамо заинтересоване припаднике рода Ђорђијевића из Мурине код Андријевице (са славом Ђурђевдан и пореклом од братства Ћетковића из истоименог села у Шекулару) које занима генетско порекло да нам се јаве ради договора око узимања узорка (букални брис) и даљег поступка тестирања. Биће тестирано једно лице. Напомињемо да је тестирање бесплатно, а да редовна тржишна цена појединачног тестирања у лабораторији износи 13.000 динара, односно око 110 евра. Средства су обезбеђена из личне донације једног члана „Порекла“. Кандидат за тестирање може бити искључиво мушкарац, с обзиром да се анализира Y-ДНК хромозом.

Резултат ће бити коришћен искључиво у научне сврхе – ради утврђивања порекла овог рода и упоређивања са већ утврђеним резултатима раније тестираних лица. О утврђеном резултату тестирано лице биће обавештено у најкраћем року након што лабораторија достави податке у „Порекло“. Резултат ће бити објављен и у табели Српског ДНК пројекта.

Позивамо и припаднике рода Томовића из Ровца код Берана (слава Ђурђевдан, такође од братства шекуларских Ћетковића) да се пријаве. Уколико се у разумном року не пријави нико од припадника рода Ђорђијевића, биће тестиран неки припадник наведеног рода Томовића.

За податке о поступку тестирања и за пријаву, можете се обратити на мејл: nebojsa.babic@poreklo.rs .

The post Тестирање Ђорђијевића / Томовића appeared first on Порекло.

Жупа Никшићка, раније само Жупа, је област на десетак километара на југоисток од данашњег града Никшића. У географском смислу, Жупа је котлина настала усецањем реке Грачанице, чиме је створена плодна зараван, надморске висине између 700 и 850 метара. Услед речног наноса, довољне количине квалитетне воде и заштићености од јачих климатских утицаја, а захваљујући чињеници да је окружена планинама просечне надморске висине од око 1500 метара[1], Жупа Никшићка има климу жупе у пуном смислу, као и квалитетно земљиште погодно за пољопривреду, нарочито за узгој воћа и поврћа. Рубни делови Жупе од подножја планина које је окружују су, такође, богати и шумом. Отуд је Жупа увек била насељена, сасвим поуздано у периоду од када су се ту доселили Словени, па до данас. Жупи у ширем смислу припадају и оближње планинске заравни - Коњско, Складна и Лукавица, обрасле бујном травом, тако да је Жупљанима одувек било могуће бавити се не само земљорадњом већ и сточарством, и то како у селини, током зимског периода, тако и катунски, током летњег периода.

[caption id="attachment_70687" align="aligncenter" width="300"] Штитово[/caption]

Жупа је била насељена још неолиту, о чему сведоче археолошка ископавања и пронађени предмети (оруђа, оружја), а који припадају неолитском раздобљу. Жупа је била насељена и у старом веку. Код села Ливеровића су пронађени остаци римских грађевина. Након Римљана, овом облашћу у одређеним раздобљима у 5. и 6. веку владају Готи. Наместо разореног римског насеља Андерва, на подручју данашњег Никшића, Готи подижу тврђаву Анагастум, у словенској рецепцији - Оногошт. Словени се овде насељавају током 7. и 8. века. Као жупа Оногошт, цела област око оногошке тврђаве, укључујући и Жупу, припадала је великој Словенима насељеној области Подгорје. Оногошка област улази у састав државе Немањића 1183. године и током даље средњевековне историје, пратиће судбину осталих области насељених Србима, у каснијим државама средњег века - зетској, босанској, херцеговачкој.

Најранији помени о становништву Жупе говоре да су овде у средњем веку живели Риђани, племе чије порекло још увек није сасвим разјашњено. Касније, у Жупу се досељава и племе Никшића, које ће своју експанзију на Никшићко Поље и околину града Оногошта почети управо из жупског насеља Заград. Жупа је гранично подручје на традиционалној линији раздвајања историјских области Зете (касније Црне Горе) и Херцеговине. Никшић са околином, укључујући и Жупу, од краја средњег века, будући у саставу државе Херцега Стјепана, од 1448. године, као гранично подручје према Зети, током даље историје, па до данас, иако у оквиру државе Црне Горе, сматра се саставним делом Херцеговине, у историјском и географском смислу. Турска окупација, која је задесила и ову област почев од друге половине 15. века, пратила је затечене границе, па је и ово подручје ушло у састав Херцеговачког санџака, за разлику од јужнијих области у најближем суседству Никшићу, који су ушли у састав Скадарског санџака. Тако је и Жупа у наредних четири столећа пратила судбину грана Оногошта, касније Никшића, и племена Никшића које од 15. века чини већину становништва ове области, почев од легендарног војводе Никше који је, у првој половини 15. века, преотео управљање Оногоштом од бана Угрена. Учествујући у свим устанцима и ратовима које су хришћанске државе водиле на овим просторима против Османског царства, и Жупљани су плаћали велику цену своје бунтовности. Жупа је више пута паљена током ратних дејстава, а становништво се у неколико наврата у великом броју заувек исељавало. Нарочито је тежак био период од када су Турци обновили Никшић одакле су контролисали околну област. Од почетка 18. века, Никшићи и Жупљани су готово у непрекидном сукобу с никшићким Турцима. Коначно, након битке на Граховцу у којој је црногорска војска извојевала сјајну победу против бројчано и војно-технички надмоћнијих Турака, Жупа се сасвим одметнула од турске власти и 1859. године ушла у црногорску границу. Тада је успостављена Жупска капетанија. Од 1919. године, капетанија добија статус општине, све до 1954. године, када је, у поступку укрупњавања подручја јединица локалне самоуправе, Жупска општина припојена Општини Никшић.

На подручју Жупе Никшићке налазе се бројне историјске знаменитости: Манастир Светог Луке, познатији као Жупски манастир[2]; тврђава Сусјед коју је у првој половини 15. века подигао војвода хумског владара Сандаља Хранића - Хрипац; у жупској планини Лукавици налази се киљан чувеног војводе Никше, родоначелника већине данашњих Никшића, а у селу Заград, где је Никша живео, и његова надгробна плоча на локалитету Острељ; ту су још и археолошки локалитет Градина, као и више средњевековних стећака из различитих периода, неколико старих сеоских цркава, тврђава-караула Волтица, изграђена 1854. године по наређењу књаза Данила, итд.

[caption id="attachment_70689" align="aligncenter" width="300"] Волтица[/caption]

У Жупи Никшићкој су следећа насеља: Ливеровићи, Облатно, Заград, Бастаси, Царине, Кута, Васиљевићи, Бјелошевина, Мораково, Дучице, Cтapo Ceлo и Југовићи. Према подацима из 2011. године, у ових 12 насеља живело је 3714 становника у 1645 домаћинстава (од којих је 634 повременог или сезонског карактера).

Жупљани су данас већином племенски Никшићи и досељеници са разних страна из новијег доба. Веома мало је родова који се сматрају староседелачким.

О племену Никшића писано је детаљно у чланку „Порекло и братства племена Никшића“:

https://www.poreklo.rs/2018/05/02/poreklo-i-bratstva-plemena-niksica/

Сви досадашњи резултати указују да је ово племе носилац хаплогрупе I2а PH908 Y52621.

Речено је да су Жупу крајем средњег века насељавали Риђани. Њих је било и у Никшићком Пољу, где је било и Дробњака. Предање Жупљана често помиње и Лужане који су живели у Жупи пре данашњег становништва. Било је ту и још неких других, мањих родова, као што су Угреновићи и Тољићи. Ова племена су се иселила најпре под притиском ојачалих Никшића, касније услед турске окупације. Дробњаци су се повукли у Жупу Комарницу, где се касније развило јако племе. Риђани су се расули на све стране. Њихових родова има међу Кривошијама, на Грахову, у Источној Херцеговини (Република Српска). Исто би се могло рећи и за Лужане. Међу неким најстаријим родовима никшићког краја, који не знају да су однекуд ту дошли, могли би се тражити преостали изданци тих старих племена и родова.

У првом турском пописном документу – дефтеру за херцеговачки вилајет из 1477. године[3], Жупа је саставни део Нахије Грачаница, што се може видети по навођењу села у Нахији, у којем налазимо и жупска насеља. Нахија је названа „Грачаница, другим називом Никшићи“. Становништво има „влашки статус“, што указује да је становништво било претежно сточарско и да је, с тога, плаћало повлашћене „влашке“ дажбине. Цела Нахија се састоји од једног „џемата“ (катунске заједнице) од 21 дома, на чијем челу је војвода Батрић. С обзиром на број насеља у којима су зимовници џемата, веома је вероватно да је било и више домаћинстава у Нахији, али, по свој прилици, нису пописана. Од насеља која се и касније јављају у Жупи налазимо: Мораково, Дучница Поље[4], Глушче Село[5] и Заград. Постоје наведена и насеља за која се данас не може утврдити локација, нити неки каснији назив, а могуће је да су (судећи по редоследу навођења) нека од њих била у Жупи. Посебну тешкоћу представља читање исписа на арапском писму, често веома нечитког рукописа.

У дефтеру за Херцеговачку ливу из 1533. године[6], пописана је и Нахија Никшић, другим називом Грачаница (Gradçaniçe), као влашка нахија. Нахија има једног кнеза и девет катуна. Према положају насеља, можемо видети да нахија на северу почиње у Никшићком пољу, и обухвата насеља у Пољу и Жупи. У дефтеру налазимо следећа жупска села: Облатно, Заград, Кута, Бјелошевина, Мораково, Дучице и Старо Село. Према распореду у дефтеру, по свој прилици се у Жупи налазе и села Михоље Поље и Орашје, и то у подручју села Васиљевићи[7]. Такође, налазимо и Глушица Село[8].

Жупска насеља и братства која у њима живе[9]:

Ливеровићи

[caption id="attachment_70685" align="aligncenter" width="300"] Ливеровићи[/caption]

У Ливеровићима живе великом већином Никшићи, братство Оливеровића по којем је и село добило име, потомци Оливера Крајимировог, чукунунука Никшиног. Касније је назив села народ у свом изговору упростио у - Ливеровићи. Деле се на следећа ужа презимена[10]: Бошковићи, Даковићи, Дачевићи, Ивановићи, Јаридићи, Јовановићи, Мандићи, Максимовићи, Митровићи, Николићи, Пековићи, Ракитићи.

Осим њих у селу су и:

Николићи, од једног досељеника из Бјелопавлића[11], и

Тодоровићи, из села Орах код Никшића, пореклом су из Пјешиваца.

Према родослову, Ћипранићи су Никшићи по женској линији. Једна одива Пековића, Ћипрана, удала се за неког радника који је ту био у најму, а иначе је из Пипера. Пород је узео презиме по мајци и остао да живи уз ујчевину[12].

Облатно

У Облатну живе такође већином Никшићи: Дачевићи, Пековићи и Чворовићи.

Затим, Бабићи досељени из Драговољића и Баошићи од претка досељеног из Мораче. И једни и други су старином из Пјешиваца. Баошићи су огранак Мијушковића, исељени у Горњу Морачу, а затим се један населио у Жупу. Мијушковићи су, као и остали до сада тестирани родови из лозе кнеза Богдана Потолића из Пјешиваца, носиоци хаплогрупе J2a-M92[13].

Заград

Заград се некада звао Подгорје. Временом је преовладао назив Заград који долази од положаја села уз брдо Градину, где се налазило старо римско утврђење, у народном говору - град. Управо уз ту тврђаву се населио Никша, родоначелник Никшића, дошавши у Жупу. Никша је ту и сахрањен.

[caption id="attachment_70686" align="aligncenter" width="225"] Никшина плоча[/caption]

У Заграду живе Никшићи, и то родови: Ђиласи, Ђуровићи, Кнежевићи, Поповићи и Чворовићи.

Коџули или Коџуловићи[14] су староседеоци у Жупи. Према никшићком предању, кад се Никша доселио у Жупу, затекао је Коџуле у Заграду. Они су се у великом броју исељавали из Жупе, нарочито у Србију.

Одовићи потичу од Ода Драгова Јакичића, досељеног из Куча око 1820. године, најпре у Рубежа код Никшића, а затим у Заград. Према другој верзији, предак Јакичића, од којих су Одовићи, - Петар Пејовић, дошао је у Никшић у време кад су Турци утврдили град, дакле почетком 18. века. Коначно, постоји и, најприхватљивија, верзија, по којој су Јакичићи из веће давнине у Рубежима (15. век), а родоначелник Одовића је у Жупу дошао из Привременог збега након Друге разуре Требјесе. Код Одовића је утврђена хаплогрупа I2а PH908, али овај резултат се по хаплотипу не може повезати са племеном Никшића.

Дендићи су од Брајовића из Бјелопавлића[15].

Мартиновићи су потомство Луке Мартиновића из Брајића, који је добегао због крви[16].

Бастаси[17]

У Бастасима живи истоимено братство[18], које се дели на уже на родове Милићевићи, Мушикићи и Филиповићи. Они су пореклом од неког попа који је ту добегао због крви са Чева[19]. Петар Пејовић[20] наводи могућност да су они огранак чевског стариначког рода Поповића - Калуђеровића.

Царине

У Царинама живе досељеници, ту настањени од прве половине 19. века на даље:

Радуловићи су од племена Никшића, али она грана Требјешана која је била у збегу у Горњој Морачи и Ускоцима, те су се касније вратили у матичну област.

1864. године, у Царине су плански насељена два рода из Ћеклића - Јовановићи и Радуловићи. Они су огранак братства Петровића, за које је утврђено да носи хаплогрупу R1a Z280 L366[21].

Остали родови су дошли касније:

Сладојевићи из Херцеговине; у Херцеговини, у Обљу (Борач) постоји род са презименом Сладоје, они су огранак љубињских Параноса (место Жрвањ), касније сасвим исељених у Требиње и околна села. Параноси су, наводно, пореклом из Грчке[22]. Постоји један тестирани Сладоје са резултатом E1b[23]. У Грахову постоје Сладојевићи, потомци риђанског кнеза Сладоја[24].

Љумовићи из Пипера; за Љумовиће, као и друге родове Пипера Лутоваца, утврђено је да носе хаплогрупу R1b BY611[25].

Батрићевићи и Живковићи из Цуца. Батрићевићи су од Лукача из Зовине у Трешњевачкој општини; за њих се сматра да су Риђани. Што се Живковића тиче, у Цуцама постоје три рода са овим презименом[26].

Булатовићи из Роваца (1926); Булатовићи су братство ровачких Гојаковића, односно Никшићи у племенском смислу, па би било очекивано да су и царински Булатовићи носиоци хаплогрупе I2a PH908; међутим, досадашња тестирања су показала да су ровачки Булатовићи веома хетерогеног порекла[27], те овде не би било умесно доносити било какав закључак.

Кута

У Кутима већином живе Никшићи, и то родови: Безмаревићи, Бечановићи, Бојовићи, Кнежевићи, Крулановићи[28], Лакетићи, Рашковићи.

Староседеоци Жупе у Кутима су Коџуловићи, Машнићи, Џогановићи.

Остали родови су досељени са разних страна:

Горашевићи су од претка који се доселио у Жупу из Цуца; највероватније се ради о Малоцуцама, за које резултати указују да су носиоци хаплогрупе E V13 Z5017 Z19851[29].

Јаковљевићи су од Јовановића из Горњег Поља код Никшића; према предању, даљом старином су са Чева.

Јушковићи су такође из Горњег Поља, а према Пековићу - даљом старином су од Јушковића из Мораче (Љевишта); Јушковићи из Горњег Поља су огранак старог братства Угреновића, потомака бана Угрена, за које је према досадашњим резултатима утврђено да су носиоци хаплогрупе E V13 Z5017 Z16988[30]; веза са Љевиштима постоји утолико што се један део Јушковића иселио у Љевишта, а један њихов огранак и у Дробњак.

Лончари су од претка који се доселио однекуд из Црмнице.

Мандићи су потомци Манде, одиве кутских Јаковљевића, која је била удата за неког Морачанина, па су живели у Пољима Колашинским, а након мужевљеве смрти се вратила са децом у свој род.

Томићи су дошљака Томе из Пјешиваца.

Васиљевићи

У Васиљевићима живи истоимено братство које је од племена Никшића, а данас се сви презивају - Шундић, и један њихов огранак - Остојић.

Осим њих, ту живе и Дрекаловићи, који су од једног Куча Дрекаловића, који је због неке невоље добегао у Жупски мананстир, а касније је оженио једну одиву Шундића; с обзиром да је код Куча Дрекаловића утврђена хаплогрупа Е V13 S2972 Z16661 BY165837[31], могло би се закључити, нарочито с обзиром на презиме овог жупског рода, да и они припадају овој грани.

Бјелошевина

У Бјелошевини од Никшића живе Јоковићи и Мирковићи.

Досељени из других крајева су:

Кораћи, од Дармановића из Братоножића; уколико је ово предање тачно, жупски Кораћи би могли бити носиоци братоношке хаплогрупе Q2 L245 Y2998 Y2209[32].

Булатовићи из Роваца.

Рогановићи, за које постоје два опречна податка у литератури: према Пековићу, они су од Милоша Рогановића досељеног из Роваца, а према Миљанићима - од Радована Рогановића из Пјешиваца (Церово).

Мораково

У Моракову живе све досељеници:

Од Радоја Дабетића који је у Жупу дошао из Васојевића (Лопате) су родови Драгнићи, Маројевићи, Мушикићи и Ћоровићи. Предање говори да је Радоје био од васојевичких Дабетића, па чак и да су Васојевићи долазили у Жупу да освете убиство његовог брата од стране мораковских старинаца. Међутим, резултат тестирања Маројевића из Моракова показао је да припада хаплогрупи R1a Z280 Y2902, док је за Васојевиће на великом броју резултата утврђена хаплогрупа E V13 PH1246 BY14151[33]. С обзиром да мораковски „Дабетићи“ припадају истој грани хаплогрупе R1a као и братство Мрка у Пиперима[34], а имајући у виду географску близину Лопата и Мрка, веома је могућ сценарио по којем се ради о неком старијем словенском роду у Брдима, од којих се један део утопио у Васојевиће, а један у Пипере.

Булатовићи из Роваца.

Ковачевићи - Малешевци из Срђевића код Гацка, који су добегли у Црну Гору после 1875. године, најпре у Пипере, а 1912. године у Мораково; за овај род Ковачевића из Гацка утврђено је да носи хаплогрупу I2a PH908; међутим, и овде треба бити опрезан с обзиром да међу малешевским родовима, уз већинску хаплогрупу - I2a PH908 постоји и, по свој прилици, прибраћених родова који су носиоци хаплогрупе G2a L497.

[caption id="attachment_70688" align="aligncenter" width="300"] Виљајин мост[/caption]

Дучице

У Дучицама од племена Никшића су родови: Вујиновићи, Јокићи, Костићи, Миличићи и Мишовићи (од Мишовића из Драговољића). Једна грана Вујиновића је прибраћена главном братству. Наиме, једна одива Вујиновића удата за Вуксановића из Мораче, рано је остала удовица, те се са два сина вратила на очевину. Синови кад су одрасли, остану у Дучицама и узму мајчино презиме. Вуксановићи су огранак морачких Ракочевића и припадају ширем братству Богићеваца, потомака војводе Богића. За Богићевце је на више резултата утврђено да су носиоци хаплогрупе R1b U152 Z36 CTS5531 Z37 Z67[35].

Машнићи су староседеоци у Дучицама. За њих други Жупљани сматрају да су најстарији род у целој Жупи (Лужани).

Према Пековићу, Симоновићи у Дучицама су од једног досељеника из Куча, именом Милована Симоновићи. Са друге стране, код Миљанића стоји да су Симоновићи у Жупи - Требјешани. У Кучима заиста постоје Симоновићи, огранак ширег братства Мартињаковића, али постоји и братство Симоновића Требјешана.

Старо Село

У Старом Селу од племена Никшића су: Мићковићи, Митровићи, Павловићи, Перишићи, Пиндовићи, Поповићи, Стојановићи и Ћираковићи. Такође и Балићи, који су Требјешани; након разуре Требјесе 1789. године, пребегли су у Горњу Морачу, да би се неки касније населили у Жупи Никшићкој.

Милетићи су се доселили из Грбља, али се сматра да су и они огранак племена Никшића (од Владимира Никшиног, којег је отац послао у Грбаљ).

Матијашевићи су од претка који се ту доселио из Драговољића (они за себе такође тврде да су од Владимира Никшиног).

Југовићи

У Југовићима су од племена Никшића Ђоковићи, који су Требјешани, огранак великог требјешког братства Војводића.

Остали родови су досељенички:

Зечевићи су од претка Вуксана који се ту доселио у 17. веку, али се не зна тачно одакле је родом. Према једном предању, од њих су Зечевићи у Бањанима. Међутим, пре би могло бити управо обрнуто - да су Зечевићи у Жупи огранак оних из Бањана. Бањански Зечевићи (село Кленак) се у Бањанима рачунају у староседеоце за које се не зна раније порекло[36].

Рончевићи су староседеоци Никшићког Поља (Лужани), а у Југовићима су од једног који се преселио[37].

Бајовићи су од одиве Ђоковића која се удала у Бајовиће у Пиви, па се по мужевљевој смрти вратила са децом на очевину. Постоји резултат тестираног припаданика братства Бајовића из Пиве (Безује), и то - R1a Z280 YP237 YP951[38].

Милутиновићи су потомци Милутина Вуксановића који се доселио из Мораче[39].

Новији досељеници су:

Вулићи, из Црмнице (19. век). Миљанићи их повезују с Вулићима из Винића (у Бјелопавлићима), односно да су они из Црмнице најпре дошли у Виниће, а касније у Жупу. У Црмници не постоји презиме Вулић, али постоји у суседним Мркојевићима, велики род Вулића - Дабезића[40].

Ћоровићи, са Рудина (1927). Ћоровићи су разгранато херцеговачко братство. Матица им је у Рудинама, одакле су се селили на разне стране. Код једног тестираног Ћоровића утврђена је хаплогрупа E1b[41], што се сасвим уклапа у њихово предање о пореклу од Угреновића.

Бацковићи су од пјешивачких Бацковића. Пјешивачки Бацковићи су потомци Радована, сина кнеза Богдана Потолића, у коју групу спадају и велика пјешивачка братства Мијушковића, Контића, Никчевића и Перуновића. Као што је већ поменуто, на основу већег броја резултата, утврђено је да су Пјешивци носиоци хаплогрупе J2a-M92.

ЛИТЕРАТУРА:

(азбучним редом)

Миљанићи Вукота и Аким - „Презимена у Црној Гори“ (Београд, 2007)

Пековић Милан - „Никшићка Жупа“ (Београд, 1974)

Раичевић Слободан - „Споменици у старој жупи Оногошт“ (Београд, 1992)

Интернет страница Друштва српских родословаца „Порекло“

Интернет страница „Жупа у срцу“

Интернет страница „Српски ДНК пројекат“

Интернет страница Wikipedia

и остали извори наведени у чланку

Насловна слика: Жупски манастир 1930-их

Све фотографије са странице „Жупа у срцу“: https://zupa.today/

Напомене:

[1] Кутско брдо (1477м), Штитово, Маганик, Скорин врх (1602м), Бранику (1689м), Прекорница (1927м), Каблена глава (1473м), Закамење (1374м), Вишевац (1349м), Стражишта (1351м), Каблена главица (1151м).

[2] О тачном времену изградње манастира постоји неколико верзија: према једној, манастир је изграђен у време Немањића, у исто време када и Манастир Морача, дакле средином 13. века; према другој верзији, манастир је саграђен у 15. веку у време Црнојевића, а према трећој - од стране самих Жупљана 1492. године. Коначно, наш познати археолог и историчар уметности dr Владимир Петковић, који је највише проучавао управо наше манастире, био је мишљења да је Манастир Светог Луке саграђен око 1625. године. Манастир је тешко пострадао 1852. године, током казнене експедиције Омер-паше Латаса на Црну Гору, када је цео манастирски комплекс запаљен.

[3] Подаци из рада „Поименични попис санџака Вилајета Херцеговина“, прир. Ахмед Аличић (Сарајево, 1985)

[4] Ако је назив добро прочитан. Можда је у питању топоним: Дучића Поље.

[5] Сличан братствени топоним наћи ћемо и касније у 16. веку у Жупи, а и данас у подручју Ливеровића постоји локалитет Глушје Село. По свој прилици, у овом делу Жупе некада је живео род са презименом Глушица.

[6] Подаци из турског рада „Numarali Hersek livasi icmal eflakan ve voynugan tahrir defteri (939/1533)“ (попис слободних влаха и војнука Херцеговачке ливе). Војнуцима су, у прво време турске власти, називани хришћански војници у турској војсци. Јасна је словенска етимологија, односно турска рецепција речи – војник. Овај слој је временом замро, због неповерења турских власти према наоружаним хришћанима у својој војсци.

[7] По свој прилици, братствени назив преовлађује касније.

[8] Видети фусноту 5.

[9] Стање према Милану Пековићу, из рада „Никшићка Жупа“, објављеног 1974. године. Увидом у списак презимена у насељима Жупе Никшићке на страници „Жупа у срцу“, приметан је унеколико различит распоред братстава по насељима, као и одсуство неких родова које је Пековић забележио (Симоновићи, Сладојевићи), што је свакако последица савремених миграција.

[10] Родови се овде неће бити навођени по бројности или значају, већ по азбучном редоследу.

[11] Није ми познато да ли су они презиме донели из Бјелопавлића или га добили у Жупи. У Бјелопавлићима постоји шире братство Николића, потомство Николе Митровог Бјелопавлића, огранак Митровића. Уколико би жупски Николићи били огранак братства Митровића „Дукађинаца“, онда би највероватније требало да буду носиоци хаплогрупе E V13 Z5017 Z16988 BY155589, која је утврђена код племенских Бјелопавлића.

[12] Међутим, генетика није потврдила овакво предање. Наиме, у организацији Српског ДНК пројекта тестиран је један од ових Ћипранића и утврђено је да се генетски сасвим подудара с осталим тестираним припадницима Никшићког племена. Могуће решење несагласности предања и генетике дала би реконструкција по којој је Ћипрана већ имала дете с неким припадником Никшићког племена (или је била зачела пре удаје за Пипера), те се на потомство пренела генетика Никшића.

[13] https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=1305.0

[14] Пековић, у раду наведеном у литератури, забележио је старији облик - Коџул. Данас је званично презиме овог братства - Коџуловић. У Бањанима, на Јеловицама, постоји локалитет - снежница, Коџулуша, која припада селу Приградина; овај топоним можда указује да су Коџули некада овде живели или имали своје катуне.

[15] Уколико је ово предање тачно, и Дендићи би били могућни носиоци хаплогрупе E V13 Z5017 Z16988 BY155589.

[16] О брајићким Мартиновићима погледати у чланку о Брајићима:

https://www.poreklo.rs/2017/04/25/pleme-brajici/

[17] Чује се још и варијанта: Бастаје

[18] Једнина: Бастак

[19] Овакво предање наводи Пековић у раду наведеном у литератури. Код Миљанића, међутим, стоји за презиме Мушикић да су они „огранак Ђековића (Дабетића) из групе Милошевића, из Васаојевића пресељеници у Бастасе и Мораково“. По свој прилици, овде је дошло до поистовећивања два рода, због истог презимена. Мушикића има и у Моракову, и они потичу од претка који је, по предању, дошао из Васојевића.

[20] Петар Пејовић“ - Озринићи - племе Старе Црне Горе

[21] https://www.poreklo.rs/2015/12/05/pleme-ceklici/

[22] Подаци о Сладојима и Параносима из рада „Херцеговачка презимена“, Ристо Милићевић

[23] Са пројекта 23andme

[24] Име Сладоје је међу Риђанима било прилично често. Од оних познатих из историјских извора, била су најмање двојица риђанских кнезова именом Сладоје: један у 15/16, а други у 16/17. веку, као и извесни харамбаша Сладоје крајем 17. века. Према доступним изворима (пре свега „Риђани“, Богумил Храбак, 1997, и др), може се закључити да је ова лоза у Риђанима била од досељеника у Риђане крајем 15. века, „из Куча“, од којих потиче један број родова у Риђанима, а који су носиоци хаплогрупе E V13 Z5017 Z19851.

[25] https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=1456.0

[26] https://www.poreklo.rs/2017/02/20/poreklo-stanovnistva-plemena-cuca/

[27] До сада су међу Булатовићима утврђене хаплогрупе I2a PH 908, I2а Y3120, I1 P109, R1a. Очито је у прошлости дошло до прибраћивања неких мањих родова великом братству Булатовића, које је, будући огранак племена Никшића, генетски изворно носилац хаплогрупе I2a PH 908.

[28] За Крулановиће се у Кутима сматра да су потомство једне одиве Кнежевића која се звала Круна. Наводно је један Требјешанин у рату у Боки против Наполеонове војске (1807. године) заробио једног француског војника, и повео га собом y Tpeбјесу. Касније га је предао кнезу Милутици Кнежевићу да ради на његовом имању. Кнез је имао неудату а већ престарелу за удају кћер, те понуди војнику да је ожени, што се и догодило. Потомство њихово одрасте уз ујчевину и узме презиме по мајци. Једна озбиљна замерка овом предању је што од имена Круна никако не може настати презиме Крулановић, нарочито кад у нашем народу имамо сасвим добро заступљено презиме Крунић. Крулановић би било изведено од Крулан, што може звучати као француско презиме. Иначе, на француском „croulant“ значи колоквијално - престар за нешто, матор. Можда је војник сам за себе говорио да је престар за женидбу, или да је Круна престара за њега, те му је то „крулан“ остало као надимак, а потомству презиме.

[29] https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=285.0

[30] https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=1295.0

[31] https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=58.0

[32] https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=2783.0

[33] https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=390.0

[34] Тестиран је род Новаковића.

[35] https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=827.0

[36] Бањански Зечевићи врло вероватно припадају једној групи родова из Бањана и Пиве који су носиоци хаплогрупе E V13 Z5018 S2979 L241. Наиме, код пивљанских Аџића, који потичу од бањанских Зечевића, утврђена је ова грана хаплогрупе Е. Исте генетике су и бањански Копривице и Комненовићи, као и Дакићи са Дурмитора (Мала Црна Гора).

[37] Ово ретко презиме налазимо не тако далеко, у Херцеговини, у гатачком крају (Жањевица). Гатачки Рончевићи су раније живели у Пилатовцима у Рудинама. Имајући у виду близину Рудина и Никшићког поља, намеће се могућност да се ради о истом роду.

[38] https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=391.msg83964#msg83964

[39] О Вуксановићима видети раније у чланку.

[40] О Мркојевићима виша на: https://www.poreklo.rs/2018/01/31/pleme-mrkojevici/

[41] https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=1193.100

The post Порекло становништва Жупе Никшићке appeared first on Порекло.

Презиме Бастаћ налазимо у Црној Гори и Хрватској. У Црној Гори, Бастаћи су стариначки род из Црмнице. Ови Бастаћи су изумрли у Црмници, односно неки од њих су се раселили и узели друга презимена. Братство са овим презименом постојало је у време Ивана Црнојевића, а свакако и раније. Након успостављања османске власти у Зети Црнојевића, […]

The post Презиме Бастаћ appeared first on Порекло.

Писање на ову тему почело је спонтано на Форуму странице Друштва српских родословаца „Порекло“, а онда, с обзиром на приличну количину грађе онде наведену, закључио сам да се од тога може направити пристојан чланак.

С обзиром на дужину, чланак ће бити објављен у неколико наставака, подељених према географским областима Београда и околине који су обрађени. Литература коју сам користио и сви други извори биће наведени у оквиру првог наставка чланка и неће бити понављани у наредним наставцима.

О топонимији Београда и околине објављено је много радова (више њих сам користио и као изворе за овај чланак). Опет, прегледајући их, увидео сам да су у радовима који се баве целом облашћу обрађени само најбитнији топоними, а да, опет, има више радова који се баве потпуном микротопонимијом, али само ограничених области предметног подручја. Па сам покушао овде да обухватим и једно и друго – што већи број топонима на што ширем подручју.

Говорећи о подручју које ће бити обрађено, одмах морам рећи да нисам обрађивао топонимију јужних београдских општина – Барајево, Обреновац, Младеновац, Лазаревац, Сопот, с обзиром да ова подручја географски гледано већ спадају у неке друге регионе – Шумадију, Јасеницу, Колубару. Са друге стране, уврстио сам нека насеља у Доњем Срему и Јужном Банату, која су, ипак, знатно ближа Београду, иако су имала другачији повесни развој од самог Београда. Критеријум којим сам се водио било је да ограничим подручје на ону област коју покривају линије ГСП Београд, док сам све ван тога изоставио. Биће и ту по неког одступања, како бих поменуо неки значајан топоним који је ван овог подручја.

Успут ћу искористити прилику да се осврнем и на нека насеља која су некада постојала на задатом подручју, а данас их нема, а њихови називи постоје као местни локалитети или су – сасвим нестали.

Током полугодишњег писања на Форуму, неки форумаши су узели учешћа и додали по неки значајан податак за ово писаније. Велику захвалност по том питању желим, пре свих, да искажем члановима „Порекла“ Јасмини Лазаревић Ристовски и Николи Вукосављевићу, а затим и свима осталима.

Почећу од јужних предграђа, мени најлепшег дела Београда.

ЈУЖНА ПРЕДГРАЂА БЕОГРАДА (ДЕО ПРВИ)

Два суседна насеља - Петлово брдо и Лабудово брдо су настала на брду изнад старих насеља Кијева, Кнежевца и Ресника. Географски се ради о једном брду, а само су називи насеља различити, с обзиром да су настала у различитом раздобљу. Припадали су некадашњој Кнежевачкој општини. Осим шумарка у јужном делу, ту су углавном биле кнежевачке њиве и ливаде. Шумарак на Петловом брду је занимљив јер поседује бујну флору и разноврсну фауну, а налази се у непосредној близини једног модерносг насеља и две прометне саобраћајнице (Ибарска магистрала и Кијевски кружни пут). На североисточној страни Лабудовог брда налазе се остаци некадашњег рудника, вероватно из турског доба. Петлово брдо засновано је 1950-их, а Лабудово брдо 1960-их. Свој данашњи изглед урбаних насеља добијају крајем 1960-их година.

Према једној причи, Петлово брдо је добило назив по неком опасном петлу који је ту боравио и кукурикао веома гласно. Богић[1] за Петлово брдо још 1866. године пише: "Петлово брдо, мјесто под родном грмовом шумом између атара села: Жаркова, Железника и Кнежевца, највише га има с кнежевачке стране. Кажу да ту у Карађорђијево вријеме крили су Срби кокоши од Турака, а ови кад су чули да онамо пијетли пјевају прозову тако ово мјесто". Дакле, овај топоним постоји и 1860-их, а ако је веровати овом наводу из "Описа", он датира са почетка 19. века. Петлово брдо се помиње под тим називом и у Другом светском рату, као кота у операцијама партизанске војске и црвеноармејаца у јесен 1944. године. Локалитети под називом Петлово брдо постоје и код Обреновца (Звечка), испод Космаја (Сибница), код Свилајнца, код Рожаја.

За назив Лабудово брдо постоје две верзије: према једној (мање вероватној) пре изградње модерног насеља, ту је била бара у којој су се окупљали лабудови. Према другој, име је добило од стране неког житеља Раковице који је једном рекао како му те високе беле зграде изгледају као лабудови.

Кад споменух рудник који се некада налазио на данашњем Лабудовом брду изнад Кијева, са друге стране овог насеља је брдо Стражевица, познато по подземној војној бази и даноноћном бомбардовању од стране NАТО 1999. године. Оно је свој назив добило по стражама које су са брда контролисале пут који је водио долином Топчидерске реке, па отуд и назив брду. Вероватно из турског доба, а можда и из веће давнине. Стражевица је чест топоним у нашем подручју. Обично су у питању брда, ређе назив села или заселака, а у Дабру у Херцеговини постоји и једна црква коју народ зове - Стражевица. И у подножју београдске Стражевице некада су се налазила рударска окна. Уопште је овај крај богат рудом. Чини једну географску целину са Авалом, што је северни крак Шумадијске греде. Рудника је било још по околини, а најзначајнији су били управо на Авали, у подручју Железника и Рудиште у подручју Рипња.

О рудном богатству Авале сведочи и њен назив из времена римске власти - Mons Aureus (Златно брдо). Назив Авала за београдску планиницу је турцизам. У време Србске деспотовине називана је Жрновица, али је тај назив дошао по тврђави Жрнов (или Жрнован) на планини, а непознато је како су је Срби звали раније. Реч жрнов, иначе, значи - воденички камен. Али, означава и јак извор - врело неког водотока погодног за воденички рад. Овај назив није усамљен. Тако у средњем веку имамо две жупе под називом Жрновница, једна код Дубровника, друга у Македонији. Тврђава Жрнов подигнута је, највероватније, у 12. веку (на темељима ранијих римске и византијске утврде). Вероватно је имала значај у прво време, јер се налазила у граничном подручју између Србије и Угарске. Касније је изгубила на значају и вероватно и није било посаде у њој. Обновили су је Турци током 1440-их, као стратешку тачку у планираном освајању Београда. Кад је Београд освојен 1521. године, Жрнов поново губи на значају. Тврђава је опстала само захваљујући рудницима на источним падинама Авале због којих је подграђе било прилично насељено (почетком 17. века, ту је било око стотину кућа). Иначе, турски назив за Жрнов био је Güzelçe Hisar („љупка утврда“), а за Жрновицу Havala (што у основи значи - препрека, али се у конкретном случају може превести и као „брдо које доминира околином“), од чега долази данашњи назив.

Реконструкција Жрнова

(са: https://www.medias.rs)

Рудник је замро у 17. веку, а за њим и подграђе. На месту некадашњег подграђа („чаршије“) који се развио по околини рудника данас је шума и њиве села Зуце. Током археолошких истраживања пронађено је разног рударског оруђа и других предмета.

Једна занимљивост за коју је, верујем, мало ко чуо. Након поновног освајања Србије у Аустро-турском рату 1737. године, приликом Друге сеобе Срба на север, једна велика колона Климената (око 300 породица), који су се такође повлачили пред Турцима, заузела је празну и оштећену тврђаву на Авали. Одатле су правили испаде по околини и пљачкали подавалска села. Након што се приближила Београду, босанска војска Мехмед-паше је опколила тврђаву на Авали. У изненадном ноћном нападу, успели су да се пробију унутра, и савладају Клименте: сви мушкарци су поубијани, а жене и деца одведени у робље. Након овог догађаја, авалска тврђава је коначно напуштена и никад није обнављана. По наређењу краља Александра, тврђава је минирана и разрушена 1934. године, а на њеном месту подигнут Маузолеј незнаног јунака.

Како се изглед Београда брзо мењао у 20. веку показују случајеви две велике сеоске општине у близини Београда. То су Кнежевац и Жарково. Оне постају део Београда тек после Другог светског рата.

Кнежевац је данас насеље између Петловог брда и Стражевице, на подручју Општине Раковица. Међутим, некада је Кнежевац био главно насеље овог јужног дела Београда и обухватао је далеко већи простор. На север обухватао је подручје данашњих насеља Раковица, Видиковац и Миљаковац; на исток Стражевицу и Кијево; на југу је обухватао Петлово брдо и граничио се са Ресником; на исток се простирао преко данашње Ибарске магистрале и граничио са атаром Железника.

Најстарији помен Кнежевца је у турском дефтеру из 1560. године. Међутим, родови који су у Кнежевцу живели почетком 20. века[2] су ту насељени већином у 19. веку, а најстарији род – Крезићи, пред крај 18. века. Предак Крезића, Живко Павловић доселио се са севера Косова. Старо село Кнежевац тада није постојало, већ је било обрасло густом шумом, а само на локалитету Муминовац било је селиште, за које су мештани околних села говорили да је било „маџарско село“.

Сама етимологија назива села је јасна, по сеоском кнезу, који је, могућно, био кнез за шире подручје, те је његово седиште прозвано – Кнежевцем. Ранији назив (дефтер из 1528. године) био је Хум или Хумска. С обзиром на ову промену, могло би се закључити да је у овом раздобљу 1528-1560, а вероватно и касније, у Хуму било седиште кнеза који је био представник ових подавалских села према турској власти.

Током 20. века, једно по једно, из подручја Кнежевца издвајају се нова насеља, тако да ће Кнежевац временом бити, што би се рекло модерним речником – маргинализован.

Најпре се издвојила Раковица. Ово индустријско насеље добило је назив по Раковичком потоку који туда протиче и улива се у Топчидерску реку. Према записима из 19. века, овај поток је некада био много богатији водом, па је сматран реком. И у турском дефтеру из 1528. године, Раковица се наводи као река. Назив, свакако, потиче због богатства ове речице раковима. Име је дала и селу Раковица које се налази на неколико километара на исток, на авалском путу (и ово село се помиње 1528. године, а данас је на подручју Општине Вождовац). Отуд данас на малом простору имамо и насеље и село истог имена – Раковица. Назив Раковица за део Кнежевца у долини Топчидерске реке потиче из 1884. године, када је ту постављена железничка станица „Раковица“. Временом ће се уз станицу развити насеље, а у периоду између два светска рата биће заснована и железничка колонија и индустријска зона, а на брдима на запад и виле богатих Београђана. То је данашња Стара Раковица. Временом се назив шири на околно подручје, тако да читав овај део долине Топчидерске реке временом почиње да се назива Раковица. Коначно, издвајањем из подручја Општине Чукарица, 1974. године, образована је Општина Раковица.

Раковица је назив и манастира који се налази у ширем подручју Кнежевца. Манастир, по предању саграђен у време краља Драгутина, налазио се на подручју поменутог села Раковица, по чему је и добио назив. Међутим, Турци су овај манастир разорили крајем 16. века (1594) у знак одмазде због побуне Срба. Монаси су се касније настанили на свом метоху неколико километара даље, где је била нека капелица, а у подручју некадашњег малог села Долац (помиње се почетком 16. века). Током 19. века ту је заснован данашњи Манастир Раковица посвећен Светим арханђелима.

На подручју Кнежевца, осим Раковице, Петловог и Лабудовог брда, 1970-их година настаће и насеље Видиковац. Етимологија овог топонима је јасна, с обзиром на поглед који са овог брда пуца на Авалу, Торлак и источна предграђа Београда.

Још један занимљив топоним на подручју Кнежевца је - Мандра. Риста Николић[3] наводи брда Велика и Мала Мандра, обрасле церовом шумом, где је у Карађорђевој Србији био збег Срба пребеглих са турске територије, као и гробље. Ове две Мандре су два брда између Кнежевца и Миљаковца. Иначе, назив Мандра долази од истоимене речи, преузете из грчког језика, која означава катун или бачију, место где се лети јаве стада, музе млеко и прави сир. Данас су ова брда обрасла шумом, али су у ранијим временима ту били богати пашњаци.

Богић[4] нам даје и јасну слику атара кнежевачког, у који спадају и данашњи Церак (вероватно онај источни део, где је данас насеље Филмски град), СКОЈ-евско насеље (у 19. веку, ово брдо се звало Кречане), Миљаковац (за Миљаковац се наводи да је назив добио по неком Миљку, који је ту држао закупљену земљу у турско време) и Стражевица. Падина која се стрмо спушта од Кречана према Топчидерској реци, називана је Рујица, због густог рујевог шумарка.

Занимљив топоним у атару кнежевачком је – Људи изгинули, негде на подручју између Железника и Петловог Брда. У турско доба, дошло је до неке свађе кнежевчана и железничана око међе сеоских атара, те је свађа прерасла у крвопролиће. Након што се сукоб смирио, изгинули су покопани управо на месту где се сукоб одиграо, те отуд и овај необичан топоним.

Иначе, Богић[5] даје и податак о пореклу становништва Кнежевца (новији досељеници) – „из Арнаутске, Босне и из Драгачева“.

Топоним Кијево је чест код словенских народа, а долази од древног личног имена Киј. Осим београдског, топоними са основом „киј“ постоје на разним странама, тако нпр: Кијево (код Баточине, на Косову, у источној Босни, у Далмацији код Книна, и др), Кијевац (Сурдулица), Кијевци (Пештер), Кијевчићи (испод Копаоника). Киј је старо словенско име. Према традицији, стари руски град Кијев у Малорусији прозван је тако управо по свом заснивачу Кију (Кий), кнезу дњепровских Пољана. Само значење имена Руси овако тумаче: „Имя Кий исследователями возводится к славянским словам *kyjь, *kou-, *kov- в значении «посох, жезл, деревянный молот»[6]“. Дакле, чекић.

У 16. веку постојало је село Кијево, између Кнежевца, Стражевице и Ресника. Током наредних столећа, а вероватно у вези са аустро-турским ратовима у 18. веку, село је запустело. 1880-их постављена је железничка станица „Кијево“, а уз њу је временом засновано неколико кафана. С обзиром на леп крајолик, железничку повезаност са Београдом и кафанску инфраструктуру, Кијево је (као и Топчидер и Кошутњак) крајем 19. и почетком 20. века, било омиљено излетиште Београђана. Преграђивањем Кијевског потока направљено је језеро по којем се могло пловити чамцем. Постојао је и пансион и неколико кафана. Данас је овај крај сасвим запуштен, а од пловидбе једино што је остало у Кијеву је опасност од изливања Топчидерске реке и Кијевског потока.

Топчидерска река је свој назив понела по долини Топчидер, кроз коју протиче и где је њен ток најбујнији. Вероватно ни многим Београђанима није познато да је ова речица дугачка читавих 30 километара. Извире у Липовачкој шуми (она позната шума између Рипња и Мељака, кроз коју пролази Ибарска магистрала где прави неколико јако дугих и прилично опасних кривина), затим тече ка северу, а у подручју подавалског села Пиносава прима знатну количину воде из Авалског потока. Назив Топчидер долази од турцизама topci = тобџија, артиљерац и der = долина. Топчидер заиста јесте долина, између два брда (Кошутњак и Дедиње), а у њој је у време турске власти била смештена турска артиљеријска касарна.

Везано за Топчидер и Топчидерску реку, занимљив београдски топоним је Царева ћуприја, у доњем току Топчидерске реке, пред само њено ушће у Саву. Овде се некада налазио мост на цариградском друму којим је премошћена Топчидерска река. Недалеко од некадашње ћуприје налазила се механа „Код Цареве ћуприје“, која је поменута у једном документу још 1846. године. И данас је ово врхунски ресторан.

Занимљив топоним за разматрање је и назив некадашњег села, сада предграђа - Ресник. Ресник је најјужније урбано насеље Београда. Истоимено село постојало је још почетком 16. века, а вероватно и раније. Назив је чест код словенских народа и највероватније долази од биљке лековитих својстава - ресник, која се у различитим крајевима назива још и конопљуша, конопљика, расходник, дивљака, грозничница, устук, раходлук, Душаново перје (овај назив вероватно има везе с царем Душаном). Дакле, Ресник би био локалитет где ове биљке има у изобиљу.

Мештани Ресника код Сокобање за назив свог села кажу да је „на месту села раније био лештак, па од лескових реса је дошло име Ресник“[7]. Иначе, у Арачком тефтеру Бaње из 1834. године, ово село је уписано као Рестник.

Међутим, има и другачијих тумачења. Ресници су у предхришћанско време код Словена били врста свештеника. Назив вероватно долази од старословенске основе ресно - истинито, праведно. Реч resnica на словеначком значи стварност, а придев resno - стварно. Ресници се помињу и у Душановом законику као они који „телеса мртвих сажигајут“. Ово је преведено на савремени србски као „о врачарима, који тела мртвих спаљују“.

Сами Ресничани (из београдског Ресника) за назив свог села почетком 20. века су испитивачима рекли да је село „названо по чесми, која је старија од свих становника (породица) у селу а звала се Ресник. Градили су је, веле, Римљани а по некима Маџари“[8].

За порекло становништва Ресника, Богић[9] наводи: „Најстарије су у њему породице Алексићи, Аџијићи и Рњићи. Шаргићи су дошли из Арнаутске, а други су из неког мјеста Леваје. А породица садшњијех Радојичића, веле, да је постала од неког Маџара, који је одавно пребјегао из аустријске војске, па се овђе настанио и изродио 5 синова“.

Као и у случају Кнежевца, и Жарково је пример како је од некада великог села са још већим атаром данас под његовим називом остао само један мањи урбани крај. У књизи о Жаркову, Спасоја Влајића[10], наведен је списак свих крајева и локалитета жарковачког атара, пописани од стране Алимпија Богића 1866. године. Према њему, може се реконструисати где се пружао атар Жаркова.

Ево како би то оквирно изгледало на мапи:

Црвено = атар Жаркова

Плаво = атар Кнежевца

Ево како звучи предање мештана о настанку назива Жарково: некада давно, на брду на север од села живела је нека зла баба Јула која је имала змаја. Тај змај је терорисао Жарковце, тако што им је наносио штету, а поврмено би отео и неку девојку. Једном туда наиђе један млади витез, именом Жарко, кога мештани замоле да их ослободи од беде која их је задесила. Витез сачека змаја и одсече му главу мачем. По овом догађају, место где је пала змајева глава доби име Змајевац, место где је пао реп - Репиште, а место где се пролила крв змајева - Беле воде (јер змајеви имају белу крв). А село доби име Жерково по свом спасиоцу. Видимо овде више мотива из средњевековних прича о витезовима и змајевима, па чак и из предања о Светом Георгију који је убио аждају. Наравно, по злој баби Јули назив носи Јулино брдо.

Историјски подаци говоре унеколико другачије. Жарково вероватно своје име носи по примићуру Жарку који се наводи у турском дефтеру из 1536. године као старешина два села - Белог врела и Репишта. Како су се ова два села формално спојила захваљујући истом главару, османска власт их почиње називати заједничким именом – Жарково село.

Код Пауновића[11] стоји другачији податак, - да је кнез Жарко живео у време Карађорђеве државе. Ова друга верзија је можда ближа истини, јер се у дефтеру из 1741. године Жарково не помиње, али се помињу села Репиште и Бело врело. Дакле, назив Жарково могао је настати и почетком 19. века, који је вероватно заменио назив Бело врело, а затим се проширио и на Репиште, као и на цео атар.

Село Бело врело простирало се на обалама потока Париповац. Средиште села било је око жарковачке цркве, која се налазила на простору данашњег жарковачког гробља. Ова црква потиче из 17. или 18. века, а данашња жарковачка Вазнесенска црква подигнута је 1936-38. године. Назив долази по врелу – извору сачињеном од белог камена. Овај део Жаркова данас се назива - Беле воде. Један део Белих вода, на путу за Железник назива се – Рупчине.

Поток Париповац извире на Алугама (о којима ће бити речи ускоро) према западу и усеца дубоку долину, где се некада у равном Макишу уливао у једну велику бару. Данас је Париповац каналисан и тече испод земље, а његов кањон у Жаркову је ругло овог дела Београда, претворен у праву депонију.

Село Репиште се налазило на размеђи данашњих насеља Жаркова и Баново брдо. Данас су ту јаруга кроз коју је некада текао Репишки поток (и изнад њега надвожњак који спаја Жарково и Баново брдо) и модерна насеља - Дипломатско насеље, Сунчана падина и Голф. Репишки поток је извирао на Кошутњаку (изнад данашњег Факултета физичке културе) и текао на запад, где се, као и Париповац, уливао у једну велику бару на простору Макиша. Репишки поток је данас каналисан и тече испод земље, али се према конфигурацији терена и сада може видети којим правцем је текао. Репиште се као посебно насеље последњи пут помиње средином 18. века, да би затим запустело. У 19. и 20. веку на месту некадашњег села биле су њиве Жарковаца.

Један крај Репишта звао се Липак (где је данас улица Владимира Роловића), а крај где се сада налази Факултет физичке културе звао се - Читлук. На месту данашњег насеља Сунчана падина биле су њиве које су Жарковци звали – Дужице.

У помињаном Богићевом „Опису врачарског среза“ наводе се топоними атара села Жаркова. Издвојићу неколико занимљивих:

„Арватско село, брдовито мјесто под средњим њивама и виноградима у атару села Жаркова на сјеверној страни. Знају њуди када су се ту били населили неки Хрвати, па су кренути, јер није могло ту да буде село“. Овде се, свакако, нису населили Хрвати, него Срби из Лике, негде почетком 1820-их. Село је постојало до 1828. године када га је Милош Обреновић раселио, а налазило се на подручју данашњег Макиша.

„Казачке врбе, мало мјесто у атару села Жаркова у Макишу а у предјелу Јелеку. Кажу да су у вријеме првог ратовања Срба против Турака кад је руска војска долазила к Биограду, руски војници, козаци, које Жарковци зову Казацима, пасли ту коње, па се онда тако прозвало то мјесто“.

„Мајдани, мјесто под шумом у атару седа Жаркова у Алугама; има много камена који се и данас вади. Земља је дубоко копана и види се да су ту некада биди неки мајдани, а казују да се одприје налазило ту и неко комађе од ливенијех руда. Одавде почиње неки стари пут, па иде на село Кнежевац кажу да је одатде водио на Авалу“. Ови мајдани указују да је рударства било и у подручју Жаркова. Алуге су стари назив за брдо, где је насеље до скора познато као СКОЈ-евско, а данас улица Луке Војводића и околина.

„Раскршће, мјесто у атару села Жаркова на јужној страни. Ту се растављају путеви у Рушањ и Железник“. Биће да је ово био најјужнији део Жаркова. Ово Раскршће је на данашњој Ибарској магистрали код Петловог Брда, где је и сада велика раскрсница путева на обилазници у јужном делу Београда.

Највећи део жарковачког атара чинила је макишка равница, где су Жарковци имали шуме, пашњаке, њиве и винограде. Сам топоним Макиш највероватније долази од мађарске речи која означава подручје под храстовом шумом. На подручју Макиша увек је било мањих насеља, а оно управо под називом Макиш забележно је у време аустријске власти 1717 - 1739. године, тада насељено Циганима. Насеље Макиш постоји и данас, на Остружничком путу, преко пута горњег шпица Аде Циганлије.

Наведено подручје било је сеоски атар, а 1856. године, Жарково добија статус општине, обухватајући подручје између Саве и Топчидерске реке, на југу се граничећи са Остружничком општином.

Ако занемаримо чињеницу да се неки делови жарковачког атара данас сматрају посебним крајевима, као што су Беле Воде, Репиште, Макиш, прво се од Жаркова одвојила Чукарица. 1842. године на шабачком друму, Жарковачка општина је отворила кафану испод брега Камењак. На лицитацији кафану је у закуп добио Стојко Јанковић из Београда. Он је носио надимак Чукар, да ли од раније, или по чуки испод које му је била кафана, непознато је. Тек, кафана постаде позната као - Чукарова кафана. Временом ће овај крај прозвати - Чукарица. Од средине 19. века у близини кафане (испод брда у правцу данашњег хиподрома) заснива се насеље. Захваљујући прузи која је пролазила у близини, овде ће се током друге половине 19. века развити индустријска постројења. Иако засновано на подручју Жаркова, насеље Чукарица, углавном радничко, није имало много везе са Жарковцима и Жарковом, у којем се живело руралним животом. Зато су београдске власти изузеле шире подручје Чукарице (са Бановим Брдом) и, 1911. године, образовале нову београдску општину Чукарица.

Захтев Чукаричана за одвајање од Жаркова:

„Потписат грађаноправни гласачи села Чукарице, убеђени да село Жарково негодује и не жели нас у заједници имати, а сем тога и нама самим сопствени интереси налажу, да се од села Жаркова одвојимо законитим путем и образујемо сами нову општину под називом Суд општине Чукаричке. За одвајање села Чукарице у нову општину испуњавамо услове по чл. 6 Закона о општинама, јер по списку пунолетних грађана, који се при општинском одсеку води, село Чукарица броји својих 474 пунолетних грађана. По списку правних гласача за ову 1911. годину, село Чукарица броји 105 правних гласача. Молимо кмета за дејство, да суд општински у законском року одреди дан збора правних гласача за наведени циљ, те како би се на време припреме учинити могле, да се још ове јесени од Жаркова одвојимо“ (19. јун 1911. године на Чукарици)[12].

Баново брдо је до средине 19. века било голо брдо, и управо се тако и звало - Голо брдо, а у неким периодима и - Ордија, вероватно према неком логору турске војске. На аустријским војним мапама из 17. и 18. века јавља се и под називом - Репишко брдо, што указује да је брдо било у атару некадашњег села Репишта. 1851. године, Београдска општина је дубровачком политичару и дипломати Матији Бану, за заслуге према држави, понудила да изабере плац у Београду где би изградио себи кућу. Матији Бану се допао поглед са Голог Брда на град и изабрао је једну парцелу на Брду, и у наредној години саградио кућу. Банова кућа била је на врху узбрдице која од Шумарскопг факултета води према Кошутњаку (улица Кнеза Вишеслава), одакле је пуцао поглед на Београд. Временом ће му се придружити и други Београђани, те је засновано ново насеље у склопу Чукарице, а назив је временом добило по Матији Бану. Сам Матија је брдо звао - Бановац, како се Баново Брдо и данас у жаргону назива.

Оно што би се у причи о Жаркову могло назвати иронијом судбине је да је 1955. године, приликом укрупњавања подручја јединица локалне самоуправе, укинут општински статус Жаркова, а затим је оно припојено подручју Општине Чукарица. И тако је и до данас.

Дакле, у случају Кнежевца и Раковице, односно Жаркова и Чукарице, видимо како нестају стара и на њиховом подручју настају нова насеља, и то у врло блиској прошлости.

На мапи Топчидера из 1922. године видимо уписан локалитет Михајловац - потес између Хиподрома, Старе Чукарице и Бановог Брда. Вероватно више нико не зове овај крај тим називом, јер се назив Баново Брдо проширио на већину околних крајева. Разуме се, крај је добио назив по неком Михаилу, не знам ком. Можда у част кнеза Михаила?

На врх Михајловца некад је постојала истоимена кафана, касније отмени ресторан. Али и он је уступио место некој модерној грађевини...

Мапа Топчидера из 1922. године

Након Другог светског рата, настављено је издвајање нових делова жарковачког атара за потребе изградње модерних стамбених насеља.

Раних 1970-их засновано је насеље Церак, као продужетак насељеног дела Жаркова у правцу југа. Крајем 1970-их, насеље се шири новим блоковима који добијају назив Церак - Виногради, а током 1980-их и Церак 2. Коначно, насеље које је у неким деловима још увек у изградњи је Филмски Град, у правцу на исток од Церака.

Називи Церак и Виногради говоре сами за себе. На подручју Церака и свих његових делова налазила се густа церова шума. У једном искрченом делу били су виногради неких Жарковаца. Филмски Град је назив добио по истоименом комплексу филмских студија у Кошутњаку који се налази у неподредној близини.

Постоји анегдота везана за Церак - Винограде. Наиме, десетак година пре изградње насеља на том месту су се налазиле само ливаде на којој су раније Жарковци напасали стада, а тада су већ то биле пусте ледине. Међутим, кад се рашчуло да ће на том простору бити изграђено ново насеље, а да ће се власницима парцела исплатити цена за експропријацију, при чему је највећа накнада била за земљу под виноградима, Жарковци су, тако рећи – преконоћ, ту засадили винограде. Кад је била исплаћивана накнада за одузето земљиште, због тих винограда они су добили највиши износ.

Изгледа да је ова анегдота ипак само „урбана легенда“, јер Богић[13] 1866. године бележи Винограде - „равно мјесто више села Жаркова под средњијем њивама и виноградима“. Но, ово треба узети са резервом, из два разлога. Прво, сама одредница да се Виногради налазе више Жаркова, не значи по аутоматизму да је то крај где је више од столећа касније настало насеље Церак-Виногради (премда он јесте више Жаркова), а друго – можда су виногради за то раздобље од читавог столећа замрли, па су обновљени уочи откупа земљишта. Ко зна...

Источно од Филмског Града је насеље које се у време комунизма звало СКОЈ-евско (за млађе који нису имали то задовољство да живе у Титово време - СКОЈ = Савез комунистичке омладине Југославије), а сада нема неки посебан назив већ се води као део Кошутњака, односно улица Луке Војводића.

На северној страни, од Жаркова се издвојило као посебно модерно насеље и Јулино брдо. Ово брдо од 124 метра НМВ је продужетак платоа на којем се простире Жарково у правцу севера, где се у облику гребена издиже изнад макишке равнице. Од Бановог брда одељено је долином којом је некада текао Репишки поток, а сада туда пролази Ибарска магистрала.

Брдо је добило назив по некој баба Јули(ји). Већ је наведено предање по којем је баба Јула била власница змаја који је малтретирао становнике Белог врела, а којем је главе дошао витез Жарко. Реалније звучи новије предае да је на брду, у кући нешто осамљенијој од осталих делова Жаркова, самотно живела старица Јула. Позната је постала током борби у Првом србском устанку, када су Срби држали положај на гребену, а Турци из правца севера покушавали да им преотму положај. Турски изненадни напад ноћу био је силовит и претила је опасност да устаници изгину и изгубе положај. Тада се Јула досетила једне древне ратне технике коришћене у старом и средњем веку приликом одбране утврђења. Саветовала је србске ратнике да запале бале сена (према другој варијанти - крље остале у Јулином дворишту од крчевине) и скотрљају их на Турке који су кренули у јуриш уз брдо. Турци су се дали у бег и тако је устанички положај одбрањен, а Јула постала позната и омиљена, те је по њој касније названо и брдo на којем се овај догађај одиграо. 1960-их година, ту је подигнуто модерно насеље високих солитера који доминирају панорамом овог дела Београда.

Нешто северније, у углу који затварају два брда - Јулино и Баново, на некада плавном земљишту у макишкој равници, крајем 1980-их и 1990-их настало је још једно модерно насеље - Чукаричка падина. Некада се ту налазила циганска черга, односно како се то данас финије каже – „нехигијенско насеље“, а због песковитог и плавног тла било је и делова под водом, практично - мочваре. Чукаричка Падина је препознатљива по лепој цркви посвећеној Светој Петки, саграђеној првих година 21. века.

У атар Жаркова је све до почетка 19. века спадао и Кошутњак, све до Топчидерске реке и атара Топчидера, Бањице и Кнежевца. Oстало је упамћено да су Жарковци на Хајдучкој чесми излазили на ђурђевски уранак. Након пропасти Карађорђеве устаничке државе, на оној топчидерској страни брда од стране турских земљопоседника заснована нека мања села, о чему ће бити речи касније. А када је добио хатишериф и прогласио се за кнеза Србије, Милош Обреновић је себи за изградњу конака одабрао леп комад земље ушушкан између Дедиња и Кошутњака и прогласио га својим личним добром. Тада је од жарковачке општине одузет Кошутњак и проглашен Милошевим забраном. Милош је наредио да се пошуме пусти делови брда и запатио стада јелена и кошута, ради лова. Према попису дивљачи из 1846. године, у забрану је било 42 јелена и 80 кошута. По њима је брдо прозвано - Кошутњак. Све до 1903. године Кошутњак је био затворено ловиште Обреновића, а касније је постао јавни простор. И од тада до данас једно од омиљених излетишта Београђана. Иако због пространости и густе шуме доминира крајоликом, Кошутњак није нарочито високо брдо, највиша тачка је на 208 метара НМВ. Иначе, онај део Кошутњака који се спушта према Топчидерској реци у ранија називан је - Камаљ. Ово је чест топоним у Србији и означава оштру стену, гребен, као и место где се вади камен. Основа речи је кам (камен) са наставком -аль.

СЛИКА: Милошев конак

(сa: http://www.znanje.org)

Док смо још у јужним деловима Београда, ваља поменути и нека села која више не постоје, а у овом су подручју. О њима је писао др Реља Новаковић у неколико радова о ишчезлим селима у околини Београда[14].

У турском Попису џизје Београдске области из 1640/41. године, помиње се село под називом Тобџијино (Топчијино) село, по турски Topçi Köy. Налазило се у долини Топчидерске реке. Касније је расељено. Очито да је овај део београдске околине био стратешки важан за прилаз Београду. После Тобџијиног села касније се ту налази турска артиљерија (по њој и назив Топчидер), а у непосредној близини и брдо Ордија (Баново брдо), по називу за турску војску.

Село Камен се помиње још 1822. године (арачки тефтер) између Кнежевца и Жаркова. По том положају, могло би се радити о неком од брда (Петлово, Лабудово?). 1818. у Уписнику, ово село се наводи као „Махала код Камена“. У турским пописима из 16. и 17. века, село под оваквим називом не постоји, док се у аустријским документима из 18. века у овом крају помиње запустело село Kaminitz (Каменица). Народно предање (забележено у 19. веку) каже да је село Камен било велико и да се налазило - близу савске обале. Новаковић могући положај Камена налази између села Сремчица и Велика Моштаница, где данас постоји локалитет Каменска ћуприја (дакле, у присвојном облику - каменска, а не камена или каменита), а где је на мапи из 18. века приказан мост на некој безименој речици. Коначно, 1814. године помиње се „село Камен на Сави“ где је турски земљопоседник населио неко становништво на читлук. Не треба да чуди што према изворима видимо да је ово некадашње село „шетало“ на једном подручју између Петловог брда и Саве. Највероватније је изворно село Камен, које је запустело почетком 16. века приликом освајања Сулејмана Величанственог, било - на Сави, тачније негде између Умке и Остружнице, на северозапад од Сремчице и Моштанице. Камен који се помиње 1822. године „између Кнежевца и Жаркова“ могао би бити неки сасвим други локалитет, или, сасвим могуће, раселица са савског Камена. Како год да је исправно, ова села су замрла током прве половине 19. века.

Нешто јужније до пред крај 18. века постојало је село Дољани, на потесу између Сремчице и Липовачке шуме. За Дољане се каже да је било велико село, а по предању, био је ту и град (утврђење) који је данас под Липовачком шумом. У турским дефтерима из 16. века помињу се Горњи и Доњи Дољан. Помињу се и у првој половини 18. века у аустријским документима.

Рудманово (Рудман) је било село на обали Саве, у висини јужног шпица Аде Циганлије. Село је било на важном путу који води обалом Саве на запад (као и данас). На аустријској мапи из 1718. године (Епшелвиц), Рудманово је уцртано на око три километра на север од Железника. Касније се село више не помиње, а данас у подручју Железника постоји локалитет Рудманово (ливада), додуше знатно ближе самом Железнику. С обзиром да се село налазило између две воде - Саве са једне и плавног Макиша са друге стране, могуће је да су се Рудмановци иселили према Железнику због изливања Саве или плављења из Макиша.

Порекло самог топонима није сасвим јасно. Постоје мишљења да се село раније звало Радмановац. Заиста постоји једно село овог назива, забележено од турских власти 1560. године у Београдској нахији, али није поуздано да се ради о истом селу, нарочито јер се оно те 1560. године наводи као „запустело“, а и језички преображај из Радмановац у Рудманово за релативно кратко време не звучи баш извесно.

Корен руд- би могао имати везе са неким рудником или рударским занатом, нарочито кад знамо да је оближњи Железник био рударско место и да цело то подручје јужно од Београда које гравитира Авали било познато по средњевековном (и каснијем) рударству.

У долини Топчидерске реке постојала су мала села од по десетину кућа, народа који је на свој читлук населио Хаџи Саит-ефендија, финансијски саветник везира Скопљак-паше. Саит-ефендија је од везира добио велики посед у који су спадала подручја села: Савамала, Врачар, Ада Циганлија, Макиш, Топчидер, Бањица и Кнежевац. Међутим, од целог подручја 1814. године била су насељена само села Савамала и Кнежевац. Зато је Саит-ефендија на свој посед насељавао живаљ са разних страна опустошене Србије, привлачећи их повољним условима закупа земљишта. Тада су настала нека мања насеља, као што су:

Мегаре (или Менгаре), у околини Хајдучке чесме,

Горња мала топчидерска, на простору данашњег Милошевог конака,

Мечковац, уз Топчидерску реку јужно од Горње мале,

Бања, о којој ће бити више речи касније.

Сва ова села раселио је Милош 1830. године, кад је Топчидер прогласио својим поседом.

- наставиће се -

[1] Богић Алимпије, „Опис врачарског среза, топографски рјечник"

[2] Према ономе што је забележио Риста Николић у раду наведеном у изворима

[3] Николић Риста, „Околина Београда“

[4] Видeти 1)

[5] Исто

[6] Са руске википедије

[7] Јовановић Петар, „Бања“

[8] Видети 3)

[9] Видети 1)

[10] Рад наведен у изворима

[11] Рад наведен у изворима

[12] Пренето из монографије „Чукарица 1911-2011“, са: http://www.cukarica.rs

[13] Видети 1)

[14] Рад наведен у изворима

Извори:

• Амедоски Драгана, „Два пописа Земунске нахије из 1578/9. и 1588-1596.“
• Амедоски Драгана, „Земун и Земунска нахија у XVI веку“
• Богић Алимпије, „Опис врачарског среза, топографски рјечник"
• Васиљевић, Радовановић, „Мала историја Обреновца“
• Влајић Спасоје, „Жарково“
• Вуксановић Мацура Злата, „Јатаган-мала - настанак, развој и нестанак једног од најпознатијих београдских сиротињских насеља“
• Вуксановић Мацура Злата, „План Емила Хопеа и Ота Шентала за Котеж Неимар“
• Гавриловић Славко, „О капетану Теодору Продановићу - Чупићу (Чупи капетану), јунаку и пустахији с почетка XVIII века“
• Гавриловић Славко, „Срем од краја ХVII до средине ХVIII века“
• Голубовић Видоје, „Стари Београд, топографски речник“
• Грковић Милица, „Насеља и становништво области Бранковића 1455. године“
• Грујић Радослав, „Грађа за културну историју Славоније“
• Група аутора, „Историја Београда“
• Група аутора, „Лексикон градова и тргова средњевековних српских земаља“
• Група аутора, „Седам хиљада година Београда“
• Група аутора, „Стари Београд“
• Јовановић Живорад, „Из старог Београда“
• Јовановић Милан, „Силуете старог Београда“
• Катић Срђан, „Тврђава Авала (Гјузелџе) 15-18. век“
• Крстић Александар, „Сеоска насења у Подунављу и Посавини Србије и Јужне Угарске у XV и првој трећини XVI вeкa“
• Лазић Живорад, „Убише књаза“
• Лома Александар, „Српскохрватска географска имена на –ина, мн. ·ине: преглед типова и проблеми класификације“
• Лукић Ненад, „Историја Железника 1528-1945“
• McGowan Bruce, „Sirem sancagi mufassal, tahrir defteri“
• Миленковић Тома, „Калмици у Београду од 1921-1941. године“
• Милићевић Милан, „Старе слике српске престонице“
• Милићевић Милан, „Топографске белешке“
• Монографија „Чукарица 1911-2011“
• Николић Миладин, „Зуце село под Авалом“
• Николић Риста, „Околина Београда“
• Новаковић Реља, „О неким ишчезлим селима на домаку Београда“
• Нушић Бранислав, „Стари Београд“
• Павловић Звездана, „Ороними Србије“
• Пауновић Маринко, „Београд вечити град“
• Петровић Михаило, „Како је постао Београд“
• Поповић Богдан, „Настанак Професорске колоније у Београду и њени становници“
• Поповић Душан, „Срби у Срему до 1736/7“
• Поповић Сретен, „Путовање по Новој Србији 1878-1880“
• Рудић Срђан, Antonello Biagini „Serbian-Italian Relations: History and Modern Times : Collection of Works“
• Симић Војислав, „Старо и савремено рударство у околини Авале“
• Скок Петар, „Етимолигијски рјечник хрватскога или српскога језика“
• Томашевић Миливоје, „Аура Београд“
• Ћелап Лазар, „Земунски војни комунитет (1717 - 1881)“
• Ћирковић Сима, „Речник архаизама“
• Храбак Богумил, „Средњевековни рудник и трг Рудишта под Авалом“
• Цветић Радоје, „Пиносава - подавалско насеље“
• Цветковић Духомир, „Велика Моштаница“
• Цвијић Јован, „Психичке особине Јужних Словена“
• Википедија и други интернет извори
• Интернет странице београдских општина

The post Топонимија Београда (1) appeared first on Порекло.

ЈУЖНА ПРЕДГРАЂА БЕОГРАДА (ДЕО ДРУГИ)

Говорећи о Топчидеру, не може се не поменути Топчидерско брдо, данас један од најлепших (ако не и најлепши) крајева у Београду. Данас је ово лепо уређен кварт са обиљем зеленила, лепим и раскошним породичним кућама најбогатијих Београђана, чистим улицама, отменим ресторанима. Све до 20. века, већи део Топчидерског брда био је под шумом (осим западног, окренутог Сави). Ширењем Београда, део по део Брда је урбанизован, чиме се и сужавало и подручје на које се односи назива Топчидерско брдо. Изворно подручје под називом Топчидерско брдо је брдо које је географски оивичено: брдом Дедиње и долином Топчидерске реке на југу, долином Саве на западу, долином Мокролушког потока на северу и долином Бањичког потока на истоку.

Топчидерско брдо: црвена линија - географски положај, плава линија - данашњи појам Топчидерског брда

Сама етимологија назива је јасна - односи се на брдо које је изнад Топчидера. С обзиром да је Топчидер турцизам, свакако да је постојао неки назив за ово брдо и пре 16. века, од кад су Турци окупирали Београд и околину, али он није сачуван (или барем ја нисам нашао податак о њему).

Западна страна Топчидерског Брда је до иза Првог светског рата називана Ђурђево Брдо[1] и она је служила као осматрачница према областима преко Саве (Срем). На мапи Београда из 1893. године овај део Топчидерског Брда означен је као „Београдски виногради“. Касније ће замрети и назив Ђурђево Брдо (после 1927. године), а преовладаће назив Сењак који се уобичајио од краја 19. века. Голубовић[2] наводи тачно време и разлог настанка насеља на Сењаку: „настао је 1857. године када се после великог пожара сена на Калемегдану, чување и смештај сена сели на обај простор, где ничу мале кућице и простор добија име Сењак. Након тога ничу летњиковци“.

Како ће западна страна Топчидерског Брда у 20. веку постати Сењак, тако је североисточна страна прозвана Прокоп, по прокопу који је ту направљен за потребе железнице. Ова страна Топчидерског Брда раније је називана Малешко брдо, али је касније преовладао назив Прокоп. Када је почела изградња Главне железничке станице у Београду (1881-82), велике количине земље у камена насути су преко Баре Венеције, како би онуда прошла пруга. Та земља и камен копани су управо из Малешког брда. Тако је настао један велики кратер, до којег су ишле трачнице и где је заснована железничка станица Београд Центар, познатија као Прокоп.

Добро поље је био назив за зараван испод најзападнијег дела Топчидерског брда, испод самог брда (данашњи део Сењака) до Саве и од данашње трамвајске окретнице и кафане „Господарска механа“, до ушћа Топчидерске реке у Саву. У средишњем делу Доброг поља, при брду, своју вилу је подигао Арчибалд Рајс.

Коначно, са југа се назив Дедиње проширио на знатан део Топчидерског брда. О томе је кратак и ефектан опис дао Богдан Тирнанић у књизи „Београд за почетнике“:

,,Када je наврх Дедиња саграђен краљевски двор, богати снобови нагрнули су y том правцу. Многи снобови с Топчидерског брда почели су тада и свој део да називају Дедињем, јер им je овај други назив звучао отменије. Неки су име Дедиње натегли све до Топчидерске звезде, a неки га завукли чак до ,,Мостара“.

У административном смислу, Топчидерско брдо је између светских ратова било општина у оквиру града Београда и обухватало је подручје у својим географским границама, као и Дедиње и један део Бањичког брда. 1957. године, када је укрупњено подручје јединица локалне самоуправе, од општина Топчидерско брдо и Западни Врачар биће образована општина Савски венац.

И Дедиње је некад било пусто брдо (највиша тачка 209 метара НМВ), па су од времена кад је тамо саградио двор Петар Карађорђевић, како написа Тирнанић, тамо почели своје виле да граде богати Београђани. На старим аустријским картама из 18. века, ово брдо се наводи као: Dedina, Dedina Berg, Dedino brdo.

Обично се назив Дедиње повезује с неким дедом (у смислу претка или старог човека), или дедовином, али занимљив податак стоји у „Историји Београда“[3], где се наводи турски назив брда из средине 16. века, - Dede Bairi (Дедино брдо). Тумачење које тамо стоји је да је ово брдо било посед изесног београдског старешине једне исламске заједнице (месџида) у неубицираној Баба-Махмудовој махали у београдскојх вароши, а који се звао Дедезаде („Дедић“, син дервишког старешине деде).

Лингвиста Звездана Павловић[4] има другачије тумачење:

„Дедија, Дедина, Дедино брдо, Дедиње, ојк. Београд. Од личног имена Дедија преко синт. Дедија земља, коса и сл. С обзиром на велики комплекс земље и набројане синониме мања је вероватноћа да је именовање везано за апелатив деда, мада се и то не може пренебрегнути, као и за значење лексеме дедина, дедовина, баштина, наслеђен посед. Синоними могу бити изведени од других облика антропонима: Деда, Дедин.“

Јужно од Дедиња су насеља Канарево брдо и Миљаковац, а југоисточно Бањица.

Канарево брдо и Миљаковац су модерна насеља изграђена 1960-их, односно 1970-их година. Пре Другог светског рата била су у приватном власништву, под шумом и ливадом. У ранијим временима вероватно су била у била у атарима села Бањица и Кнежевац.

Иако многи Београђани мисле да је назив Канаревог брда повезан са канаринцима (или можда - Канарским острвима), оно овај назив носи по презимену предратног власника, Ђорђа Канаре. Канара, богати рентијер цинцарског порекла, је ово земљиште купио од претходног власника, а тада се брдо звало - Гољино брдо. Намера му је била да изгради „вртни град“ од малих кућа за издавање. Простор је био у близини Железничке колоније, засноване уз пругу која је ишла (и иде и данас) долином Топчидерске реке, и изградња оваквог насеља представљала је природни продужетак тог железничког насеља. 1930-их добар део овог „града“ је изграђен, међутим, после Другог светског рата, читав посед је национализован, а објекти порушени.

Топоним Миљаковац се не спомиње у грађи пре 20. века. Конструкција лично име + вац, изведена од старије верзије „вас“ = село, у овом случају Миљака вас (Миљаково село), можда указује да је некада овде било насељено место, вероватно мањег обима, које је назив понело по неком Миљаку, можда сеоском кнезу.

Топонима Миљаковац, Миљаковци и сл, има на више места по србском етничком простору. Име Миљак и презиме Миљаковић се помињу у повељама Немањића још у 14. веку.

Судећи према аустријској Церниц-Кајзеровој карти из 1721. године, брдо које је касније звано Гољино, а у 20. веку добило назив Канарево брдо, у то време звало се Karlsberg (Карлово брдо, вероватно по принцу Карлу Александру Виртембершком), а ранији назив био је Мајур. Назив се односио како на Канарево брдо, тако и на брдо на којем се данас налази Миљаковац. Сама реч мајур је у србски језик дошла из немачког, а мађарског је порекла, и означава сеоско пољопривредно имање са свим помоћним економским објектима и с њим спојеном обрадивом земљом, као целину.

Бањица је насеље на авалском путу, познато по блоковима модерних зграда саграђених 1970-их, премда постоји и даље један део Бањице у којем је насеље породичних кућа (у којима и данас живе неки потомци првих насељеника из 1830-их). Назив долази од многобројних извора који су се у подручју села налазили, а од којих су неки били минерални и термални („Приповједају да су ту некад биле бање, купатила“, Богић[5]). У страним мапама и историјским изворима, назив се јавља као: Bagna, Bagnia, Banya, Bainja, Banie, Panie, Bogna, итд. У домаћим, редовно као Бања.

Село је овде постојало у средњем веку, па и у првим годинама турске власти. У свим пописима београдске области током 16. века (1528, 36, 60, 82) помињу се напоредо два села: Бања и Бањица. Тумачи ових пописа су у недоумици који назив се односи на које данашње село. Већинско мишљење је да је Бања село које се налазило у близини данашње Бањице, а да се тај стари топоним Бањица односи на данашње село Јајинци, јужније на авалском путу.

То старо село Бања било је ближе Топчидерској реци, у подручју између брда Дедиње и помињаног Мајура / Карлсберга / Гољиног брда (где је данас улица Пере Велимировића, односно Месна заједница Кошутњак). Бања се након 1738. године више не спомиње, све до 1820-их, па се може закључити да је село расељено, односно запустело у време аустро-турских ратова, у којима су се ратни сукоби често одвијали баш у подручју јужно од Београда. 1823. године на месту некадашњег села, извесни Осман-ага, који је узурпирао Кнежевчанима један комад земље у долини Топчидерске реке, саградио је воденицу на Бањичком потоку и населио осам сиромашких породица избеглих однекуд из Србије 1813. године. Село је раселио Милош у склопу расељавања топчидерских села приликом градње Конака. Тада је засновано ново насеље од пресељеника из Бање и других расељених топчидерских села, тамо где су некад били извори, између Бање и Јајинаца. То ново насеље на исток од старог села Бања, прозвано је Бањица, који се назив касније раширио и на околину.

Иначе, у подручју Бање и Бањице налазили су се занимљиви објекти у прошлости: недалеко од тролејбуске окретнице налази се неолитски археолошки локалитет „Усек Бањица“, који припада Винчанској култури. Очито да су минерални и термални извори били примамљиви још неолитским људима. У римско доба овде је била бања. У време аустријске власти у 18. веку, ту су били купатила и рибњаци.

Почетком 20. века, на месту данашњег стадиона ФК „Рад“ налазио се хиподром, а на месту данашње бањичке пијаце било је фудбалско игралиште клуба претече „Рада“ (ранији називи „Бањица“ и „Развитак“). 1910. године, на Бањичком вису отворен је први србски аеродром (Летилиште). 1941-45. на Бањици се налазио највећи конц-логор у окупираној Србији.

Данас се од важних објеката на подручју Бањице налазе: Војно-медицинска академија, Војна академија, Велики спортски центар „Бањица“, стадион ФК „Рад“, итд. Такође, ту је и Бањичка шума, која је нека врста заштићеног подручја и у којој, у сред урбаног простора, живи већи број врста птица и мањих животиња.[6]

Поменуто је село Јајинци на Авалском путу. Ово село је у 16. веку називано Бањица. Томе у прилог иде и чињеница да Бањички поток извире управо ту, на подручју Јајинаца. Ово старо село вероватно је замрло крајем 17. века, да би се поново појавило средином 18. века. Према предању мештана, овде су живели неки муслимани Јајићи, па по њима долази и овај нови назив. Судећи по облику топонима, пре би се могло рећи да долази по турском личном имену Јаја, односно – Јахја, Јахија. У том смислу, најбољи кандидат је Јаја-паша, али не онај чувени паша Сулејмана Величанственог са почетка 16. века (јер у 16. веку доследно имамо топоним – Бањица), већ Јахјај-паша Хатибзаде, београдски мухафиз[7] 1743-1746. године[8], који је, могућно, овде имао свој посед. Становништво које је ту било насељено иселило се пре краја 18. века, с обзиром да је на почетку 19. века ово било пусто земљиште. Ново становништво је оно које је кнез Милош преселио из Топчидера 1830. године, о чему је већ било речи.

У подручју Јајинаца извире и поток Јелезовац (или Елезовац), који се улива у Топчидерску реку код Ресника. А у атару Јајинаца занимљив је и топоним – Врачар (њиве). О оном познатијем београдском Врачару биће речи касније.

Вождовац је крај у Београду и, у ширем смислу – градска општина. Језгро Вождовца је улица Војводе Степе и насеље са обе стране улице. До пред крај 19. века, овде су биле кумодрашке њиве и забрани, на косом терену који представља северне падине Торлака, спуштајући се према долини Мокролушког потока.

Први објекат подигнут у овом крају била је кафана (механа) београдског трговца Николе Стефановића, на раскрсници одакле су се рачвали Крагујевачки (Булевар ослобођења, раније Булевар ЈНА, Авалски друм) и Кумодрашки друм (Кумодрашка улица). Временом, у простору између два друма почели су да ничу и други објекти, најпре занатски, а потом и стамбени, па је настало једно мало насеље које није имало неки посебан назив, већ се означавало као – „Код Стефановића механе“. Крајем 19. века, држава је откупила Стефановићево имање за потребе смештаја артиљеријске касарне ван градског подручја. Изграђени су хангари, које је народ прозвао Топовске шупе, те је и цео овај крај тако прозван. Тада је у овом крају било већ 40-ак сталних кућа.

У знак сећања на победнички поход вожда Карађорђа на Београд, 1806. године, који је кренуо управо из овог краја – вождов табор налазио се на месту где је данас Вождовачка црква, мештани су почетком 20. века своје насеље прозвали – Вождово, да би 1904. и званично овај крај добио назив – Вождово насеље. Касније ће се уобичајити варијанта – Вождовац. Крајем 1920-их, јужно од тадашњег Вождовца, настала су још два плански грађена насеља – Чиновничка колонија и Предграђе Краљице Марије (у простору између новосаграђених улица Војводе Степе и Авалског друма). Временом ће се сва три насеља стопити, како у урбанистичком смислу, тако и заједничким називом – Вождовац.

Аутокоманда, која је данас једна велика саобраћајница без много објеката, свој данашњи назив дугује специјалним краљевским ауто-јединицима које су биле смештене у посебним објектима поред поменуте артиљеријске касарне. Народ је овај крај, данас део Вождовца, због тога прозвао – Аутокоманда, који је назив и до данас остао.

Не верујем да много људи то зна, али остаци Топовских шупа и данас постоје, на простору између Табановачке улице и Ауто-пута (као и остаци других зграда некадашње „Касарне краљевића Андреја“, наместо које се данас налазе индустријски објекти). Током немачке окупације у Другом светском рату, Топовске шупе су претворене у концентрациони логор за Јевреје и Цигане. Ово је био „пролазни“ логор из којег су заточеници упућивани у друге логоре или одвођени у смрт. Затворен је крајем 1941. године.

Маринков забран и Маринкова бара своје називе су добили по некадашњем поседнику, пиротском војводи из Првог устанка Маринку Маринковићу, чији се посед протезао од Авале до Мокролушког потока.

У долини Мокролушког потока, 1920. године засновано је још једно радничко насеље – Душановац.

Иако сам и сам некад мислио да је овај београдски кварт добио назив у част цара Душана, што и многи други мисле, овај назив, ипак, настао је по Душану Спасићу, београдском политичару и једно време министру привреде почетком 20. века, који је још пре Првог светског рата овде купио себи плац на којем је сазидао кућу за одмор (викендицу). Његовим примером повели су се још неки Београђани, па су од сељака куповали земљу и градили куће. Дакле, прича слична оној о Матији Бану и топониму Баново Брдо. Већ 1911. године, овде је било једно, данашњим речником речено – викенд насеље. Према његовом првом насељенику добија и име – Душановац. Обимније насељавање почиње после Великог рата, када се на слободно земљиште насељава радничка класа.

Душановац је заснован на десној страни Мокролушког потока, у удолини испод Врачарског брда (тачније, једног његовог дела који се данас назива Пашино или Лекино брдо). Касније се раширио и на леву страну Мокролушког потока на земљи поменутог војводе Маринка, испод најсевернијих падина Торлака, где је засновано друго, суседно, насеље – Вождовац.

Колико је далеко од града 1920-их година био Душановац, говори и податак да су се на почетку Улице војводе Глигора (данас Устаничка улица, онај њен део где се данас са обе стране улице налазе зграде судова) тада налазиле мокролушке бачије где су чуване краве и козе и прављен сир који је одатле одношен на продају у Београд. Иако је већину становништва Душановца између светских ратова чинио пролетаријат и мањи број државних чиновника, захваљујући удружењу Душановчана, на челу са Душаном Спасићем, кварт је сасвим урбанизован, па није доживео судбину Јатаган-мале (о којој ће бити више речи касније). Изградњом ауто-пута, 1970-их, Душановац је, у саобраћајном и урбанистичком смислу, подељен на два дела.

На Душановцу, у данашњој Устаничкој улици, налази се зграда Скупштине Општине Вождовац.

Најјужнији део данашњег Вождовца, иза којег почињу подручја Бањице и Кумодража, назива се – Трошарина. Ту је некад, на Крагујевачком друму, почев од 1884. године, успостављена трошарина – нека врста царинарнице или наплатног пункта, где је наплаћивана такса на унос робе у Београд, али и утврђиван идентитет људи који су хтели ући у шире подручје Београда. Иако је у околини Београда било још неколико трошарина на другим друмовима, само је по овој вождовачкој назив целом крају остао и до данас.

Још један београдски крај раније је називан - Трошарина, а по трошарини која се крајем 19. века налазила на врх Топчидерског брда, на углу данашњег Булевара војводе Радомира Путника и улице Љубе Јовановића. Данас је ту, на неколико десетина метара од самог угла наведених улица, Манастир Ваведења Пресвете Богородице (заснован између светских ратова).

На југ од Вождовца према Авали, на брду Торлак је старо село Кумодраж. Некада је Кумодраж био главно насеље у овом делу београдског приграђа, но, касније су на подручје кумодрашког атара настала бројна модерна насеља (Вождовац, насеља: Браће Јерковић, Степа Степановић, Медаковић), што, видели смо и на примерима Кнежевца и
Жаркова, није усамљен случај. Данас је Кумодраж само једно у низу насеља на подручју градске општине Вождовац.

Изворно село је онај део који се данас назива Старо село. Касније су насељени и крајеви Топола, Липак и Бела земља (топоними све сами говоре), који су још крајем 19. века срасли са главним насељем. Занимљиви топоними на подручју Кумодржа су и: Северово брдо, Стражара, Дуго било, Долови, Бандера, Камен, Одмор, Павитине, Ђоричина мандра, итд. Са Торлака према северу тече Кумодрашка река (односно – поток). Данас је каналисана и тече испод саобраћајница. Ток јој иде испод данашње Кумодрашке улице, а улива се, такође испод земље, у Мокролушки поток, на Душановцу.

Кумодраж се помиње у турском дефтеру из 1528. године, али је село сигурно постојало и у предтурско време. Цвијић[9] наводи да је ранији назив Кумодража био – Куманово, вероватно по неком његовом давнијем поседнику који је био Куман. Са друге стране, Пауновић[10] је записао да овај топоним долази „по неком Кумодрагу, како нам то кажу турски извори из 1560. године, када се као џемат под овим именом води“.

Кумодраж никад није замирао, већ се непрекинуто помиње у свим пописним документима (турским, аустријским и у 19. веку србским) од почетка 16. века до данас. На подручју села постоји археолошки локалитет који се повезује са Винчанском културом, што указује да овде насеље постоји већ хиљадама година. Највећу кризу Кумодраж је проживео у првој половини 18. века, за време честих ратова и смена аустријске и турске власти. 1713. године, у селу су биле живе само две куће, а турски попис из 1741. даје податак да у Кумодражу има 6 становника. Занимљиво је да овај пописник помиње и село Доња Јана у подручју Кумодража. Риста Николић[11] почетком 20. века овде налази неколико родова који су ту старинци из велике давнине („још од Косова“).

Свакако, највећа знаменитост Кумодража је чињеница да је ово село изњедрило војводу Степу Степановића.

Један гребен брда Торлак, између атара Кумодража и Мокрог луга зове се Голо брдо (248 м НМВ). Још један од северних гребена Торлака назива се Митрово брдо. Испод Митровог брда је засновано модерно насеље Браће Јерковић. Назив насељу долази по браћи Душану и Небојши Јерковићима. Они су из места Огар у Јужном Срему. Обојица су били учитељи, као што је био и њихов отац Милан, а затим и учесници Другог светског рата, у партизанским одредима. Душан је био командант Ужичког, а Небојша Мачванског партизанског одреда. Обојица су погинули у јесен 1941. године, а касније проглашени народним херојима. Огарски Јерковићи су старином са Баније (село Катиновац код Топуског). Овај део Београда је био само један мањи крај у подручју Вождовца. Главна улица која пролази туда од 1946. године добила је назив – Браће Јерковић. Како се од 1950-их на даље около ширило модерно насеље, временом је оно прозвано по улици и постало посебан кварт на подручју Општине Вождовац.

Даље на север од Митровог брда према Мокролушком потоку је још једно модерно насеље – Медаковић. Назив носи по србском дипломати, историчару и новинару Милораду Медаковићу. Медаковић, родом Далматинац (Зрмања), био је Његошев пријатељ, ађутант и сарадник на издавању „Горског вијенца“, затим и лични секретар књаза Данила (од којег је добио и титулу војводе). Био је дипломата у Србији и Русији, а упамћен је и као први црногорски фотограф.

Једно од већих београдских брда, по површини, а највише по висини је Торлак.

Иако се данас под Торлаком сматра само онај његов шумовити део, између Кумодража и Белог Потока, у географском смислу, ово брдо је далеко пространије, а на његовим обронцима су настала насеља Кумодраж, Jајинци, део Вождовца и ново насеље Степа Степановић, док се делови Торлака налазе и у атарима Великог Мокрог Луга, Калуђерице и Лештана. Највиша тачка је 331 метар, на углу улица Земљорадничка и Даљска у Кумодражу.

Помиње се у дефтеру за Београдску нахију из 1528. године, као насеље са мешаним влашким и земљорадничким становништвом. Управо присуство сточара са влашким статусом можда указује да назив брда и насеља долази по њима (при чему би се радило о власима Торлацима из источне Србије).

Етимологија речи торлак се тумачи на неколико начина:

„Torlak је турска лексема „неискусан, неук, невешт младић“; топоним Торлак, брдо код Београда; презиме Торлак (Шкаљ. 1966; Скок, Рј. под tárlak). Уз ороним Торлак пише „брдо, појате, кромпириште, обложине“ (Динић, И.). Једно од значења у објашњењу је °појате*; није јасно да ли је мотив именовања оронима тор, трло или антропоним, надимак онога коме је то земљиште припадало. Торлак, Торлаци су становници Тимочке долине чији се говор разликује од говора тога подручја“.[12]

„Торлак: Ово старо насеље, настало је у Београдском пољу. Назив је турски и значи – ветрогоња. Међутим, старог насеља је одавно нестало, а данашње је новијег датума.[13]

„Поједине групе Шопова придевају једне другима подругљиви надимак Торлак, Торлаци, који је начињен од турске речи Тарлак (глупак, безјак, простак)“.[14]

„Торлак = разметљивац, хвалисавац“.[15]

Торлак, поглед са истока (са: Гугл мапе)

Бели поток је старо насеље које се сместило у удолини између Торлака и Авале. Етимологија је јасна. „Село је названо по потоку, такозваном Белом потоку, јер се, наводно, на њему девојке платно белиле. Познато је предање, да је ту „једном добро родило бијело жито“, а има више поточића, па се овако село назвало“.[16]

Као и Торлак, Бели Поток се под тим називом помиње у дефтеру за Београдску нахију из 1528. године. Бели Поток је познат и као родно место војводе Васе Чарапића - Змаја од Авале.

Пиносава се налази између Авале и горњег тока Топчидерске реке.

„Највећи део терена је благо таласаст и сама површ на којој место лежи представља, рекло би се, једну котлину оивичену Авалом, Торлаком, Бањичким Висом, Кошутњаком, Петловим Брдом, Девојачким Гробом, Љутом Страном, Парцанским Висом, Ковионом и рипањско–врчинском вододелницом. Главни и пољопривредно најпогоднији терени налазе се на јужној страни према Рипњу, северној према Реснику и Раковици и западној, ниже насеља, као и у долини Топчидерске реке. У ствари, читава површина земљишта је избраздана са неколико већих или мањих јаруга и потока, који од подножја Авале теку према Топчидерској реци“.[17] У тој котлини смештена су села Пиносава, Рушањ, Ресник и Рипањ.

У дефтерима за Београдску нахију из 1528, 1536. и 1560. године уписано је авалско село Колари. У дефтеру из 1572. године, уписано је „село Пиносава, други назив Колар“. У дефтеру из 1640/41. већ се наводи само назив Пиносава. Дакле, назив Пиносава највероватније потиче из друге половине 16. века. Један локалитет на подручју Пиносаве и данас се назива - Коларнице, у којем је, можда, очуван ранији назив села.

Риста Николић[18] наводи да „ово село није ранијег постанка, свакако није старије од 18. века“. Међутим,. наведени подаци и генеза назива из турских дефтера говоре другачије. Свакако је село Колар из претурског времена. Можда данашње становништво потиче из последњих три столећа, али континуитет са старијим (можда временом исељеним или изумрлим) становиништвом постоји. Иначе, село се дели на изворни део - Пиносава (Арнауташи и Горњи крај) и Табориште. Табориште назив носи по турском табору Балил-бега чија је војска овде победила угарску војску 1515. године.

„Тачно значење садашњег назива места није утврђено. По једнима назив потиче од латинске речи Рinus (што значи бор и др. четинари) којих је, можда, некада било више на Авали; по другима по веначком изгледу са Авале према Сави, јер иста латинска реч упућује на венац, лађу. У корену јој је и реч Рinnа – стрела (што указује на гађање стрелама са Авале према Сави). Постоји и мишљење да су тадашњи житељи израђивали “'пинокоте" за стављање умешеног теста, припремљеног за печење хлеба и да је, преобраћањем те речи у ““пинокотава", настала Пиносава“.[19]

Постоји и она прича о грофу Пину Савојском, чији је посед било село, тада, у 15. веку, вероватно под називом - Колари, а можда је временом прозвано Пиносава по њему. Заиста, када спојимо грофово лично име и назив куће из које је изникао, добијамо назив села: ПИНО+САВојски. Овом тумачењу у прилог не иде чињеница да код Младеновца (у подручју села Кусадак) постоји манастир истог назива – Пиносава. Осим ако гроф Савојски и овде није имао свој посед?

Два суседна подавалска села Рушањ и Рипањ припадају различитим београдским општинама, Рушањ - Чукарици (један део Рушња - Орловац припада и подручју Општине Раковица) а Рипањ - Вождовцу.

Рушањ је на запад од Пиносаве. Пописан је у попису влаха Београдске нахије из 1528. године, као и у дефтеру из 1536. године. у дефтеру из 1640/41. године село је уписано као - Рушне. У разним изворима, Рушањ се помиње и као Руксен, Русан, Велико село, Старо село. Село помиње Евлија Челебија у свом путопису кроз Србију 1664. године, као село у којем живе Срби и Бугари.

Иначе, топоним Рушањ постоји и у Неготинској Крајини (некада самостално село, а данас у атару Мокрања). Не знам имају ли ова два насеља историјске везе, у ком случају би топоним могао бити пренет.

У основи топонима могао би бити глагол рушити, односно придев рушан (можда у смислу конфигурације тла где је средишњи део села у удолини окружен брдима). Но, онај назив Русан можда указује и на неко лично име?

Један локалитет у Рушњу назива се Требеж, што је чест топоним у нашем етничком простору, и означава – крчевину, искрчену шуму. Југозаопадни део Рушња – Липовица.

Рипањ је на југ од Рушња.

Рипањ око 1900. године (са: politikin-zabavnik.co.rs)

Пописан је у турским дефтерима 16. века (први пут 1528) као село у Београдској нахији Смедеревског санџака, док га у дефтеру из 1640/41. налазимо у Авалској нахији (уписано као - Хрипне). У дефтеру из 1528. године, пописани су житељи села Тодорово, који су били муселими авалске тврђаве, односно вршили су неку војну или управну службу за османску власт, али није прецизно наведено коју, због чега су били ослобођени плаћања дела пореза. По њима је Тодорово прозвано Муселимци. Данас је део Рипња. Осим Тодорова, на подручју Рипња налазила су се у почетку турске власти села Чаршија и Паланка.

„О постанку имена Рипња М. Ђ. Милићевић забележио је ово: „Селу на истоку, поред реке, има стена, која се зове Рипа. Неки саљаци веле, да је од те Рипе и селу дошло име Рипањ. Али ваља уз то поменути, да се она сама чешма у селу, која је на југоисток од цркве и школе, под самим брдом Зове Рипањ“. Неки, опет, овако размишљају и постанку имена села Рипањ: Кад су на месту Паланци постојала Паланка – насеље, где су биле топионице и ради њих мехови; када су се ти меховима радило чуло се далеко, и по томе, што су се ти мехови дизали и спуштали, „рипали“, и село је, веле, добило име Рипањ. Постоји и још једно домишљање о постанку имена села... О настанку имена Зуца, као и Врчина и Рипња, у народу постоји овакво размишљање: За време Турака села су се, веле, често помештала са једнога на друго место. Једном дође спахија у упита: „Овде је било село“? На то му одговоре: „И на овом брду зуцау, и онамо врчау, а тамо рипау“ . Oд тога „зуцау“, „врчау“ и „рипау“ названа су села Зуце, Врчин и Рипањ“.[20]

Испис Хрипне из средине 17. века указује да је изворно име села било Хрипањ. Основа хрип- је повезана са именицом хрипа, хрипање, односно глаголом хрипати – кркљати, стењати. Можда је повезано са неким водотоком који је хрипао овуда, па од њега – Хрипањ. У Босни (код Кључа) постоји село Хрипавци (у неким изворима и – Хриповци), а у средњевековној Херцеговини било је село – Хрипац. У дефтеру за Охридски санџак из 1583. године налазимо лично име – Хрипин (село Звирина, Гора).

Војислав Симић[21] износи претпоставку по којој је старији назив Рипња заправо – Рупањ, и то по старим рударским рупама на подручју овог насеља.

На подручју данашњег Рипња постојао је средњевековни трг Рудиште, у оном делу села који се данас називе – Паланка, на месту „где се састају потоци Зовљак, Љута страна и Тапавац, чинећи речицу Паланку“. У Рудишту су се налазиле топионице олова које је вађено на широком простору између Космаја и Авале. Осим олова, из руде је издвајано и сребро и злато.

Богумил Храбак[22] овај трг назива Рудишта и наводи како је почетком 15. века он припадао „српским калуђерима из Београда“, а 1453. године угарски краљ Владислав трг, све са околним селима, рудницима, земљом, дао је у посед Јаношу Хуњадију (у документу, трг се наводи као Rwdischa). Колико је важно насеље био овај трг, говори и чињеница да су средином 15. века овде своју повелику колонију имали и Дубровчани, на чијем челу је био племић Никола Соркочевић. У једном дубровачком документу из 1455. године, помињу се дубровачки трговци којима су људи цељског грофа опљачкали, између осталог, и сребро „ad pondus de Rudista“. У 16. веку, османска власт трг Рудишта назива – Паланка, како се и данас назива овај део Рипња.

Маринко Пауновић[23] је забележио да је Рудиште замрло када се становништво, које се углавном бавило рударством, „у пролеће 1515. г. цело иселило у Аустрију“.

Положај Рудишта, на мапи - Паланка (из рада „Старо и савремено рударство у околини Авале“ Војислава Симића)

Зуце је село источно од Авале, у самом подножју.

На источној страни Авале пронађени су многи трагови рударства и рударских насеља, од неолитских, преко римских, средњевековних, закључно са турским из 16. и 17. века. Село се до 15. века налазило на локалитету Бели камен, где су пронађени и остаци цркве (неки кажу манастира) коју је, према предању, подигао краљ Милутин почетком 14. века. У време турске власти Зуце се налазило на локалитету Старо село, а касније крајем 18. века заузима своје данашње место.

Током 16. и 17. века у Авалској нахији у турским дефтерима село се помиње под следећим називима: 1528. Торкол, друго име Зуце; 1530. Торкол, друго име Зуци, 1536. Торкол. У ова три пописа становници Зуца су муслимани. По свој прилици је село замрло пре турског освајања Београда (према неким претпоставкама, још у првој половини 15. века, када су Турци заузели Авалу и околне крајеве). У дефтеру из 1560. године село је пописано под називом Зуце и у њему 16 србских кућа. Шта се десило са оним муслиманима, остаје питање. Вероватно су пресељени на неко друго место где су били потребнији османској власти. Такође је непознато и одакле је ово србско становништво насељено у међувремену, да ли су у питању житељи околних села који су се доселили на свеже испражњено селиште или се ради о некој даљој сеоби. Имена су уобичајена за оно време, каква налазимо и по другим дефтерима. Једино упадљиво име које се ретко среће је Искросав, које можда указује на правац досељења из источних (бугарских) крајева. У дефтеру из 1640/41. постоје два села - Горне и Долне Зуце. Колико је познато, село се укупно три пута премештало по источним падинама Авале, тако да је могуће да је ово била нека од прелазних фаза, где налазимо једно старије насеље у замирању и млађе које ће остати до данас. У 18. веку, аустријске мапе бележе село као Sutze.

О пореклу назива постоје разна мишљења.

Аутор књиге „Зуце село под Авалом“ Миладин Николић пише: „Претпостављам да име насеља Торкол потиче од турске речи “торкуља", на латинском торкулар - справе која је служила за цеђење грожђа и другог воћа, а имали су је само муслимани у Босни, а Срби ретко“.

Реч торкол би могла доћи и из мађарског језика. На мађарском torkol значи - грлић, па би се ово могло тумачити у неком географском смислу. Присуство Угара у Београду је сасвим јасно, а чињеница да је Зуце било рударско насеље указује на његов значај и за некадашњу угарску власт. У тој варијанти, Турци су од затеченог становништва (можда је чак било мешано србско-угарско) преузели оба назива. Чак је веома вероватно да су Торкол и Зуце у претурско време била два засебна села - Торкол рударско, мешовитог живља, а Зуце србско. Иначе, што се угарског присуства по околини Београда тиче, оно је посведочено и народним предањима, где се у многим селима преноси предање да су пре њихових предака ту живели „Маџари“, затим многи локалитети који су некад били „маџарска гробља“, итсл. Премда су мишљења по овом питању подељена. По једнима, ти топоними су последица стварног угарског присуства, док други сматрају да се ради о словенским гробљима становништва које се иселило на север пред Турцима, а да придев „маџарски“ потиче од досељеника са југа којима су сви северније од њих, под угарском влашћу, били - Маџари.

О називу Зуце постоје још неке верзије порекла овог топонима, једну коју је навео Риста Николић поменух пишући о Рипњу, а Миладин Николић наводи и ове:

„Прича се да је Зуце добило име и по дивљим пчелама, којих је било пуно у шупљем дрвећу по селу и около њега, на по опонашању зујања пчела Турци су дали насељу име Зуце. Слична је и претпоставка да су се Турци сакупљајући дажбине по насељу Торкол, уплашили када су чули да је нешто у оближњем грму шушнуло, зуцнуло, јер је у то време у авалским шумама било много разбојника и хајдука, и викнуо: “Шта то зуцну!“ Тако Зуце доби име“.[24]

По свој прилици, ово су све народна домишљања како објаснити неразумљив топоним. Онај испис Зуци из 1530. године звучи као упрошћена множина од неке речи (Зувац - Зувци, Зухац - Зухци, Сухац - Сухци, можда чак и Зубац - Зубци или Судац - Су(д)ци - као што смо од речи судик добили Шудикову у Полимљу), па би можда на тој страни требало тражити корен овог топонима.

Реља Новаковић[25] као могуће објашњење топонима Зуце наводи старији словенски топоним у Полабљу - Zutzen. Данас сасвим понемчено у Zützen. Место се налази негде на средини између Берлина и Дрездена.

Степашиновац је некадашње подавалско село, које је данас само део Рипња (који се назива и – Чаршија). У свим турским дефтерима 16. и 17. века, као и аустријским мапама 18. века се помиње. Помиње се и до почетка четврте деценије 19. века у арачким тефтерима, а затим га више нема.

У турским дефтерима је уписан као Степашиновац а једном као Становац, 1560. године. У аустријским мапама је уписан као Пашиновац, што онда повлачи сасвим другачију конотацију. Вероватно је сам народ временом упростио првобитни назив, а свакако је било и турског утицаја. Занимљиво је да, иако испод саме Авале (налазио се на север од Рипња), Степашиновац је у турско време припадао нахији Железник, док је Рипањ био део Београдске или Авалске нахије.

Мапа са селом уписаним као Paschinovaz[26]  (Занимљиво је како је на мапи уписана Авала, као - Albilla)

Могући одговор како је село Степашиновац замрло, а на његово место се проширио атар Рипња, даје писмо књаза Милоша од 13. марта 1825. године, где пише старешинама подавалских села:

„Што се каса Рвата населивших се у Степашиновцу и непокорних, за њих препоручујем да их, по прошенију Врчинаца, Зучана и Рипањаца на њина села растурите, сељанима овим заказавши да им добре баштине даду, а Рватима самим наложивши да се, унапредак, боље владају, да се не би морали опет претресати“.[27]

Дакле, у Степашиновац су се доселили „Рвати“ (9 породица), односно досељеници са подручја Аустрије („Рватима“ су обично називани досељеници из Лике, Крајине или Славоније), којима су затим подељени поседи по околним селима, вероватно како би се растурили и лакше утопили у нову средину. Арачки тефтер из те 1825. године наводи управо 9 домова у Степашиновцу. Вероватно је да је старо становништво и пре тога замрло или се сасвим иселило након пропасти Карађорђеве државе. Већ следеће године (попис села Београдске епархије из 1826. године), село Степашиновац има само 4 куће, што значи да је Милошев налог врло брзо дао резултате. После 1831. године, нисам нашао на даље помене Степашиновца као самосталног села.

Врчин је већ помињан што се тиче етимологије назива овог подавалског села, она народна верзија, описана код Зуца. У турским дефтерима 16. века село је у Грочанској нахији, уписивано као - Хрчин (Hirçin), а у дефтеру из 1640/41. као - Хрчић. Ови исписи указују на могућни постанак топонима од личног имена - Хрча. У време аустријске власти у 18. веку, село је уписивано као: Vrсzi, Wertschan и Вречин.

Лома[28] овај старији облик топонима повезује са хрчком - „сх. хрчин, придев од хрч-ак у Хрчин (у турским пописима XVI в. Hirçin: Шабановић 1964, 70 и др.), од XVIII в. и данас Врчин, поток и село код Београда, уп. Hurchin, Herсin, Hrechin XIII—XV в., поток у Туропољу (Wippel 1963, 34, без задовољавајућег етимолошког решења): прасл. дијал. xbрчbинb (сам основни зооним xbрчbкb потврђен је поред српскохрватског само још у словеначком и словачком), са чим се слаже појава нашег топонима на два места на јужном панонском ободу“.

Са друге стране, с обзиром да се и речица која протиче кроз Врчин исто тако зове, могуће је да је назив водотока изведен од глагола хрчати (шумити, хучити), па је касније и насеље понело исти назив. Хрчава или Хрчавка је речица у Херцеговини (што иде у прилог тумачења назива села према хидрониму). У Славонији постоји село Врчин Дол (између Пожеге и Брода), које се помиње и у 17. веку, за време турске власти. На Западној Морави, код Кукљина, постоји локалитет Хрчине ливаде. У Чешкој (моравско-шлеска област) постоји место Hrčava. Хрчјаво (хрчяво) је старији облик придева (х)рђаво, у смислу лоше, неваљано.

Новаковић[29] и Врчину налази парњака у Полабљу - Vrecien. Такође, постоји још један по звучности сличан топоним на словенском северу, место Wretschen у Пољској код Познања. Ово је немачка верзија, док се тај крај налазио под пруском влашћу, а пољска верзија је Wrzesnin.

Иначе, у прошлости (од 16. века) на подручју данашњег врчинског атара постојало је још неколико самосталних села, која су се врменом утопила у Врчин: Карагача, Касабова (данас локалитет - Касаповац), Годен (данас - Годањ), Горњи и Доњи Гаврани (данас - Гавран), Орлово (данас - Орловица), Рибница (данас - Рамница).

Село се простире на југ и исток од Авале и данас припада Општини Гроцка.

Поменух некадашње село Орлово, а данас локалитет Орловица на подручју Врчина, ево још неколико топонима (зоонима) са подавалског простора:

Орловац (а чује се и верзија - Орловца) = падина Авале више Белог Потока под буковом шумом,

Орловац = подручје између Пиносаве и Ресника, некада под густом храстовом шумом (данас - њиве и ливаде),

Орловача = узвишење у атару Железника, на исток, некада под густом храстовом шумо, данас велико београдско гробље.

За све ове топониме је заједничко да су ти локалитети били места где су се гнездили и легли орлови.

- наставиће се -

[1] Можда се Топчидерско Брдо пре Турака звало управо Ђурђево Брдо?

[2] Голубовић Видоје, „Стари Београд, топографски речник“

[3] Група аутора, издање САНУ, 1974.

[4] „Ороними Србије“

[5] Богић Алимпије, „Опис врачарског среза, топографски рјечник"

[6] Обиље занимљивих података може се наћи на интернет страници Бањичана: banjica.org

[7] Мухафиз на турском значи – чувар, заштитник; у османској пракси, мухафиз је био војни заповедник неке области.

[8] Тричковић Радмила, „Списак мухафиза Београда“

[9] Цвијић Јован, „Психичке особине Јужних Словена“

[10] Пауновић Маринко, „Београд вечити град“

[11] Николић Риста, „Околина Београда“

[12] Звездана Павловић, наведени рад

[13] Пауновић, наведени рад

[14] Цвијић, наведени рад

[15] Ћирковић Сима, „Речник архаизама“

[16] Николић Риста, наведени рад

[17] Цветић Радоје, „Пиносава - подавалско насеље“

[18] Наведени рад

[19] Цветић, наведени рад

[20] Николић Риста, наведени рад

[21] „Старо и савремено рударство у околини Авале“

[22] „Средњевековни рудник и трг Рудишта под Авалом“

[23] Пауновић Маринко, „Београд вечити град“

[24] Николић Миладин, наведени рад

[25] У раду „Поводом Београдске нахије на Вуковој административној карти Србије“, објављеном 1983. године, који је занимљив покушај доказивања присуства словенског племена Бодрића у северној Србији путем топонимије ове области и истих и сличних топонима Полабља.

[26] Из рада „О ишчезлим селима на подручју Београда“, Реља Новаковић, 1991.

[27] Крестић, Петровић, „Протокол кнеза Милоша Обреновића 1824 - 1825“.

[28] Лома Александар, „Српскохрватска географска имена на –ина, мн. ·ине: преглед типова и проблеми класификације“

[29] Новаковић Реља, „Поводом Београдске нахије на Вуковој административној карти Србије“

Насловна слика са: avalainfo.com

The post Топонимија Београда (2) appeared first on Порекло.

БЕОГРАДСКА ПОСАВИНА

Рудманово (или Рудман) је било село на обали Саве, у висини горњег (јужног) шпица Аде Циганлије. Село је било на важном путу који води обалом Саве на запад. На аустријској мапи Краљевине Србије из 1718/19. године[1], Рудманово је уцртано на око три километра на север од Железника. Касније се село више не помиње, а данас у подручју Железника постоји локалитет Рудманово (ливада), додуше знатно ближе самом Железнику. С обзиром да се село налазило између две воде - Саве са једне и плавног Макиша са друге стране, могуће је да су се Рудмановци иселили према Железнику због изливања Саве или плављења из Макиша.

Порекло самог топонима није сасвим јасно. Постоје мишљења да се село раније звало Радмановац. Заиста постоји једно село овог назива, забележено од турских власти 1560. године у Београдској нахији, али није поуздано да се ради о истом селу, нарочито јер се оно те 1560. године наводи као „запустело“, а и језички преображај из Радмановац у Рудманово за релативно кратко време не звучи баш извесно.

Корен руд- би могао имати везе са неким рудником или рударским занатом, нарочито кад знамо да је оближњи Железник био рударско место и да цело то подручје јужно од Београда које гравитира Авали било познато по средњевековном (а и каснијем) рударству.[2]

Још једно село надомак Београда, чији назив има везе са средњевековним и каснијим рударством је Руцка, нешто западније од раније помињаних подавалских села. Данас је Руцка мало село окружено знатно већим атарима Велике и Мале Моштанице и Умке, док је некад сеоски атар био много шири. У ширем атару Руцке, у почетку османске власти (друга половина 15. века) постојала су села Луково (данас локалитет Самар) и Дренска (данас Дренова). Средином 18. века, у подручју Руцке постоји велико село Дубоко. Старо село је запустело вероватно крајем 18. века, и становништво се никада није вратило, што су искористили Моштаничани и Умчани да се рашире на атар Руцке. Тада (1820-их) је забележено да су они заузели неку земљу која је припадала старом селу Руцка. Село је поново насељено 1825, у време књаза Милоша, и то Личанима („Рватима“), који су се најпре населили у београдској Савамали, затим су пресељени на Аду Циганлију и чукаричку обалу Саве, и коначно, на подручје Руцке.

Откуд назив Руцка? Александар Лома[3] износи, вероватно оправдано мишљење, да је топоним Руцка настао упрошћавањем од изворног - Рудска, а што може имати везе са подавалским рударством, па чак и као раселица подавалског Рудишта. И понегде у документима и литератури може се наићи на старији облик - Рудска. Очито је дошло до сажимања гласовне групе, па је село у полуписменој Србији Милошевог времена и званично уписано као - Руцка. По истом правилу као кад неко слабијег образовања уместо Шведска напише - Швецка.

Моштаница

У 16. веку, почев од дефтера из 1528. године, у нахији Београдској (1528. у кнежини Русмира Рачевића) забележене су три Моштанице: Доња (данашња Велика Моштаница), Горња (данашња Мала Моштаница) и Средња Моштаница (која је запустела негде на прелазу из 16. у 17. век; данас је то локалитет Селиште између Велике и Мале Моштанице). У дефтеру из 1640/41. године[4] пописана је само Горња Моштаница. Доња је такође у међувремену запустела, али је касније поново насељена, можда од стране Моштаничана из Горње Моштанице. Називи Велика и Мала Моштаница заживели су током 18. века.

Сам топоним Моштаница је код нашег народа уобичајен за водотокове (реке, потоке) који су премошћени, тако да би се могло закључити да су и ова некада три а данас два насеља надомак Београда, свој назив понела по некој речици или потоку који су на том месту премошћени.

У књизи „Велика Моштаница“, аутор Духомир Цветковић наводи неколико претпоставки о пореклу назива Моштаница:

Риста Николић је забележио предање из народа које каже да је место (односно сва три некадашња насеља) добило назив по спахији Моштаници чији је посед ту био. Не знамо како се ово место називало пре 1528. године, тако да је тешко тврдити да ли се и у претурско време звало Моштаница, па, отуд, ни ова претпоставка о спахији Моштаници није искључена.

Друга претпоставка је да је село добило назив по манастиру у којем су биле мошти неких светитеља, па је називан Моштаницом. По предању, манастир је задужбина краља Драгутина, са краја 13. века. Ова претпоставка није немогућа, с обзиром да Драгутин јесте у другом раздобљу своје власти, као сремски краљ, држао и ово подручје. Манастир је више пута разаран, најпре приликом најезде Турака средином 15. века, а после и током аустро-турских ратова 17. и 18. века. Последњи помен Манастира је крајем 18. века. Вероватно је разорен у време аустро-турских сукоба или по пропасти Карађорђеве државе. Постојање некадашњег манастира потврђује и локалитет Прњавор у Великој Моштаници[5] на којем су својевремено пронађен и неки остаци грађевине, али како је то било у комунистичко време, они су затрпани а преко те локације је направљен пут.

Трећа претпоставка је да је назив дошао по мосту који се налазио на Дољанском потоку који протиче кроз Моштаницу. Ова верзија је најприхватљивија, а ако се и манастир звао Моштаница, извесније је да је он свој назив понео по месту код којег је саграђен. Према предању, манастир се налазио баш поред моста којим је премошћен Дољански поток.

Један занимљив топоним са подручја Велике Моштанице је локалитет - Шума горостасна. Некада је у том делу моштаничког атара била густа храстова шума са појединим стаблима високим и преко 15 и 25, па чак и преко 30 метара висине (што се види према дрвној грађи неких старијих објеката у селу). Данас је шума већином искрчена.

Сава код Умке (са: https://mapio.net)

Умка је насеље на Сави, на север и северозапад од Руцке и Моштанице.

Риста Николић[6] пише да се Умка раније звала Моравци, а да је назив Умка каснијег порекла. „То је, веле, било због овога. Погинуо је у селу Турчин и становници су морали да плате крвнину. Да би избегли плаћање крвнине промене име селу назвавши га Умком уместо Моравци. Данас се само једно брдашце према Сави зове Морачко брдо, по некадашњем имену села Моравци“. Можда су Маријовци из дефтера из 1640/41. године (чија убикација није поуздана) заправо Моравци - стари назив Умке. По редоследу навођења у дефтеру, у групи села Шумадијске Посавине и Колубаре, имало би логике. Назив Маријовци подсећа на област Мариово у јужној Македонији, на средњем току реке Црне, источно од Битоља. Житељи Мариова се називају Мариовцима, па није немогуће да је неки досељенички талас донео овај топоним у Београдску Посавину, а да је касније преображен у – Моравци, што је знатно ближи појам живљу Србије. Топоним Морачко брдо, опет, указује на сасвим другу област и сасвим другачије порекло становништва.

Назив Умка свакако потиче од неке од (х)умки по приобаљу Саве.

Остружница је још једно насеље на Сави, на север од Умке и на запад од Железника.

Риста Николић[7] за Остружницу пише да се "не зна од куда је име селу, а крајеви су прозвани: "Брђани" због брда, управо косе, на којој је село а "Доља" због долине, доље у којој је село.

Остружница је могла име добити по остругама - бобичастом воћу оструги (дивља купина), a oструга је и србски назив за мамузе. Лингвиста Михајло Шћепановић[8] заступа мишљење да је вероватно најпре неки локалитет назван Оструге (због купина), па се назив проширио на насеље које је ту засновано. У корену назива оструга је придев "остро" - оштро, шиљато, што може имати везе са трњем купине.

Топоним Остружница није тако редак у нашим крајевима и топоним је свакако словенског порекла. Један од најстаријих познатих средњевековних рударских тргова у Босни носио је управо назив - Остружница (код Фојнице). Помиње се у документу из 1349. године, а вероватно је постојао и знатно раније.

Топоними са основом „остро“ су чести у словенском свету, па тако и код нас: Остра (Чачак), Острвица (развалина старе тврђаве на Руднику), Остриковац (Ћуприја), Островица (код Ниша; на Пештеру), Острозуб (Црна Трава), Острц (Власотинце), такође и врх Острило на Пештеру, у Црној Гори стена и Манастир Острог, Остро и Заостро (код Берана), Заострог (Улцињ), и још многи други. Придев „остро“ има значење голог, кршевитог, истакнутог врха на некој планини. Отуд и топоними са овом основом углавном се налазе у таквом крајолику.

Другачије тумачење даје Звездана Павловић[9], конкретнос за топоним Острог у Црној Гори: „Острог је опкоп, табор, тврђава, као географски термин значи место на коме се налазио или се налази острог“. Судећи према крајолику и стени у којој се налази Манастир Острог, ипак се чини прихватљивијом она верзија о кршу и голети.

У историјским изворима, у 16. веку налазимо три насеља на подручју београдске Остружнице: Остружница, Горњи Дољани (или само Дољани) и Доњи Дољани. Дољани су били село јужно од Остружнице, негде у троуглу између Велике Моштанице, Сремчице и Липовачке шуме. Доњи Дољани су били ближе Остружници, негде између Велике Моштанице, Сремчице и Остружнице. И у дефтеру из 1640/41. постоје само Велика Остружница и Горњи и Доњи Дољани.

Дољани су помињани раније на овој теми. Помињу се и у првој половини 18. века у аустријским документима. Горњи Дољани су запустели крајем 18. века, а подручје између Остружнице и селишта Дољани раселио је Карађорђе током устаничке државе због куге. Већина Дољанаца се иселила у Остружницу, а део у Моштаницу. Село је затим запаљено, да се болест не би ширила. У Остружници и данас постоји род са презименом Дољанчевић, од претка тада досељеног из расељених Дољана.

У делу литературе ова три насеља се називају Горња, Средња и Доња Остружница.

Једна историјска занимљивост везана за Остружницу[10]: током аустријске власти 1730-их, почела је колонизација Немаца на крајњем северу Балкана, по околини Београда. Они су се углавном насељавали уз Саву и Колубару, где је било најплодније земљиште, али и најближе ранијој речној граници између Хабсбуршког и Османског царства, за случај бежаније у безбедније крајеве. Остружница је током претходних ратова запустела, тако да се у њу доселило 9 немачких породица из Вормса и Шпајера у Рајнској области. Изградили су и римокатоличку цркву и довели свог свештеника. Испрва је насеље требало да се назове Karlsdorf (Карлово Село) а касније су га мештани сами назвали Osterbach. У преводу овај топоним би значио „источни поток“, a можда и „Васкршњи поток“. Са друге стране, због сличности, можда постоји нека веза са старим називом, Остружница? Можда су колонисти хтели сачувати корен старог топонима и у новом називу?

Оsterbach на аустријској мапи из 1738. године

(Буни положај Остербаха северно од Топчидерске реке)

Немци су се повукли са својом војском после пораза код Гроцке у лето 1739. године, а Остружница је касније насељена што из околних села, што од каснијих колониста из разних крајева.

Остружница је знаменито место у историји Србије. Овде је почело модерно доба наше државе, одржавањем прве Народне скупштине у Карађорђевој устаничкој држави, марта 1804. године, што се може сматрати почетком парламентаризма код нас.

Сремчица је некада било мало село близу Саве, а данас велико приградско насеље, јужно од Железника.

Према ономе што је забележио Риста Николић[11], у народу је остало предање да се село некада звало - Провалија: „То је име постало због многих вртача којих и дан данас има у атару Сремачком. О имену Сремчица не прича се ништа ни у каквим архивским списама. Сматра се да је добило име од речице "Срем" можда после повратка из бежаније у време турске владавине. Велики број људи је бежао често преко Саве у Срем, а касније кад се ситуација смири они се поново враћају. Па можда су управо повратници из Срема у највећем броју дошли у ранијој "провалији" па је зато касније насеље добило име Сремчица“.

На потезу од Кошутњака и Жаркова до Липовачке шуме појављују се знаци крашке ерозије, тзв. покривени карст (по Цвијићу - мерокарст), чији је најупадљивији појавни облик управо присуство вртача, које се негде испуњавају водом и праве језерца. На подручју Сремчице има више оваквих вртача, као и једна претворена у језеро - Ракину бару. За Провалију се каже да је додатно издубљена вађењем руде, још од римског доба.

У турским дефтерима 16. и 17. века, село је забележено под називом који се код нас обично тумачи као - Сремица[12]. Међутим, Лома[13] даје нешто другачије тумачење: „првобитно име реке Сремшчица = Сремска река; од њега је, почетком XVIII в., забележена и варијанта са нормалном дисимилацијом шч > шт Srimstiza (Öbschelwiz), тј. Сримштица. При утврђивању историјата овог топонима проблем представља тачно читање његових најранијих записа у турским дефтерима XVI века; Шабановић чита у оном из 1528. Sremiça, 1530: Siremça, 1536: Siremiçe и река Sremiça, 1560: Siremçe и све интерпретира као Сремица, но таквом читању противе се доцнији облици имена са -чица / -штица < -шчица. Иза неких Шабановићевих транскрипција могао би стајати напросто топонимизован етник Сремци, од којег је даље изведен ктетик сремачки, уп. Сремачки збег y Рушњу, по избеглим житељима из Сремчице у турско време (Богић 1866)...“

Како год, јасно је да назив села има везе са Сремом, да ли по пореклу становништва, или по повратницима из сремских збегова, или по речици која тече на северозапад према Срему.

Посебан део Сремчице је модерно насеље Горица настало на истоименом брду. Етимологија је јасна.

Једна језичка непознаница је топоним Тараиш. На релативно малом подручју Шумадијске Посавине и Колубаре имамо чак три Тараиша, у сва три случаја су то делови неког сеоског атара. Један је у Вранићу, други у Мељаку (премда би се ова два Тараиша могла посматрати и као једна географска целина, само што припадају атарима двају суседних села), трећи у Железнику. У сва три случаја, Тараиш је некако издвојен део села од главног насеља. Међутим, нигде нисам могао наћи тумачење етимологије овог топонима. Постоје нека мишљења да је келтског порекла, али она не дају убедљиво образложење.

Још једно село на ову страну, које више не постоји, а занимљивог је назива је - Частрна. Реља Новаковић је писао о овом селу у једном од чланака „Још о неким ишчезлим селима“. Први пут се помиње у дефтеру из 1528. године, као Частрина, а касније у дефтерима из 16. века и као Чаштрина. Пописано је и у дефтеру из 1640/41, као Частрина. На аустријској мапи из 1718. као Zaschtrina, а на неким мапама као Частрно.

У Пописнику из 1818. године наводи се као Частрено, а у арачком тефтеру из 1822. године као Частрна. Пописи показују како је село замирало, јер је у сваком наредном број кућа био све мањи. У тефтеру из 1822. је, уједно, последњи помен овог села, па је веома извесно да је убрзо након пописа село замрло, а његов атар ушао у састав већег суседног села, у конкретном случају то је Дражевац, где се и данас један крај (под њивама) назива Частрен. Етимологија није баш најчистија, али би могло имати везе са чатрњом, што је наш назив за цистерну. Частрна и цистерна, делује као да имају исти гласовни склоп. Можда би могло имати и везе с речи – честар.

Железник

Jасно је да назив овог насеља на ободу Београда има везе са средњевековним и каснијим рударством. Риста Николић[14] наводи: „Село је веле прозвано по томе што се ту где је било село Железник дотеривало на волујским колима железо које је вађено у Провалији“.

Овде је постојало насеље још у римско доба, а вероватно и раније. Неки археолошки налази указују да се ту налазило и римско утврђење у функцији заштите рудника сребра и железне руде и топионице која се, верује се, налазила управо на подручју Железника. Према археолошким налазима, може се закључити да је средњевековно насеље овде постојало у 13. веку. Ови налази указују и на присуство мађарских рудара у првој половини 15. века у Железнику.

Први писани траг о Железнику (као тргу) је из дефтера за Смедеревски санџак из 1476. године, а затим и из 1516. и 1528. године, где је насеље уписано као Сухи Железник. Има, међутим мишљења да Железник пописан 1476. и 1516. године није овај београдски, већ рударски трг Железник у Браничеву.

Атар Сухог (?) Железника био је много већи него данас. Према неким подацима, простирао се од Чукарице, преко Макиша, до Остружнице, а само насеље било је нешто северније него данас (данашњи локалитет Кућерине).

У дефтеру из 1560. године помиње се Манастир Превелика (обично овакви називи - Пресвета, Пречиста, Превелика, иду уз Богородицу, па се може претпоставити да је у питању био Богородичин манастир) на подручју Железника који је порушен вероватно крајем 17. века, током аустро-турског Великог бечког рата.

Железник је претрпео једну велику разуру крајем 18. века. Када су фрајкори капетана Радича Петровић, у лето 1788. године, прешли Саву и у неколико окршаја баш на овом простору потукли турску војску, најжешћа битка вођена је код Железника. Касније су Турци за одмазду спалили село, након што је становништво отишло у збег.

Леополд Ранке 1864. године бележи да је становништво Железника ту досељено у два таласа: први талас из островичког краја (Рудник), а други „из Бугарске“. По овим другима један део Железника зову - Бугарски крај. Николић[15] има нешто другачију формулацију, па каже да се ради о досељеницима „из крајева Источне Србије који су блиски Бугарској“.

Неки занимљиви топоними са подручја Железника[16]: Седибаба, Чукундекино брдо, Гузоњски јендек (иначе, назив је по старој фамилији Гузоњић, која се касније разгранала на ужа презимена). Кроз Железник тече Железничка река у коју се улива Манастирски поток, који се назива још и – Читачка вода. Ту су и Орловачки поток и поток Грабљак.

У 16-17. веку на подручју атара данашњег Железника налазила су се и стара села која су замрла, али су остала у топонимији. То су Рудманово о којем је већ писано, затим Лисичани и Суходол (данас Суви До).[17]

Београдски Железник, иначе, није једини на србском подручју. Има их још неколико, нпр. речица и рударско насеље у Браничеву (Selesnich in Chuceua, помен из 1358. године), у Македонији (Демир-Хисар), затим село код Ниша, итд.

Помињући топониме овог дела београдског приграђа, треба поменути и покушај Реље Новаковића да докаже присуство словенског племена Бодрића у северној Србији путем топонимије ове области и истих и сличних топонима Полабља[18]. Тако, Новаковић налази у Полабљу парњаке за Железник (Zelezno), Остружницу (Ostrožne), Частрну (Častrov), Горицу (Gorica).

Свима је јасно како је назив добила Ада Циганлија, по циганском насељу које је тамо постојало у 17. веку. Турски назив је Ciganli Ada, у дословном преводу: Циганско острво.

Постоји једнa другачија тумачења назива Ада Циганлија. На више страница на интернету наведено је тумачење о келтском пореклу овог топонима:

"On verovatno potiče od keltskih reči „singa” i „lia”, koje znače „ostrvo” i „podvodno zemljište”. Naziv je dočaravao promenljivost vodostaja Save – pri niskom vodostaju, to je bila „Singa”, a pri visokom „Lia”. Ada „Singa-lija” se vremenom pretvorilo u Ada Ciganlija".

Ово тумачење сасвим сигурно није тачно, не само што је „на мишиће“ извучено из непоузданих речи (које се приписују келтском језику), и то поред већ постојећег логичног тумачења турским речима које описују речно острво насељено Циганима, већ се поставља и питање ко и како је келтски топоним могао пренети чак у 17. век, а да он притом не буде ни једном забележен пре тог 17. века. У прилог тумачењу етимологије Аде Циганлије иде и помен циганског насеља на самој Ади које је постојало у 17. веку, а можда и раније. Најстарији документован назив Аде Циганлије је на Кантелијевој мапи Краљевине Србије из 1689. године[19], где на уцртаној Ади пише: Isola de Zingari. Током аустро-турских борби за Београд 1716. године, Ада је послужила Аустријанцима за постављање понтонског моста, а касније је ту изграђен низ одбрамбених шанчева и ровова.

Ада Циганлија након тога више није насељавана. У Првом српском устанку, Карађорђе је Аду поклонио војводи Младену Миловановићу, за ратне заслуге (1809). Но, 1821. године, кнез Милош је острво прогласио за државно добро. На аустро-угарској мапи из 1870. године, Ада Циганлија је уписана као Grosse Zigeuner Insel.

(Аустро-угарска мапа из 1870. године)

У периоду од 1920. до 1954. године, на Ади се налазио затвор за тешке осуђенике (углавном политичке противнике најпре краљевског, а затим и комунистичког режима). Претпоставља се да је у затворском дворишту стрељан ђенерал Дража Михаиловић и да је закопан негде у близини затвора. Затворска зграда се налазила на простору где је данас управна зграда ЈП „Ада Циганлија“ и ресторан „Језеро“. Затвор је затворен 1954, а срушен 1956. године.

Мало људи зна да је и на десној обали Саве, наспрам Аде постојало још једно циганско насеље.

Цигани са Аде су у периоду аустријске власти у Србији у првој половини 18. века пресељени на обалу преко реке, где је настало њихово ново насеље, са обе стране ушћа Топчидерске реке у Саву (на простору где је, до скора, било посторејње „Југопетрола“). У документима се ово село помиње као Циганско село. На аустријским мапама са краја 18. века, ово циганско насеље се најчешће наводи под називом Циганка (Ziganka). Оно ће бити разорено од фрајкора 1788. године, а шта је било са житељима, не зна се. Тек, у наредном периоду, циганско насеље налазимо низводно, на ушћу Мокролушког потока (простор испод данашњег моста Газела).

Због изливања Мокролушког потока, Цигани се померају више према Београдској вароши и уз брдо. Новаковић[20] даје тачну локацију где се на прелазу из 18. у 19. век налазило село Циганка: на падини Врачарског брда, на потесу између Милошеве и Сарајевске улице, са обе стране Немањине улице. По средини њиховог села текао је Врачарски поток (правцем данашње Немањине улице), а занимљив детаљ на мапама је да у селу постоји и џамија, или је џамија постојала од раније, а Цигани су се окућили око ње. Ово можда указује да су ови Цигани били исламске вероисповести. На мапама из 1818. и 1829. године, село је уписано као - Циганска мала, након чега се више не помиње. Могуће је да су се ови Цигани иселили са другим муслиманима након 1830. године кад је Србија добила аутономију.

Оквиран положај села Циганка / Циганска мала

Данас се у овом блоку где је некад било циганско село и џамија, налазе многе битне зграде: Влада Републике Србије, Министарство иностраних послова, Врховни касациони суд, седиште Железница Србије, неколико амбасада, итд. У Финансијском парку између Милошеве, Немањине и Балканске улице, дакле негде на врх Циганске мале, касније је саграђен амам Кнеза Милоша (1836), који и данас постоји.

Некада је из правца Зеленог Венца низ данашњу Каменичку улицу, па према хотелу „Бристол“ у Карађорђевој, текао поток. Како је уз саму Саву, на њеној десној обали у 18. веку подигнут насип, вода коју је доносио овај поток, као и вода коју је доносио Врачарски поток, није имала где да се улије и тако је подручје између овог потока и ушћа Мокролушког потока стално било поплављено. Временом се ту формирала бара, која је, због близине некадашњег циганског насеља на падини Врачарског брда, названа - Циганска бара. Касније, у другој половини 19. века, понеће романтичнији назив - Бара Венеција. Њеним исушивањем и насипањем земље и камена, 1880-их, настао је раван простор на којем је изграђена београдска Главна железничка станица. Један део простора на којем данас ниче „Београд на води“, и данас се назива Бара Венеција, иако тамо нема више никакве баре.

Постоје мишљења да се Бара Венеција простирала од Главне железничке станице, па све до ушћа Топчидерске реке у Саву. Новаковић[21] помоћу аустријских и србских мапа из прошлости веома успешно доказује да се назив Циганска бара, односно Бара Венеција, не односи на овако широк простор. Према свим показатељима, Бара Венеција је завршавала недалеко од ушћа Мокролушког потока у Саву, док је крај јужније, према ушћу Топчидерске реке (где се данас налази Београдски Сајам) био плављен из других разлога - изливањем Саве[22].

Мокролушки поток је у модерном Београду[23] увек био, па и данас остао, нека граница између Београда и приградских насеља. Почетком 20. века, под урбаном зоном града сматрало се подручје на југ управо до Мокролушког потока. Кажем да је део тога и до данас остало, јер и данас неко ко живи на север од ауто-пута, каже да станује - у граду. Они јужно од ове линије, наведу прецизно у ком насељу живе - на Сењаку, Бановом Брду, Бањици, итд. Дакле, ови крајеви и општине на којима се они налазе, формално јесу Београд, али реално, они су приградска насеља.

На самој граници ове урбане зоне, једно време је постојало сиротињско насеље - кварт старог Београда који је у скорије време постао познат у ширим оквирима захваљујући ТВ серији „Сенке над Балканом“. То је Јатаган-мала.

Јатаган-мала је настала спонтано, после Првог светског рата, на десној обали Мокролушког потока, у подручју између Булевара Франше д'Епереа и Државне болнице. После рата, у Београд се слило дошљака са разних страна, углавном сељака којима је рат уништио све што су имали. У немогућности да себи купе стан или земљу на којој би нешто зидали, они су тражили оне делове града у којима је било државно земљиште и преконоћ тамо себи подизали станиште. Крај уз Мокролушки поток био је један такав комад државне земље у којем се врло брзо развило ово дивље насеље.

За порекло назива Јатаган-мала, постоје три верзије:

Према првој, назив долази због начина на који су се његови становници тамо доселили и заузели земљу „на јатаган“, како се тада говорило (силом).

Према другој, први насељеници су копајући замљу за темељ куће, нашли један добро очуван турски јатаган, те по њему назваше свој нови крај.

Трећа верзија је да је крај тако прозван, јер је у њему лако могло да се страда „од јатагана“ (тада је, очито, још увек била жива успомена на ово оружје и ратовање против Турака), у преводу - да се радило о јако опасној четврти.

Лично, предност дајем првој верзији.

Од прве куће 1919. године, па до 1924. године, насеље се раширило на готово све слободно земљиште на десној страни Мокролушког потока: од кафане „Мостар“ (данашња Мостарска петља) до испод Медицинског факултета, дужине око километар и по, а ширине код „Мостара“ око 45, а испод Медицинског факултета око 200 метара. На исток, насеље се простирало до Шумадијске улице (касније Булевар ЈНА, данас Булевар ослобођења) и Карађорђевог парка.

Мапа Јатаган-мале из 1924. године (Константиновић)

Иако је 1920-их ово насеље било „ругло“ или „чир“ Београда (тако су тада писале престоничке новине), 1930-их слика се унеколико мења. Према неким документима из 1931. године, у Јатаган-мали живи око 8000 становника, куће су солидне, све су прикључене на водовод и имају струју. Оно што највише изненађује је да сви становници уредно плаћају своје комуналне рачуне. Највећи проблем су биле уличице у Јатаган-мали, које нису биле асфалтиране, већ земљане, тако да је у њима на смену владало блато или прашина. Становништво је углавном радничка класа.

Између Јатаган-мале на десној и Прокопа и Малешевог брда на левој страни Мокролушког потока постојао је мост. Он их је повезивао, али остали су упамћени и окршаји омладине ових насеља. Ипак, све се сводило на повремен туче без озбиљнијих последица. Прокопчани и Брђани су, кад би ишли за Београд (нарочито омладина која је свакодневно ишла у неку београдску школу), морали прећи тај мост и проћи кроз Јатаган-малу. Но, неко витештво је ипак постојало, тако да им нико није правио сметњу у томе. Оно што је било заједничко овим насељима је Фудбалски клуб „Херој“ (основан 1925. године) у којем су играли момци из сва три насеља.

Расељавање Јатаган-мале и рушење кућа почело је још 1931. године, и то онај најисточнији део, због потреба изградње Ветеринарског факултета и проширења болничког кварта. За пресељење Јатаганмалаца постојала су два решења: или им је исплаћиван новац, или им је обезбеђено земљиште за изградњу нових кућа. За ову другу варијанту, градске власти су купиле један шумарак на Душановцу који је називан – Маринков забран, као и земљу неког Мијовића на Вождовцу. Цигани којих је тада био један број у Јатаган-мали, сви су се иселили у крај на левој обали Мокролушког потока испод Маринковог забрана, познат као Маринкова бара. Овај крај се и данас овако зове и већином у њему живе потомци тада исељених Јатаганмалаца. До 1940. године, цела источна половина Јатаган-мале је расељена и порушена. Тек почетком 1960-их, у склопу припрема за изградњу ауто-пута, расељен је и онај део Јатаган-мале ближе „Мостару“. Становници су већином пресељени у новозасновано насеље Ледине, у Јужном Срему, иза Бежаније (данас припада општини Нови Београд)[24].

Губеревац је гребен Врачарског брда на југозападу, са којег се терен оштро спушта према најдоњем току Мокролушког потока.

Губеревац је доста чест топоним на србском простору (Херцеговина, Стари Влах, Драгачево, Лепеница, Космај, Тимочка Крајина, Лесковачки крај, итд).

Овај београдски Губеревац је назив добио по истоименој кафани, која се налазила ту на крај Милошеве улице, сасвим сигурно почетком 20. века, а вероватно и знатно раније, а коју помиње Нушић у књизи „Стари Београд“. Вероватно је оснивач кафане био из Губеревца (претпостављам, оног подкосмајског), те је кафани дао назив по завичају.

Иначе, језичка основа овог топонима би могла бити од личног имена Губер и речи вас (село) – Губера вас (Губерово село) = Губеревац. Лично име (неки сматрају да је у питању надимак) Губер (Гоуберь) налазимо у Бањској хрисовуљи из 1316. године, као име једног Влаха у Подримљу (Грмочело). О овом имену писали су Митар Пешикан, Александар Лома, Милица Грковић.

Има и другачијих тумачења. Петар Скок[25], тумачећи дубровачки локализам „купијерта“ (кућни кров), реч губер повезује са са албанским guverta (кров) изведену од вулгарног латинског cooperta (покривено); Ћирковић и Михаљевић[26] такође од cоopertus (преко дубравачког cuberta) - губер, груб вунени покривач; a Јованка Радић[27] наводи да ова реч означава малу површину (земљишта). Маринко Пауновић[28] наводи да је београдски Губеревац добио назив по губи: „Губеревац се налази на Врачарској висоравни код Мостара, а како је крај „докторове куће“ подигнуто још неколико болничких павиљона, међу којима се истицала, заразна болница, то је цео крај назван по губи, најстрашнијој заразној болести, Губеревац“. Ово последње тумачење звучи крајње натегнуто.

Од овог имена или речи изведена су и нека презимена на србском говорном подручју: Губер, Губерић, Губеревић, Губеровић, Губерина, Губеринић.

На простору врачарског Губеревца се 1860-их налазила барутана, ту премештена са простора Мањежа (данашњи парк испод Славије), а 1899. године на Губеревцу (код данашњег Мостарског парка) налазило се игралиште „Друштва за игру са лоптом“. Ипак, београдски Губеревац је, временом, постао синоним за душевну болницу. Па, као што данас кад хоћемо да кажемо да неко није баш „сав свој“, обично користимо назив болнице „Лаза Лазаревић“, тако су раније Београђани користили топоним – Губеревац.

Прву зграду на овом делу Врачарског брда подигао је Италијан (Наполитанац) др Вито Ромита, лекар књаза Милоша, још 1824. године. Називана је „докторова кула“. Кућу је наследио Ромитин зет Силвестер Бартоломео Куниберта, који је исту продао Милошу[29]. 1861. године, ову грађевину кнез Михаило је претворио у „Дом за с ума сишавше“[30]. Касније је цео овај део Врачара постао Болнички кварт. У Дому је крајем 19. века као лекар радио Лаза Лазаревић, по којем је касније душевна болница понела нови назив. Један од познатих пацијената ове болнице био је Петар Кочић, који се ту и упокојио 1916. године[31].

Осим душевне и других болница, у подручју који је називан Губеревац, временом су подигнуте многе породичне куће и зграде са становима за издавање (данашње улице – Ресавска, Вишеградска, Пастерова, Дурмиторска, па све до Војводе Миленка).

Данас мало ко користи назив Губеревац за овај крај. Обично се користе одреднице „код Клиничког центра“ или „Изнад Мостара“.

Најближе насеље Београду, ван варошког шанца, у прошлости била је Савска махала или Савамала. У 18. веку, на овом простору било је циганско село. Почетком 19. века, након насиља које су спроводили дахије и борби у устанцима, овај крај је запустео. Од 1820-их Милош овде почиње насељавати Србе. Наиме, пре 1815. године, ово земљиште било је у поседу спахије Хаџи-Саит ефендије, финансијског саветника београдског везира Марашли Али-паше, а касније га везир поклања Милошу. Савамала је била типично село. Тек 1839. године улази у састав Београдске општине. Савамала се јако брзо насељавала и ширила, тако да се 1830-их протезала дуж Баре Венеције, од некадашње Варош-капије (крај између Зеленог Венца и Саборне цркве), па све до Мокролушког потока на југ (данашња Мостарска петља), и до Милошеве улице уз Врачарско брдо. Главни део Савамале била је данашња Карађорђева улица. Већи део Савамалаца је Милош касније преселио на Палилулу, како би ту подигао државне зграде, а Савамала је полако од села постајала трговачки центар. Захваљујући изградњи Главне железничке станице, Савамала је постала веза између савског пристаништа и железнице, па је у њој цветала трговина. Ускоро су ту подигнуте и модерне зграде, а цео крај је постао центар Престонице. Све до 1920-их када се главна престоничка дешавања селе на Теразије.

Савамала почетком 20. века (са: https://www.011info.com)

Одмах до београдског шанца, више Савамале, била је Манојлова башта, место где су у шетњу излазили београдски Срби. То је простор где је данашњи Зелени венац. То земљиште је припадало остружничком кнезу Макси Ранковићу. У пролеће је ово било плавно земљиште, па се преко њега чак и чамцима превозило. Занимљиво је да је 1850-их на простору Манојлове баште почело да се зида позориште. Радови нису одмакли далеко, а изграђени део зграде почео је да тоне. Тако се од даље градње одустало. Уместо позоришта, на том месту током 1870-их заснована је пијаца, која постоји и данас - Зелени Венац. Иначе, сам назив Зелени Венац дошао је по истоименој кафани која се ту некада налазила.

- наставиће се -

[1] Мапа аустријског инжењеријског капетана Фридриха Ебшелвица (Friedrich Öbschelwiz) који је оставио неколико драгоцених мапа Србије из времена хабсбуршке окупације 1718 – 1739. године. Његова мапа Краљевине Србије понекад се погрешно назива "Лангеровом картом".

[2] Подаци о Рудманову из рада др Реље Новаковића „О неким ишчезлим селима на домаку Београда“.

[3] Лома Александар, „Секундарно – ска у топонимији Србије“

[4] Зиројевић Олга, „Попис џизје Београдске области из 1640/41. године“

[5] Прњавор = манастирски посед

[6] „Околина Београда“

[7] Исто

[8] Цветковић Духомир („Велика Моштаница“) наводи ово мишљење Шћепановића из часописа за културу „Истина“, 1 - 1995.

[9] „Ороними Србије“

[10] из „Мала историја Обреновца“, Радовановић, Васиљевић

[11] „Околина Београда“

[12] Шабановић, Зиројевић

[13] Лома Александар, „Секундарно – ска у топонимији Србије“

[14] „Околина Београда“

[15] Исто

[16] Голубовић, „Стари Београд, топографски речник“

[17] Обиље података о Железнику дато је у одличном раду историчара Ненада Лукића - „Историја Железника 1528-1945“

[18] У раду „Поводом Београдске нахије на Вуковој административној карти Србије“, помињаном у претходним наставцима

[19] Аустријска мапа Il regno de la Servia, чији је аутор италијански картограф Ђакомо Кантели да Вињола (Giacomo Cantelli da Vignola).

[20] Новаковић Реља, „О неким ишчезлим селима на домаку Београда“

[21] Исто

[22] Што се догодило и у блиској прошлости, 2006. године, кад је цео Булевар Војводе Мишића, на потесу од Мостара до „Господарске механе“ био данима под водом.

[23] Под модерним мислим на период од последњих 150 година, од кад смо из Београда најурили и последњег Турчина.

[24] Подаци и фотографија из рада „Јатаган-мала - настанак, развој и нестанак једног од најпознатијих београдских сиротињских насеља“ – Злата М. Вуксановић Мацура, 2010, као и из рада „О ишчезлим селима и насељима на подручју Београда“ Реље Новаковића.

[25] „Етимологијски рјечник хрватскога или српскога језика“

[26] Сима Ћирковић, Раде Михаљевић, „Лексикон српског средњег века“

[27] „Топонимија Белице“

[28] „Београд, вечити град“

[29] Занимљиви подаци о др Виту дати су у раду „Serbian-Italian Relations: History and Modern Times : Collection of Works“ (Srđan Rudić, Antonello Biagini, 2015).

[30] https://www.dnevno.rs/istorija/prva-dusevna-bolnica-na-balkanu-znate-li-gde-se-nalazi-i-ko-je-bio-prvi-pacijent/

[31] http://www.lazalazarevic.rs/index.php/o-klinici/istorijat-klinike

НАСЛОВНА СЛИКА: Maпa Бeoгрaдa Joвaнa Бeшлићa из 1893. гoдинe, ca: http://urbel.com

The post Топонимија Београда (3) appeared first on Порекло.

БЕОГРАДСКО ПОДУНАВЉЕ (ДЕО ПРВИ)

Североисточни делови Београда су на терену који се са брдовитог подручја шумадијске геолошке плоче спушта ка Дунаву. Због тога сам ово подручје назвао београдским Подунављем. Овај појас уз реку почиње подно саме београдске тврђаве и прати речни ток, све до подручја Гроцке.

Најпре, осврт на део Београда са најдужом али и најмрачнијом повешћу.

У питању је Карабурма. Географски гледано, Карабурма је гребен Врачарског брда. Данас изгледа да је тај виши део Карабурме подалеко од Дунава, међутим, раније није било тако: наиме, Ада Хуја, која је у новијој историји насипом повезана са копном и претворена у полуострво, била је острво, а ток Дунава је ишао ближе копну Београда, тако да је Карабурма била управо гребен изнад реке. По том положају долази и назив овог краја.

Иако многи мисле да је Карабурма кованица од турцизама kara - црно и burma - прстен, објашњење је другачије. Реч је настала од турских речи kaya - стена и burun - рт, гребен. На старим османлијским и аустријским мапама овај крај је именован управо као Кајабурун (Kaya-burun). Касније је назив изобличен у народном говору у - Карабурма.

Дунав код Карабурме некад (са: http://www.novosti.rs)

Згодан положај уз реку, али и изнад реке, као заштита од поплава или напада са те стране, привукао је у гвоздено доба племена пореклом из Понтске низије која су се настанила у Панонској низији, да за једно од места где су подигли своје насеље изаберу управо Карабурму. Подручје око гребена уз реку било је мочварно. Због постојања термалних извора, вода из мочваре је испаравала, тако да је цео крај био у сталној измаглици.

Између 6. и 4. века пре Христа, ту се настанила једна група припадника племена Синда.

„Антички историчар Херодот наводи y својој историји да су Панонску низију и широки појас Подунавља населила племена Сигина, Граукена и Синда. Она су остала у овим крајевима све до краја IV века, све до доласка келтских племена, са којима су се стопила. Данас, после низа археолошких истраживања на подручју града Београда, утврђено је да су Синди живели на делу данашње Карабурме, и то y отвореним насељима са земуницама. Њихова материјална култура y многоме се подудара са културом Скита...“[1]

Ово насеље је, по свој прилици, зачетак каснијег античког Сингидунума.

„Посебно је питање да ли су Келти основали град са именом Сингидунум, како се то у научној литератури често наводи... досадашња истраживања на подручју Београда сигурно показују да се велико насеље Скордиска, њихов опидум, град који би оправдавао давање имена са завршетком -дунум, није налазио на месту данашњег Горњег града. Према најновијим истраживањима велико отворено келтско насеље са земуницама налазило се на источном рубу Београда, дуж Вишњичке улице, где су, на Карабурми и Роспи-ћуприји, откривене велике некрополе Скордиска. Отуда изгледа оправдано мишљење да се опидум, уколико је и постојао, вероватно налазио на платоима око ових некропола и насеља...“[2]

„Упркос дугом континуитету живота на београдској тврђави, од неолита, са индицијама постојања насеља и у бронзано доба, на територији Горњег града нема никаквих елемената који би указивали на келтско насеље. С друге стране, изузетно богата некропола на Карабурми несумњиво је материјал везан за келтску културу (латен II—III), до освајања Римљана. На основу тога дало би се закључити да би келтски дунум на територији данашњег Београда најпре требало очекивати не код Горњег града већ ближе великој некрополи на Карабурми, која се, несумњиво, није могла налазити далеко од одговарајућег насеља“.[3]

Свој боравак у овом делу Београда су, материјалним остацима, засведочили и Остроготи, који су држали ово подручје између 470. и 488. године. Занимљив археолошки материјал је нађен, поред још неколико локалитета, управо на Карабурми.

Понегде се може наћи податак да се у првој половини 15. века на простору Карабурме (или Вишњице) налазио мањи утврђени двор под називом Деспотовац (по Деспоту Ђурђу Бранковићу).

Током турске власти, Карабурма је ненасељена, а у другој половини 18. века, ту су виногради имућних београдских Турака. Са почетка 19. века имамо записе да су на Карабурми турски аскери имали војне вежбе. Тако су, на пример, 1823. године делије, тобџије и сејмени имали војне вежбе на Калемегдану и Карабурми.

Након стицања аутономије, књаз Милош је наредио да Карабурма буде званично место за погубљења, што је било на снази све до 1912. године. Место где су стрељани осуђеници било је недалеко од београдског краја старог Панчевачког моста.

Необичан несрећни случај догодио се током стрељања завереника који су организовали и спровели атентат на кнеза Михаила 1868. године.

„...После једног плотуна тане фијукну, а са криком се сруши официр који је командовао стрељањем. Васи Мијатовићу притрча лекар, али му више није било помоћи. У магновењу сви схватише чудо: тане се одбило од коца или камена и усмртило официра који је командовао стрељањем. Његов заменик преузе команду, док су два војника носила официра према једној од празних кара. Он неће лежати са осуђеницима. Биће свечано сахрањен на гробљу, као војник који је пао у борби за књаза и отаџбину...“[4]

Недалеко од стрелишта касније је отворена кафилерија, а 1899. године ближе Дунаву и кланица (на земљишту званом - Џеханово), што је све употпуњавало мрачну слику овог краја. Касније ће бити наведено и чему је служила оближња Роспи-Ћуприја, као „шлаг на торту“.

До 1930-их, Карабурма је била сиротињски крај груписаних малих кућа, без водовода и канализације, са блатњавим вишњичким друмом уз који је никло насеље. Тек подизањем неколико фабрика у близини, крај постаје насељенији радничком класом и нешто уређенији. До 1929. Карабурма је припадала атару Вишњичке општине, а 1955. коначно је и сама добила општински статус, но ово је потрајало тек две године, када је 1957. године прикључена подручју Општине Палилула. Од 1950-их на даље, на Карабурми ничу модерне стамбене зграде, па је данас Карабурма у већем делу једно модерно насеље.

Под Карабурмом се обично сматрају и два суседна београдска краја - Ћалије и Роспи-ћуприја.

Ћалије су на југ од Карабурме, на падинама Великог Врачара. Назив долази од турске речи çali, што значи - грмље, шибље. Вероватно је овај крај у турско доба био обрастао неком шикаром, те су му дали такав назив.

Роспи Ћуприја (у старијим изворима може се наћи и варијанта - Ороспи-ћуприја) је источно од Карабурме, на вишњичком друму. Овде је насеље настало средином 19. века. У том крају први је кућу и воденицу на Миријевском потоку саградио саветник Милисав Здравковић Ресавац. Касније је неплански подигнут још један број кућа уз поток. Данас је ту модерно насеље. Порекло топонима је следеће: овде се налазио турски мост на вишњичком друму, којим је премошћен Миријевски поток, у близини ушћа у Дунав. Постоје мишљења да је мост постојао још у римско доба, што би и било логично, с обзиром на постојање римског каструма на подручју Вишњице, који је свакако морао имати друмску везу са Сингидунумом. Према неким изворима, мост су Турци назвали Роспи-ћуприја, турски: Rospı(lı) köprü - мост роспија, односно блудница, јер су ту дављене и у воду бацане жене из харема високих турских високих достојанственика, оптужене за неверство. Према једном мишљењу, објашњење овог топонима је да је мост подигла нека бивша блудница, како би овим чином искупила раније грехе, па по њој и назив. Вероватнија је прва верзија, с обзиром да је и књаз Милош наредио да једну жену (једног његовог саборца из устаничких дана) која је напустила мужа и одала се неморалном животу, ту удаве и баце у Дунав, баш као што су и Турци чинили[5].

Крај између Дунава, Миријевског потока, брда Лешће и Вишњице назива се Вишњичко поље. У Вишњичком пољу је у време аустријске Краљевине Србије (1717-39) постојало "насеље панчевачких каменорезаца“ (Steinmetz Hütten nach der Panschova), који су обрађивали камен из вишњичких каменолома. Осим каменорезаца у Пољу су Аустријанци подигли и млин и пекару, а недалеко одатле, на Карабурми, и циглану.

Вишњичко поље, као што му и сам назив каже, био је у атару села Вишњница.

Етимологија топонима Вишњица је само на први поглед јасна, - због воћњака вишње који су ту постојали. Међутим, постоје мишљења да је Вишњица искварен облик од старијег Винштица[6], а ово од основе Винска, што може имати везе са средњевековним виноградарством и производњом вина у овом крају. Виногради су се и у 18. и 19. веку протезали од Дорћола и Ташмајдана, па све до краја Вишњице.

Постоји и једно бајковито тумачење, једна легенда по којој, након што су Турци заузели Београд и његову околину, једна девојка није могла да се уда за свог драгог, јер јој турски заповедник то није одобрио. Због тога се она бацила у Дунав. Име јој беше Вишња, те по њој село доби назив...

Атар Вишњице простирао се целом дужином дунавске обале, од ушћа Миријевског потока, па до кривине коју прави Дунав, насупрот лиду Бела стена на ади Форконтумац. Две аде, поменути Форконтумац и Чакљанац, овде знатно сужавају Дунав, тако да је ово било згодно место за прелазак Дунава понтоном, Турци кад су освајали угарске крајеве у Банату, а Аустријанци кад би нападали турски Београд. Овај положај села је у знатној мери утицао и на занимање његових становника - осим воћарства и виноградарства и других пољопривредних занимања, добар број Вишњичана се бавио превозом преко Дунава (скелеџије) и рибарењем.

Вишњица

Иначе, Бела стена је назив модеран назив плаже на ади Форконтумац, а права Бела стена је гребен који се налази преко реке у подручју Вишњице, и представља најистуренији део шумадијске плоче на северу. Има одличан положај који пружа прегледност на све стране, па је ту у сва времена била војна осматрачница.

Аде Форконтумац (немачки назив: Schweb), Чакљанац (или Чагљанац), Штефанац (или Стефанац) и Доња ада, иако уз саму београдску обалу, административно су у саставу подручја Општине Панчево. Занимљиво је да се аде Чакљанац, Штефанац и Доња ада за ниског водостаја споје у једну аду. На Форконтумацу је у прошлости био аустријски карантин („Форконтумац Панчевачки“), по чему је острво и названо.

Ада Чакљанац је у турско доба била повремено скровиште дунавских гусара из Баната, Гроцке и још неких места по београдској околини, који су препадали турске лађе и пљачкали их. Народно предање памти неке од њих: Лаза Харамбаша[7], Хајдук Рајко, Поп Мартин[8].

Форконтумац

Археолошки налази говоре да је подручје Вишњице било насељено још у неолиту, као и у гвоздено доба. За време римске власти, овде се налазила тврђава (каструм) Ad Octavum. Тврђаву су разорили варвари (вероватно Хуни) у 5. веку. Јустинијан је обновио у 6. веку, саградивши утврђење правоугаоног облика 180 х 100 метара. Прокопије помиње Октавум на осмом миљоказу од Сингидунума. Осим остатака утврђења и стамбених објеката, на подручју Вишњице пронађене су и римске некрополе, као и остаци ранохришћанске цркве са крстионицом. Остатке тврђаве Словени су касније назвали Градина, како се и данас назива овај локалитет. Знајући да је ово било знатно утврђење и да га је обновио византијски цар, Срби су Вишњицу називали и - Мали Цариград.

Према Каницу, на подручју Вишњице свој летњиковац је имао деспот Ђурађ Бранковић, чије зидине су постојале у време кад је он боравио у Србији (1860-их). Летњиковац је изграђен код термалних извора у Вишњици, које је деспот користио. Поменуто је да се, према неким другим мишљењима, овај деспотов двор налазио на месту данашње Карабурме. Угри почетком 15. века обнављају део старог римског каструма за потребе предстраже Београда. Ту је наводно столовао угарски војсковођа Филип Маџарин, како га назива народна епика[9]. Између Градине и Дунава се налазило и „маџарско гробље“.

У турско време, Вишњица се први пут, под тим именом, помиње у дефтеру из 1560. године, када, заједно са околним селима Миријево, Горње и Доње Сланце, припада вакуфу Мехмед-бега Јахјапашића, некадашњег смедеревског санџак-бега и румелијског беглербега. За све време турске власти, овде је било насеље. Повремено су Вишњичани бежали преко Дунава у аустријски Банат, за време немирних година.

У модерној Србији, Вишњица је била село надомак Београда, све до 1970. године када је сеоски атар ушао у оквире Општине Палилула.

Вишњица је изњедрила познатог руског генерала из 18. века Теодора Вишњевског. Презиме је узео према родном месту.

Вишњичка бања је западни део Вишњице у подножју брда Лешће. Некада су се ту налазили бројни минерални и термални извори. Онај деспотов летњиковац се, највероватније, налазио управо ту, у Бањи, код термалних извора. Данас су остала само три извора, а остали су затрпани или каналисани у подземну кишну канализацију. Један од та три извора у Бањи је богат сумпором. Управо због тих извора, овај део Вишњице понео је назив - Вишњичка бања.

Лешће је брдо на источној страни Миријевског потока, југозападно од Вишњице. Данас је то једно од великих београдских гробаља. На војној Ђенералштабној карти Србије из 1894. године, ово брдо је означено под називом - Липар, а његове падине према Роспи-ћуприји као - Лешје. Топоними Лешће и Лешје су истог корена, од лесковог грмља, шибља, исто и – лештар, лескар, и сл. Липар, јасно, по липама.

Помињући аде у околини Београда, не би било праведно проћи Карабурмом и Вишњицом а не навести коју реч о Ади Хуји.

Ада Хуја је раније била острво, а у модерно време је насипањем спојена са обалом и претворена у полуострво. На острву је било термалних извора , па је почетком 20. века на њему била бујна шума, док су делови били претворени у винограде. У самом приобаљу било је неколико незваничних плажа и купалишта. Остало је упамћено да су на острву живела бројна јата вивака. Међутим, ово лепо острво је 1960. године претворено у градску депонију, све до 1977. године, а затим су тамо изграђена разна индустријска постројења, која и данас раде. Што се порекла самог топонима тиче реч „хуја“ означава одмориште на пловном путу. Дакле, вероватно је ова ада била згодно одмориште речним бродарима на путу низ и уз Дунав, па је по томе и названа.

Вилине воде су крај узводно Дунавом од Карабурме, насупрот горњег шпица Аде Хује. Биле су излетиште београдских Турака и дорћолских Јевреја, а касније и београдских Срба. У даљој давнини ово је било мочварно земљиште уз Дунав. Према легендама, ту су живеле виле, те отуд и назив. Касније је мочварно земљиште засуто, па је најпре нестало вода, а данас је нестало и земље - ово је данас једна од индустријских зона Београда (ту је београдска лука, туда пролази железница, и постоји више индустријских постројења и складишта). О вилама да не говоримо. Можда су остали само вилински коњици, ако и њима није превише загађено...

Натраг на североисток Београда.

Миријево је крај на и око Миријевског брда, на југоисток од Великог Врачара.

И на подручју Миријева су пронађени археолошки остаци из гвозденог доба, а у време Римљана ту је била једна станица на путу за Виминацијум (Mutatio ad Sextum). Пронађена је и средњевековна некропола са прелаза 12. у 13. век.

Миријево се помиње у турском дефтеру за Смедеревски санџак из 1476. године, уписано под називом Мирановац. 1536. и 1560. године, са још неким околним селима, припадало је вакуфу Мехмед-бега Јахјапашића. У дефтеру из 1640/41. године уписано под називом Миријево.

Назив можда потиче управо од турске пореске речи „мирија“ - дажбина. Почетком Другог светског рата, прота Јордан Поповић је забележио да је у дворишту једне куће до пред крај 19. века била нека земуница са чардаком у којој су турски порезници наплаћивали мирију[10]. Народно предање, пак, каже да су се стари Миријевци преселили из свог ранијег села, уз Цариградски друм, ниже у крај обрастао шумом, да их не би узнемиравали Турци и остали, јер су уз сам друм, па су у новом селу пронашли мир, а село због тога назвали Миријево. Према трећој верзији, овде су се населили житељи македонског села Мирово, па су долели и завичајни топоним, који се током времена изобличио у Миријево.

Николић[11]: „За београдско Миријево се каже: „За име овога села постоји прича, да је постало по неком миру, који је закључен у време када су Турци владали Србијом“. Ипак, далеко је извеснија верзија за браничевско Миријево: „Предање говори о оснивачу села Мирији, односно постанка Миријева везује се за Јеринино доба, али сва је прилика да је ово предање нетачно те да је насеље млађе.“ Дакле, од личног имена Мирија“.

У 16. веку у области Рудничке Мораве постојало је село Миријевац (турски дефтер за Смнедеревски санџак из 1528. године). Назив вероватно долази од старијег Мирије вас = Миријино село, што указује да се ради о личном имену. А исто би највероватније могло бити и у случају београдског Миријева. Истог порекла је вероватно и Мирјевац пописан у области Вука Бранковића, у нахији Лаб, 1455. године. Међутим, у дефтерима из 1528. и 1530. године село надомак Београда уписано је као Миријевци (Miryevçe), други назив Мирање (Miranye). Онај први назив указује да су у питању људи досељени из неког села под именом Миријево. Можда баш из оног браничевског Миријева или рудничког Миријевца? Иначе, становници браничевског Миријева су Власи. Занимљиво је да у том Миријеву постоји заселак Палилула.

Београдско Миријево је у прошлости у пореским документима и војним и цивилним мапама било записивано и под називима Мирине, Мирјевци, Мирање, Милијево, Miliero, Mirava, Mirowa, Miriowa, итд. Ови латинични називи су из 18. века, из времена аустријске Краљевине Србије. Становништво Миријева се раселило током рата 1715-1717. године, па су аустријске власти село населили немачким колонистима. Село је уписано као Miria-Nebel. Тек у време Карађорђеве Србије Миријево је поново насељено србским становништвом.

Занимљиви локалитети на подручју Миријева су и Бајдина (назив за виноград), Екмеклук (по турцизму екмек = хлеб, вероватно је ту некада била пекара хлеба), Ћуртово брдо (на којем је пронађена поменута средњевековна некропола).[12]

У атару Миријева извире Миријевски поток који је помињан када је писано о Карабурми и Роспи Ћуприји.

Помињани Мокролушки поток извире у селу Велики Мокри Луг и тече правцем северозапад, дужином око 10 километара. У прошлости је, понекад, на пролеће имао бујан ток, понегде се може у литератури наћи да је називан и Мокролушка река. С обзиром да је издубио лепу удолину између београдских брда, уз поток је увек ишао неки друм. Коначно, кад је овде грађена деоница аутопута Београд - Ниш (1977), поток је завршио под земљом, односно путем. Саграђен је колектор којим Мокролушки поток и данас тече и улива се у Саву на шеталишту испод Газеле. Тек у свом изворишном делу, и једној деоници код насеља Медаковић, Мокролушки поток има површински ток.

И већина других потока у урбаном делу Београда и данас постоји, али - испод асфалта.

Мокролушки поток добио је назив по локалитету Мокри луг. Некада је ту постојало село (на шта указује топоним Селиште у Малом Мокром лугу), које је замрло негде током турске власти. С обзиром на обиље извора и потока у овом крају, на месту насеља развила се бујна шума. Комбинација шуме и плавног тла дала је назив локалитету. 1806. године, у време Карађорђеве државе, избеглице из турске границе, из лесковачког краја, настанили су се у подручју Мокрог луга. Остало је запамћено да су након пропасти Карађорђеве државе две године били у избеглиштву преко Дунава, на аустријској територији. Тако је зачето ово младо село. У документима из периода након Другог српског устанка, налазимо чак три села овог имена: Мокри луг, Нови Мокри луг и Махала Мокри луг. Каснија урбанизација дефинисала је две посебне целине у оквиру села, те су тако настала два посебна насеља - Велики (од Новог) и Мали Мокри луг (од првобитног насеља). Махала Мокри луг (раније Ново село и Климента - о овом селу биће више речи касније) вероватно су се налазила на подручју данашњег насеља Калуђерица.

Сланци и Велико село су села на крајњем североистоку Београда.

Сланци су назив добили по минералним изворима.

Најстарији помен Сланаца је из турског Пописа влаха Београдске нахије из 1528. године, уписано под називом Islanaç, као селиште. Исто је и у дефтеру из 1530. године.

1536. и 1560. године, уписана су два насеља - Горње (Gorne Islançe) и Доње Сланце (Dolne Islançe) која су, са још неким околним селима, припадала вакуфу Мехмед-бега Јахјапашића. Дакле, може се закључити да су Турци на селиште некадашњег села населили влахе. У дефтеру из 1640/41. године такође постоје Горње и Доње Сланце. Горње Сланце касније је названо Мало Сланце, а у време аустријске власти у 18. веку, на једној мапи (каталонског официра Жозефа де Хара, из 1717. године[13]) налазимо га уписаног као - Zelance. На овој мапи, у Горњем Сланцу је уцртана црква, а одмах поред села и друга, што можда значи да је у питању сеоска црква и манастир, што би могло да укаже на положај овог села у односу на сланачки манастир, негде на простору између Манастира Сланци и Великог села. Истовремено постоји и Доње Сланце или само Сланце, са муслиманским живљем. На Де Харовој мапи и оно је уписано под истим називом - Zelance. Ово Доње Сланце је на подручју данашњег села Сланци.

Село је познато и по манастиру који се у народу најчешће назива по имену села у чијој близини се налази - Сланци, а званично је ово Манастир Светог архиђакона Стефана. Манастир је метох Хиландара. Можда због тога влада мишљење да га је подигао још Свети Сава, у шта је тешко поверовати, с обзиром да тадашња средњевековна србска држава није допирала тако далеко на север Балкана. Према другој верзији, манастир је подигао краљ Драгутин у време када је држао ово подручје као сремски краљ. Према манастирским списима, манастир је обновио деспот Ђурађ Бранковић. До деспота, манастир је био посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, а у знак захвалности због велике обнове, монаштво је променило манастирску славу у Светог Стефана, што је била крсна слава Бранковића. Манастир су разорили Турци 1459. године.

Манастир Сланци некад (1959) и сад

(слике са: http://manastiriusrbiji.com и https://www.telegraf.rs)

Према ранијим мишљењима[14], манастир је знатно млађи и подигнут је након обнове Пећке патриаршије, 1560/70-их, када је подигнут и манастир Винча недалеко од Сланаца на југ, а најстарији писани помен Манастира Сланци је из 1666/67. године. Међутим, Хазим Шабановић је 1964. године објавио податке из турских дефтера за Београд и околину у раздобљу 1476-1560. године, и у дефтеру из 1560. године податак о Манастиру Ваведење[15] код села Оршљан (о овом селу биће више речи касније). Дакле, 1560. године је овде постојао манастир (додуше, у њему је живео само један монах, именом Рафаило), што указује да је манастир највероватније ту постојао пре турског освојења Београда, чиме на снази добија предање о подизању или обнови манастира средином 15. века, од стране деспота Ђурђа Бранковића.

Село под називом Сланце пописано је и у области Вука Бранковића 1455. године у нахији Лаб.

Сам назив Велико село не треба посебно објашњавати. Оно је као такво уписано у свим дефтерима и аустријским мапама где и Сланци. С обзиром да га и најранији турски дефтери за ову област (почетак 16. века) називају Велико село, намеће се закључак да је оно носило тај назив и пре турског освојења Београда и околине. Риста Николић[16] је записао да народ Великог села мисли да се оно раније (у мађарско доба, крајем средњег века) звало Чагљан, а кад су га освојили Турци, они су ту населили нове становнике из Бугарске, који су своје село прозвали - Ново село, а касније - Велико село. Међутим, из дефтера видимо да се још 1528. године село назива Велико село, а да напоред с њим постоји и село Чагљан (о којем ће бити више речи) све до прве половине 18. века.

Кроз Сланце и Велико село тече Манастирски (или Сланачки) поток, који се улива у Дунав код Великог села, насупрот раније помињане Доње аде. Занимљиви топоними на подручју Сланаца и Великог села су брда и брежуљци: Брешће, Вукојев валог, Голо брдо, Градиште, Змајевац, Липовица, Милићево брдо, Никино брдо, Осовље, Сланачко брдо, Трапино брдо...

[1] „Седам хиљада година Београда“, група аутора, 1975.

[2] Исто

[3] Исто

[4] Живорад Лазић, „Убише књаза“. Кратак осврт на овај необичан догађај може се прочитати на: http://forum.arheo-amateri.rs/pogled-na-istoriju-srbije/komandovao-sopstvenu-smrt/

[5] Oвај податак наводи Нушић у књизи „Стари Београд“.

[6] Нпр: http://www.mirjanadetelic.com/gradovi/gradovi/Visnjica.htm

[7] Лаза Харамбаша, Лазар Добрић из Саса у Срему (данашњи Нови Карловци) био је вођа једне велике хајдучке дружине крајем 18. века, а у његовој чети били су, између осталих, и Вељко Петровић и Станоје Главаш. Често су прелазили Саву и Дунав и нападали Турке где год је била прилика, али се нису либили пљачкати ни по Срему, богате аустријске па и србске газде и поштанске кочије. Седиште му је било у тада већ запустелом селишту Црвенка на Дунаву, недалеко од Батајнице. По избијању устанка 1804. године, Лаза је одмах прешао у Србију са својом четом и узео учешће у борбама. Погинуо је на самом почетку устанка у једном окршају против Турака у Левчу (Пилиповић Радован, „Лаза Харамбаша – батајнички Робин Худ“, интернет чланак).

[8] Хајдук Рајко и Поп Мартин су имали дружину која је у другој половини 17. века препадала и пљачкала турске лађе на Дунаву. Рајко је био са Хомоља, а Мартин из Гроцке код Београда. Рајко је држао некакву механу у Хомољу. Мартина су као дечака Турци одвели у јаничаре, али је он некако успео побећи и вратити се кући, а затим је постао свештеник. Предање каже да је страшно мрзео Турке. Њих двојица су имали разрађену тактику препадања лађа на Дунаву: Поп Мартин је осматрао кретање лађа на Дунаву, и кад би приметио неки трговачки брод са товаром, слао би момка на коњу да о томе извести Рајка, који је онда правио заседу низводно, најчешће код Бољетина... Рајка су, на крају, Турци ухватили и обесили, а о судбини Попа Мартина се не зна...

[9] Филип (у нашој епици и као - Вилип) Маџарин је заиста могао бити заповедник вишњичке тврђаве, крајем 14. или почетком 15. века. Ради се о фирентинском пустолову и војсковођи шпанског порекла именом Philippus de Scolaribus, односно Pipo de Ozora, касније прозван Pipo Spano (1369-1426). Оно племићко „de Ozora“ му долази по жени Варвари, кћи Андрије Озорског. Са 17 година ступио је у угарску војну службу код краља Жигмунда у којој је остао до краја живота. Истакао се борбама против Турака у Подунављу, а у првим деценијама 15. века био је темишварски војвода, тако да је заиста могао имати у својој надлежности и вишњичку тврђаву. У епској песми, Филип пије вино са Змај-деспот Вуком, и бије мегдан против Марка Краљевића (који га на крају убија). Деспот Вук Бранковић је рођен кад су Марко и Филип већ били покојни, али су ова двојица потоњих заиста били савременици, па није искључено да су се негде „гледали преко нишана“, с обзиром да је Марко као турски вазал ратовао против Угара.

[10] http://www.mirijevo.co.rs/Istorija/

[11] Николић Риста, „Околина Београда“

[12] Ђорђе Обрадовић звани Ћурто био је један од војвода Првог српског устанка. Господарио је Јадром и Рађевином и делом Мачве. Био је одважан, али самовољан и узимао је са својом четом учешће у устаничким борбама против Турака по сопственом нахођењу. Био је у сукобу са Јаковом Ненадовићем, Николом Грбовићем и поп-Луком Лазаревићем. Већ на самом почетку устанка, остали устанички прваци су разматрали да се он уклони. Пресудан догађај био је кад Ћурто није спречио продор једне турске јединице из Босне (неки кажу и да их је пустио за новац) нити о томе обавестио остале устаничке јединице, те је тај турски одред после нанео велике жртве и штету устаничкој војсци код Шабца. Због тога је, по Карађорђевом наређењу, затворен и, након кратког суђења, осуђен на смрт, у лето 1804. године. Постоји више верзија где је убијен - у Шабцу, Лешници, Новом Селу у Јадру. Није ми познато зашто се брдо на подручју Миријева назива по њему. Више на:

https://archive.fo/20130706035840/http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1016/tekst/pogubljenje-djordja-curcije/

[13] Plan de la Ville de Belgrad et de son Attaque fait par L’Armee de sa Maieste Impériale et Catholique... le Prince Eugen de Savoi... le 16 d'Août 1717 Echelle de 800 Toises Dessiné sur le lieu.. . par don Joseph de Haro ÿ Cardona, vicomte de Lincourt, Lieutenent Colonel d’infanterie.

[14] Дејан Медаковић, „Манастир Сланце код Београда“, 1955

[15] Овај манастир се често меша са винчанским манастиром који је имао сличну историјску судбину, али након разарања у 18. веку, није обновљен.

[16] „Околина Београда“

The post Toпонимија Београда (4) appeared first on Порекло.

БЕОГРАДСКО ПОДУНАВЉЕ (ДЕО ДРУГИ)

О неколико ишчезлих села са овог дела београдске околине:

Ошљан (или Ошљане) је некада било село негде између Великог Села и Винче. 1528. године наводи се као селиште (мезра), а у дефтерима из 1530, 1536. и 1560. као насељено место (у последња два дефтера, као - Оршљан). Што, слично као у случају Сланаца, указује да је старо становништво напустило своја огњишта у време турске најезде на Београд, а да су око 1530. године Турци ту населили неко друго становништво.

Ошљан се налазио близу Дунава, што данас на мапи можда не изгледа тако, али у 16. веку ток Дунава је био нешто другачији. Новаковић[1], осим тога, наводи и да је „простор између Великог Села и Винче био подложан плављењу, понегде y ширину и неколико стотина метара. Тај простор je и y наше време ненасељен и подводан... И данас ce један део на средини те наплавине назива Острово, што ће рећи да je тај део, зависно од нивоа воде, бивао некад претваран y језеро, a некад y острво“. Ошљан се помиње последњи пут у првој половини 18. века, у нашим црквеним списима (као Ошлани, 1734), и аустријским документима (Oslani, 1739).

Данас постоје два локалитета под овим називом. Један је на североисток од Малог Мокрог луга, а други ближе Великом селу. Постојање два Ошљана је можда у сагласности са податком из 1560. године, по којем је село О(р)шљан било подељено на два џемата - хришћански и муслимански.

Раније су на овом потесу пронађени археолошки остаци који се могу датирати на период римске владавине. На жалост, већи део овог подручја је претворен у београдску депонију смећа.

Топоним Ошљане постоји и у другим нашим крајевима. Тако постоји село са тим називом код Књажевца (пописано као Oslan у дефтеру за Видински санџак, 1466. године) и Ошљанска река која туда тече. Затим и на северу Косова, код Вучитрна (пописано 1455. године у области Вука Бранковића).

Милица Грковић[2] топоним Ошљане изводи од старословенске речи за магарца - осьл. У Караџићевом Рјечнику за Ошљи, -ља, -ље, стоји да упућује на значење магарећи и товарани. С обзиром да се као претурски становници Ошљана помињу Маџари, постоји могућност да би топоним Ошљан могао бити мађарска верзија топонима Сланци - Oslan.

Кроз ово подручје тече Ошљански поток, који се улива у Дунав.

Чагљан се налазио на простору између Великог села и Вишњице, ближе Дунаву. У дефтерима из 16. века уписиван је као Чагљан или Чагљен, а наводи се још и као Чаглан. И данас у атару Великог Села постоје локалитети Чагљани и Чакљане, за који мештани говоре да је некад било засебно село. По селу је добила назив и ада Чакљанац (или Чагљанска ада) преко рукавца Дунава, која је вероватно била у поседу мештана Чагљана. У аустријским мапама и документима из 18. века, налазимо разне облике овог топонима: Sasla, Saslau, Taglen, Toglen, Tagleno, Chaglan, Schaklan, Schacklan, Chalan. Чагљан је запустео током аустро-турског рата 1735-39, и никада више није поново насељен.

Претпостављам да је топоним изведен од речи чагаљ - шакал. Новаковић[3] не даје објашњење назива: „Да ли би ce име села могло везати за боравак Мађара на овом подручју, о чему, можда, сведочи локалитет „Мађарско гробље“ изнад Вишњице или су y питању неки други првобитни становници...“

Риста Николић[4] бележи: „На месту Чагљанима, у равници поред Дунава, прича се, да је било маџарско село Чагљане, по причању неких онда је Вишњица била град – када Београд није постојао. Прича се и о маџарском гробљу, које је било на Чагљанима, а и код данашњих сеоских кућа ископавани су људски костури и вадили камење, те веле, да је и ту било маџарско гробље. Постоји и предање, како су онда живели становници друге вере – Јермени. Данашње село је најпре било у Чагљанима и звало се Чагљаница. Неки то место називају Селиште, али ређе, обично се чује назив Чагљани, те неки и не знају за Селиште у атару овог села“.

Постоје нека предања[5] да топоним Чагљан (или Чакљан) долази од мађарске речи чакља (csáklya), што је нарочита кука коју користе бродари, а који су наводно користили дунавски гусари робећи турске лађе, о чему је било речи. Једино што се овде не уклапа је постојање села под називом Чагљан у првим турским дефтерима из прве половине 16. века када овакве речне пиратерије још није било, а и топоним Чагљан је, по свој прилици, постојао и пре успостављања турске власти у овим крајевима.

На аустријским мапама из 18. века, на простору између Вишњице и Чагљана, на самом Дунаву наспрам улаза у рукавац који одваја аду Чакљанац од копна може се наћи село Шеранка, што је дословно читање немачког исписа Scheranka. О овом селу нема других података, осим са тих мапа. Дакле, нешто је заиста постојало, али вероватно само током аустријске власти. Сасвим је могуће да се радило о аустријској или немачкој колонији која је потрајала колико и аустријска власт у Србији у 18. веку. Према Новаковићевом мишљењу[6], ово је могло бити спонтано засновано насеље уз војничку касарану која је штитила ову страну понтонског моста који је управо на овом простору спајао београдску околину са Банатом. Сам назив Шеранка је нејасног порекла. Код Словака постоји презиме Šeranka, па би можда траг могао водити на ту страну.

Шеранка и Чагљан на мапи из 1745.

Једно време, у 18. веку, у овом подунавском делу Београда постојало је село Климента. Новаковић[7] о томе пише: „По свему судећи назив овог села треба довести y везу са Хаџи Мехмедом Климентом, познатим још и као Аџи Мехмед Климентић. Половином XVIII века он je био утицајна личност y Београду. Успео je чак да помоћу својих присталица, особито помоћу необузданих Арнаута, постане главни београдски ага. За Климентино име везани су многи зулуми y Београду и околини. Он je отимао државне приходе, пљачкао туђа имања и вршио разна друга насиља. Климента ce успротивио чак и ферманима 1776. и 1777. године по којима je одлучено да y оковима буде спроведен y Цариград. Побегавши из Београда, Климента je и даље вршио насиља y његовој околини. И кад je најзад био ухваћен и спроведен y Цариград, Климента није мировао. Успео je не само да избегне смртну казну, већ je после помиловања, помоћу својих присталица јер сам није смео да напусти Цариград, покушао да поврати своја имања y Београду. Ипак, y време док су y Београду непрекидно трајале размирице међу појединим турским великашима, y Цариграду je 1782. године Хаџи Мехмед Климента био удављен...“

Током свог господарења у Београду, Климента је од Мокрог луга, Миријева, Калуђерице и Кумодража отео неке поседе и прогласио их за своје. Ту је населио неко становништво да ради земљу за њега. Село је прозвано Климен ћој (Климентино село), а касније - Климента. И после његовог погубљења, село је једно време носило назив по некадашњем господару, а око 1818. године, народ околних села почиње да га зове просто - Махала (прецизније - Махала иза Мокрог луга, касније Махала Мокри луг), као и Ново село. Ово село ће се касније утопити у атаре Мокрог луга и Калуђерице.

Башче су вероватно биле село код Миријева, са друге стране Миријевског потока. Помињу се у србском документу из 1822. године, а у списку села срезова врачарског и грочанског М.Ђ.Милићевића из 1870. године, село се не спомиње, али Милићевић ставља напомену да је оно раније постојало. Уколико је било муслиманско, можемо претпоставити да је замрло током 1830-их, када се велики број муслимана иселио из Србије. Занимљиво је да је на аустријској мапи из 1717. године са француским исписима[8], поред Миријева, са друге стране Миријевског потока, уцртано село под називом Jardins, што је дослован превод на француски речи - баште, односно турски - башче.

Вероватни положај ишчезлих села на североистоку Београда

Калуђерица је старо село, сада познато као највеће „дивље“ (неплански и нелегално изграђено) насеље у Европи. Стари положај изворног села био је на југозапад од данашње Калуђерице, између Великог Мокрог Луга и Кумодража, у подножју Торлака. Овај потес се данас назива - Стражарска коса. Негде почетком 19. века, становништво се померило на исток према Винчи и тамо засновало ново село истог имена. Оно своје старо селиште називали су - Стара Калуђерица. Из данашње перспективе, Старом Калуђерицом се сматра то друго село, а Калуђерицом насеље настало у раздобљу од 1980-их, па до данас. Иначе, како је речено, на подручју данашње Калуђерице (ове „дивље“) у 19. веку налазила се Махала Мокри луг, раније називана Ново село и Климента.

На подручју Калуђерице постоји локалитет под називом - Љубичица. Не треба овај топоним тумачити називом за пролећни пољски цвет, јер је он изведен од личног мушког имена Љубич, попут - Љубичево, Љубичева коса и сл.

Села, заселака и локалитета са називом Калуђерица има на више места по нашем простору - код Страгара у Шумадији, у Јасеници, код Лебана, Пирота, Приштине, код Берана, у Пиви, у Поповом Пољу у Херцеговини, затим речица у Сиринићкој жупи, итд.

Непознато је због чега је ово село код Београда прозвано Калуђерица. Могуће је да су досељеници који су засновали село негде у 18. веку донели тај топоним из свог завичаја (Левач), а могуће је да се на месту где су се доселили некада налазио неки женски манастир који је запустео, па по калуђерицама и назив селу. За многе од других топонима са овим називом, објашњење порекла назива је управо такво.

Бубањ поток је крај између атара Калуђерице и Белог потока. Овуда протиче река Болечица у коју се уливају мање речице и потоци, од којих се један зове - Бубањ поток. Ту су још и Завојничка река, поток Врановац, итд.

У средњем веку Жупа Болечица је обухватала подручје у сливу реке Болечице, у којем се налазе села: Врчин, Зуце, Бели Поток, Лештане, Заклопача, Болеч, Калуђерица, Ритопек, Сланци и Винча[9]. Нека од ових села су већ обрађена у овом чланку, а нека ће тек бити.

Могући положај жупе Болечице

Гроцка је варошица на Дунаву која је у ранија времена била значајно управно седиште, како у време османске власти, тако и у Србији 19. века.

Први запис везан за Гроцку је из 878. године, када се први пут помиње и Београд, где је Гроцка уписана као једна од парохија бугарске епископије (са седиштем у Белограду), и то као - Градец. Ово нам потврђује постојање утврђења („града“) на овом месту још крајем 9. века, а сигурно је било и знатно раније.

Следећи запис Гроцке је из турског дефтера за Смедеревски санџак из 1476. године. Гроцка је имала статус вароши, што се односило на насеље у подграђу. Саму тврђаву су Турци записали као Hisarlik. Гроцка је била на самој граници турске територије према угарском Београду и припадала је области Кучево у Смедеревском санџаку[10].

Да је претурски назив Гроцке био Градац, вероватно потврђује и турски превод Hisarlik што би значило Градиште. 1526. назива у дефтеру је назив овог места Eski Hisarlik - Старо Градиште, односно напуштена тврђава. Свакако да је грочанска тврђава изгубила значај након османског освојења Београда и преношења ратних дејстава на подручје јужне Угарске. У дефтеру из 1528. године уписано је само село Гроцка („са другим називом Хисарлик“), док се тврђава не спомиње. Током 1550-их око некадашње тврђаве заснована је турска варош, па Гроцка већ у дефтеру из 1563. године има статус паланке[11]. Напоредо постоји и село Гроцка у којем је живело србско земљорадничко становништво. Варош је била одељена од села Грочанском реком, која се недалеко одатле улива у Дунав.

Топоним Гроцка настао је упрошћавањем од Градац - Градска, или можда и старије старословенске варијанте город - тврђава „са ликвидном метатезом северозападног типа, одатле Грод–ска > Гроцка“[12].

Брдо на којем је заснована турска варош касније је прозвано Циганско брдо. Сеоски део Гроцке дели се на делове Ћулук, Бугарски крај, Прњавор и Банатска мала. Ћулук је био турски део Гроцке где су варошани имали своја имања. Касније, по одласку Турака, ту су се населили досељеници са разних страна (из Босне, затим „из прека“, Македоније итд). „Бугарску Малу населио је кнез Михајло досељеницима из Видина и Лом-Паланке, одкуда су бежали од Черкеза. Поред њих у овој мали има и досељеника из осталих српских крајева... Прњавор, који је до Бугарске Мале, насељен је за време Другог устанка... Банатска Мала је изнад Прњавора, насељена је пре 10-15 година (крајем 19. века, нап. НБ) и то досељеницима из Брестовца, Омољице и Панчева“[13].

На подручју Гроцке постоје још два брда - Агино брдо и Катанско брдо. На мађарском Katana значи коњаник; чувар, стражар. Од ове речи, односно војног звања, настало је и презиме Катанић.

Гроцка некада (са: https://www.poreklo.rs)

У младој Кнежевини Србији Гроцка је постала важно управно седиште и дунавска лука са царинарницом. 1856. године установљен је Грочански срез који је обухватао велико подручје: Младеновац, Лазаревац, Сопот, подкосмајска и подавалска села, па све до Вишњице на север. Највеће заслуге за овакав узлет Гроцке имали су Милутин и Илија Гарашанин. Милутин је од кнеза Милоша овде добио један велики плац, где је саградио парни млин. Касније је развоју Гроцке много допринео и Илија Гарашанин, који је своје последње године живео у Гроцкој, где је и умро.

Подручју данашње Општине Гроцка припада још неколико околних села.

Винча је својим атаром суседно село Великом Селу, Сланцима, Миријеву, Калуђерици. Винча је позната као знаменити археолошки локалитет. Насеље овде постоји у континуитету од неолита па до данас (свакако, уз краће прекиде узроковане сеобама, варварским пустошењима и ратним дејствима кроз целу историју).

Што се самог топонима тиче, нисам нашао одговарајуће објашњење у литератури. Тражећи смисленији одговор на порекло топонима Вишњица, него што су то воћњаци вишње, као што је већ писано, веома основано звучи мишљење да топоним долази од ранијег Винштица, а све у склопу чињенице да је десно приобаље Дунава од Вишњице па низводно познат виноградарски крај. Према неким старијим описима, цело ово подручје, све до Смедерева, било је у виноградима.

Ако је Вишњица настало од Винштица, није ли можда и топоним Винча истог порекла и везан за виноградарство и винарство? Можда од старијег Винска, или Виншта, упрошћено од - Виништа. Онда би можда ова два топонима била у својеврсној вези: јужније Виншта (Винча) а северније њен мали парњак - Винштица (Вишњица).

Са друге стране, имамо и римски топоним Vinceia код Смедерева, што би можда могло имати везе и са београдском Винчом.

Николић[14] бележи: „Прича се, да се ово село најпре звало Грбуље, па је доцније названо Винча. Мисли се, да је име Винча постало од вина - винове лозе, јер се прича, да је у старије време у овом селу било много винограда... Први досељеници у данашњу Винчу су живели, према причању, у Губеревцу – Космајски срез. Отуда су многи због турског зулума и бега губеревачког пребегли у Банат и Срем, где им и данас живе потомци, а неке при бежању задржи „добри бег ошљански“ и настани их у Ошљанима. Становницима ошљанским, који су се бавили риболовом, било је тамо незгодно, јер нису могли пазити на своје чамце у Дунаву према Грбуљи – познијој Винчи те замоле свог спахију, да се са њим заједно преселе у Грбуљу – данашњу Стару Винчу ближе Дунаву, што им он и одобри*.

Не знам кад су могли бити ови догађаји које је Николић забележио о Винчи, али се Винча под тим именом помиње у свим турским дефтерима 16. и 17. века, као и аустријским документима 18. века, тако да ту постоји континуитет. Могуће је да је село запустело у неком од ратних раздобља 18. века, те је дошло до смене становништва, што је сачувано у предању тих познијих Винчанаца.

Топоним Грбуље (или Грбуља) нисам нашао по другим изворима. Иначе, грбуље су локализам за пољопривредну алатку грабуље, а постоји и врста крушке под називом грбуља. Највероватније објашњење ипак је да се ради о називу за просту кућу, чији опис даје Милисав Лутовац[15]: „Најстарији и најпримитивнији тип куће је кривача или грбача, једна врста дубирога на слеме, чији је скелет од прошћа - цепаница, а кров од сламе. Уствари она личи на кров какве веће куће, који је постављен на земљу“. Други назив за грбачу је управо грбуља, a каже се још и грбуљача. У Лутовчевој књизи дат је и цртеж грубље:

За Лештане Богић и Николић[16] наводе да село није старије од 18. века. Међутим, турски дефтери 16. века, као и дефтер из 1640/41. га помињу, у старијем облику - Лештан.

Старо насеље је до 1813. било ближе Дунаву и Цариградском друму, али се народ, да би се склонили од друма и турске војске, преселио дубље према подножју Авале. Онај крај где је раније било село прозван је Селиште. У лештанском атару је Крстово брдо, једино се не зна да ли назив долази од крста или неког човека именом Крсто.

Лештане је назив је добило по лескама, по којима се један део атара назива и Лештар. Старији облик је ЛѢштан, чест топоним на јужнословенском подручју (има га чак и у Грчкој, на Пелопонезу, данас у изобличеној грчкој верзији), где је у неким крајевима Ѣ дало е, а у неким (и)је, па тако имамо насеља са називом Лештан, Лештане, Лештани, а негде са љ, попут села Љештанско код Рогачице на Дрини. У Гори, југоисточно од Драгаша, на југу КиМ, постоји старо село Лештане које се помиње у дечанским и повељама и светоарханђелоској повељи из прве половине 14. века.

Недалеко од Лештана, према Винчи и Калуђерици, некада се налазио Манастир посвећен Светом великомученику Георгију, у народу познат под именом Јеремика. По народном предању манастир је задужбина деспота Стефана Лазаревића. Манастир је разорен 1690. године од стране гневних Турака у време Велике сеобе Срба. Током аустријске управе у Србији у првој половини 18. века, митрополит Мојсије Петровић је имао намеру да, између осталих, обнови овај манастир, али његова молба аустријским властима из 1721. године није услишена. Данас се од некадашњег манастира тек назиру темељи.

Раније поменута река Болечица извире на источним падинама Авале и улива се у Дунав код Винче. На њој се налази село Болеч. Поред Болечице, кроз атар Болеча теку и Болечки и Лозовички поток.

Народно памћење каже да је Болеч добио назив по реци. Најстарији назив села је био исти као и име реке - Болечица, a тако се звала и цела ова жупа у сливу реке. По дефтеру из 1528. године, Болечица је напуштено село (мезра), као и суседно село Градац (код данашње Заклопаче). „Ова села су, највероватније, запустела 1515. године у врема напада Јована Запоље на Жрнован. Село је оживело тако да је пописано као баштина Мустафе сина Скендеровог“[17]. Болечица је јавља и у дефтеру из 1536. године, али сада је поред ње пописано и још једно село под називом - Болеч. „...и овде постоје очувана два врло важна елемента за распознавање некадашње жупе: река и истоимено место које је, по свему, било жупско средиште“[18].

Занимљиво је да се Болеч не помиње у дефтеру за Београдску област из 1640/41. године, иако су ту поменути и Гроцка и сва околна грочанска села. Могуће да је село привремено запустело. С обзиром да су у овом дефтеру пописани само хришћанска насеља, други могући закључак је да је становништво Болеча прешло у ислам.

Током аустриjске владавине 1718–1739, Болеч је носио немачки назив Zweibrücken, што значи „два моста“. Да ли су тада у Болечу била два моста или су можда насељеници били Немци из вароши Цвајбрикен у Фалачкој, можемо само нагађати. Занимљиво да су исти назив Аустријанци дали и једној својој насеобини код данашњег Обреновца.

Слично као и Лештане, и село Болеч је своју локацију променило након пропасти устаничке државе 1813. године. Наиме, склањајући се од турске одмазде, Болечани су пребегли у Банат. Кад су се касније вратили у своје село, ту су их стално угрожавали турски војници. Зато се мештани сви (10 породица) иселе у густу шуму у Гурбет-долу око 2-3 километра на југ, који је, опет, назив добио по Циганима „гурбетима“ (коритарима) који су ту раније боравили. Од овог збега је, крчењем шуме, настао данашњи Болеч, а на месту где се некада налазило село, које народ зове Селиште, почетком 20. века било је сеоско гробље.

О пореклу назива Болеч постоје разне верзије. Лома је, супротно од наведеног мишљења да је село понело назив по реци, мишљења да је назив села старији, а да сам назив Болечица долази од Болечска рѢка - Болечшчица - Болешчица - Болечица[19].

Има мишљења да је основ топонима Болеч неко лично име, попут Бољко, Болек, Болеслав. У 15. веку у Грбљу налазимо патроним Болечинић[20], што указује да се отац документованог Брајка Болечинића звао - Болечина.

Коначно, наводи се и могућност да је основ топонима Болеч неки старији латински назив који су преузели Словени по досељењу и пословенили га. Тако се наводе, непоуздани, топоними из пресловенског времена - Bolicum и Bale(n)tium. Непоуздани, јер није потврђено да се на простору Болеча налазио неки такав топоним, али овакви топоними имају своје паралеле из римског доба на просторима Паноније, Далмације, Илирије и Италије. Можда добру паралелу која иде на руку последњој верзији представља стари средњевековни град Балеч у Доњој Зети (код Скадра) који порекло вуче из латинског облика Balecium, а сам корен топонима је из предримског периода.

Коначно, ваља истаћи и да у Словенији постоји село Bolečka vas.

Ритопек је једно од најстаријих насеља у овом подручју. На његовом подручју пронађени су остаци праисторијског насеља (неолитско насеље на локалитету Плавиначки поток), а затим се у континуитету ту смењују Скордисци, Трибали, Римљани, варвари раног средњег века, итд, па до данас.

На подручју Ритопека налазио се римски град значајних размера и велике стратешке важности, под називом Трикорниум (Tricornium, Castra Tricornia). Нека мишљења кажу да је град тако прозван „по варварима Трикорњанима, који су око Ритопека становали“[21]. Друга, да назив потиче од три брда у низу, што Tricornium управо и значи („три рога“). Како год, Трикорниум је био важно трговачко место, друмска станица (отуд се помиње и као Mutatio Tricornia castra), дунавска лука и важно војно утврђење: каструм на једном од оних брда био је касарна за око 4000 војника. Остаци римског утврђења, које су сви каснији освајачи преузимали, обнављали и дограђивали, били су видљиви још у време кад је Феликс Каниц обилазио Србију (1860-их).

Насеље је тек повремено замирало, за време ратова и варварских најезда, али би увек поново оживело, тако да су у подручју Ритопека пронађени археолошки остаци византијског, као и варварских насеља раног средњег века (германска, аварска, словенска). Од насељавања Словена, уз краће прекиде, Ритопек је до данас стално насељен.

Први писани помен Ритопека под тим именом потиче из 1433. године (у путопису Бертрандона де ла Брокијера "Путовање преко мора"[22]), а затим под истим називом и у турским дефтерима 16. века. У дефтеру из 1640/41. године га нема, што може да значи или да је Ритопек привремено замро, што је мало вероватно, с обзиром на значајан положај овог насеља, или да су у њему, као и у случају Болеча, живели муслимани, те није пописан у овом дефтеру. Трећа могућност је да можда није успешно ишчитан из дефтера, који је писан арапским писмом. Коначно, постоји верзија по којој се Ритопек крије иза неког другог назива неких насеља Авалске нахије која данас не можемо са сигурношћу убицирати. Међутим, и ова верзија је мало вероватна, јер већ 1723. године (и даље током 18. века) у аустријском попису налазимо село под својим називом - Ритопек.

Куга 1794/95. је опустошила нека села у овом крају, укључујући и Ритопек. Село је замрло и 1813. године, када се становништво привремено, пред разјареним Турцима, иселило за Банат.

Занимљиво је да је, с обзиром да је на самој обали Дунаву, Ритопек најмање три пута у новијој повести мењао свој положај, у зависности од тока Дунава и клизења земљишта. Једини који одолевају Дунаву и који држе подручје Ритопека на окупу су два брежуљка - Каменита главица (или само - Главица) и Водица, за које неки мисле да нису у питању природни брежуљци, већ људском руком створене пирамиде, током столећа засуте земљом и обрасле у растиње[23].

Она три већа брда, по којима су Римљани дали насељу име, су у позадини Ритопека, и то су: Бело брдо (267 m НМВ), Прокоп (237 m) и Старац (225 m). Старац се назива још и Старо брдо или Васино брдо.

Брда Ритопека (Са: http://www.novosti.rs)

Сам назив Ритопек могао би значити – осунчани рит. Лома има овакво мишљење: „...челопек и означавају положаје где сунце греје спреда, одозго, а супротно је Ритопек, где је први члан рит °задњица“[24].

Поређења ради, у Словенији постоје села са називима Ritomeče и Ritoznoj.

На примеру села Бегаљица можемо видети како се топоними кроз векове постепено мењају.

У турском дефтеру из 1528. године уписана су три села - Горње, Доње и Средње Бегаљево. У једном турском документу из 1583. године, као - Бегалјиз (Begalyiz). У дефтеру из 1640/41. године - Бегалица. На аустријској мапи из 1718. године[25] - Bigalitza[26]. У дефтеру из 1741. године - Горња Бегаљица. У једном србском документу из 1827. годинe, у множини - Бeгaљицe. У више докумената током 19. и почетком 20. века[27] - Бегалица. После другог светског рата, усталио се облик - Бегаљица.

Према неким мишљењима, изворни облик овог топонима био је Бехаљево (Бехалѥво). Исти топоним налазимо у Раваничкој повељи из 1381. године, као село у жупи Млава. Основа Бехал / Бегал (Бѣгал) може бити лично име или одредница неког лица „у бекству“ (бегал = онај који је побегао). Паралелу имамо у чешком běhal - oнај који бежи, трчи[28].

Народно предање каже да је село добило своје име по честим бежанијама становника из села због турских пљачкашких упада. Сасвим је извесно да основа овог топонима јесте именица бег, односно глагол бегати, али је исто тако веома могуће да је сам топоним (Бехаљево или Бегаљево) старији од османске власти у овом подручју. Уколико није у питању лично име (Бегал, Бехал) можда је село добило свој назив по бегунцима из неког другог времена и контекста.

Неколико топонима са подручја Бегаљице: шума Козјак, брда Вис и Врла страна.

Недалеко од Бегаљице налази се Манастир Рајиновац. Постојао је у претурско време, а према неким мишљењима задужбина је деспота Стефана Лазаревића. У дефтеру из 1528. године уписан је под занимљивим називом - Свети Рајко. Вероватно османски пописивач није имао сасвим јасне представе о хришћанским светитељима, а како је манастир носио народно име, а не име неког светитеља, он га је, као и све друге манастире уписао са одредницом „свети“. Назив Рајиновац и овај необични напис из дефтера можда указују на име ктитора манастира, - неки (можда велмож?) Рајин звани и Рајко. У наредном дефтеру из 1536. године уз Светог Рајка уписан је још један манастир, Свети Тодор (вероватно посвећен неком од светитеља именом Теодор[29]), а у дефтеру из 1560. године поново су уписана два манастира, овај пут - Свети Рајко и Свети Петар (?). Манастир је запустео крајем 16. века, а обнова је почела крајем 18. и трајала кроз 19. век. Рајиновац је данас жив манастир.

Село Заклопача пописано је у дефтеру из 1528. године, и у наредним османским пореским документима. Занимљиво је да је у дефтеру из 1640/41. године назив села уписан у мушком роду – Заклопач.

У Србији, у Подибру на југоисток од Краљева, постоји још једна можда и познатија Заклопача. Ово село је веома старо и његов најранији помен је у Жичкој хрисовуљи из 1220. године. Тада је село уписано као Заклопита ЛоȢка (Лука). Но, 1476. године, турски дефтер бележи ово село под називом - Заклопача. Очито да је у међувремену од два и по столећа дошло до значајне језичке промене, о чему пише и Александар Лома: „образовања слична ономе на *–ач, уп. Заклопача, од 1476 (Аличић 1984: 199 д.), село код Краљева посведочено као Заклопита Лоука у ЖП, да би у савременој творби микротопонима постигло велику продуктивност (тип Перова њива –> Перовача). Томе је могла допринети декомпозиција из ктетика типа Орловац —> Орловачка глава —> Орловача...“[30]

Сам назив највероватније потиче од географског положаја села које је заклопљено околним брдима. Народ има другачије тумачење, - како је неки мештанин, тобож, ту заклао неког турског главара („пашу“), те по том заклању и она основа топонима „закл-“.

Заклопача је прилично чест топоним на западном Балкану. Осим београдске и подибарске, локалитети са називом Заклопача постоје и у Босни (Власеница, Фојница, Романија, Сарајевско поље), Лици (село код Коренице), на Пештеру, Бихору, итд.

Заклопача је запустела пред крај 16. века, да би село било обновљено у наредним, мирнијим временима. Али, не на истом месту. Положаје ранијег насеља народ је прозвао Старо село. Последње избеглиштво и повратак догодили су се 1813. године. Од тада је село на данашњој локацији.

Заклопача код Београда позната је и по знаменитом налазу 1900 комада сребрњака из 2/3. века пре Христа, кованих у Аполонији и Дирахиону (у данашњој Албанији), који су били закопани у атару Заклопаче[31]. Они потврђују живу везу која је постојала између Подунавља и Јадрана у старом веку.

На подручју између Бегаљице и Заклопаче у 16. и 17. веку постојало је село Ломатине. У 18. веку (дефтер из 1741. године) уписано је као мезра (запустело село) и даље се више не спомиње. У дефтеру из 1640/41. уписано је као - Лопатине. А у атару данашње Заклопаче и село Плавинци (по којима назив носи и помињани Плавиначки поток), пописано у дефтеру за Смедеревски санџак из 1476. године. Плавинци су данас виноградарска оаза у атару Заклопаче. Модерна легенда каже да је крај добио име по „плавом камену“ којим су прскани виногради. Ипак је вероватније да је крај добио назив по плављењу Дунава или Плавиначког потока.

Да заокружимо ову причу, односно овај њен балкански подунавски део, дунавским адама. Помињане су аде на Дунаву између Вишњице и Панчева, а сад коју реч о оним адама на самом саставу Саве и Дунава.

Велико Ратно острво је најпознатија ада у београдском току Дунава. Оно није настало набирањем тла, као нека стена или гребен, већ је настало као спој биљног света и речног талога. Биљке које су расле на подводном гребену за ниског водостаја би биле изнад површине. Њихово корење је задржавало нанос - песак, земљу и сваки други разноврсни талог и тако је, мало по мало, настало острво. Дешавало се да за време високог водостаја острво нестане под водом, па касније поново изрони. Међутим, нестајало је и као последица људског деловања. Кад је опседао Београд 1521. године, Сулејман Величанствени је са главнином војске прешао Саву код Палежа (данашњи Обреновац) и кроз Срем дошао до Земуна. Одатле је направљен понтонски мост ка Великом Ратном острву, преко којег је на острво пребацио топове, којима је оданде тукао београдске зидине. Том приликом, да би очистили простор за своју артиљерију, турски војници су исекли све растиње (дрвеће и ниску шикару) на острву. У том тренутку, то није имало никакве последице (осим по Београд, који је после месец и по дана опсаде освојен), међутим, биљке без свог надземног дела нису могле дуго опстати, и острво се добрим делом разградило, а затим га је река сасвим покрила. Отуд, није бесмислен запис енглеског лекара Брауна, који је 1669. године записао о Великом Ратном острву: „Нема више oд 35 година откако се први пут појавило из вoдe, пocтaвши oд речног талога“[32]. Да ли се у међувремену, између Сулејмана и Брауна, острво појављивало, или је све време било под водом, не зна се. Предања кажу да је Велико Ратно острво кроз новију историју више пута нестајало и поново израњало. Иначе, најранији записани помен овог острва је на угарској мапи из 1514. године, где је уцртан омањи спруд на ушћу Саве у Дунав.

Велико Ратно острво

(Са: https://citymagazine.rs)

Постоје неке легенде како је острво настало. Према једној, настало је у време кад су Аргонаути допловили до места где се спајају Сава и Дунав. Укотвили су се испод гребена на којем је касније заснована београдска тврђава и заноћили. Док су Аргонаути тако спавали, неки речни гусари су се прикрали њиховом броду и украли им златно руно. Међутим, све ово је видела чаробница Медеја, заштитница вође аргонаута Јасона, која је напала гусаре и преврнула им чамац, те су се сви подавили. На крми потопљеног чамца остао је прамен златног руна. Од тог чамца и прамена златног руна зачело се острво...

Друга легенда каже да је острво почело да се образује од подводног гроба Атиле Хунског, који је баш ту у Дунаву сахрањен, са великим благом.

Трећа легенда настанак острва везује за аварско освајање Београда (Сингидунума) 579. године. Том приликом, аварски каган Бајан је наредио изградњу моста којим је његова војска прешла Дунав и дошла у подножје београдске тврђаве. Пред византијском посадом правдао се да хоће да нападне Словене који су се улогорили источно од Београда. Наравно, радило се о превари, и чим су прешли реку, Авари су на јуриш пробили византијску одбрану и заузели тврђаву. Онај мост је река временом разрушила, а на његовим остацима се почео хватати речни нанос од којег је касније настало острво...

С обзиром да је кроз целу историју служило као етапа за пребацивање са једне на другу дунавску обалу у ратним дејствима, ово острво је понело придев „ратно“. Оно „велико“ је свакако због чињенице да се поред њега налази мања ада, такође углавном ратне намене кроз историју. Раније је називано и Дунавско острво (16. век), Велико острво (16, 17. век), Циганско острво (17, 18. век, када се тамо привремено налазила једна циганска махала) и Ратно острво (тако забежено 1775. године, немачки - Kriegsinsel). После Првог светског рата, Београђани су ову велику аду прозвали Сиротињско острво, јер је градска сиротиња тамо прелазила чамцима због риболова и обрађивања земље на ади.

Често је мењало власника, углавном између Хабсбуршког и Османског царства. Због чињенице да је са њега увек лако могао бити угрожен Београд и онај ко њиме господари, у Цариграду је потписана конвенцији 1741. године (као саставни део Београдског мировног споразума из 1739), којом је Велико Ратно острво подељено између Османлија (југоисточна) и Аустријанаца (северозападна половина), тако да граница иде средином острва, уз забрану боравка било чије војске на острву. Наравно, ни једни ни други се овога нису придржавали. Једно време, након Цариградског мира, један београдски јаничар Бабалик Ахмед, узурпирао је турски део острва и тамо продавао земљу некој сиротињи (муслиманима), те је тако заснована једна махала на самом острву, а подигли су себи чак и џамију. Ово насеље Турци су звали Бабалик-ада. Ахмед је, заједно са групом њему сличних, ухапшен због разних проневера, узурпације управних овлашћења, завођења раји неких измишљених дажбина (услед чега је један број београдских хришћана пребегао на аустријску територију). Већина је протерана из Београда, а четворица, укључујући и Ахмеда, су осуђени на смрт и погубљени.

Карађорђе је, у зиму 1806. године урадио исто што и Сулејман Величанствени безмало три столећа раније: преко Саве, па поред Земуна, пребацио је своје топове на Велико Ратно острво и оданде бомбардовао турски Калемегдан.

Велико Ратно острво је данас права оаза, како биљног, тако и птичјег света: чак 185 врста птица тамо живи, стално или привремено.

Један занимљив топоним је и Галијаш: чине га два канала - Велики и Мали Галијаш који иду средином Великог Ратног острва у правцу тока Дунава. Како Дунав стално наноси разни речни нанос, тако је, временом, Галијаш затворен са северне стране и претворен у мртвају. 2006-2007. године, канал Галијаш је поново отворен.

На мапама с краја 18. века, Ратно острво чине три аде, једна поред друге. Заправо се ради о Великом Ратном острву подељеном на два дела каналом Галијаш, а трећа ада је Мало Ратно острво[33].

Мало Ратно острво се налази између јужне обале Великог Ратног острва и новобеоградске дунавске обале. Данас је то острвце дужине око 250-300, и ширине 20-60 метара, у зависности од водостаја. Некада је било знатно веће, али је приликом изградње Новог Београда, велика количина песка са острва искоришћено за насипање мочварног земљишта, те је острво смањено на безначајну површину. Све до краја 20. века, Мало Ратно острво је било у склопу војног артиљеријског комплекса уз дунавску обалу и није му био могућ приступ. Данас се тамо више не налазе артиљеријска оруђа, али је острвце сасвим зарасло у густ шумарак тополе, тако да је сасвим неприступачно. Ту сада живе чапље и корморани. Између светских ратова ова ада је у народу звана - Коњска ада.

Још две аде на банатској страни Дунава, у саставу палилулске општине, Кожара и Црвенка, у зависности од водостаја Дунава могу бити острва или полуострва. Кожара је преко Дунава Великом Ратном острву, а Црвенка у продужетку узводно. Ранији назив Кожаре био је - Чапља. Један топоним у вези са Кожаром је рукавац Дунава којим је ова ада одељена од копна је - Јојкићев Дунавац. Назив носи по Ђурици Јојкићу, својевремено градоначелнику Београда, током 1950-их.

Насеља у банатском делу Београда:

Борча се помиње у 1521. као „острво“ повезано скелом са Београдом, већински србско место. Етимологија је вероватно од речи – бара, с обзиром да се 1427. године помиње као Barcha у запису о боравку угарског краља Жигмунда у овом крају (Жигмунд је логоровао у Борчи чекајући да му буде предат Београд, након смрти деспота Стефана Лазаревића), а 1456. године спомиње се као Barczi.

Назив насеља Овча је јасан, према занимању становништва. Овча се под тим називом спомиње 1521. године, када су је заузели Турци у склопу освајања Београда. Село је запустело у време aустро-турских ратова у 18. веку. Касније у подручје Овче долазе сточари из Румуније са својим стадима, па су се временом ту и населили.

Села Овча (Offza) и Борча (Borza) на аустријској мапи из 1740. године

Крњача се први пут спомиње 1832. године као – Нова Борча. 1952. године постаје општина, а 1955. године заједно са Борчом, Овчом и Падинском Скелом чини Општину Крњача. Десет година касније, Крњача губи статус општине и постаје део Општине Палилула. Крај који се данас назива Крњача служио је као пасиште за сточаре из околних села. Први стални насељеници ту су дошли 1913. године.

Порекло самог назива Крњача није баш поуздано. Могуће је да потиче од придева крње, крњаво, окрњено. У банијском говору, крњача је једна врста проје. Постоји село Крњача и у Доњем Полимљу, код Прибоја. Према предању старих родова из полимске Крњаче, село је добило назив по бритвама „крњачама“ које су они производили још у средњем веку. Такође, тамошњи родови сматрају да се село Крњача код Београда добило име по њиховом селу, од некадашњих исељеника. Село са називом Крњача постоји у околини Никшића. Код Вршца постоји земљиште Крњача, чији је старији назив Керњача. Звездана Павловић[34] топоним Крњача на Голији тумачи од придева крње. У Морињу у Боки постоји један извор који људи зову Крњача. Такође и у Биограду код Невесиња постоји неколико извора и пашњак под називом Крњача.

Падинска скела је настала као привремено станиште Словака из Падине, који су у том крају закупили земљу за напасање стоке. До закупљених парцела морали су се превозити скелама. Отуд назив каснијем насељу – Падинска скела. Један део Падинске скеле носи назив Јабучки рит. Некада је ово било мочварно подручје у атару оближњег села Јабука, отуд и назив. Данас је земљиште исушено и на њему подигнуто модерно насеље, али је остао стари назив.

Насеље Ковилово добило је назив по руском пилоту Михаилу Ковилову, који је погинуо у паду авиона у јесен 1944. године током операција ослобађања Београда крајем Другог светског рата.

Насеље Врбовски (чује се и: Врбовско) добило је назив по руском инжењеријском капетану Виктору Вербовском који је, као и Ковилов, погинуо током ослобађања Београда 1944. године.

Насеље Котеж основано је 1968. године, а назив добило по француској речи cottage - летњиковац, викендица, јер је план био да се изгради мирно насеље породичних кућа.

Насеље Бесни фок, једно од најзабаченијих насеља на подручју Београда засновано је 1948. године у склопу имања Пољопривредног комбинату Београд (ПКБ). Место је било насељено и раније, од краја 19. века, углавном од стране банатских Немаца и Мађара, али се ни они нису ту дуго задржали, због честих поплава (Фок је у крају између Дунава и Тамиша). Уочи Другог светског рата изграђен је систем канала за овод вишка воде и тиме омогућено заснивање насеља. Онај придев „бесни“ у називу насеља се везује за честе поплаве, јер су „бесне воде“ уништавале све пред собом. Легенда каже да је Фок било име неког љутог рибара, Немца, који је ту живео. Ипак, реалније је да Фок долази од мађарске речи fok, што значи јарак или прелив (у смислу преливања воде).

Најудаљеније палилулско насеље од Београда на север је Дунавац, које је удаљено око 30 километара од центра града, стешњено између Дунава и Тамиша[35].

Наставиће се...

[1] Новаковић Реља, „О ишчезлим селима на подручју Београда“

[2] „Насеља и становништво области Бранковића 1455. године“

[3] Наведени рад

[4] Николић Риста, „Околина Београда“

[5] https://unalignedart.weebly.com/exoblog/vinca-grk-pajsije-i-marija-terezija

[6] Наведени рад

[7] Наведени рад

[8] Plan de la Ville de Belgrad et de son Attaque fait par L’Armee de sa Maieste Impériale et Catholique... le Prince Eugen de Savoi... le 16 d'Août 1717 Echelle de 800 Toises Dessiné sur le lieu.. . par don Joseph de Haro ÿ Cardona, vicomte de Lincourt, Lieutenent Colonel d’infanterie.

[9] Андрејић Живојин, „Српске средњовековне жупе земље Кучево и Кучевског Загорја“

[10] Ово Кучево је средњевековна жупа и не треба га мешати са данашњим Кучевом у источној Србији . Дефтер из 1476. године област Кучево наводи на запад од Браничева, и по попису насеља у њој види се да обухвата простор између Велике Мораве, Дунава, и до Авале и Космаја на запад. Јужна граница није сасвим поуздана. О овом Кучеву је писао историчар Александар Крстић у раду „Кучево и Железник y светлу османских дефтера“.

[11] Миљковић-Бојанић Ема, „Смедеревски санџак 1476-1560“

[12] Лома Александар, „Секундарно -ска у топонимији Србије“

[13] Николић, наведени рад

[14] Наведени рад

[15] У раду „Ибарски Колашин“

[16] Наведени рад

[17] Андрејић Живојин, наведени рад

[18] Исто

[19] Лома Александар, „Секундарно -ска у топонимији Србије“

[20] Суботић Јелисавета, „Прилог познавању антропонимије Грбља према записима из XV вијека“

[21] Петровић Михаило, „Kако је постао Београд“

[22] Бертрандон де ла Брокијер (Bertrandon de la Broquière) био је француски путописац и чиновник на двору бургундског војводе Филипа III Доброг. Брокијер је 1432/33. године пропутовао Блиски исток, Малу Азију и Балкан. О путовању је саставио путопис „Путовање преко мора“ („Le Voyage d'Outre-Mer").

[23] http://www.pecat.co.rs/2018/09/piramide-u-ritopeku/

[24] Лома Александар, „Топонимија Бањске хрисовуље“

[25] Мапа аустријског инжењеријског капетана Фридриха Ебшелвица (Friedrich Öbschelwiz) који је оставио неколико драгоцених мапа Србије из времена хабсбуршке окупације 1718 – 1739. године. Његова мапа Краљевине Србије понекад се погрешно назива "Лангеровом картом".

[26] Бегаљица је једно од насеља северне Србије која су запустела током ратних дејстава 1717. године. Аустријске власти су у та села населили немачке колонисте. Bigalitz су тада настанили штајерски Немци. Наравно, са враћањем Турака, немачки колонисти су се иселили преко Саве и Дунава.

[27] Нпр. у „Монографији Подунавске области“ из 1929. године.

[28] „Етимолошки речник српског језика“

[29] Од светитеља са овим именом, којих има поприличан број, код нас су нарочито поштовани свети великомученици Теодор Тирон (чије се мошти налазе у фрушкогорском манастиру Хопово) и Теодор Стратилат.

[30] „Топонимија Бањске хрисовуље“

[31] Петровић Михаило, „Како је постао Београд“

[32] Из записа енглеског путописца Едварда Брауна (Edward Brown).

[33] Неки подаци о Великом Ратном острву из књиге „Аура Београд“ Миливоја Томашевића и „Историје Београда“ групе аутора

[34] „Ороними Србије“

[35] Неки подаци о називима назеља у банатском делу Београда, из листа „Палилула“, број 125, октобар 2017. године

The post Топонимија Београда (5) appeared first on Порекло.

Радмужевићи су братство које је засновано у истоименом селу у Шекулару, племену у Горњем Полимљу.

Село Радмужевиће је пространо, растурено на више заселака (од којих се неки - Лекићи, Кукаљи, Маслари, негде узимају за засебна села) и заузима средишњи положај племенског подручја, што указује на старост села и, можда, његову значајну улогу у прошлости.

Засеоци Маслари и Лекићи (са ФБ странице Шекулар)

Братство Радмужевића припада најбројнијем делу шекуларског племена - Старошекуларцима који су ту из велике давнине, за разлику од неколико група касније досељеног становништва (Ћетковићи, Портићи, Васојевићи, итд). Као и други Старошекуларци, Радмужевићи славе Јовањдан зимски (19/6. јануара), а прислужују племенску славу Илиндан (2. август / 20. јул).

Братство чине следећи родови:

Лекићи, из засеока названог по њима, који се некад сматра засебним селом.

Кењићи (неки од Кењића су уписани под званичним презименом Кенић) и њихов огранак Томовићи: Илија Вукин Кењић, који је живео у 18. и почетком 19. века, имао је двојицу синова: Станоја и Тома. Потомци Тома Илијина прозвали су се Томовићи, док су потомци Станоја Илијина задржали старо презиме. Томовићи живе у селу Лазе, које је настало крчењем шуме (прављењем лаза), почетком 19. века.

Спалевићи, потичу од истакнутог претка Спасоја, коме је надимак био Спале; он се издвојио из Радмужевића и засновао село Сјекирица где данас живе Спалевићи, а село се често назива и њиховим презименом. Спалевићи живе и у селу Лазе.

Кукаљи, из истоименог засеока. Раније су се презивали и Андријанић, наводно по претку Андрији кога су звали Андрија Јанин, по мајци, јер је рано остао без оца, те је његовом потомству остало презиме Андријанић.

Маслари и њихови огранци Милетићи и Бошковићи; неки огранци Маслара се зову још и Спасојевићи и Радићи.

Према једној подели, основно гранање Радмужевића је на: Масларе, чији су огранци Милетићи, Бошковићи, Кењићи и Томовићи; други огранак су Лекићи и Спалевићи, који су међусобно ближи (потичу од два рођена брата - Леке и Спасоја - Спала); и трећи огранак су Кукаљи. Једна друга верзија иде корак даље, па каже да су се Радмужевићи разродили од тројице Радмужевих синова.

Од радмужичких родова има исељеника, по другим крајевима Црне Горе, као и у Метохији, Јабланици, Топлици, итд. Већином су задржали своја презимена, а неки су у новој средини добили нова. Тако, од Радмужевића су и:

Од Маслара су: Арсовићи у Србији (Краљево, Срем), Арсенијевићи (Краљево) и Негојевићи у Новом селу између Краљева и Трстеника (носе презиме по Негоју Маслару чији се син средином 19. века иселио за Србију, и узео по оцу презиме Негојевић; данас у Новом Селу постоји заселак Негојевићи).

Од Кукаља су: Радојковићи у Никшићу и Подгорици, Славковићи у селу Бело Поље код Пећи, одакле су се иселили у Србију крајем 20. века, Вукадиновићи и Војиновићи у Београду.

Двојица браће Кукаљa иселили су се у Метохију, у околину Дечана. Старији, Павле Кукаљ, се затим иселио даље на север, у околину Ваљева, док је млађи брат остао у Метохији. Од Павла су Павловићи у околини Ваљева, док је млађи брат у Метохији прешао у ислам. Његово потомство се касније албанизовало и данас се презивају Кукаљај (Kukalaj), у Вокши и Дреновцу код Дечана. Они одлично знају за своје порекло и до пред крај 20. века су одржавали везу са шекуларским Кукаљима.

Занимљив правац сеобе имала је једна породица Кукаља која се на крају населила у Мркојевићима у Приморју, где су прешли у ислам[1].

Братство Радмужевића изњедрило је неколико знаменитих појединаца:

Пре свих, Мило Станојев Кењић (1882-1962) који спада у ред најбољих црногорских официра у балканским и Првом светском рату. Мило је био син шекуларског стотинаша Станоја, из ратничке куће. Послат је на Цетиње да се школује за официра. Након завршене официрске школе, постављен је за стотинаша, а после и за командира (команданта батаљона, што одговара чину мајора). Био је врстан командант и стратег. Одликован је са више црногорских (касније и југословенских) и других одликовања[2]. Почетком Првог светског рата носио је чин капетана. 1916. године, аустро-угарске окупационе власти интернирале су га у логор у Мађарској. У Војсци Краљевине Југославије доспео је до чина потпуковника. 1941. године, након Априлског рата, заробљен је од Немаца и спроведен у логор у Немачкој, гдје је остао до краја рата. Касније је живео у Београду, до упокојења 1962. године.

Мило Кењић (седи, у средини) са штабом Шекуларско-требачког батаљона 1915. године на фронту у источној Босни (слика из рада Голуба Бракочевића, наведеног у литератури)

Легендарни Комјен (по неким верзијама: Комљен, Комњен или Комнен), барјактар шекуларски који је живео крајем 17. и у првој половини 18. века. За Комјена нема потврде да је историјска личност. Бележи га једино неколико гусларских песама. Према предању, он је био сестрић познатог шекуларског војводе Даше. Према неким мишљењима Комјен је био од рода Маслара. Занимљиво је да у попису Скадарског санџака из 1582/83. године, међу пописаним становницима Шекулара налазимо домаћина именом Комнен Дмитар (Дмитров). Да ли је ово можда неки предак Комјена Барјактара?

Радота Лекић, коме је Карађорђе 1809. године у Сјеници дао титулу сердара.

Негоје Маслар, један од шекуларских првака у првој половини и средином 19. века, који је остао упамћен као веома имућан и мудар човек, и вешт дипломата који је преговорима, а некад и поткупљивањем, успео у своје време да сачува Шекулар од насртаја плавско-гусињских бегова и њиховог башибозука, који су покушавали да преотму од Шекулараца што више њихових планина. У народу (и у Шекулару, и међу Србљацима и Васојевићима) остала је пословица: "вјешт као Негоје Маслар с Турцима".

Милисав Лекић, командант шекуларских комита у Првом светском рату и први председник Шекуларске општине после рата.

Милисав Лекић (слика из рада Голуба Бракочевића, наведеног у литератури)

Према једном несигурном предању сви данашњи Радмужевићи потичу од Комјена Барјактара. Извесније је да су се ови родови развили у оквиру братства Радмужевића, чији праотац Радмуж је живео у давнијој старини, док је Комјен Барјактар био један од славних изданака овог братства за чије име су сви Радмужевићи хтели повезати своје порекло. Тиме би била постигнута равнотежа са две друге велике групе Старошекулараца који потичу од славних предака. Наиме, тако би три главна братства у Шекулару потицала од тројице знаменитих савременика: од војводе Даше - Дашићи (и од његовог брата Рмуши), од Вука Љевака један већи круг родова[3], а од Комјена Барјактара - Радмужевићи.

Неки радмужички родослови наводе Радмужа као сина Комјеновог[4]. Затим, постоји и народно предање о томе како је јунак Радмуж, „родоначелник Радмужевића“[5], био тај који је сахранио војводу Дашу и остале погинуле у окршају са Климентима око 1730. године на северу данашње Албаније. Ове легенде су мало вероватне и основано се може закључити да је у питању довијање да се објасни презиме Радмужевић и повеже са називом братства и насеља. Село Радмужевићи је далеко старије од 18. века, у који би требало сместити сина Комјена Барјактара. На овакав закључак наводи и архаичност имена Радмуж, које се у 17. и 18. веку практично више нигде не среће на нашим просторима (не среће се после 15. века, о чему ће бити још речи). Ако се за тачно узме друго предање неких радмужичких родова и њихово бројање пасова, Радмуж је живео у 16. и почетком 17. века, а можда и раније, што је далеко прихватљивија варијанта. У братству Кењића постоји предање по којем њихово презиме потиче још из 16. века, дакле два века пре Комјена Барјактара. Све ово указује да је мало вероватно да сви радмужички родови потичу од Комјена, уколико је исти, да поновимо, заиста постојао.

Треба поменути и једно предање Кукаља, да су у Шекулар дошли из Пјешиваца, од тамошњих Лужана.

Несигурност и несагласност ових предања, као и родослови у којима недостају пасови и у које се смештају личности за које се не може сасвим поуздано рећи да ту припадају, указују да су радмужички родови знатно давнијег порекла у односу на остале шекуларске родове, који су углавном засновани у 18. веку (Дашићи и Рмуши, потомство Вука Љевака, Ћетковићи, Портићи) и имају веома прецизне родослове, што није необично с обзиром да су им родоначелници живели у не тако далекој старини.

О старини, ако не самог братства, а оно у најмању руку топонима Радмужевићи, можемо закључити и по основу анализе имена Радмуж и његовог појављивања у доступној историјској грађи.

У Дечанским хрисовуљама (1330-их) у селу Добра река (Добра рѢка - Добра река или Добра ријека, је некадашња жупа, област између данашње Андријевице и Комова) пописан је Богоје Радмужевић (РадƄмоужевикƄ) са браћом Смилом и Милошем. Овде би се предање Радмужевића о тројици синова Радмужевих, од којих се гранају три огранка братства, подударило са овим историјским записом, али зачетак братства Радмужевића враћа у 14. век.

Из 1344. године имамо запис калуђера ("чрнорисца") Василија (Смиља Дабижева), из Добре реке, на Јеванђељу из Манастира Чечево код Коњуха. У овом запису се каже да су у Доброј реци власт Шекуларци ("народ из села Секула"). Ако су Шекуларци били власт у Доброј реци, вероватно су делом тамо и живели. Тако би ови Радмужевићи могли бити исти они који су засновали село истог назива у самом Шекулару. Ако имамо у виду да се ради о првој половини 14. века, када су стална презимена била права реткост, намеће се закључак да је браћи Богоју, Смилу и Милошу отац носио име Радмуж. Дакле, тај човек, који је живео крајем 13. и почетком 14. века (1330-их је вероватно већ био покојни, с обзиром да задругу чине његови синови, а да се он сам не помиње) је могући родоначелник шекуларског братства Радмужевића.

A можда су Смиљ Дабижев и Смил Радмужевић иста особа, при чему би, онда, Радмужевић било старије презиме, можда по Радмужу који би био Дабижев отац, а можда и старије?

Ваља рећи да у то време у оквиру манастирског поседа Дечана имамо још двојицу људи именом Радмуж, у непосредној близини оног из Добре реке: један је Радмуж Ковач из села Требча (данашња Трепча код Андријевице), а други у Комаранима у Плавској жупи, пописан са унуцима („Андреѩ, Храноѥ и Браѩн а дѣд им Радмоужƅ“).

Иначе, полимски Радмужи нису једини у то време са овим именом. Ово старо, одавно нестало име, налазимо у 14. веку и на Косову и Метохији (Дечанске хрисовуље), Котору (из једне судске одлуке из 1330. године, по тужби Маре, жене Радмужеве, - „Mare, uxor Radmussi“) и Херцеговини (1417. године, у дубровачком документу помиње се Прибо Радмужић - Pribius Radmusich).

Постоји и топоним Радмуж - некадашње село, сада локалитет у Далмацији.

Друго је питање који род у Шекулару потиче од ових средњевековних Радмужевића. Данас се под Радмужевићима сматрају побројани родови засновани у том селу, али постоји још једна могућност, а то је да су они прозвани Радмужевићима накнадно, по називу села. У раду „Васојевићи у црногорској граници“[6] из 1903. године, назив села се наводи као Радмуже, а на једном месту и као - Радмуж (употребљено у локативу као - „у Радмужу“). Исто важи и за братствени назив („Радмужи“). Очито је да су напоредо постојала оба облика, како за село, тако и за братство: Радмужи и Радмужевићи.

Говорећи о братственом имену у облику Радмужи, као добар кандидат за наследника овог архаичног презимена етимолошки стоји презиме Рмуш. Ово шекуларско братство је сродно Дашићима, по предању које је и генетика потврдила (хаплогрупа I2a Z17855[7]). Према братственом предању брат војводе Даше, родоначелник Рмуша, који се наводно звао Мушо, „ркао“ је због неке ране у грлу[8], па му је по томе дошао надимак и касније презиме његовог потомства. Не звучи баш уверљиво језичка веза између „ркања“ и презимена Рмуш. Али зато, језички веома прихватљиво стоји могући закључак да је презиме Рмуш настало упрошћавањем од Радмуж. Уколико бисмо, хипотетички, прихватили овакву верзију, Дашићи би били само огранак Рмуша, односно старијег братства Радмужа (Радмужевића), док би данашње братство Радмужевића били припадници неког другог рода насељеног у Радмуже, који су у новије време сеоски назив узели за братствено име. Ово је само претпоставка којој у прилог не иде чињеница да и данас постоји топоним Радмужевићи (-е), који није претрпео никакву гласовну промену, док братство Рмуша живи у селу Стране, које се често назива и њиховим именом - Рмуши.

Ко би могли бити преци данашњих радмужичких родова? Можда генетичка испитивања могу дати одговор или барем претпоставку порекла Радмужевића.

Од Радмужевића су до сада тестирање Y-хромозома урадили припадници следећих радмужичких родова: Кукаљ, Кењић, Томовић и Маслар. Тестиран је и припадник једног рода из Метохије, који је огранак исељених Радмужевића, но овај резултат представља део једног истраживања које је у току[9] и још увек се не може јавно износити. Код свих је утврђена истоветна хаплогрупа Ј1 Z1828 Z18463. Но, не треба изгубити из вида да су ово два од три главна огранка Радмужевића, те да није тестиран ни један припадник трећег огранка којем припадају међусобно сродна два велика братства Лекића и Спалевића. Тако да, док не добијемо неки резултат ових братстава, не можемо са сигурношћу извести коначни закључак о њиховом сродству са осталима.

Ово је, уједно, позив Лекићима и Спалевићима да се тестирају и, тако, заокруже ову причу.

Хаплогрупа J1, и то грана Z1828, заступљена је у извесном постотку међу Словацима, Русима, Финцима, и, нешто мање, и у још неким европским народима. Ипак, главно жариште је североисточни Кавказ. „Основна хаплогрупа Ј1*, без пронађених СНП мутација налази се у високим процентима међу народима Кавказа“[10]. Између осталих, веома је могуће да је ово хаплогрупа једне од етничких заједница која чини саставни део изворне средњевековне популације од које касније настаје мађарски народ, а то су Секељи, код којих је основна хаплогрупа J1 M267 заступљена са око 10%[11].

Стабло хаплогрупе Ј1

(са https://www.eupedia.com/europe/Haplogroup_J1_Y-DNA.shtml)

Тако, захваљујући овим новим генетичким сазнањима, на значају добија старо народно предање о Шекулару као збегу једног броја витезова Јаноша Хуњадија („Сибињанин Јанка“) након пораза угарске војске у „Другом косовском боју“ 1448. године. Ваља рећи и да је словенски назив за Секеље – Секули. Међутим, оно што је спорно у овој верзији народног предања је што се Шекулар, под именом Секула, помиње још у 14. веку[12]. Са друге стране, није искључено ни да се један број ердељских Секеља у област Полимља доселио још у време Немањића, заједно с ердељским Сасима. Секељи су овде могли доћи као рудари или као најамнички одреди, и имати своје седиште у планинама или некој жупи (Добра река?) у Горњем Полимљу. Но, с обзиром на присуство хаплогрупе Ј1 и међу словенским народима (Словаци, Руси), она је на Балкан могла дођи и са Словенима - са словенским сеобама 6. и 7. века, или касније у доба развијеног средњег века, преко рудара или стране најамничке војске[13].

Можда у прилог секељском пореклу најстаријих шекуларских родова иду и неки необични и до сада неразјашњени топоними, попут Дракулиног бријега и Мањова потока. Осим наведених, у Шекулару и шекуларским планинама има још мноштво необичне топонимије, за коју се до сада сматрало да је влашке етимологије, као: планине Кудреш, Кучулати и Глођија, воде Ђера и Бањиштор, затим остали топоними као Дрошор, Букурење, Букур ливаде, итд.

И сам назив Шекулар је и даље неразјашњен у стручним круговима. О етимологији овог топонима постоји више мишљења, као на пример: да потиче од влашке речи "секула" што значи секира; Секул је, такође, и влашко лично име[14], те назив Шекулар може потицати и од неког давног родоначелника шекуларског катуна[15]; по неким мишљењима, назив потиче од латинске речи saeculum – покољење, нараштај, односно saecularis – столетни, вековни (дакле, нешто древно, што постоји од давне старине), од чега је настала и албанска реч за народ, људе shekull[16]. Најуверљивије, ипак, звучи мишљење[17] по којем назив Шекулар вуче корен из наведене латинске речи saeculum, али у смислу незнабоштва, наспрам хришћанству. Реч секуларно и данас значи нешто световно, нецрквено. У време ширења хришћанства, односно покрштавања незнабожаца, секуларима су се могли називати они који још нису примили хришћанство. У подручју данашњег села Гољемади у Љешанској нахији постоји селиште истог имена. Занимљиво је да се за овај љешански Шекулар и данас говори да је „нецрквено земљиште“, што је можда једна од потврда мишљења о етимологији назива Шекулар и племена Шекулараца.

У књизи "Урла"[18], аутор Момир Никић[19] износи занимљиво виђење порекла назива Шекулар. Наиме, да назив има везе са трансилванским Секељима, по немачки - Секлерима (Szekler), који су заједно са Сасима у немањићко доба некако завршили у овом крају. Назив Шекулар у овој конструкцији је изобличена варијанта саско-секељског Секлервар (Szeklervar) - секлерско (секељско) утврђење. Када ову смелу претпоставку повежемо са записом о селу Секула из 1344. године, а знајући да је словенски назив за Секеље - Секули, па томе придодамо и неке чудне топониме који би пре могли имати везе са Румунијом него са Горњим Полимљем, и све заокружимо необичном хаплогрупом утврђеном код Радмужевића, онда се некако сам намеће закључак да нека веза мора постојати.

Генетичка тестирања су донела и неке нове закључке о неколико родова који нису имали сазнање о ранијој вези са Шекуларом, осим да су старином однекуд из Црне Горе.

То је група родова из Рашке, краљевачког краја (Подибар, Гокчаница) и Жупе Александровачке. Сви су задржали стару славу – Јовањдан.

Према резултату тестираног Миновића из Церја на Ибру, код Ушћа, за кога је утврђено да је носилац хаплогрупе J1 Z1828 Z18463 и да припада генетском роду Радмужевића, можемо утврдити порекло још једног круга родова из наведених области.

Према предању, записаном и у етнолошкој литератури, Миновићи припадају роду Лопаћана, досељеном у 17. веку из Лопата код Лијеве Ријеке у село Војмиловићи у Плани на север од Копаоника. У Војмиловићима Лопаћани су Раковићи и Костовићи. Њихово предање говори да су из Лопата, али да нису племенски Васојевићи.

Њима сродни су родови у Подибру, Гокчаници, Жупи Александровачкој и неким подкопаоничким селима, као што су: Вајтиловци, Милетићи, Стевовићи, Чеврљаковићи и др.

У самом Церју у ове Лопаћане спадаји и родови: Радојевићи, Крунци, Видојевићи, Новаковићи, Савићи[20], Деспотовићи, Марковићи, Анђелковићи и Гајовићи. Има их и у другим селима Подибра, као и у Гружи и Крагујевцу.

У ову групу спадају још два тестирана рода, са истом генетиком и истом славом. То су: Марићи из Ботурића код Александровца и Николићи из Дедевца код Краљева. Марићи су изворно из села Отроци код Врњачке Бање, на североисток од поменутог села Церје.

Ни један од ових родова нема предање о пореклу из Шекулара, нити о вези са родом Радмужевића.

Према географском распореду ових родова, јасно је да су они огранци рода који се, највероватнје крајем 17. века, доселио негде на Ибар и одатле ширио по околним областима.

Сеоба ових родова из Горњег Полимља према Рашкој и Ибру могла би се сместити пред крај 17. века, и повезати са 1690. годином када је и велики број житеља Полимља кренуо на север у оквиру Велике сеобе Срба.

Спомињање Лопата у предању једног дела овог родовског круга могло би указивати да су Лопате биле привремено склониште - збег Шекулараца у кризним временима, из којег су се покренули на сеобу. Са друге стране, није искључено ни да су ови родови били неко старо становништво у Лопатама, - можда потомци оних средњевековних Радмужевића из Добре реке, од којих је део отишао за Шекулар, у Радмужевиће, а остали се иселили према Србији. Ипак, Лопате су исувише удаљене од Шекулара да би ова друга варијанта била прихватљива. Нарочито имајући у виду и да васојевичко предање не спомиње никакво старије становништво у њиховој матици Лопатама које би се могло повезати са Шекуларом.

Добра река, Шекулар, Лопате

Са друге стране, средњевековна Добра река је добар кандидат за матицу ових родова, нарочито када Радмужевиће поменуте у 14. веку повежемо са старим шекуларским предањем о Шекуларском војводству које се протезало на знатно већем подручју него што је Шекулар у оквирима које данас познајемо. Коначно, није искључено ни да исељени родови са родовским именом „Лопаћани“ никада и нису боравили у Шекулару, него у долини Лима (Добра река!), одакле су се иселили у Србију. У овој вариЈанти није немогуће ни да су се Радмужевићи управо у то време из несигурне долине Лима преселили у тешко доступна шекуларска брда. Да подестимо да је то време када је Шекуларом управљао војвода Даша, за чијег доба се везује и Комјен Барјактар, по неким предањима - родоначелник данашњих Радмужевића.

Могући закључак:

Није намера овог чланка доношење неких коначних закључака. Само сам намеравао изнети један број података до којих сам дошао проучавајући Шекулар и његово становништво. Препуштам читаоцима да сами донесу своје закључке, које је пожељно изнети и у коментарима на овај чланак. Верујем да ће међу њима бити корисних података и закључака који могу потпомоћи даљем разоткривању ове замршене приче.

Но, изнећу овде своју претпоставку и реконструкцију повести братства Радмужевића. На основу свих познатих овде изнетих појединости - историјских, етнографских, као и предања и, коначно, генетичких резултата, могло би се закључити да је у средњем веку (прва половина 14. века) жупа Добра река била под управом Шекулараца. Међу тим становништвом налазимо браћу са презименом Радмужевић. Према овом презимену, биће названо и село у самом Шекулару, које се у прошлости називало и Радмуже, док је данас сасвим преовладао облик - Радмужевићи(-е). Крајем 17. века из Полимља ће се велики део становништва иселити у оквиру Велике сеобе Срба. Један род из ове области (Лим у подручју данашње Андријевице) дели се на две колоне: једни одлазе за Србију, у неко место у долини Ибра, одакле се род даље расељавао по околним областима („Лопаћани“); други се склањају у царским ферманом заштићени Шекулар. Насељавају се уз Радмуже (Рмуши?), чије ће име касније и сами понети.

Посебна прича је занимљива и за наше поднебље необична генетика овог рода. За коначан закључак да ли се ради о неким староседеоцима Балкана или, можда, о неком секељском роду, или овај род има неко сасвим другачије порекло, биће потребно још времена и генетичких резултата који ће указати на прави пут.

Литература:

• Барјактаровић Мирко, "Шекулар, етнолошка студија"
• Бракочевић Голуб, "Девет села међу девет брда – Шекулар и Шекуларци у новије доба"
• Бракочевић Раде, "Ломни Шекулар"
• Грковић Милица, „Имена у Дечанским хрисовуљама“
• Грковић Милица, „Речник имена бањског, дечанског и призренског властелинства у XIV веку“
• Дашић Миомир, "Шекулар и Шекуларци од помена до 1941. године"
• Јакић-Цестарић Весна, „Календарска имена у предјелима Дечанског властелинства“
• Јовићевић Андрија, „Црногорско Приморје и Крајина“
• Кастратовић Радоје, "Шекулар и Шекуларци у народној причи и традицији"
• Лалевић поп Богдан, Протић Иван, "Васојевићи у црногорској граници"
• Мандић Новак Студо, „Српске породице Војводства Светог Саве“
• Никић Момир, "Урла"
• Павловић Радослав, „Копаоник“
• Павловић Радослав, „Подибар и Гокчаница“
• Интернет страница Друштва српских родословаца "Порекло"
• Интернет страница „Српског ДНК пројекта

Посебно захваљујем мојим Шекуларцима Раду Бракочевићу и Владу Кукаљу на неким подацима које сам користио у овом чланку.

Насловна слика: Радмужевићи комите из Првог светског рата: стоје Вучета, Вуксан, Милан (Мане) Маслари, и Вукота Лекић, седе Мило, Анто, Мијаиле и Сретко Маслари.

(слика из рада Голуба Бракочевића, наведеног у литератури)

[1] О њима је писано на:

https://www.poreklo.rs/2018/01/31/pleme-mrkojevici/

Мрковски Кукаљи имају предање да су њихови преци из Шекулара отишли због глади око 1850. године, најпре у Метохију, а онда, вероватно на читлук у околину Липљана. Један од њих се убрзо преселио у Приморје, у Мркојевиће. Они памте пет колена уназад, до претка Та(х)ира који је рођен око 1870. године. С обзиром на ове временске одреднице, могло би се закључити да се у Мркојевиће доселио Таиров отац као млад човек, вероватно је ту добио земљу, али уз услов да и сам пређе у ислам. Његово име је заборављено. Други могући сценарио је да је сам Таир тај досељеник, те би његов долазак могли везати за време након што су Мркојевићи ушли у састав Црне Горе. Можда се намеће питање - зашто би онда прелазио у ислам? Једини одговор био би - женидба мрковске девојке исламске вере и прихватање у новој, претежно муслиманској средини. У сваком случају, досељење Кукаља у Мркојевиће не иде даље у прошлост од средине 19. века. Ово нарочито имајући у виду чињеницу да после Првог светског рата, Јовићевић налази само две куће Кукаља у Мркојевићима. Да су ту из неке даље старине, вероватно би се овај род више умножио.

[2] Између осталог, Мило је одликован црногорским Орденом књаза Данила и златном Обилића медаљом за храброст, грчким Витешким крстом и Одликовањем за храброст, руским Орденом Свете Ане, Орденом југословенске круне, итд.

[3] Мирко Барјактаровић (рад наведен у литератури) наводи их као – Вуковиће, док Раде Бракочевић користи назив – Вукољеваковићи.

[4] Барјактаровић, рад наведен у литертури

[5] Дашић, рад наведен у литератури

[6] Поп Богдан Лалевић и Иван Протић

[7] Српски ДНК пројекат

[8] Овакво предање се наводи у већини етнолошких и историјских радова написаних о Шекулару.

[9] Акција тестирања Срба са Косова и Метохије и јужне Србије.

[10] https://www.poreklo.rs/2013/02/05/y-dnk-haplogrupa-j-najzastupljenija-kod-arapa-turaka-grka-i-jevreja/

[11] „The J1-M267 Y-chromosomal lineage is notably frequent in Szeklers (10.3%; a value far above the range for other central and eastern European populations“. https://www.quora.com/What-is-the-difference-between-the-Szeklers-in-Transylvania-and-Hungarians-in-Hungary-and-Transylvania-They-speak-the-same-language

[12] Поменути запис о „народу из села Секула“ из 1344. године.

[13] Не треба изгубити из вида да је међу „саским“ рударима било не само правих Саса, већ и припадника других средњеевропских народа, па тако и словенских, поглавито - Чеха и Словака.

[14] И данас је ово име веома заступљено на нашем етничком простору, нарочито код Црногораца, Херцеговаца, у западним деловима Србије и у источној Босни, у облицима Секула и Секуле.

[15] Вешовић Радослав, „Племе Васојевићи“

[16] Вешовић, исто; Кулишић Шпиро, „О етногенези Црногораца“

[17] Дашић, рад наведен у литератури

[18] Не знам да ли се овај рад може назвати романом, како пише на самој књизи, пре је мешавина етнолошког, историјског и философског рада са доста митологијског у себи.

[19] По образовању филолог по докторату антрополог.

[20] Савиће зову још и Јаблановићи, јер су се населили на имању старијег рода Јаблановића, који се истражио.

The post Радмужевићи appeared first on Порекло.

ВРАЧАР

На горњој мапи, иако није детаљна и нема боје, лако се могу уочити два већа шрафирана подручја на југ од Београда, и водоток који тече правцем исток - запад између њих. То су два од три (уз Торлак) највећа београдска брда - Врачарско брдо и Топчидерско брдо, и Мокролушки поток између њих. Ето, у трећој деценији 18. века ово су била пуста брда надомак Београда. Да бисмо схватили колико је подручје Врачарског брда, да пребацимо то на данашњи терен: најближа села Београду била су Миријево и Мокри Луг на истоку, а Београд се завршавао на ту страну на данашњем Тргу Републике, с тим је је заштитни шанац у аустријско време био нешто шири и протезао се Палилулом, па преко Неимара (околина храма Светог Саве) и кроз данашњи болнички кварт изнад ауто-пута (мада су неки делови шанца досезали и до Звездаре). Дакле, од Трга Републике до Миријева била су само брда, огранци и обронци Великог Врачара.

Географски обухват Врачарског брда

Врачарско брдо је било углавном ненасељено зато што је редовно кроз историју служило за војне потребе, како одбране Београда, тако и оних војски које су Београд настојале да освоје. Преко целог брда ишао је аустријски одбрамбени шанац (Лауданов). Иначе, осим тога, на Врачару је било винограда (на његовој западној страни) и ливада за испашу стада.

Најранији помен Врачарског брда, односно Врачара, је на турској мапи из 1492. године, где је Врачар назначен са знаком за кулу, дакле згодан положај Врачара испред копненог прилаза Београду, угарска војска је искористила да начини неку фортификацију. Према неким изворима, Врачар се спомиње и раније, 1440. године, приликом турског напада на Београд (султан Мурат II).

Постоји неколико верзија порекла назива Врачар.

Једна легенда каже да је на, иначе ненасељеном брду живела нека врачара која је замађијала неког витеза (у легенди се помиње извесни Лука Цветиновић?) претворивши се у прелепу девојку која се купала на потоку. Пошто је искористила витеза и поново се претворила у стару вештицу, полудела је и извршила самоубиство (мада би било логичније да је он после тога извршио самоубиство).

Друга каже да је у време када је Сулејман Величанствени опсео Београд (1521) једини човек који се није склонио у тврђаву био неки врачар који је живео ту на брду, те су Турци брдо по њему прозвали.

Трећа каже да је ту постојало хришћанско село (махала) у 16. и 17. веку, а да су београдски Турци за њих веровали да се баве врачањем.

За ове две последње верзије можемо закључити да нису могућне, с обзиром да се топоним Врачар, како је наведено, помиње још крајем 15. века, а можда и неких пола века раније)

Четврта прича помиње извесног врача који живео ту ван града, именом Стеван Хроми, који је прорицао судбину по Београду.

Коначно, једна претпоставка која уопште не звучи лоше, да се брдо називало Врапчијим (ово би било по врапцима) или Врапчарским (по врсти јастреба врапчара), те да се временом назив изменио у Врапчар, па потом сажимањем у - Врачар.

Иначе, топонима Врачар и других изведених од речи врач, врачати, има широм нашег етничког простора.

Народна подела Врачарског брда је на Велики Врачар, Западни Врачар и Источни Врачар. Велики Врачар је подручје данашње Звездаре (оног пошумљеног неурбаног дела), Западни Врачар је подручје од Светосавског платоа (где се данас налази храм Светог Саве) на запад, а Источни Врачар на исток. Линија која угрубо раздваја Западни и Источни Врачар иде од Теразија, улицом Краља Милана, преко Славије и Булеваром ослобођења до ауто-пута. На Звездари је и највиши врх Врачарског брда - Велики Врачар (254 метара НМВ).

У дефтеру из 1560. године као једна од београдских махала наведена је и махала Врачар (21 кућа), што значи да је негде ближе граду, на северозападним падинама брда, средином 16. века засновано насеље. Аутори „Историје Београда“ као највероватнији полажај села истичу данашњи Трг Николе Пашића. Село се последњи пут помиње 1582. године, након чега га више нема у пописима, а на његовом месту су касније Турци подигли неке џамије.

Но, постојало је још једно село на Врачару ближе Београду, о којем ће бити речи нешто касније.

Ташмајдан је средишњи део Врачара, узвишење и најуређенији београдски парк, данас на Општини Палилула.

Ташмајдан је познат по неколико ствари: ту су две цркве (наша Светог Марка и руска Свете Тројице), ту је стадион, базен, неколико познатих београдских ресторана и кафеа, позориште „Душко Радовић“, објекти РТС-а, парк, споменици... Наравно, са северне стране древни каменолом по којем је крај у турско време и назван: таш = камен, мајдан = рудник, дакле - каменолом. Археолошки трагови указују да је постојао још у римско доба. У време хабсбуршке Краљевине Србије, у првој половини 18. века, на мапама се може видети испис Steinbrich, што досовно значи - каменолом. У Другом светском рату, Немци су га претворили у подземну војну базу.

Многи не знају да се на Ташмајдану налази место где су Турци, по наређењу Синан-паше, спалили мошти Светог Саве у пролеће 1595. (по неким мишљењима 1594) године. Обично људи то место повезују са оним делом Врачара где се данас налази храм Светог Саве.

Тачно место где је била ломача неки извори лоцирају на 70 корака на исток од олтара палилулске цркве[1]. С обзиром да је ово податак из средине 19. века, треба имати у виду где се тада налазила црква Светог Марка, - нешто јужније од данашње. Први храм на овом простору налазио се у правцу трамвајске окретнице и Ресавске улице (раније - Генерала Жданова) тамо где је до скора била такси-станица, а што је недавно поплочано и именовано Тргом Светог Марка. Тај храм је подигнут на месту малог узвишења на којем је 1830. године прочитан хатишериф о унутрашњој самоуправи Србије у оквиру Турског царства. Била је то гробљанска капела (на Ташмајдану, изнад каменолома по којем је парк и добио име, раније се налазило православно гробље) подигнута исте 1830. године, посвећена Светом апостолу и јеванђелисти Марку. Ктитор капеле био је Лазар Панча, београдски трговац пореклом из Катранице у Старој Србији (упокојио се 1831). Могуће је да је Свети Марко био Панчина крсна слава. Ова капела је већ 1870-их била у рушевном стању. 1835. године, нешто даље, десно од данашње цркве Светог Марка (у правцу Правног факултета), подигнута је црква посвећена истом светитељу, у време владавине кнеза Милоша Обрeновића и београдског митрополита Петра Јовановића. Цркву је пројектовао Хаџи-Никола Живковић. Тај стари храм такође је служио као гробљанска црква. У њему је сахрањен кнежевић Милан, син Милошев, а 1903. године и убијени краљевски пар – Александар и Драга.

Место на око 70 корака на исток од тог храма могао би бити овај брежуљак у данашњем парку, у средини троугла између садашње цркве Светог Марка, позоришта „Душко Радовић“ и ресторана „Последња шанса“:

Место где су спаљене мошти Светог Саве познато је као Чупина (или Чупићева) (х)умка.

Наиме, зна се да је брежуљак изнад ташмајданског каменолома у 16, 17. и 18. веку служио Турцима, али и аустријским властима током неколико раздобља у 18. веку када су држали Србију у својим рукама, као - губилиште. У 18. веку тамо су била вешала.

Један од ту посечених, и то од стране аустријски власти, био је и чувени, али и прилично озлоглашени капетан Теодор Продановић Чупић, звани и - капетан Чупа. Он је био србски хајдук, вероватно родом из пожаревачког краја, који се током аустро-турског рата 1715-18. ставио у службу хабсбуршке круне и добио чин капетана србске народне милиције. Био је веома уважаван од Еугена Савојског с којим је чак водио и личну преписку. Истакао се у многим биткама и нарочито приликом заузимања Београда у лето 1717. године. Међутим, након што је успостављена аустријска власт наместо турске, Чупић је дао себи превише за право, те се, будући капетан милиције и стално у пратњи својих наоружаних људи, понашао веома бахато и вршио разне отимачине и насиља народу, да су се чак и представници аустријске власти у Београду томе чудили. Не зна се тачно због чега, од стране аустријске власти осуђен је на смрт, и погубљен (сабљом) на ташмајданском губилишту 1725. године. Поред места где је погубљен, Чупић је и закопан, те се ово место од тада назива Чупином умком[2]. То је исто узвишење где су спаљене мошти Светог Саве.

Голубовић[3] у књизи о топонимима Београда износи другачији податак, да је ту погубљен и сахрањен извесни Милија Лешјанин Чупа, за кога заиста не знам ко је био.

На Ташмајдану се одиграо и велики окршај између аустријске и турске војске 1738. године.

У раздобљу од 1828. до 1886. године, на Ташмајдану је било главно београдско православно гробље. Пре тога, гробље је било у подручју Савамале, где је данас Бранкова улица, а од 1886. године, гробље је премештено на Владановац, где је и данас Ново гробље.

Мало је познато да је испод Ташмајдана, негде на потесу где је данас улица Илије Гарашанина током 18. века било и једно сеоце које су Срби звали Савско село, јер су били ту насељени од Турака однекуд са Саве. Одатле их је раселио Лаудон током последњег раздобља аустријске власти у Србији у 18. веку, а за потребе изградње одбрамбеног шанца.

Након што је Србија добила аутономију у оквиру Османског царства, у Београд се досељава народ са разних страна и град почиње да се шири, најпре управо у правцу Врачарског брда. До Другог светског рата, готово цело врачарско подручје је насељено и претворено у низ већином модерних квартова.

Ако узмемо Ташмајдан као центар некадашњег врачарског подручја, идући ка југу је Славија. Све до 1880-их, овај крај био је ван града. На малом простору налазило се неколико извора чији су се токови састављали у Врачарски поток, тако да је место било плавно, обрасло трском и шеваром. Ту су београдски ловци ловили дивље патке. Од времена када је Макензи (о којем ће бити више речи) оживео овај крај, извори и водотокови су каналисани, и ту је настао најпознатији београдски трг. Назив Славија дат је у име панславистичких идеја.

Низбрдо од Славије је Мањеж, крај који је добио назив по мањежу (простор за коњичку обуку) у оквиру касарне краљевске гарде. Касарна је и данас ту преко улице (Ресавске), а мало ниже Министарство војно. Кад се томе дода и Официрски дом (данашњи Студентски културни центар), овај крај је од времена краљева Милана и Александра, био један војни кварт. Официри су углавном становали у околним улицама у правцу Болничког кварта. На месту коњичког мањежа, 1933. године изграђен је парк. Исто име носи и легендарна кафана која се налази ту поред парка.

Зачетник изградње оног дела Београда изнад Славије, који се данас сматра Врачарем (у ужем смислу) је шкотски инвеститор Френсис Макензи, који је купио један велики комад земље изнад наведене баре и ловишта, а затим га парцелисао и продавао. Та земља се, пре Макензијеве инвестиције, звала Симићев мајур (по власнику Ђоки Симићу). Први је Макензи себи ту саградио кућу, па је по њему цео касније заснован кварт добио име Енглезовац. Можда звучи необично да се крај назове Енглезовац према његовом заснивачу - Шкоту, али вероватно је то нашим људима у оно време било све мање-више исто и не тако важно. Енглезовац је потес између Славије и Светосавског платоа. 1894. године, на захтев Врачараца београдским властима, јер је срамота да цео један кварт у Београду носи назив - Енглезовац, кварт је званично преименован у Савинац, а све у склопу тада већ припреманог подухвата подизања великог храма посвећеног Светом Сави, поводом 300-годишњице спаљивања његових моштију. Касније је на врху Савинца подигнута и мала црква Светог Саве.

Даље, иза брега на којем је данас Светосавски плато, на једној падини Врачарског брда, између светских ратова засновано је насеље Котеж Неимар. Ово је, као и Енглезовац, плански грађено насеље, настало на основу пројекта двојице аустријских архитеката (Емил Хопе и Ото Шентал) из 1921. године, а на земљишту које је Грађевинско-техничко предузеће „Неимар“ наменски купило од претходног власника. Иако се током изградње у наредном периоду доста одступило од пројекта по којем је ово требало да буде „котеж“ - мирно насеље породичних кућа у зеленилу и цветним баштама, ипак је основни план уличне мреже и распореда објеката углавном испоштован. По идеји пројектаната о котежу и предузећу које је обезбедило земљиште, остао је назив Котеж Неимар, премда данас већина Београђана овај крај зове само - Неимар. То је кварт (угрубо, јер се називи Неимар и Чубура у неким деловима мешају) између Светосавског платоа, улице Максима Горког и Јужног булевара.

Перспективни приказ из пројекта за Котеж Неимар (из рада „План Емила Хопеа и Ота Шентала за Котеж Неимар“, Злата Вуксановић Мацура)

Даље, на североисток од Неимара је Чубура. Живорад Јовановић у књизи „Из старог Београда“ каже: „Чубура је крај Београда који почиње онде где се завршава улица Макензијева, ... па се простире до Котеж–Неимара између улица Максима Горког и Браничевске. Сама реч „Чубура“ дошла нам је преко Турака и означава широк и плитак бунар где вода из земље извире. Такав један бунар налазио се до регулације улица тога краја, на имању Стевана Миљковића, саветника, на југоисточном делу сквера пред кафаном „Чубура“, на почетку Приштинске, ... Стари Београђани сеђају се тога бунара под великим дудом. По том бунару „чубури“, добио је назив цео тај крај, који је пре сто година био ненасељен, обрастао шеваром, кукурузом и дивљим биљкама, и где су стари Београђани долазили у лов на патке. По Милану Ђ. Милићевићу[4] „...Од те Чубуре цео онај крај кућа, дућана и механа зове се Чубура“.

Постоји још једно тумачење речи чубура, да се ради о бурету без дна које се укопа у земљу тамо где вода извире, па се на тај начин скупља вода. Та направа се србски зове стублина, а турски - чубура. Вода из тога извора отицала је према југозападу и формирала Чубурски поток који се уливао у Мокролушки поток на простору данашње Аутокоманде. У ствари, тече и данас, али кроз подземни колектор.

Насеље на Чубури је засновано у исто време када и Енглезовац, али градња није била планска како је било у случају Енглезовца и, касније, Неимара.

На исток од Чубуре је крај који се назива Црвени Крст. Крај се тако назива по крсту који се налази у углу на саставу улица Милешевске и Војводе Шупљикца. Први, дрвени крст на том месту поставио је србски књижар и издавач Глигорије Возаровић 1847. године, уверен да је пронашао место на којем су спаљене мошти Светог Саве, те је постављање крста требало да означи почетак градње храма посвећеног Светом Сави. Према неким забелешкама, Возаровић је закључак да је то место где су спаљене мошти Светог Саве донео због старог пропалог дрвеног крста који је ту одраније стајао. По њему, крст је прозван - Возаров Крст. Два пута је обнављан, а 1933. године, друштво „Свети Сава“ подигло је наместо дрвеног, камени крст офарбан у црвено. Од тада се крст и цео крај око њега називају - Црвени Крст.

Говорећи о Црвеном Крсту, у овом крају се налази једна од неколико римокатоличких црква у Београду. Посвећена је Светом Антонију (Антуну) Падованском[5]. При црквеној жупи овде постоји и францискански (фрањевачки) самостан. Црква је грађена 1929-1932. године. Оно што је чини посебно занимљивом је њен високи (52 метра висок и 9 метара широк) кружни звоник који доминира околином. Мало људи зна да је овај звоник својеврсни криви торањ, београдски пандан оном у Пизи. Звоник је изграђен накнадно у етапама (довршен 1962) и практично је само „прилепљен“ уз цркву, и временом је почео да се нагиње услед слегања тла. Данас је његов нагиб 45 центиметара одступања од осе тла и вероватно ће наставити да се нагиње.

На југ од Црвеног Крста, постоји удолина кроз коју је некада текао поток који се нешто ниже уливао у Чубурски, а данас је то - Јужни булевар. Са друге стране те удолине терен се опет пење у један гребен Врачарског брда познат као - Пашино брдо. Назив је добило по београдском Сулејман-паши, који се управо на овом брду састао са Карађорђем 1807. године ради преговора о повлачењу турског гарнизона из Београдске тврђаве. Карађорђе је дао гаранције за безбедно повлачење турске војске, међутим, на подручју Великог Врачара, један одред устаничке војске (предвођен смедеревским војводом Вулем Илићем Коларцем) је на своју руку напао Турке, којом приликом је погинуо и паша и свих 180 војника из пратње. То се десило недалеко од једне чесме, коју је народ прозвао Пашина чесма, а раније је звана - Шарена чесма. Чесма и данас постоји у улици Живка Давидовића (Општина Звездара).

1920-их година, на подручју Пашиног брда засновано је насеље, грађено неплански. Званично, насеље је требало да носи назив по Војводи Степи, али тај назив никада није заживео у народу.

После Другог светског рата, комунисти су крај прозвали Лекино брдо, јер је уочи и почетком рата у том крају илегално живео револуционар и послератни државни функционер Александар Лека Ранковић. Данас је поново враћен назив - Пашино брдо.

Коњарник је насеље на јужним обрноцима Великог Врачара, који се спуштају према долини Мокролушког потока. Делом се налази на Општини Вождовац, а делом на Општини Звездара.

Између светских ратова ово је била ретко насељена далека периферија Београда, чији су најбројнији житељи били Калмици, народ жуте расе и будистичке вероисповести. Они су даљом старином из Џунгарије (западна Кина), а у 17. веку су, услед номадског сточарења, доспели на подручје Русије, северно од Каспијског мора. Током Октобарске револуције и грађанског рата у Русији, као лојални царски поданици, велика већина Калмика стала је на страну Беле гарде. Када је Врангелова војска у јесен 1920. године са Крима бродовима избегла за Цариград, у тој војсци нашло се и око 2200 Калмика. Тек по неки од њих су успели да поведу своје породице, док су већином то били војници без породица. Већина Калмика је остала у Цариграду, али је око 400 њих бродом дошло до Боке, а затим возом до Београда (у Београд је дошло њих 300-350). Будући већином сиромашни и неписмени, ови избеглице су морали да раде најтеже послове без квалификације како би зарадили за голи живот. На источној периферији Београда тада су радиле многе циглане, па су се и Калмици населили у атару Малог Мокрог луга, где су били близу тих циглана у којима се већина њих запослила. Један мањи број Калмика тада се, истим послом, настанио на Карабурми. Када би стекли неку уштеђевину, будући традиционално вешти коњаници и гајећи нарочиту љубав према коњима, Калмици би куповали пар коња и онда би се бавили превозом робе (на таљигама) и фијакерисањем (они који су могли да купе или изнајме фијакер). Тих међуратних година Калмици су били чувени београдски фијакеристи. Како се број калмичких коња умножио, народ је ову калмичку колонију прозвао - Коњарник, по бројним коњима који су туда пасли.

Неки Калмици су се бавили занатством, а неки су приступили југословенској војсци. Београдски Калмици су 1923. године засновали себи будистички храм, најпре у закупљеном простору у улици Војислава Илића, а 1929. године, од своје уштеђевине и прилога и помоћи у новцу и грађевинском материјалу који су пристизали са свих страна, изградили су себи „Калмички дом“, који је највећим делом био будистички храм. Плац нешто већи од 5 ари поклонио им је власник циглане у којој је радило доста Калмика - Милош Јаћимовић. По храму, улица је названа - Будистичка (данашња Будванска улица у Учитељском насељу). Остао је занимљив опис тог храма из оног времена. Поред бронзане статуе Буде, значајно место заузимала је слика - Џингис-кана.

Калмички будистичи храм у Београду

(са: http://hronograf.net/2017/09/01/marija-todorovic-ne-budisticki-hram-u-cortanovcima-nije-prvi-u-srbiji/ )

Калмици у Београду су имали чак и свој спортски клуб под називом „Џанугар“.

Након окупације Југославије 1941. године, београдски Калмици су се ставили у службу немачких окупационих власти. Можда звучи чудно, с обзиром на гостопримство које им је пружено у Београду. Међутим, разлози немају везе са Србима. Наиме, као противници комунистичког режима у Русији, они су се надали у Хитлерову победу над совјетском војском, што би им пружило могућност да се врате у своју постојбину. Млађи мушкарци су се прикључили трупама руског генерала Власова који је ратовао на страни нациста, а старији мушкарци су вршили „шуцкорску“ службу по Србији (чување објеката, саобраћајница и сл). Када су се Црвена армија и партизанска војска приближили Београду, Калмици нису смели да их чекају, већ су се повукли са немачком војском. Најпре су отишли у Немачку, а одатле сви организовано у САД (Њу Џерси и Филаделфија) где и данас живе њихови потомци.

Будистички храм је после рата претворен у дом културе, а касније је срушен.

Иако су били веома затворена заједница, занимљиво је да је између Калмика, с обзиром да је у њиховој београдској колонији било несразмерно већи број мушкараца од броја жена, и југословенских девојака закључено чак 10 бракова (за које се зна). У раду „Калмици у Београду од 1921-1941. године“ (1995) Томе Миленковића (из којег је већина овде изнетих података о београдским Калмицима), аутор износи и податак одакле су биле удаваче: три Словенке, две Међумурке, две Банаћанке и по једна Бачванка, Сремица и Мачванка. Опште мишљење о Калмицима било је да су „вернији својој жени и оданији породици од наших људи“.

Мешовити бракови

(са: http://www.members.tripod.com/budisti/mixovi.html )

Крајем 1960-их на месту где су некад биле циглане, Калмици и њихови коњи, изграђено је модерно насеље. Иначе, топоним Коњарник је веома заступљен широм србског етничког простора.

Поједини београдски квартови се сматрају делом Коњарника у ширем смислу. То су Шумице, Учитељско насеље, Денкова Башта и Рудо, модерна насеља вишеспратница.

Шумице су назив добиле по истоименом парку-шуми и спортском центру.

Учитељско насеље је добило назив по Учитељској улици.

Денкова башта је добила назив по неком Денку који је овде имао своје имање. 1990-их овде су изграђене модерне стамбено-пословне вишеспратнице.

Рудо или „Источна капија Београда“ су три висока солитера саграђена средином 1970-их. Назив је насеље понело у част варошице у Источној Босни, где је 21. децембра 1941. године формирана Прва пролетерска ударна бригада партизанске војске. Предлог да се ово насеље назове „Рудо“ дао је архитекта Драгољуб Мићовић, који је учествовао у изградњу ових објеката, а иначе је родом из Руда.

Зелено брдо је некада било узвишење у атару Малог Мокрог Луга, између Коњарника, Миријева и Малог Мокрог Луга. И данас ту постоји брдо са шумарком, али је његов највећи део претворен у савремено насеље.

На југоисток од Зеленог брда, у подручју Миријева, налази се Стојчино брдо, за које постоје различити подаци о висини највише коте, од 253 до 270 м НМВ. Није познато по ком Стојчи је брдо добило назив.

Палилула је део Београда и градска општина у подунавском делу града. Данашње општинско подручје је географски далеко шире од оног дела града који је називан Палилула, подручје у средишњем делу Врачарског брда, на север и исток од Ташмајдана.

Постоји неколико верзија одакле овај назив.

Према једној, у првој половини 19. века ту су се налазиле циглане из чијих димњака у облику луле се стално димило, па их је народ звао - палилуле.

Према другој, у тада пуст простор код Ташмајдана, по наредби књаза Милоша, из града су измештене све занатске радње које би могле изазвати опасност по становништво, попут пушкара, производње барута и сл. Како у том новом занатском простору није смело да се пуши, због опасности од пожара и експлозије, постојало је једно тачно одређено место ван занатског круга где је било дозвољено запалити дуван, и оно је било означено таблом са нацртаном лулом. По том месту и тој табли дошао је назив - Палилула.

Према трећој верзији, опет у Милошевој режији, донета је одлука о забрани паљења лула и чибука у београдској вароши, због честих пожара. Тако да је смело да се пуши само ван насељеног дела, због чега су људи излазили ван вароши преко Ташмајдана и тамо „палили луле“.

Према четвртој, први Палилулци су били углавном сиромашни, имали су мале куће и на њима мале димњаке које су Београђани подругљиво звали - луле. Па је по њима дошао и назив.

Према петој, Палилули су назив дали досељеници из сврљишког краја, већином из села Палилула, који су се ту први настанили после 1830. године. Досељенике из сврљишке Палилуле наводи и Пауновић у књизи „Београд вечити град“.

Лингвиста Велимир Михајловић има другачије мишљење: он сматра да је овај топоним словенског порекла и да је повезан са словенским обредом лила или олалија (код Бугара пълелия, код Румуна pặlie), када се пале лиле (осушена брезова или трешњева кора) и носе око торова и бацају преко њих, а обред би требало да заштити домаће животиње и донесе им плодност. Понегде је паљена и слама, а у прехришћанско време су жртвоване и животиње. Овакви обреди постоје у сличном облику и код других европских народа[6].

У том смислу, можда је Палилула означавала место где су вршени ови обреди. Могуће је да је због незгодног распореда слогова, временом уместо Палилила, дошло до промене у Палилула, а овај други део речи идентификован као турцизам - лула, справа за пушење дувана.

Михајловић[7] наводи већи број топонима Палилула код нас: село Палилула код Сврљига, крајеви у већим насељима - Београд, Ниш, Крагујевац, засеоци и локалитети у селима - Миријево код Београда, Лаћарак у Срему, Ратаје код Параћина, Брестовац код Црне Траве. Павловићева додаје и Палилулско брдо на Великом Јастребцу. Ја додајем и још седам Палилула - засеоке села Ратари у Јасеници, Црвени Брег код Беле Паланке, Нишевац код Сврљига, Шарбановац и Милушинац код Сокобање, као и делове вароши Алексинац и Сокобања.

Некако, најуверљивије звучи верзија по којој су назив београдској Палилули дали досељеници из сврљишке Палилуле, а село је, опет, назив добило по древном обичају паљења лила.

Иначе, шире подручје Палилуле је, након Пожаревачког мира 1718. године, насељено немачким паорима из покрајине Фалачке, а ово насеље је прозвано Karlstal („Карлова долина“), по хабсбуршком цару Карлу VI. Насеље се протезало од данашње Палилулске пијаце до парка у којем се налази Вуков споменик у Рузвелтовој улици. Приликом копања за потребе београдског метроа, крајем 20. века, недалеко од Вуковог споменика пронађен је аустријски бунар из тог времена, који је вероватно био у служби овог насеља. 1739. године ови колонисти су пресељени у Банат, а крај је остао ненасељен до Милошевог времена, када се ту настањују дошљаци из разних крајева. У записима из Милошевог времена види се да су обриси уређења овог немачког насеља угашеног безмало столеће раније, опстали и да је њихово уређење касније искоришћено кад су Срби почели насељавати Палилулу. Тако је формиран градски кварт под називом Палилула. Где су биле границе те старе Палилуле, најбољи опис даје Живорад Јовановић у књизи „Из старог Београда“:

„Стара Палилула простирала се од Гробљанске (данас Рузвелтове улице) до Видин-капије, која се налазила на месту где је данас зграда Прве београдоке гимназије у Душановој улици. Навише, граница је ишла шанцем од Видин-капије па Душановом до Скадарлије, па десном страном Скадарлије оздо до Cимине, одатле косом линијом, преко парка пред Домом Југословенске армије до Стамбол-капије, односно до данашње зграде Народног позоришта на Тргу Републике. Затим је граница ишла од Позоришта улицом Koларчевом, Дечанском (данас Улица Моше Пијаде) и левом страном Александрове улице (данас Булевар Револуције) до Гробљанске улице (данас Рузвелтова улица). Око 1835. године сматрало се да и Теразије спада у Палилулу. На крају Палилуле где је данас Вуков споменик били су обори. Досељеницима из Србије дато је земљиште бесплатно, c тим да га ограде и обрађују. Они су углавном населили улице: Таковску, Битољску, Ратарску (данас Улица 27. марта), Кнез-Данилову и Далматинску“.

Само да додам да је Дечанска данас опет Дечанска, а Александрова - Булевар Краља Александра.

План Београда 1815-1830. и 1901. године (Радоје Дединац)

Тај простор, касније назван Палилула, у турско доба је називан - Фишетија. Сличним називом - Фишеклија, називан је потес од данашње Главне поште и Пионирског (раније - Дворског) парка, па у правцу хотела „Метропол“, око Цариградског друма, дакле са друге стране Ташмајдана, односно Врачарског брда. До средине 19. века, ту су биле само њиве и ливаде. На почетку Фишеклије, тамо где је данас Пионирски парк, у време аустријске Краљевине Србије (1718-39) налазила се аустријска војна болница и поред ње болничко гробље. Прекопута, на простору испред данашње Скупштине, била је велика Батал-џамија и око ње турско гробље. Кад томе додамо и касније србско гробље на Ташмајдану, цео овај крај бисмо могли назвати - гробљанским.

Хаџипоповац је крај на исток од Палилуле, у правцу Новог гробља. Оивичен је улицама Здравка Челара, Чарлија Чаплина, Мије Ковачевића, Рузвелтовом и Цвијићевом. Један од лепших делова Београда.

Назив је добио по старој угледној београдској кући Хаџи-Поповића чији је ту посед био. Ту су имали њиве и винограде, а кућа и башта су им били нешто ближе Београду, између данашњих улица Хиландарске, Џорџа Вашингтона и Јелене Ћетковић.

Хаџи-Поповићи су пореклом из Скопља. Презиме су понели према претку који је био свештеник и ишао је на ходочашће у Свету Земљу. 1842. године у Београду је као „татарин правитељства србског“ (дакле, државни поштар) био упослен Таса Хаџи-Поповић, познатији као - Таса Татарин. Био је и лични татарин књаза Милоша. Тасин син Никола Хаџи-Поповић био касациони судија Великог суда 1860-их. Књаз Михаило му је био венчани кум. По земљишном поседу био је најимућнији Београђанин тог времена. Почетком 20. века, Никола је испарцелисао њиве и винограде на Хаџипоповцу и продавао плацеве заинтересованима. Тада је почело насељавање овог краја. Испрва, 1886. године, Београдска општина је одбила захтев за парцелисање имања за зидање кућа, због близине новозаснованог Новог гробља (по тадашњим прописима, куће се нису могле подизати ближе од 1 км гробљу), али су почетком 20. века, Никола, а затим и његова деца, ипак успели испарцелисати и продати цело имање[8]. После Првог светског рата почело је обимније насељавање овог краја. Данас је то крај лепих породичних кућа и стамбених зграда, а у оном делу Хаџипоповца окренутом Новог гробљу, налазе се Гробље ослободилаца Београда и Јеврејско гробље.

Београдска Ботаничка башта, ту на граници Палилуле и Хаџипоповца, носи званично назив „Јевремовац“. Прва ботаничка башта отворена је 1855. године у дворишту Конака кнегиње Љубице, затим је пресељена на Дорћол, где је уништена 1877. године приликом поплава до којих је дошло изливањем Дунава. 1889. године, краљ Милан је поклонио Великој школи једно своје имање на Палилули које се звало - Јевремова башта или Јевремовац, јер га је држао (купио или, вероватније, добио од свог брата Милоша) његов деда, господар Јеврем Обреновић. Једини услов који је Милан поставио био је да се ботаничка башта назове према његовом деди, што је и учињено.

Између Јевремовца и Хаџипоповца налази се насеље под називом Професорска колонија, између улица Цвијићеве, Деспота Стефана, Здравка Челара и Митрополита Петра. Такође један веома леп крај. Насеље је засновано је између 1926. и 1929. године када је један број професора Београдског универзитета овде почео да се насељава.

Куће су себи овде подигли многи познати професори и научници као што су Милутин Миланковић, Јован Ердељановић, Владимир Ћоровић, Милан Будимир, Хенрик Барић, Александар Леко, Тадија Пејовић и др. Током 1930-их година, овде је било већ више од 40 професорских кућа.

Копитарева градина је један мањи крај између Палилуле и Старог Града оивичен улицама Деспота Стефана, Џорџа Вашингтона, Цетињска, Шафарикова и Хиландарска.

Овај крај је раније носио назив Митрополитова башта. Ту се налазио летњиковац окружен воћњаком и виноградом, који је припадао митрополиту Михаилу Јовановићу, а вероватно и његовом претходнику митрополиту Петру. Митрополит Михаило је био русофил и одржавао је живе везе са руским двором, што је сметало кнезу Милану, који га је збацио са митрополитске столице указом 1881. године. Михаило се вратио на свој трон 1889. године, на којем је остао до упокојења 1898. године. Након тога, његово имање је држава испарцелисала и продала грађанима који су тамо подизали куће. До Првог светског рата цео крај је урбанизован. Овде су куће имали многи знаменити Београђани - Јован Цвијић, Љуба Стојановић, Лаза Лазаревић, и др. Није ми познато по ком основу је држава распродала ово имање. Да ли га је митрополит завештао држави, или га је (он или Црква по његовом упокојењу) продао, или нешто треће... Крај је касније назван по Јернеју Копитару.

Земљиште на којем је 1886. године засновано Ново београдско гробље, носило је назив Владановац, по др Владану Ђорђевићу, тадашњем председнику Београдске општине. Ђорђевић је једна од најзнаменитијих личности Србије друге половине 19. века. По струци лекар, био је и истакнути политичар (1880-их председник Београдске општине и министар просвете и привреде, а 1897-1900. и председник Владе), санитетски пуковник, академик, књижевник, оснивач Црвеног Крста Србије и Српског лекарског друштва. Био је велики противник стварања државе Албаније[9], што чега је био прогоњен од аустроугарских окупационих власти у Првом светском рату. Што се земљишта Владановац тиче, и ту постоје различите информације у расположивој грађи. Према једнима, ово земљиште је било власништво Владана Ђорђевића, па је по њему прозвано, које је затим поклонио Београдској општини за потребе уређења новог гробља. Према другима, назив је дат у знак захвалности Београдске општине због залагања Владана Ђорђевића да се уреди ново београдско гробље и измести са Ташмајдана. Како год, назив Владановац није дуго коришћен. Током година, у народу је заживео назив - Ново гробље.

Ђорђевић је пореклом био из Епира, али извори износе различите податке о његовом даљем пореклу - према једнима, преци су му били словенског порекла, према другима - цинцарског. Мало је познато да је право Ђорђевићево име - Хипократ, које је добио под утицајем мајке Цинцарке (из познате фамилије Леко).

Ново гробље, односно Владановац је део шире целине коју чини долина Славујевог потока и околни крајеви.

Славујев или Булбулдерски поток извире на југозападној страни Великог Врачара (Звездарско брдо) и некада је текао долином у којој се сада налазе улице Димитрија Туцовића и Цвијићева и уливао се у Дунав код данашње Луке Београд. Као и већина београдских потока и овај је каналисан и данас тече испод улица. Иначе, овај поток је био веома важан за снабдевање Београда водом и у турско време и касније (а вероватно и у претурско доба). Док је још текао по земљиној површини, Славујев поток није био тако умиљат како му име звучи. У пролеће је знао толико да набуја да је изазивао поплаве по околним крајевима. Један запис професора Тадије Пејовића, једног од првих насељеника Професорске колоније:

„Без икакве уличне калдрме живели смо више од две године. Кад падне киша, блато до глежњева, а кад киша престане, блато се претвори у прашину. Кад је киша јака, Булбулдерски поток, данашња Цвијићева улица, надође и одсече Професорску колонију од Београда. Услед великог блата сви смо носили каљаче. али привезане канапом за ноге, да не би остале у блату. Није било довољно привезати их за ципеле, јер се дешавало да и ципеле остану у блату"[10].

У овој долини је очито некада било мноштво славуја, јер су и поток и околина по њима прозвани. Сама кованица „булбулдер“ настала је од турцизама bülbül - славуј и dere - долина, дакле - Славујева долина. Милан Милићевић[11] ово преводи и као Славујев до, Славујев поток, а Сретен Поповић[12] као - Славујев луг. Из неких докумената из 1820-их и 1830-их може се видети да су београдски Турци Булбулдер називали Бул-бул-дерес.

Могуће је да је ову долину Евлија Челебија у свом путопису из 1660. године назвао Кучук-дере (Мали поток). Кучук-дере се спомиње као махала у дефтеру из 1640/41. године.

Један Булбулдер постоји и у Призрену.

Осим краја који се назива по овом турцизму - Булбулдер, један део долине се назива Славујев венац. Срби су цео овај крај звали и - Славујевац[13].

Овде је, због лепе природе и угодне жупне климе у долини, још у време ране турске власти било излетиште београдских Турака. Постојали су и неки летњиковци и једна бекташијска текија. Обичај пикниковања (теферича) у долини Славујевог потока наставили су и Аустријанци у 18. веку, током раздобља у којима су држали Србију. А затим и Београђани у ослобођеној Србији. Насељавање долине Славујевог потока почиње појединачно од 1860-их. Најпре је насељен онај део уз поток где се налази Цвијићева улица, а који је до тада био познат као - Куртовића ливада. Крај који данас називамо Булбулдер, као и Славујев венац, потпуно су насељени између светских ратова.

Узбрдо на југ од Булбулдера је крај који се назива Ђерам.

Крај је добио име по старом бунару „на ђерам“. Ђерам је полуга помоћу које се из бунара вади кофа са водом. У србски језик рећ ђерам је дошла од турске germek, а у турски од грчке геранос што значи - чапља. Вероватно због изгледа самог ђерма који подсећа на чапљу.

ђерам (са: https://www.ravnoplov.rs/djeram/)

Међутим, никакав бунар се ту није налазио. Ту се налазила једна од градских трошарина, где је наплаћивана такса на продају робе на подручју Београда (обично од сељака који су доносили намирнице да продају на градским пијацама). Трошарина се налазила на Смедеревском друму (некада Цариградском, данас Булевар Краља Александра). Осим кућице у којој су седели службеници, на друму је била и рампа која је све подсећала на - ђерам. Отуд су тако прозвали ову трошарину, а после и цео околни крај. Називан је и Стари ђерам и Смедеревски ђерам[14].

Почетком 20. века, овде је настала пијаца која је снабдевала источне крајеве Београда сеоским производима. Продавци су већином били сељаци из Миријева, Карабурме и Великог Села. Између светских ратова овде се подижу куће и стамбене зграде. Колико је овај крај био важан део града, говори и чињеница да је после Другог светског рата цело ово подручје Источног Врачара било подељено на општине Звездара и Стари ђерам. 1957. године подручје Старог ђерма је прикључено Општини Звездара. Данас је већи део краја који се обично назива Ђерам у саставу Месне заједнице Смедеревски ђерам.

Лион је крај у горњем делу Булевару Краља Александра чије је средиште на углу Булевара и улице Милоша Зечевића, где се некада налазила кафана „Лион“ која је свој назив понела по истоименом француском граду, а у име (тадашњег, између светских ратова) пријатељства Србије и Француске. Кафана више не постоји, али је остала упамћена као место где су се окупљали политичари, официри, чиновници, просветни радници, књижевници... Осим што се дружило уз чашицу, ту се играо билијар, шах, домине. Цео крај је прозван по кафани. Одликовале су га приземне куће и занатске радње, а посебно пекаре и посластичарнице. И данас је ово леп и миран крај.

Каменовић или Код Каменовића је између светских ратова био назив за крај око раскрснице између улица Краља Александра (данас Булевар) и Гробљанске (данас Рузвелтова). Данас се овај крај обично назива „Код Вука“ или „Вуков споменик“, због споменика Вуку Караџићу који се налази на платоу изнад фамозног београдског метроа. Крај је назив носио по кафани „Каменовић“ у улици Краља Александра, између Молерове и Стишке (данас Голсвортијеве) улице. У крају је био већи број продавница, занатских радњи, књижара „Чутурило“, као и такси станица. Био је ово веома прометан и живахан крај. А и данас је, само на неки другачији начин.

На брду Велики Врачар, на највишој тачки (по изворима, подаци о висини Великог Врачара крећу се од 248 до 254 метара) 1931. године подигнута је модерна астрономска опсерваторија. Београд је опсерваторију, односно разне метеоролошко-сеизмолошко-астрономске станице, имао и раније (почев од 1887. године), али је ова била најмодернија за своје време и њена изградња представљала је највеће улагање у научне сврхе у првој половини 20. века у тадашњој Југославији.

Народ је због опсерваторије почео брдо називати Звездарница, а касније се назив сажео у - Звездара. Он ће се проширити и на насеље које се паралелно развијало по околини Великог Врачара. И само брдо, најистакнутији део Врачарског брда, због опсерваторије почиње да се назива Звездарско брдо.

Велики Врачар се под тим називом помиње приликом опсаде Београда од стране Сулејмана Величанственог 1521. године. За време турске власти, Велики Врачар је служио као излетиште, а у другој половини 18. века, ту су били виногради и воћњаци. У западном подножју Великог Врачара било је у то време и сталних кућа. У 19. веку, овај крај је називан „Баба Ружин крај“. Између светских ратова овде се подиже све више кућа, али насеље тада има углавном рурални карактер. После Другог светског рата, подручје касније Општине Звездара (тада под називом „Пети реон“) подељено је на насеља Вуков споменик, Булбулдер, Звездара, Пашина чесма и Зелено брдо. Од 1953. од ових насеља формиране су две општине – Стари ђерам и Звездара. Подручју Звездаре припојени су и атари села Миријево, Мали и Велики Мокри Луг, а затим и подручје Општине Стари ђерам. Тако је 1959. године заокружено општинско подручје које данас називамо - Звездара.

Наставиће се...

[1] Доказе о овоме изнео је Војин Пуљевић у чланку „Свети Сава код Последње шансе“, наводећи већи број извора (чланак је објављен у листу „Српско наслеђе“ број 3, март 1998. године).

[2] О Чупићу је рад написао историчар Славко Гавриловић - „О капетану Теодору Продановићу - Чупићу (Чупи капетану), јунаку и пустахији с почетка XVIII века“ (1978).

[3] Голубовић Видоје, „Стари Београд, топографски речник“

[4] „Старе слике српске престонице“

[5] Антоније Падовански је португалски францисканац, велики верски проповедник 12/13. века, један од најпоштованијих западних светитеља.

[6] Павловић Звездана, „Ороними Србије“

[7] Исто

[8] О Хаџи-Поповићима са: https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2015/11/03/белешке-о-београдском-хаџипоповцу-и-п/

[9] Ставове о овом питању изнео је у раду „Арнаути и велике силе (Albanesen und die Grossmachte)“, 1913. године.

[10] Поповић Љ. Богдан, „Настанак Професорске колоније у Београду и њени становници“

[11] „Старе слике српске престонице“

[12] „Путовање по новој Србији“

[13] Пауновић Маринко, „Београд вечити град“

[14] http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74.html:555390-Djeram-nije-po-bunaru

Насловна слика: аустријска мапа непознатог аутора са почетка 18. века.

The post Топонимија Београда (6) appeared first on Порекло.

БЕОГРАД - ВАРОШ И ТВРЂАВА

Сви до сада обрађени топоними се налазе по околни историјског Београда. Под Београдом се сматрала тврђава и варош око ње унутар одбрамбеног шанца. Географски гледано, осовина око које је заснован Београд је једнa греда који се као продужетак Врачарског брда, за разлику од свих других огранака који се поступно спуштају према рекама, продужава и изнад самог ушћа Саве у Дунав завршава оштрим гребеном. Та греда, зове се Београдска или Теразијска греда. Око ње се још у давна времена развило насеље, од раног средњег века познато углавном као - Београд.

Први помен града под овим именом, као Белoград, датира из 878. године, када је тако означен некадашњи Сингидунум у писму папе Јована VIII бугарском цару Борису. Свакако да је назив старији, из времена досељења Словена преко Саве и Дунава, највероватније у облику Белград, по којем се и данас у неким језицима Београд назива са гласом „Л“ (Belgrade, Belgrado), који је, на жалост, услед неких гласовних промена, код нас ишчезао уступивши место гласу „О“. Не бих да ширим причу о историји Београда и колико се пута око њега ратовало, колико пута је мењао господаре, то су угавном свима познате ствари. С обзиром да је тема - топонимија, поменућу само које је све називе у прошлости наша престоница носила (према писаним документима и мапама из разних раздобља): Singidun и Singidunum (келтски назив и његова латинизована верзија у време римске власти), Велиградон (византијска верзија словенског назива), Alba Graeca (средњевековна новолатинска варијанта), Alba Bulgarica (такође, за време као су Београд држали Бугари, у више наврата од 9. до 13. века), Nandor Alba и Nandor Fehervar (мађарски називи), Dar ul Jihad (османски), Weißenburg и Griechisch-Weißenburg (аустро-немачки назив из времена кад се Хабсуршко царство отимало с Турцима око Београда - 17/18. век), Castelbianco (италијански, са неких нововековних мапа), Prinz Eugen Stadt (током немачке окупације у Другом светском рату).

1717 (натпис Белград, исечак са Де Харове мапе)

Под Београдом се сматрао онај простор који се налазио унутар одбрамбеног шанца који је окруживао варош и тврђаву од Саве до Дунава, а који је ишао од савског пристаништа, повише Зеленог Венца, на данашњи Трг Републике и на север низ Дорћол до Дунава, код дунавског пристаништа. „Шанац који је опасивао Београд, имао је бедем висок 6 метара, уз кога је са спољне стране ишао ров дубок 4 метра. Са унутрашње стране шанца, постављене су палисаде (зашиљено високо дрвено коље)“[1].

Тако ни Теразије, које су данас синоним за најстрожи центар Београда, нису биле део града. Теразије су биле празан простор испред шанца недалеко од злогласне Стамбол-капије. Дуго ту није било никаквих зграда ни насеља, вероватно и због чињенице да је ово заравнање на врх греде место где се укрштају ветрови, па и данас на Теразијама зна да буде веома непријатно због јаких ветрова коју туда дувају. Београдска варош се налазила на странама које се од греде спуштају ка Сави и Дунаву. Тек после 1830. године, Срби из своје Доње Вароши почињу се ширити и према Теразијама, а 1840-их књаз Милош дели плацеве овде Србима који су би се обавезали да ће ту подићи кућу. 1920-их овај крај коначно постаје главни престонички трг.

О самом називу Теразије историчар и књижевник Милан Ђ. Милићевић[2] је записао:

„Уводећи воду у варош Београд, Турци су дуж онога ђериза (зиданог водовода), који узима воду из мокролушких извора, на извесним даљинама зидали куле, на које су водоводним цевима узводили воду да би она добила виши скок за свој даљи ток.“ Највећа од три куле налазила се на месту где се данас налази Теразијска чесма. Турци су те куле звали „теразије за воду“, па је по њима прозван и овај простор испред тврђаве. Кула за воду је уклоњена 1860. године, а на њеном месту је постављена чесма са именом књаза Милоша. Иако је један дужи период била измештена у Топчидерски парк, почев од 1911. године, враћена је 1976. године на Теразије, где и данас стоји. Чесма је позната као окупљалиште страствених скупљача сличица.

Такође, ни простор Трга Републике није био насељен. То је био празна ледина испред Стамбол-капије (која се налазила на простору између данашњег споменика Кнезу Михаилу и Народног позоришта). Већи део тог простора захватала је бара, која се, према неким тврдњама, протезала од Стамбол-капије, па све до данашње Скупштине Републике Србије. Бара је била обрасла густим шеваром. Када би вода услед обилних падавина превише нарасла, вишак је отицао неком вододерином која се спуштала према Дунаву, низ данашњу Скадарлију. Први који је подигао кућерак на овом простору био је неки Циганин, ковач, око 1850. године. А 1860. године, Илија Милосављевић Коларац од господара Томе Вучића Перишића купује један комад земљишта и подиже кућу. То је зачетак данашње Коларчеве улице, која спаја Трг Републике и Теразије. Иначе, омражена Стамбол-капија разграђена је 1868. године, чиме се створено доста простора за градњу модерних зграда у овом делу Београда.

Унутар шанца, постојале су две главне вароши - србска и турска. Срби су увек имали своју варош на савској падини, а Турци и остали (Јевреји, Јермени, итд) су насељавали дунавску падину.

Србска варош називана је - Доња варош и налазила се око данашње Саборне цркве. Улаз у овај део Београда била је Варош-капија која се налазила на раскрсници данашњих улица Поп-Лукине, Топличиног и Косанчићевог венца. По тој некадашњој капији, овај крај се данас назива - Варош капија (потес од Саборне цркве до Београдског обелиска више Бранковог моста).

У једном периоду, на падини између Варош-капије и Саве, постојала је Букурешт-махала. Ово је био сиротињски крај неугледних кућица. „Овде су се стицала многа лица сумњиве прошлости те је ту цветао криминал и неморал“[3].

На Сави испод Варош-капије па низводно, испод бедема београдске тврђаве, налазио се Лиман, савско пристаниште. И данас је ту пристаниште и низ складишта за робу. Око Лимана живели су Турци који су држали продавнице и кафане. Између њих и Срба варошана често је долазило до размирица. Јула 1860. године дошло је и до туче и пуцњаве већих размера, тако да је и србска војска интервенисала. Након тог догађаја, Турци су се оданде сасвим иселили.

На дунавској падини Београда, ван шанца био је крај данас познат као Скадарлија. Све до 1825. године ту је било пусто поље и вододерина којом је вишак воде из оне баре код Стамбол капије отицао према Дунаву. Прво насеље овде, уз сам шанац, заснивају Цигани, те је ово њихово село носило назив Циганска махала или Циган-мала. Они су онај поток који је повремено текао према Дунаву, називали Бибијин поток. Назив је вероватно у вези са циганском неканонизованом светитељком Бибијом.

Тада је још увек низ ову падину стајао један део некадашњег водовода, повезаног са оним теразијама о којима је писано, као некакав засвођени тунел. Када је касније кренула урбанизација ван београдског шанца, овде је улица ударена управо правцем тог тунела. 1872. године, улица је добила назив Скадарска, те је убрзо и цео крај прозван - Скадарлија. Насеље се протезало од Стамбол до Видин-капије. И кад су Цигани расељени, овај крај „сачињавале су махом страћаре приљубљене једна уз другу крај кривудавих и џомбастих сокака, а тек, по где-где, по која лепа кућица са баштом“. Још тада, у главном сокаку ове махале био је „знатан број неугледних ханова, у којима су се напијали и Срби и Турци, те је често између њих долазило до сукоба, по чему је Скадарлија била позната“[4].

После Првог светског рата, Скадарлија постаје оно што је, мање-више, и данас - боемска четврт, улица староградских кафана и ресторана.

Једна археолошка занимљивост: приликом копања на дну Скадарлије за потребе изградње Бајлонијеве пиваре, у земљи су пронађени остаци најстаријег житеља Београда - мамута. Кости мамута пронађени су и у самом центру Београда, приликом копања за потребе изградње палате „Албанија“.

Унутар шанца, главни део вароши, у којем су живели београдски Турци, простирао се између данашњих улица Кнеза Михаила и Душанове и Краља Петра до Трга Републике. Срби су овај део београдске вароши називали Дунавска варош. Данас, а и у турско време, доњи део ове падине назива се Дорћол. Овај назив потиче од турске кованице dört–yol = „четири пута“, односно раскршће. То раскршће два пута било је на месту где се и данас секу улице Душанова и Дубровачка, односно Краља Петра. Према раскршћу цео околни крај вароши прозван је Дорћол.

Горњи део турске вароши, заснован око Бајракли-џамије (која и данас постоји, као једина преостала у Београду), називан је Зерек или Зејрек, што у преводу са арапског значи - узбрдица, али и видик. Пружао се од београдске тврђаве до данашње улице Страхињића-бана. Са овог узвишења, сигурно је био леп поглед према Дунаву и Банату у ранија времена кад није било вишеспратница. Тада је Дорћол је био и знатно нижи него што је данас, тако да је падина између Зерека и Дорћола била знатно стрмија него што је данас. Када се у ослобођеној Србији Београд убрзано градио, насипањем земље ова низбрдица је претворена у знатно блажу падину.

Крај око данашњег Студентског парка називан је - Текија, по згради у средишњем делу краја која је служила дервишима за њихове обреде и окупљања.

Овај горњи део Дунавске вароши (Зерек, Текија), као и део србске Горње вароши, од Саборне црква према Кнез Михаиловој улици, па до Трга Републике, у модерно доба (20. век) прозван је - Стари град.

Северно од турског Дорћола, уз сами Дунав, била је Јеврејска махала. Раван и плаван крај између градског шанца на истоку, па до испод београдске тврђаве на западу Турци су називали - Јалија (што значи - пуста, необрађена земља, али и - пуста обала, што је у случају београдске Јалије вероватније објашњење; реч је изведена од турц. hȃli - пуст) или Дунавска Јалија (с обзиром да је помињани Лиман некада називан и Савска Јалија), па је тако називана и Јеврејска махала. Ту су Јевреји, Сефарди добегли из Шпаније, повремено приређивали своје „карневале у шпанском стилу“[5]. Средишњи део махале био је око данашње Јеврејске улице. Срби су за Дунавску Јалију имали и свој назив - Прибрежје[6].

Дорћол је био главни део београдске вароши и за време аустријске власти у 18. веку, а данашња Душанова улица средиште аустријске власти. Није баш топоним, али свакако занимљив назив једне грађевине на Дорћолу је - Пиринчана (а може се наћи записана и као - Пиринџана). У време аустријске власти, 1730-их принц Еуген Савојски подигао је себи палату у Дунавској вароши (према неким мишљењима, ово није била Еугенова палата, јер он и није неко дуже боравио у Београду, већ је зграда изграђена за потребе гувернера хабсбуршке Краљевине Србије). Након повратка Турака, она је дуго било напуштена, служећи у разне сврхе, а највише као некакво складиште, и временом је оронула. Феликс Каниц, боравећи у Србији 1860-их, Пиринчану затиче полуурушену и затрпану разним смећем. Иако, на први поглед, звучи као некаква фабрика за прераду пиринча, назив долази од турске кованице pirinc-hane = „принчева кућа“. Пиринчана се налазила у блоку између данашњих улица Душанове, Книћанинове, Дубровачке и Скендер-бегове. Недалеко одатле на југоисток Душановом улицом, налазила се Видин-капија. За време аустријске власти, уз капију се налазила једна мања касарна страже. Према неким мишљењима, то је била зграда аустријске поште. На њеној фасади био је осликан велики црни хабсбуршки орао, који је, за чудо, опстао на том објекту све до средине 19. века. По њему је названа и кафана „Код црног орла“, која се у 19. веку налазила у том објекту, по чему је и цео крај око кафане називан[7].

Запуштена Пиринчана (цртеж аустријског сликара Карла Гебела, 1860-их)

Раније су помињане београдска четврти у којима је живео сиромашан свет, попут Јатаган-мале, Маринкове баре и Прокопа. Али, апсолутни шампион по сиромаштву и бедном начину живота била је тзв. Пиштољ-мала, која је налазила на простору између Дорћола и Дунава, некадашњој Јалији, или Дунавском крају како је називано ово подручје почетком 20. века.

Пиштољ-мала је настала у исто време и из истих разлога као и Јатаган-мала. Међутим, за разлику од Јатаганмалаца који су свој крај колико толико уредили и који су били уредни и у извршавању својих обавеза (пореза, комуналних рачуна и сл), у Пиштољ-мали се живело отприлике онако како је (по мом мишљењу - неосновано) приказана Јатаган-мала у серији „Сенке над Балканом“. Дакле, било је ту не само сиромаштва, него и криминала, неморала и свакојаких мутних работа. Сам назив - Пиштољ-мала крај је добио из истих разлога због којих је свој понела и Јатаган-мала. Овде су сиромашни досељеници у Београд „на пиштољ“ узимали нечију земљу и градили своје кућерке. Због неорганизованости Пиштољмалци нису успели да одбране своје насеље од градских власти. Тако су поједини његови делови били рушени више пута (па поново подизани), а коначном замирању Пиштољ-мале допринела су и повремена изливања Дунава. Како год, до пред Други светски рат, остала је још ту и тамо по нека трошна кућа.

Пиштољ-мала се састојала од три међусобно неповезана дела између којих су се налазили разни погони, електрична централа, трамвајски депо, и др:

Положај делова Пиштољ-мале

(ca: https://www.blic.rs/vesti/beograd/pistolj-mala-dorcol-je-danas-srce-beograda-a-da-li-znate-kakvu-mracnu-tajnu-krije/dtecx6v)

Абаџијска чаршија је био назив за крај између данашњих улица Ломине и Краљице Наталије (раније - Народног фронта). Заснована је 1836. године на државној ливади по наређењу књаза Милоша. Како би наставио да шири и уређује Савамалу, Милош је испарцелисао ово земљиште и поделио га абаџијама (абаџија = кројач сукнене одеће) који су раније своје радњице имали у вароши. Ово је један од првих квартова у Београду који је плански грађен по пројекту уз инжењерски надзор. Испрва је Чаршија била само на оној страни према Зеленом венцу, а касније, како су отваране нове радњице, ширила се даље на југ. И данас је овај потес углавном трговачки.

Ваља међу овим топонимима поменути и како су се звале неке варошке махале у Београду у турско време. 1560. године било је 11 хришћанских махала, а према дефтеру из 1640/41. идентификовано је 6 хришћанских махала у градском подручју, и то су следеће махале:

1560. године[8]:

Тржиште,

Махала Милоша сина Степана,

Махала Радкића (?),

Махала Живка сина Ђурице,

Црква,

Махала Николе сина Рајина,

Махала Вукашина сина Димитрија,

Махала Радосава сина Рахоја,

Врачар,

Табачка махала и

Махала Кара-Јована сина Радоње.

За махалу Врачар поуздано знамо да није била у кругу вароши Београда, а за неколико можемо рећи да највероватније јесу (Тржиште, Црква, Табачка и махала Кара-Јованова), док се за ове уписане по имену старешине (кнеза?) не може рећи сасвим поуздано.

1640/41. године[9]:

Варош Београд, на савској падини (где је касније настала Савамала),

Средишња црква (Orta kilisa), вероватно на простору где је данас Патриаршија,

Рибља пијаца (Balik pazari), негде на Дунаву близу луке,

Махала Кара-Јован[10], такође,

Јеврејска махала, налазила се где и касније, на Дунавској Јалији, и

Баркањ (или Паркањ) брод, неубицирано.

Постоје још две махале које би могле бити у оквиру саме београдске вароши (Нова махала и махала Мали поток), премда их Олга Зиројевић[11] лоцира ван саме вароши.

Евлија Челебија 1660-их бележи 11 хришћанских махала у Београду - по три србско-бугарске (Срби и Бугари су наведени заједно, ваљда су Челебији били слични; пре бих рекао да су ови „Бугари“ заправо Срби из неких југоисточних крајева), грчке и циганске и по једна јеврејска и јерменска, а из других извора сазнајемо да је средином 17. века постојала и једна римокатоличка махала у којој су живели Дубровчани, Босанци и још неки римокатолици. Кад томе додамо 38 муслиманских махала, видимо да је Београд тада био прави Вавилон...

Калемегдан је поље испред Београдске тврђаве. „Калемегдан значи: градско поље. И он је, до изласка Турака из Града (1867), одиста био чисто поље око Града. На том пољу некад су се вежбали турски војници; у једном крају, овамо према Великој цркви, до године 1857, Београђани су држали своја сена...“[12]

Има и других тумачења назива Калемегдан, да је овај назив кованица од турцизама кале и мејдан / мегдан, што би у дословном преводу значили град-бојиште.

Миливоје Томашевић[13] износи другачију претпоставку, односно негира оваква објашњења: „...да je овај назив настао од две турске речи „кале“ - што значи тврђава и „мегдан“ - поље. Јасно је одмах да је то објашњење неодрживо, јер се не могу у једно спојити тврђава и поље. Или је поље, или је тврђава. Или је тврђава у пољу. Никако не могу бити једно. Али, никако не може бити ни тврђава у пољу јер Калемегдан није поље, већ стена... Турци су овај простор одиста називали „Фићир бајир“ односно „брег (над реком) за размишљање“, или „Дарол–џихад“ што значи „кућа ратова“, а не Калемегдан. „Кале“ је у турском речнику редовно смештено у другом делу речи, а не на почетку... Зачетак садашњег назива налазимо управо у келтском језику, прецизније: у Епу о Аргонаутима, који је настао знатно пре доласка Турака у ове просторе (трећи век старе ере) у коме је јасно записано да Јасон и његови другови пролазе поред стене Калиујака испод које се, на два тока, раздваја Истар (Дунав), односно, стварно, састају Сава и Дунав. Још тада је Калемегдан добио први слог свога имена – „кали“, остало је обавило време и историја...“

Калемегдан се дели на Горњи (или Велики), Доњи и Мали Калемегдан. Горњи је испред Горњег града окренут Сави, Доњи испред Доњег града изнад самог ушћа Саве у Дунав, а Мали Калемегдан је поље испод самих зидина Горњег града у правцу помињаног Зерека и Дорћола. Мали Калемегдан је био обично празно поље, оивичено густим шибљем, и према тврђави и према вароши, и дуго је остао тако неуређен и након преузимања Београдске тврђаве од Турака.

У турско време „Калемегдан је био пусто, неравне поље, разривено, пуно смећа, цигаља и камења, са рупчагама и јаругама, зарасло y трави и корову. Ниједног дрвета. Тек по нека кржљава зова уздизала се из гомиле камена...“[14] Уређење Калемегдана и његово претварање у парк почело је 1890. године, када је команда Тврђаве предала Београдској општини Калемегданско поље на коришћење.

Фићир-баир је турски назив за део Горњег Калемегдана, који се пружа од тврђаве (данашњег платоа на којем је Победник) према Саборној цркви, гребен високо изнад Саве. Топоним на турском значи - „брег за размишљање“. Често се у ширем смислу овај назив, баш као и назив Калемегдан, односио на цео гребен на којем се налази Тврђава.

Сама Тврђава је оно што се заправо изворно звало Београд, а већ је помињано које је све називе кроз прошлост Град носио. Кроз историју је мењана, рушена, дограђивана.

Тврђава стоји већ два миленијума на месту за које су још стари народи који су се овде настанили закључили да је на одличном положају са којег се може контролисати изузетно важан речни ток, као и равница с оне стране двају река. Овај гребен, висине око 125 метара, је завршни део београдске греде која је, после вишњичке Беле стене, насевернији део шумадијске геолошке плоче.

Тврђава се дели на Горњи град и Доњи град (називан је још и Водени град). Горњи град се налази на крајњој ивици београдске греде, а Доњи град на северној падини гребена и делом на платоу према Сави и Дунаву.

Калемегдан

1. Горњи Град
2. Доњи Град
3. Горњи Калемегдан
4. Мали Калемегдан
5. Доњи Калемегдан
6. Фићир-баир

Археолошки налази указују да је на подручју Доњег Града постојало насеље почетком 1. века. Што се саме Тврђаве тиче, за ваљан извор можемо узети Прокопија који каже: „град по имену Сингидунум био је први који су на тамошњој обали (Дунава) подигли (Римњани)“[15]. Према ауторима „Историје Београда“, изградња првог војног логора у Сингидунуму датира око 13. до 11. године пре Христа. Неки други извори наводе да је најстарије утврђење на простору данашње Београдске тврђаве подигнуто између 6. и 11. године нове ере. Овај други податак се односи на земљано утврђење са палисадама који се налазио између данашњих Народног позоришта и Народног музеја и Студентског парка. У 2. веку изграђен је класични римски каструм, на подручју Горњег Града и дела Калемегданског парка (до Париске улице). Он је био основа за све касније фортификације Београдске тврђаве.

Највероватнији положај сингидунумског каструм

441. године тврђава је разорена од Хуна, а крајем 5. века обнављају и држе је Остроготи, који је напуштају 498. године приликом сеобе у Италију. Јустинијан је град обновио 530-их година. Зидине су биле од беличастог камена који је бљештао на сунцу, те су га Словени, који су се населили по околини крајем 6. века, прозвали - Белград.

Током средњег века, тврђаву држе наизменично Византинци, Бугари и Мађари, да би 1284. године коначно, но не за дуго, постао србски град. Тада га је, као зет угарског краља, добио на управу сремски краљ Драгутин. Мађари су га убрзо преотели од краља Милутина, 1319. године. Београдска тврђава је поново србска у раздобљу између 1403. и 1427. године, за време Деспотовине Србије, деспота Стефана Лазаревића. Он је у самој Тврђави себи саградио двор и извршио значајну обнову утврђења оштећеног приликом турског упада 1397. године. 1405. године, Београд постаје престоница Србије. Након Стефанове смрти, Тврђаву поново преузимају Мађари. У раздобљу од 1521, када Сулејман Величанствени осваја Београд, па до 1867. године, Београдску тврђаву држе Турци, уз неколико прекида од краја 17. до краја 18. века (када Аустријанци у три наврата освајају северну Србију укључујући и Београд) и током Првог српског устанка.

Београдска тврђава је коначно србска од 1867. године. Ево једног кратког описа тог догађаја:

„На Калемегдану, на нарочитој трибуни, пред војском турском и српском, пред кнезом Михаилом, митрополитом, министрима и саветницима, пред Риза-пашом, последњим београдским мухафизом, и пред многобројним светом, 6. априла 1867, око 10 сати пре подне, прочитан је султански ферман од 5. дана Зилхиџе 1283 године - 29. марта 1867, којим се градови у Србији уступају кнезу Михаилу. Тада је на градским бедемима српска стража заменила стражу турску, и кнез Михаило свечано је ујахао у Град београдски као у српску тврђаву. Народној радости тога дана није било мере!“[16]

У самој Тврђави налазимо још неке занимљиво називе. Из времена деспота Стефана Лазаревића (који је обновио и утврдио град, чиме је удесетостручио површину оивичену зидинама) имамо Кастел – утврђени деспотов двор са кулом Небојшом (не ова коју данас знамо, већ она у Горњем граду), која је типична донжон-кула. Западно подграђе је падина према Сави, испод брега који су Турци назвали Фићир-баир. Уз ово подграђе било је Ратно пристаниште. Северније од овога било је Градско пристаниште чији улаз је чуван са куле коју су Мађари касније, око 1460. године, прерадили у артиљеријску кулу – данашња кула Небојша у Доњем Граду. Доњоградска кула Небојша представља примерак најранијег типа артиљеријских кула, за ово време била је чудо војног градитељства. Током Сулејманове опсаде Београда 1521. године, затворници су се дуго и успешно бранили понајвише захваљујући дејству артиљерије са куле Небојше. Тек кад је Турцима успело да запале кулу, одбрана града је пала. О томе пише турска хроника: “У доњем утврђењу Београда на Дунаву, према положају Мустафа-пашином, била је једна кула. Та кула је неверницима служила као упориште. Онемогућавала је јуриш. Када је јуче извршен јуриш, из те куле су топовима многе од њих побили. Ту кулу је данас после инћидије један газија запалио. Неверницима је пребијена кичма, савили су се. Са положаја Мустафа-пашиних направи се згода за јуриш.” Турци су ову значајну одбрамбену кулу обновили и називали је Бела кула, а касније и - Темишварска кула. Кула Небојша тако прозвана је током другог раздобља аустријске власти у првој половини 18. века, и то као замена за праву кулу Небојшу, ону код Кастела деспота Стефана Лазаревића, која је скоро сасвим уништена током турске опсаде аустријског Београда 1690. године. У другој половини 18. века доњоградска кула Небојша претворена је у тамницу и тако постала један од мрачних симбола турске владавине Београдом.

Доњоградска кула Небојша

(са: https://www.beogradskatvrdjava.co.rs/)

Тврђава је имала већи број капија и других важних фортификацијских објеката.

Данас су ту у Горњем граду:

Деспотова капија (и изнад ње донжон кула): саграђене у време деспота Стефана Лазаревића; у 15. веку то је био главни улаз у Тврђаву; кулу су Турци звали – Диздарева кула; као што је речено скоро сасвим је уништена крајем 17. века; кула је данас обновљена и претворена у опсерваторију),

Мала капија: такође из времена Деспотовине, повезивала је Горњи град са савском обалом,

Јужна капија: такође из времена Деспотовине,

Зиндан-капија (са две куле): изградили је Мађари у 15. веку; њени подруми су служили као тамница, отуд и назив – зиндан (zindân, персијски – подземна тамница),

Леополдова капија: изградили је Аустријанци око 1688-90; изнад данашњег Зоолошког врта,

Барокна капија: према пројекту Николе Доксата де Мореза, саградили је Аустријанци 1720-их,

Сахат-капија: 18. век, саградили је Аустријанци,

Друга Јужна капија: 18. век,

Краљ-капија или Западна капија: око 1725. године, саградили је Аустријанци,

Дефтердарова капија: 18. век; повезује Горњи и Доњи град,

две Стамбол-капије (спољашња и унутрашња): грађене 1750-их,

Карађорђева капија: 18. век; тако названа касније по томе што је кроз њу Карађорђева војска продрла у Тврђаву 1806. године,

Велики равелин: од француског - ravelin, изворно латински - ravelere = одвојити; троугаони истурени зид који је штитио прилаз Тврђави са предње стране из правца вароши; изградили су га Аустријанци у 18. веку; Турци су овај равелин звали Султан-табија.

У Доњем граду:

Jaкшића кула (негде се наводи и као – Јакшићева кула): настала је између 11. и 15. века; Аустријанци су је уклонили током 1720-их, тако да је ова коју знамо док шетамо Београдском тврђавом – реконструкција из 1937. године,

Сава-капија: налази се уз савску обалу, подигнута је у 14. веку, а значајно преуређена од Аустријанаца крајем 17. века; 1740. године Турци су изградили нову Сава-капију,

Источна капија: из времена Деспотовине; била је источни улаз у Доњи град са дунавске стране; у пролеће 1944. године, овде је дошло до експлозије складишта муниције, којом приликом је капија готово потпуно разрушена,

Пристанишна капија: из времена Деспотовине, служила за одбрану Пристаништа; Евлија Челебија је назива - Мала пристанишна капија; испред капије је постојала и дрвена платформа за пристајање чамаца, па је називана и - Рибарска капија,

Бастион Светог Јакова: саграђен крајем 17. века; Турци су га називали - Табија султана Мустафе,

Видин-капија: саградили је Аустријанци у 1720-их, али је она срушена, па су нову изградили Турци средином 18. века,

Капија Карла VI (често се погрешно назива капијом Еугена Савојског): саграђена је 1736. године у част цара Карла VI који је освојио Београд од Османлија; рађена је по пројекту немачког барокног архитекте Балтазара Нојмана; на капији се налази грб Трибалије са главом вепра прободеном стрелом, што је најстарији очуван грб на подручју Београда,

Мрачна капија (турски – Karanlik kapusi): називана је и Савска, Шабачка и Босанска капија; саграђена је средином 18. века[17].

Наставиће се...

[1] Пауновић Маринко, „Београд вечити град“

[2] „Топографске белешке“ из књиге „Стари Београд“

[3] Пауновић, наведени рад

[4] Пауновић, наведени рад

[5] Јовановић Милан, „Силуете старог Београда“

[6] Јовановић Живорад, „Из старог Београда“

[7] Нушић Бранислав, „Стари Београд“

[8] Миљковић Бојанић Ема, „Смедеревски санџак 1476-1560“

[9] Зиројевић Олга, „Попис џизје Београдске области из 1640/41. године“

[10] Ова махала се помиње и у дефтеру из 1560. године, као махала Кара-Јована сина Радоње. 1640. године Кара-Јован највероватније више није жив, али је махала наставила да носи његово име.

[11] Наведени рад

[12] Милићевић, наведени рад

[13] У књизи „Аура Београд“

[14] Јовановић Живорад, наведени рад

[15] Ргосор., De aedif. IV, 122, 15—12.3, 4

[16] Милићевић, наведени рад

[17] Већи део података са странице: https://www.beogradskatvrdjava.co.rs/

The post Топонимија Београда (7) appeared first on Порекло.